Srpsko pitanje u Crnoj Gori
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpsko pitanje u Crnoj Gori  (Pročitano 4516 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 21, 2011, 03:24:42 am »

*
SRPSKO PITANJE U CRNOJ GORI


NJEGOŠEVSKE GLAVNE LINIJE

Portparol SNS Dobrilo Dedeić: Crnogorski Srbi za sebe traže status konstitutivnog naroda po bosansko-dejtonskom modelu. Miša Đurković: Na Đukanovićev centralističko-unitarni koncept treba odgovoriti svojim daljim samoorganizovanjem koje nije protiv drugih niti deli Crnu Goru. Želidrag Nikčević: Po Srbe je opasna svaka simbioza sa "Milovim Crnogorcima".

Raspad bivše velike Jugoslavije ponovo je otvorio — na dramatičan i traumatizujući način — njenim stvaranjem nekako polurazrešeno i naopako rešeno "srpsko pitanje". Sa otcepljenjem Crne Gore, uz istovremeno držanje Republike Srpske u toru bosanske unije i prikriveno i otvoreno zapadno duvanje u jedra Agima Čekua i Hašima Tačija, "srpsko pitanje" ne samo da je, u osnovi, vraćeno u stanje u kojem je bilo pre 1912. godine, nego je, gotovo preko noći, postalo i golo egzistencijalno pitanje za srpsku etničku zajednicu u Crnoj Gori, pa možda i ključna varijabla i najaktivniji ferment nove crnogorske državnosti.

Za njegoševske Srbe u sve manje njegoševskoj Crnoj Gori, sa ishodom referenduma od 21. maja, sve se odjednom pokrenulo, strahovito ubrzalo i počelo da preokreće. Da priziva i obnavlja zaboravljene i da izaziva tokom proteklih decenija nepoznate srpsko-srpske tenzije i podele. Namećući kao prioritetnu tačku istorijskog "dnevnog reda" srpsko samoorganizovanje i iziskujući novi pogled i na sebe i sopstveni nacionalni identitet, a i na Crnogorce. Pogotovo one koji govore "maternjim" i crnogorskim a ne više srpskim jezikom.

Srpska narodna stranka, ustima svog portparola Dobrila Dedeića, već je saopštila: da za crnogorske Srbe traži status konstitutivnog naroda po bosansko-dejtonskom modelu (kao i za druge koji čine više od tri odsto stanovništva), kako njihovi interesi u budućnosti ne bi nikada bili ugroženi "neprincipijelnim koalicijama druga dva ili tri naroda". U ime svoje partije istovremeno odbacujući mogućnost da Srbi dobiju status nacionalne manjine i tako sebi unapred zagarantuju zakonom predviđeni broj mesta u parlamentu, Dedeić je naglasio da SNS insistira da Skupština Crne Gore bude reformisana tako da dobije dom građana i dom naroda.

NAROD SE POKRENUO

Ista stranka je još zatražila i ustavne promene koje bi osigurale "proporcionalnu zastupljenost srpskog naroda u organima državne uprave i lokalne samouprave". A Dedeić je objasnio da se sve to traži zato da bi se isključila mogućnost "da 11 odsto građana — Crnogoraca koji govore crnogorskim jezikom — nastavi da diskriminiše i ekonomski i politički eksploatiše srpski i ostale narode Crne Gore". A pokrenuo se već i narod jer se zahuktavaju razgovori — i javni i internog karaktera — o osnivanju udruženja srpskih pisaca Crne Gore, obnovi srpskih sokolskih društava i formiranju cehovskog udruženja srpskih istoričara Crne Gore.

Poziciju SNS detaljnije razlaže uticajni član njenog najužeg rukovodstva Želidrag Nikčević koji prvo ocenjuje:

— Srba u Crnoj Gori, prema poslednjem popisu, ima 32 odsto a nemaju ništa. Kao da ne postoje. Tačnije: diskriminisani su jer u svemu imaju nulu. Još gore: Srbe svakog dana otpuštaju s posla samo zato što su Srbi. Došlo je stoga vreme da se samoorganizujemo kao narod, bar slično kao Albanci i Bošnjaci, i da obezbedimo ustavno-pravnu zaštitu svojih prava i ustanova. Startna pretpostavka za sve jeste da prvo promenimo sopstvenu svest o sebi i da pravno i politički definišemo — šta znači biti Srbin u današnjoj Crnoj Gori i na šta to nas same obavezuje. Greše svi crnogorski Srbi koji misle: ne tražimo nikakva nova i posebna prava, ni ono što su već dobili i Albanci, i Bošnjaci, i Hrvati, hajde prvo da na izborima potučemo Mila Đukanovića, pa će cela pravoslavna Crna Gora, kao što je oduvek i bila, opet biti srpska. U zabludi su svi koji misle da će se oni koji se nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci ikad više, makar većina, vratiti svojim srpskim korenima i precima. Ne, mi ćemo raditi pogrešno ako i posle referenduma budemo ubeđivali Milove Crnogorce da su Srbi i mislili da je to za išta dovoljno. Zadovoljimo li se time, uskoro Srba u Crnoj Gori neće biti 32 već — 16 odsto!

PLAN DELOVANJA

Iz svega ovoga Nikčević i njegova stranka izvode sledeće zaključke i «plan delovanja»:

— Situacija će biti bolja i snošljivija ako srpski jezik ostane i u novom ustavu Crne Gore, ali su veći izgledi da će biti uveden crnogorski kao službeni jezik, a to će srpsku situaciju dramatično dodatno pogoršati i stvoriti pretpostavke za dalje rasrbljavanje. Zato mi moramo odmah tražiti kancelariju za srpska prava, pravo na nacionalne kulturne institucije i svoje udžbenike istorije i jezika i književnosti, makar ih uvozili iz Srbije i Republike Srpske. A ako se stvari budu razvijale nepovoljno: i srpske razrede u zajedničkim školama ili svoje nacionalne škole. Ako Crnogorci hoće da smo zaista dva odvojena naroda i još se sami sve više dukljanizuju, zbog čega onda mi ne bismo štitili svoj identitet, svoju kulturu i svoj jezik?

Zašto ne bismo — tamo gde je to moguće — podelili i škole ili bar razrede? Stupanja na ovaj put mi ne treba da se plašimo, niti da dozvolimo da nas plaše lukavim tvrdnjama kako bi to tobože bila naša samogetoizacija. Stvari stoje sasvim obrnuto: što više slobode i prava za Srbe — to će u Crnoj Gori biti više Srba! Možda i preko procenta koji se na referendumu izjasnio za zajednicu sa Srbijom.

Po srpski korpus i trenutno i dugoročno je najopasnija, upozorava Nikčević, svaka simbioza sa "Milovim Crnogorcima". Prema ovome, smatra on, mora se "poravnati" i Srbija i dodaje: "Naš pristup već podržavaju G 17 plus i Srpska radikalna stranka, sa kojom smo stvorili izbornu Srpsku listu, a bilo bi dobro da nas podrže i demokratske partije iz Beograda. Srbija treba da nam pomaže ili da nam, u najgorem slučaju, ne odmaže".

A već se, kao što se i moglo očekivati u novonastaloj situaciji, "zatalasala" i Srbija. Pojavu embriona srpskog samoorganizovanja već je javno pozdravio Miša Đurković, bivši savetnik premijera Vojislava Koštunice, uz upozorenje da je položaj srpskog naroda u Crnoj Gori nakon referenduma postao "alarmantan" jer su ga Srbi dočekali "marginalizovani u svakom pogledu — bez svojih medija, bez svog političkog predstavništva, ekonomski ugroženi i bez ikakvog uticaja na kreiranje politike". Na "centralistički unitarni model", koji nudi i nameće vlast Mila Đukanovića, crnogorski Srbi, prema njegovim rečima, treba da odgovore "daljim samoorganizovanjem u svim oblastima u kojima je to moguće: ne nasuprot drugima, već autonomno i konstruktivno, ne povezujući to sa teritorijalnim principom i bilo kakvim podelama jer je cela Crna Gora njihova država".

KONSTITUTIVAN NAROD

— Kao što se muslimani i Albanci organizuju da štite svoj identitet, tako to treba da rade i Srbi. Još je važnije — podvlači Đurković — političko definisanje svog statusa jer Srbima odgovara status konstitutivnog naroda. Pošto će uskoro uslediti ustavno preuređenje Crne Gore, Srbi moraju da ponude svoj predlog sa obe moguće varijante — tražeći za sebe status konstitutivnog naroda ili manjinskog naroda u skladu sa evropskim standardima i važećim crnogorskim zakonom o manjinama, što bi im takođe odgovaralo. Moraju insistirati i da srpski jezik u novom ustavu ostane zvanični i da se kao takav predaje u školama. Ovo za Srbe treba da bude samo jedan od instrumenata zaštite njihovog identiteta u obrazovanju, kulturi i veri, a država Crna Gora je dužna da im u tome preko budžnjta pomaže.

Crnogorskim postreferendumskim Srbima, misli Đurković, potrebno je i "plansko stvaranje i školovanje elite" koja će svom narodu "pomoći da iz statusa parije, u koji ga je vladajuća struktura godinama gurala, postepeno pređe u nosioca evropskih i modernizacijskih tendencija". A za to su im, po njegovom uverenju, jednako potrebni i: "ekonomsko samoorganizovanje i stvaranje snažnih mreža srpskih preduzetnika, banaka, osiguravajućih društava i turističkih agencija", kao i hitno stvaranje "snažne i relevantne prozapadne srpske stranke kao legitimnog predstavnika interesa srpske zajednice u Crnoj Gori".

Crnogorski srpski korpus već je, zapravo, počeo da se deli povodom sopstvenog "srpskog pitanja". U neku ruku se već i podelio jer je već postalo sasvim jasno: da su se srpske i prosrpske stranke i birači za septembarske izbore neopozivo svrstali u dve kolone. Da će se u jednoj naći Socijalistička narodna partija, Narodna stranka i Demokratska srpska stranka i njihovi simpatizeri, a u drugoj — svi koji su se opredelili za stvaranje Srpske liste (Srpska narodna stranka, Srpska radikalna stranka, Narodna socijalistička stranka, Stranka demokratskog jedinstva, Srpsko narodno viječe i Akademska alternativa). A da pre toga nije bilo ni organizovane i osmišljene unutarsrpske rasprave o najurgentnijim odlukama i potezima koje bi trebalo povlačiti.

OTVORENA GLAVNA PITANJA

Sve što je glavno i istorijsko, još je otvoreno. I: šta crnogorski Srbi treba da promene u sopstvenom samopoimanju i samoorganizovanju. I: ko će imati legitimaciju da traži srpska prava u Crnoj Gori. I: od koga bi "srpska prava" trebalo da traže, pogotovo što aktuelna vlast u Podgorici Srbe de fakto ne priznaje jer ih — i otvoreno i (još više) prikriveno — optužuje da su politički a ne etnički Srbi. I: šta uraditi ako se Milo Đukanović, Filip Vujanović i Ranko Krivokapić, uslovno rečeno, i ne osvrnu na zahtev CG-Srba da budu priznati za "konstitutivni narod po bosanskom modelu".

Sasvim je moguće da će i Srbi u Crnoj Gori morati da shvate ono što su mnogi narodi pre njih: da im ni slobodu ni prava niko neće dati samo zato što postoje ili što su počeli da svoja kolektivna prava konačno traže. Ako stvari realno krenu u ovom pravcu, njihov rebus za rešavanje tražiće i prethodni odgovor: kako da svoja prava (naravno, bez bilo kakve destabilizacije Crne Gore) iznude. Isto tako: da li su postojeće srpske i prosrpske stranke u stanju da to urade i da li će im zato biti dovoljan i relativno dobar izborni rezultat?

Kako sve ovo vidi Narodna stranka, otkriva njen lider Predrag Popović koji prvo naglašava:

— Pravi popis stanovništva imali smo tek na majskom referendumu jer je pokazao da onih koji se opredeljuju kao Srbi i za trajnu zajednicu sa Srbijom ima 45 odsto, što je dve trećine pravoslavnih. Pokazao je još nešto: da je orijentacija upravo tih 45 odsto onaj matični i autentični istorijski tok koji će narednih godina opredeljivati sudbinu i pravo lice Crne Gore. Stoga Srbi ne treba da guraju od sebe one koji su se nacionalno opredelili kao Crnogorci, a pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi i govore srpskim jezikom. Sa njima smo zaista — jedan narod. Naš najveći problem je Đukanovićev režim koji udara ne samo na naš narod, našu crkvu i jezik, nego i na istorijsku Crnu Goru.

Popović smatra da crnogorski Srbi treba spreče dukljanizaciju Crne Gore, da se u tome drže "njegoševske glavne linije i da tvrdo budu za sve što im je isto sa Srbima u Srbiji i Republici Srpskoj".

— Narodna stranka je protiv svakog zalaganja da mi, Srbi Crne Gore, tražimo manjinski status, prava i zaštitu kao da nam je matična država Srbija. Naša država je Crna Gora koja nikada ne može da ne bude država srpskog naroda jer su, pored svega ostalog, ona i Srbija na Berlinskom kongresu bile priznate kao dve srpske države. Da ne bude nikakve zabune: je jesam starocrnogorac, ali sam nacionalno Srbin. Kao što su bili i svi moji preci i svi Crnogorci. Crna Gora je moja država, ali i Srbija je moja država. Srbija za mene nikada neće biti inostranstvo. Zbog svega, protiv sam srpskih izbornih lista sa garantovanim manjinskim kvotama. Zašto da sužavamo svoj manevarski i politički prostor kad je Crna Gora bez većinskog naroda pa može da bude ustavno definisana kao država građana bez nacionalnih manjina.

OPASNOST GRAĐANSKOG RATA

Lider NS posebno upozorava: da je traženje "Milove filijale iz Lovćenca" — da Crnogorci u Srbiji dobiju status nacionalne manjine — podvala sračunata pre svega na to da "pomogne Đukanoviću da pokuša da Srbe Crne Gore proglasi za nacionalnu manjinu".

Na srpsko-srpske podele i tenzije novog tipa nije, međutim, potpuno imuna ni Narodna stranka. Član njenog Glavnog odbora, istoričar iz cetinjskog Državnog arhiva Predrag Vukić mnogo šta vidi drukčije i na svoj način.

— Posle onakvog referenduma, proces razdvajanja Srba i Crnogoraca — bez obzira na zajedničko etničko poreklo i pretke — postao je neminovnost. A i preduslov je, koliko god to nekima izgledalo preterano, građanskog mira u Crnoj Gori. Do toga mora doći jer Crnoj Gori u suprotnom, upozorava Vukić, može zapretiti i građanski rat. A da bi se to izbeglo, odnosi između Crnogoraca i Srba treba da budu ustavno-pravno regulisani po evropskim standardima. Srbi moraju, u svom interesu, napustiti svoje dosadašnje stanovište da su oni i Crnogorci isti narod. Nekad, nema sumnje, jesu bili, a danas su — uglavnom izborom i voljom Crnogoraca — međusobno antagonizovani. Među njima, po prvi put, ima i mržnje, iako su Srbi u Crnoj Gori od 1945. naovamo faktički van zakona, pa pravno nisu ni postojali. Čak ni kao manjinski narod. Na ključno pitanje — kako dalje i šta konkretno činiti — Vukić odgovara:

— Crnu Goru treba pretvoriti u državu građana i konstitutivnih naroda. To bi bilo u najboljem srpskom interesu. Srpski korpus se neće sačuvati ne bude li mu dat i garantovan konstitutivni status. Proporcionalnu zastupljenost u državnim i javnim službama i ravnopravnost sa drugima i u domu naroda u parlamentu Crne Gore. Plus: kulturna i prosvetna autonomija.

Svoje viđenje srpske kulturne i prosvetne autonomije, Vukić objašnjava ovako: "Srbi i Crnogorci se već razlikuju po jeziku, kulturi i pristupu sadržaju istorije kao školskog predmeta. Zato srpski i crnogorski eksperti treba da napišu udžbenike istorije i književnosti za svoje nacionalne zajednice. A što se škola tiče, moguća su dva rešenja. Da škole ostanu zajedničke, pri čemu bi svaka zajednica imala svoju nastavu književnosti i istorije, ali i da svako — gde god je to moguće i racionalno — ima svoje školstvo. Uključujući i visoko".

SPECIJALNI ODNOSI SA SRBIJOM

Vukić se protivi idejama formiranja bilo kakvih srpskih autonomnih oblasti po Crnoj Gori, ali za Srbe traži pravo na specijalne odnose sa Srbijom:

— Crnogorski Srbi treba da imaju pravo i na državljanstvo Srbije. Utoliko pre što ih neki podgorički državni rukovodioci i stranke počinju tretirati kao neprijatelje države i dezintegracioni faktor. Dvojno državljanstvo bi i za Srbiju bilo garancija da se u bližoj budućnosti neće suočiti sa talasom srpskih izbeglica iz Crne Gore. U interesu Srbije bi, iz istih razloga, bilo i da pomogne osnivanje srpskih medija u Crnoj Gori i institucija srpskog kulturnog i narodnog identiteta.

Koliko je srpske stranke i intelektualce u Crnoj Gori podelilo formiranje Srpske liste za parlamentarne i lokalne izbore zakazane za 10. septembar i sporenje oko manjinskog statusa, toliko ih, uprkos svemu, ujedinjuje svest da moraju raditi za zajednički cilj, da što pre moraju stvoriti svoj ekonomski potencijal, svoje medijske i kulturne institucije. I da su im za sve to — pa i za opstanak — potrebna tesna povezanost sa Beogradom i oslonac na Srbiju.

Ovaj pogled na stvari najotvorenije formuliše predsednik Demokratske srpske stranke Ranko Kadić, koji naglašava:

— Jedan sam od mnogih za koje je potpuno neprihvatljivo da Srbi u Crnoj Gori budu nacionalna manjina sa srpskom izbornom listom. Kada bih na to pristao — svi moji preci bi se prevrnuli u grobu. Potpuno sam, međutim, svestan da su se podele u Crnoj Gori posle referenduma samo produbile i zaoštrile. Taj montirani i ukradeni referendum je bukvalno pocepao i podelio mnoge porodice. A postreferendumsko otvaranje "srpskog pitanja" u Crnoj Gori tek je deo srpskog krvarenja na prostoru bivše Jugoslavije. DSS je potpuno svesna da se radi o svesrpskom problemu koji iziskuje hitnu izradu ozbiljene svenacionalne strategije i programa za duže vreme. Neke vrste modernog "Načertanija" koje Srbe ne bi konfrontiralo sa drugim narodima.

Prema Kadićevim rečima, takva strategija i program mogu se napraviti samo ujedinjenim snagama celog srpskog naroda, a potrebni su što pre i zbog jesenjih crnogorskih izbora, i zbog sudbine Kosova i Metohije, i zato što je malo verovatno da će pritisci iz «međunarodne zajednice» na ceo srpski etnički prostor popustiti u bliskoj budućnosti, pošto ni demokratska Srbija još nije našla strateške partnere u svetu.

— Oko hitnog pravljenja nove nacionalne strategije i programa treba najhitnije okupiti sve najumnije srpske glave i iz Crne Gore, i iz Republike Srpske, i iz rasejanja gde nas je više od četiri miliona. A političke u tom poslu treba da im pomažu u određivanju novih orijentira i ciljeva za ceo srpski etnički prostor. Jer, ako se na tom planu nešto ne uradi brzo — zlu koje davi sve Srbe neće biti kraja.

CRNA GORA — OTADŽBINA, SRBIJA — DOMOVINA

Svoje protivljenje Srpskoj listi i svoje zalaganje za "moderno Načertanije", Kadić, inače, povezuje ovako:

— Ja i Crnu Goru i Srbiju smatram svojim državama. Ali, Crna Gora je za mene otadžbina, a Srbija — domovina u širem smislu. Ja zato nikako ne mogu stati u Đukanovićev red za nacionalne manjine. Ali, nezavisno od moje pozicije i osećanja, pristajanjem na "srpsku listu", na status i prava manjine sa Srbijom kao matičnom državom — bojim se da se zauvek možemo odreći prava da svoju Crnu Goru smatramo i učinimo onim što je oduvek bila — srpskom državom. A ako Srbi budu imali savremen i relavantan nacionalni program, pogotovo ako bi taj program pomogao i samoj Srbiji da brže povrati ekonomsku moć i sopstveno gravitaciono polje, pridružiće nam se, možda i resrbizovati, i mnogi Crnogorci srpske vere i jezika.

Kadić koji sebe smatra umerenjakom, uz sve ovo, veruje i da će Evropa Srpsku listu — iz istih raloga zbog kojih joj ne smeta Đukanovićeva referendumska krađa — dočekati na nož. Štaviše, da ta lista može odbiti neke Crnogorce koji su 21. maja glasali za zajednicu sa Srbijom.

Pristalica prebrzog posezanja za radikalnijim rešenjima nije ni poznati pesnik Ranko Jovović koji ističe:

— Ja sam za formiranje svesrpskog izbornog bloka za jesenje parlamentarne izbore da bi se oborio Milo Đukanović koji je najveće zlo za celu Crnu Goru i spiritus movens svega antisrpskog u njoj. Izbori će biti prilika za referendumski popravni, prilika da se pokuša još jednom. Međutim, ukoliko Đukanović opstane, a krene novi talas dukljanizacije, potpomognut sa Zapada koji će i dalje slabiti srpski korpus u celini, u tom slučaju moraće, uveren sam, koliko god da sam miran čovek, da se potraže nova, možda i teška rešenja.

Na neizbežno pitanje — koja i u kom smislu teška — Jovović odgovara:

— Bojim se da precizan i dobro promišljen i odvagan odgovor nema još niko. Ali, krenu li da nam nameću dukljanski jezik i kulturu, traženje srpske kulturne autonomije, svojih razreda i svog jezika, a možda i svojih škola gde Srbi žive u znatnijem broju, nametaće se i samo od sebe. Vlast će od toga, nema sumnje, napraviti problem. Samo, šta god bude — Srbima teško da će biti gore nego sada.

Jovović predlaže da se ne žuri, da se sačekaju jesenji izbori, a za predloge i inicijative Srpske narodne stranke i njenog lidera Andrije Mandića, koga naziva svojim prijateljem, u najmanju ruku ima razumevanja. Svoj pogled na stvari utoliko nalazi za potrebno da dodatno izoštri: "Ne padne li Đukanović, a vlast krene na Srbe i njihov jezik i kulturu, od jeseni će srpsko samoorganizovanje postati neizbežno. To može postati "priča" sa težim razgraničenjima. Sa traženjem statusa konstitutivnog naroda, a ne na prvi pogled udobnih i sigurnih prava nacionalne manjine. Za Njegošev narod koji je stvarao Crnu Goru bilo bi poniženje da traži da u tim pravima bude izjednačen sa Bošnjacima i Albancima".


Piše: Đuro Bilbija | Koreni  
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: