Crna Gora je uvek bila najprecizniji detektor svake antisrpske strategije
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA V « Položaj Srba u rasejanju « Crna Gora je uvek bila najprecizniji detektor svake antisrpske strategije
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Crna Gora je uvek bila najprecizniji detektor svake antisrpske strategije  (Pročitano 4434 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: April 10, 2011, 10:37:11 am »

*
MILO LOMPAR





SAMO JE JEDNO MERILO — SRPSKI NACIONALNI INTERES U CRNOJ GORI

Crna Gora je uvek bila najprecizniji detektor svake antisrpske strategije. Nije uopšte bilo potrebno — u času kada je obnavljana državnost Crne Gore 1945. godine — tu državnost vezivati za novoproglašenu naciju. Jer, stvorena je tada i Bosna i Hercegovina, pa nije vezana za pojedinu naciju. Tada je i Hrvatska bila ustavno određena kao država hrvatskog i srpskog naroda, dok Crna Gora nije bila ni ustavno imenovana makar kao država i srpskog naroda.

Taj "višak" je ono što otkriva istinski smer istorijskog kretanja: kasnijim merama potpune prisile i propagande, tako karakterističnim za totalitarni režim, neprestanim ideologizovanjem svesti novih naraštaja, karijernim unapređenjima na koje je osetljiva svaka — a posebno siromašna i slavohlepna crnogorska — sredina, stvoreni su živi i delatni (gotovo prirodni) naslednici jednog nasilnog i nedemokratskog početka.

Nije, takođe, posle 5. oktobra 2000. godine bilo — ako ostavimo po strani antisrpske namere — nikakvog razloga za Zapadno podstrekivanje odvajanja Crne Gore od Srbije: veza između njih bila je slaba, konfederalna i simbolička, oba režima bila su kooperativna sa Zapadom. Ako je tu i takvu vezu ipak trebalo raskinuti, onda je to zbog toga što se ona nije uklapala u zamišljenu konfiguraciju: u poželjnoj konfiguraciji nije, dakle, bilo mesta ni za najslabiju vezu Crne Gore i Srbije. Ovaj poslednji čin bio bi neizvodiv ili bi kao izvodiv stvorio mnogo manje posledice da nije bilo onog početnog čina. Jer, i kao dve srpske države, Crna Gora i Srbija znale su biti u teškim dinastičkim i političkim sukobima, pa nisu prestajale da budu države srpskog naroda. Nije bilo ni Podgoričke skupštine niti srpske vojske u Crnoj Gori u času kada je 1915. godine jednom Lomparu, đaku drugog razreda osnovne škole, učitelj u školski list upisao da je "Srbin pravoslavne vere". Jer, sve se to dogodilo — i pečatom bilo overeno — u Kraljevini Crnoj Gori. Kada je, međutim, Crna Gora kao država osmišljena na drugom narodnosnom temelju stvari su počele dobijati današnji lik.

S druge strane, današnjim naraštajima i elitama pripada slava da su — na problematičnom referendumu — izglasale odvajanje od Srbije. U jednom od najtežih istorijskih trenutaka srpskog naroda, Crnogorci — baš ta narodnosna grupacija — odvojili su se od Srbije. Ta činjenica ima svojih posledica: sa Srba u Crnoj Gori spada svaka briga za tu državu. Oni ne samo da je ovog puta — za razliku od svih prethodnih — nisu stvorili nego je ona — po prvi put u istoriji — stvorena protiv njih. Otud na postojanje te države treba primeniti ona sredstva i metode koje su primenjivane protiv obe Jugoslavije. Šta to znači? Ne postoje srpske nacionalne obaveze prema toj državi: obaveze građanina uvek postoje. Postoje, međutim, samo srpska — kao i ostalih zajednica — nacionalna prava u njoj. I za ta prava se treba izboriti.

Upravo je nepostojanje srpske kulturne politike ono što onemogućava da se vide i prepoznaju srpska nacionalna prava i da se srpski političari — sviđalo se to njima ili ne — neprestanim i podrazumevanim pritiskom opšteg mišljenja primoraju da nešto postignu u vezi sa njima. Nepostojanjem srpske kulturne politike možemo objasniti nepotrebne sukobe oko srpskog statusa u Crnoj Gori. Ne razumem svrhu podela oko pitanja o Srbima kao nacionalnoj manjini u Crnoj Gori. Ako u statusu nacionalne manjine leži mogućnost da se dobiju budžetska sredstva za srpsku nacionalnu zajednicu, treba naći formu da ta sredstva budu stavljena na raspolaganje srpskoj nacionalnoj zajednici. Ako moraju — kao građani — da plaćaju porez, zašto Srbi ne treba da uzimaju sredstva iz budžeta u koji se sliva i njihov novac? Da li je bolje da postoje Srpske novine, Srpski radio i Srpska televizija ili da ih nema? To bi mogla biti politika srpskih nevladinih organizacija. Ali, ako postoje politički razlozi da se osporava status nacionalne manjine, onda treba naći formu da se i to čini: neka to čine drugi političari, koji predstavljaju srpske političke organizacije. Merilo je uvek isto: kakva korist za Srbe odatle proističe. Vlast će — sa svojih razloga — nekad ići u susret jednim a nekad drugim srpskim zahtevima. Ali će u rezultanti nastati pomeranje u položaju same srpske zajednice. Ako svaka strana dobije nešto za Srbe, zašto da ne postoje dve strane? Ali, samo sa jednim merilom: srpski nacionalni interes u Crnoj Gori. Temelj na kome nastaju sva taktička razlikovanja uvek mora predstavljati srpska kulturna politika.

Jer, protivnici srpskih interesa su na Zapadu, oni nisu samo nekadašnji: ne pomaže ni ustanak ni buna, kao u Turskoj. Potrebno je diversifikovati sredstva a usredsrediti cilj. I srpski političari — korumpirani, kontrolisani, pohlepni, vlastoljubivi, kao i svi političari — bili bi primorani da deluju u tom pravcu: sukobljavajući se čak međusobno, oni bi se u zahtevima koje iznose vlastima i međunarodnoj javnosti mogli pravdati kako to čine da ih druga strana ne bi pretekla, kako to moraju činiti zbog opšteg raspoloženja naroda. Tako bi davali alibi jedni drugima pred stranim nalogodavcima. Kako bi, recimo, bilo koji srpski političar u Crnoj Gori mogao odbiti da potpiše i aktivno podrži deklaraciju o srpskom jeziku koju bi sastavila Matica srpska u Crnoj Gori? To bi mogla biti tačka diferencijacije unutar srpskog naroda. Reč je o sporom i dugotrajnom, zaobilaznom i vijugavom, ali međunarodno poznatom putu na kojem ima putokaza, raskrsnica i cilja. To nije nikakva apstraktna nego sasvim konkretna stvar. Ona podrazumeva uzastopnu akciju: jedne nedelje se objavi deklaracija sa potpisom uglednih čelnika Matice srpske u Crnoj Gori; druge nedelje se posete sve političke stranke koje apeluju na srpsko biračko telo i zamole da podrže deklaraciju; treće nedelje se poseti ambasador Srbije i zamoli za podršku nečemu što spada u univerzalna ljudska prava; četvrte nedelje se organizuje javni protestni skup sa tom temom; pete nedelje se šalje pismo na odgovarajuće evropske adrese koje štite ljudska prava.

Ništa ne sprečava Srbe u Crnoj Gori da upotrebe različite oblike pritisaka na srpsku državnu politiku ne bi li je priveli njenoj dužnosti. Oni raspolažu paletom mogućnosti: od podsticanja mnogih ljudi iz Crne Gore koji su na važnim mestima u sadašnjoj srpskoj vlasti do javnog pokazivanja nezadovoljstva politikom Srbije. Čekaju nas duge godine simulirane demokratije i tihe okupacije. Jedino što možemo učiniti jeste oblikovanje svesti o srpskoj kulturnoj politici i obrazovanje različitih grupa za pritisak. Tri su pravca na kojima taj pritisak treba vršiti: internacionalizacija srpskog pitanja u Crnoj Gori, podsticanje srpske državne politike da se vrati svojim obavezama i povezivanje sa institucijama Republike Srpske u cilju obrazovanja integralističke svesti o nacionalnom identitetu. Svest o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu valja održavati merama promišljene nacionalne politike: sve stranke u Crnoj Gori i sve srpske nevladine organizacije trebalo bi da imaju isti zahtev za udžbenicima srpskog jezika (i ćiriličnog pisma) i istorije kod srpskih đaka. Da bi do tog zahteva došlo, neophodno je da neko — a ponajbolje je da to bude Matica srpska u Crnoj Gori kao nestranačka organizacija — okupi svoje sledbenike oko tog zahteva, da nametne tu temu — i takve teme — strankama koje računaju na srpsku publiku, da podstakne njihov međusobni rivalitet u takvim stvarima. Neophodno je višesmerno povezivanje sa integralnim nacionalnim institucijama kao što su Matica srpska ili Srpska književna zadruga.
 
Neophodan je pritisak — lobiranje, agitovanje, došaptavanje — na vlast u Srbiji da deluje u poželjnom pravcu: čak i sadašnja — anacionalna i prozapadna — srpska vlada ne bi se mogla oglušiti o svaki zahtev. Jer, moguće je možda i u njoj — ili oko nje — pronaći nekoga ko bi pomogao bez nečasnih uslova. Može li srpska vlada da osnuje Srpski kulturni centar? Može li ona da sarađuje sa privrednicima koji će lobirati u korist srpskih interesa, kad već u Srbiji nesmetano posluju oni crnogorski i ostali privrednici koji uvek lobiraju protiv srpskih interesa? Može li srpska vlada samo da im kaže kako takvo ponašanje nije lepo? Nijedna srpska vlada ništa od toga nije učinila: ni srpska vlada u vreme referenduma. Neophodno je povezivanje sa nacionalnim institucijama u Republici Srpskoj: sa univerzitetima i školama.
 
Svi ti elementi ne moraju doneti trenutni i segmentarni uspeh, ali mogu otkrivati putokaze ka takvim i obuhvatnijim uspesima. Od najvećeg značaja bi bilo afirmisati ne-novčani vid nacionalnog angažmana: posebno kod onih koji su materijalno snabdeveni u okviru svoje profesije. To zvuči idealistički ako imamo na umu naše ljude i naše prilike, ali bez izvesnog idealizma — Hegel bi rekao strasti — ne možemo reafirmisati zapretanu nacionalnu politiku. Trgovci su ionako uvek tu, ali oni trguju sa svim i svačim, pa i sa svešću o srpskom jeziku. Svakako da je staza krivudava, ali je ona i jedina: odustati se ionako može odmah. Ali, za Srbe u Crnoj Gori nije najvažnije pitanje o tome ko će u njoj vladati; premda nije svejedno ko je to, uvek će to biti neko po meri Zapada. Otud je najvažnija stvar kako od toga ko vlada dobiti — iskamčiti, izmoliti, istrgovati, kao kad smo u prošlosti molili vezire na Porti i cara u Beču, skadarskog i vidinskog pašu, jer je bilo takvo vreme — bitne stvari za srpski narod: svest o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, prava Srpske pravoslavne crkve, istorijsku svest, medije, zastupljenost u policiji i upravi, u školama i bolnicama. A ko personalno vlada Crnom Gorom, to nije srpska briga: komplimenti za taj uspeh pripadaju drugima.

Samo usredsređenim naporima srpskih zajednica u novostvorenim državama i naporima Srbije, neprestanim univerzalizovanjem srpskih prava na međunarodnim adresama, naglašavanjem ne-evropskih i anticivilizacijskih aspekata diskriminacije Srba, sve do pravnih obraćanja evropskim sudovima i političkih apela Rusiji, bez velikih nadanja u trenutni uspeh, ali uporno, moguće je srpsko pitanje držati na stolu i biti u temi. Ne pomaže vika — neophodan je uporan i bezuslovni rad. A šta će biti — hoće li Srba nestati — to umnogome i zavisi od broja onih koji su spremni i mogu tako da rade.


Srpske Novine 9. februar, 2011. | Slobodna misao  

(Autor je tekst dostavio organizatoru Okruglog stola "Srbi i popis stanovništva u Crnoj Gori 2011. godine" koji se održao 25. i 26. januara u Podgorici, Srpskom nacionalnom savjetu)
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: