Raspad Srpske Carevine
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Raspad Srpske Carevine  (Pročitano 7885 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Februar 21, 2012, 01:31:05 am »

*

RASPAD SRPSKE CAREVINE


Car Dušan je umro još mlad, u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suviše je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najviše, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu, sređuje svoje odnose. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao staračke savete, a pričao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo prošao. U fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.
 
Još za života cara Jovana Aleksandra beše u Bugarskoj došlo do cepanja države. Sam je car, da umiri svađu u porodici, podelio Bugarsku u dva dela, u severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi svom sinu Stracimiru, i u južnu, s Trnovom, koju nameni drugom mlađem, sinu Šišmanu. Nezadovoljni carevom politikom i slabošću pokazanom poslednjih godina njegove vladavine, izvesni krajevi počeše se otvoreno odmetati. Tako se odvojio od Carstva Balčik sa Kaliakrom. Da bi prekinuo sve veze sa Trnovom taj kraj se odrekao čak i crkvene zajednice s njim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha.
 
U Srbiji, za Dušanova vremena, nije se moglo poći tim putem. On je bio i suviše jaka ličnost, da bi tako što dopustio. Ali se, odmah po njegovoj smrti, javila ista težnja za cepanjem i u Srbiji, koja je bila dobrim delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzenov primer našao je svojih posledovača i kod nas isto kao i ovi slučajevi iz Bugarske. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan Dečanski, spremao presto još kao detetu i radi njega izazvao sukob s Dušanom. Za života Dušanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to kaže u narodu, gotovo nije živ čuo. Simeon je sad tražio za sebe ili carsku krunu ili udeoništvo u carevanju, kao što je bio običaj u Vizantiji. Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali najveći deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroševoj. To je bilo iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno iza Dušanove smrti, kad je još delovao autoritet njegova rada i poretka; drugo, što je Uroš bio u pravu, jer je već ušlo u običaj, da na prestolu oca nasleđuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroševo carstvo); i treće, što je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem među Grcima smatran kao Polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. god., stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ušća Bojane i Drima, Žarka Mrkšića, za kojim beše udata Teodora sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao posredovati u njihovu korist.
 
Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. Čim su oni osetili, da je u Srbiji nestalo čvrste ruke Dušanove, u njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor javi se već u proleće 1356. god. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle račune. Ne želeći nikako, da se Simeon vrati u grčke oblasti, Nićifor pokuša da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravši prvu ženu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodniji, oni počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići naročito počeše silom povraćati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i postali samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi poražena i razjurena.
 
Posle neuspeha među Srbima, a uplašen Nićiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovačka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na državnom saboru u Skoplju, držanom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uroš 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoličiću i Tripi Bućiću "da im je u baštinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovčanima četiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo žudili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. godine on počinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovački trgovac, čak iz požarevačkog Kučeva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopčane nesigurnosti zadržao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokušaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sreće. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, kao kakav grčki dinast, posvetivši se gotovo isključivo svojim podanicima grčke kulture. U njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ ili se još ponekad dodavalo Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Nekoliko njegovih povelja očuvano je naročito u tesalskim, veoma živopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio darežljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju kćer Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto.
 
Da slobodni Grci iz susedstva Srbije neće ostati mirni, čim osete da u Srbiji stvari ne idu kako treba i da je nestalo snažne ruke Dušanove, moglo se i očekivati. Čim je saznao za srpske međusobice, napao je Matija Kantakuzen, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi, srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom trščaru blizu Filipija, ali ga tu nađoše lovački psi. Uhvaćena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.
 
U to vreme završavala se duga borba Mletaka i Mađarske za posed Dalmacije. S proleća 1356. god. izgledalo je, kao da će kralj Lajoš nastaviti početo ratovanje u Srbiji; njegov proglas od 4. juna iz Zagreba, u kome je skupljao vojsku, govorio je izrično, da se sprema rat protiv šizmatičnih Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, i da kralj misli obnoviti svoje pravo nad Srbijom. Ali mesto na Srbe, kralj Lajoš je iznenada okrenuo tu vojsku protiv Mlečana. Povod je nađen u tom, što su Mlečani sarađivali sa Srbima, naročito u Dalmaciji; ali glavni razlog ovom ratu bilo je mađarsko nastojanje, da potisnu mletački uticaj na hrvatskom i dalmatinskom primorju i da istočnu obalu Jadranskog Mora obezbede isključivo posedu krune Sv. Stevana. Još u martu 1356. uzela je mađarska vojska Šubićev Klis, koji je branila srpska posada, i dobila je naskoro dozvolu da odatle sme praviti ispade protiv svih susednih opština sem prijateljskog Spljeta. Mađarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, nije krenula u Dalmaciju, nego je napala Mlečiće na njihovom području u samoj Italiji. Mađarima se pridružiše gorički grofovi, akvilejski patrijarh i austrijski vojvoda. U samoj Dalmaciji, uplašeni od mađarske sile i njenih uspeha, dalmatinski gradovi počeše napuštati Mlečane i prelaziti sami pod mađarsku vrhovnu vlast. Tučeni i ugroženi od nadmoćnijeg neprijatelja Mlečani biše prisiljeni da mole za mir. Pregovori o njemu završeni su 18. februara 1358. u Zadru. Tim mirom Mletačka Republika odrekla se svih svojih poseda i prava na Jadranskom Primorju od Kvarnera sve do Drača.
 
Ovom prilikom priznala je vrhovnu vlast Mađarske i Dubrovačka Republika. Mletačka vlast i neposredni politički uticaj, koji su trajali u gradu Sv. Vlaha od 1204. godine, prestadoše za uvek; i ničeg se Dubrovčani, za celog trajanja svoje historije, nisu plašili više nego da se ta vlast ne ponovi. Mađari su ostavili Dubrovačkoj Republici sva njena avtonomna prava; obavezali su je jedino da plaća godišnje 500 dukata "u znak podložnosti i priznavanja". Godišnje obaveze plaćanja Dubrovčana srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imalo su otad da se upućuju mađarskom dvoru, da ne bi bio doveden u pitanje suvereni položaj mađarskog kralja kao vrhovnog gospodara Dubrovnika. Mala republika nastavila je, međutim, da isplaćuje i dalje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, istina s nešto pokušavanja prvih godina da im izbegne, osetivši mudro, da bi u protivnom slučaju bili teško pogođeni njezini trgovački interesi. Na dubrovačkim bedemima i lađama imala se od 1358. godine viti mađarska zastava. Dubrovnik je, dalje, primio obavezu, da svojom flotom pomaže mađarske akcije. U svojoj povelji od 27. maja 1358., kojom je sve to utvrđeno, kralj Lajoš je obećao Dubrovniku, da će ga braniti od svih napadaja i ustupio im je, doduše samo tim pismenim aktom, oblast od Kurila do Stona. Zanimljiva i za Republiku od naročitog značaja beše kraljeva dozvola, da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda, kad se te države nalaze u sporu sa Mađarima. Ova promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutrašnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića kneževa sad dolaze rektori iz kruga domaće vlastele, čija vlast traje samo mesec dana. Razlog te promene nije teško pogoditi. Dubrovačka vlastela imala je češće sukoba s knezovima iz Mletaka, koji su ponekad zloupotrebljavali svoju vlast ili hteli da je suviše iskoriste; i u samim Mlecima duždevska samovolja dovodila je ponekad do sukoba i potrebe, da im se rad ograničava raznim merama. U Dubrovniku se duždevski sistem svesno zamenio senatskom republikom, u kojoj je čisto aristokratski karakter vlasti očuvan sve do njenog sloma.
 
Kad je tako, sa potpunim uspehom, završio rat s Mlecima, kralj Lajoš odluči, da se obračuna i sa Srbijom. Svakako je bio obavešten o Uroševim teškoćama u južnim oblastima i o boljim izgledima za obnovu borbe nego što su bili oni iz 1355. god. Kralj Lajoš je zamišljao napadaj protiv Srba u većem stilu: s kopna i sa mora. Kralj Lajoš je želeo da pomoću dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao što je učinio i s Mlečićima; iznuđeno mletačko odricanje od svih poseda od Kvarnera do Drača imalo je da pokaže mađarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flote, a kako im Mlečani nisu smeli pomagati, činilo se na prvi pogled da će njihovo suzbijanje ići dosta lako. Nije se, međutim, uzimala s mađarske strane dovoljno u obzir činjenica, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napadaj s kopna, dala je Mađarima borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija nam imena nisu poznata. Kad je bio pritešnjen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogući dobiti pomoć od Uroša, obratio se Mađarima i tako izazvao njihovo posredovanje. U maju 1359. god. prešla je velika mađarska vojska u Srbiju. Poraženi u jednoj većoj borbi, Srbi su se povlačili u svoje planine noseći sve što se moglo i vodeći sa sobom i stoku. Mađari su prodrli u Srbiju "osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne dalje od rudničkih planina ili Zapadne Morave. U teško prohodne srpske planine nisu se hteli upuštati, čak ni onda, kad je u leto stigao sam kralj Lajoš s novim četama. Srpski otpor iz šumom obraslih predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutrašnjost. S toga je čitav taj pohod završen s relativno malim uspesima: sem što je ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Mađara, kralj Lajoš je kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguranje poseda Mačve. Srpska granična linija ostala je nesumnjivo severno od Rudnika.
 
U području od Konavlja pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav Vojinović. Ovaj je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji znajući dobro, da će posle Mlečića doći na red Srbi. Zbog toga, što je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast mađarsku Srbi su počeli da zaziru i od svog starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnošaji ne samo da hladne nego postaju čak i neprijateljski.
 
Čim su u jesen 1358. počela mađarska neprijateljstva protiv Srbije, knez Vojislav traži od Dubrovnika izvesna obaveštenja o njegovu držanju, naročito s obzirom na Ston, koji su oni utvrđivali. Dubrovčani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hoteći mu na taj način sprečiti snabdevanje iz Primorja, i dali su tako odgovor, koji je bio vrlo blizu objavi neprijateljstava. To, doista, naskoro i započeše; da se ubrzo, izgleda posredstvom župana Sanka Miltenovića, za izvesno vreme smire. Ali kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav, Dubrovčani upustiše svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primiše u svoj grad neka lica, koja su pljačkala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je najpre tražio naknadu i predaju krivaca. Kad Dubrovčani, uzdajući se u mađarsku pobedu, počeše odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih svoje ljude i opleni Reku, Rožat i Šumet; zapleni jedan dubrovački karavan i sam lično krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno, da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi i da i inače napakosti Dubrovniku kao kletveniku Mađarske.

Preplašena tom Vojislavljevom odlučnošću Dubrovačka Republika pokuša, da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraćala na sve strane za pomoć i zaštitu. Mađarskom kralju pisali su, da je napadaj došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema mađarskoj kruni. Ali su se Dubrovčani mogli brzo uveriti, da će se teško radi tog pograničnog spora krenuti u njihovu pomoć kralj ili neko drugi ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora pa da to učine. Njihova trgovina, međutim, kojoj je put išao ponajviše baš preko Vojnovićeva područja, stradala je osetno i radi toga, što karavani nisu smeli da idu ili što su, kad bi išli, bili predusretani i pljačkani. Dajući volju za nevolju oni nađoše, da je ipak najbolji način, da se nagode sa knezom i kad je taj pristao da se miri, tražeći 4.000 perpera oštete, oni sklopiše s njim mir oko 25. avgusta iste godine.
 
Ali ni ovaj sklopljeni mir nije bio duga veka. Dubrovčani su još tada osećali, da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala među njima jaka tražina nepoverenja. I to ih osećanje nije prevarilo. Udovica cara Dušana obratila se početkom 1360. god. u Dubrovnik sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je republičin čovek, Maroje Gučetić, carev protevestijar pre Dušanove smrti, navodno odneo sa careva dvora. Republika se branila tim, da to traženje nije opravdano; dokazujući, na osnovu careva oprosnog pisma, da je Maroje prav. Odbijena tako sa svojim traženjem carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi stvar ili kazni Dubrovčane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u Dubrovnik vrlo oštru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah, oko 10. februara, uputila mađarskom kralju jedno pismo, u kom se potužila na Vojislava, koji "kao vuk nasrće hoteći da proždere janjce", moleći svog zaštitnika, da im otkloni opasnost. U isto vreme, oni su upotrebili svu svoju slatkorečivost, da se objasne sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom. Naročito su iskoristili svadbu mladog cara Uroša, u leto 1360. da čestitajući veselje uvere dvor o svojoj iskrenoj dobroj volji i da izrade u Senici 29. septembra, široke povlastice za svoju trgovinu po čitavu području srpske carevine, — pa prema tome i u oblasti kneza Vojislava, koja je u carevoj povelji naročito pomenuta, mimo dotadašnji običaj.
 
Car Uroš je uzeo za ženu Anu, kćer vlaškog kneza Aleksandra. Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara Aleksandra, a vidinskog gospodara Stracimira, bratića carice majke Uroševe. S toga je sasvim opravdano Jiričekovo mišljenje, da je carica majka bila posrednik u toj ženidbi, pojačavajući tako veze nemanjićske dinastije sa svojim rodom.
 
Čim je prošla careva svadba knez Vojislav je našao novi povod za raspru s Dubrovčanima. Krajem novembra 1360. on je tražio od njih ništa drugo nego otstupanje jednog dela njihove zemlje, verovatno ili Stona ili Žrnovničke Župe koju oni držahu "pod zakup" još od davnih vremena. Dubrovčani su se branili tim, da je zemlja u stvari njihova; da imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u njoj rade već nekoliko dobrih desetina godina.
 
Ne dobivši od Republike povoljan odgovor, knez naredi svom namesniku u Trebinju i Konavlju, Milmanu, da počne neprijateljstva. Milman postupi po naredbi; udari u prvoj polovini januara 1361. na Žrnovničku Župu i mnogo je ošteti. Videvši svu ozbiljnost položaja Dubrovčani se na sve strane stadoše spremati na otpor. Car Uroš je ponovio u Dubrovniku majčin zahtev od prošle godine i, kad ga oni ponovo ne hteše ispuniti, on odobri Vojislavljev borbeni stav. Kneževa vojska, žareći i paleći, stigla je sve do blizu gradskih vrata samog Dubrovnika. Razjareni, Dubrovčani uceniše glavu Vojislavljevu sa 10.000 perpera, a obećali su ubici još i dubrovačko građanstvo i kamenu kuću u gradu. Ko ubije koga kneževa sina dobiće 1.000 perpera, a ko mu donese glavu u Dubrovnik još hiljadu više. Retko je kad Republika sa toliko besa i strasti ustala protiv koga od svojih protivnika i želela, da mu do kraja iskopa kuću i trag. Na stranu Dubrovčana stupiše, protiv svog vladara i protiv Vojinovića, zetska vlastela Balšići, verovatno iz želje da se dokopaju Kotora.
 
Oko sredine avgusta 1361. god. knez Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika, opustivši i opet pred polazak njegovo područje. Ali tim nije prekinuo i ratovanje ili, bolje reći, četovanje po njihovoj državi. Dubrovčani, mesto da odahnu posle njegova odlaska, dospeše u jednu drugu nezgodu. Njihova oštra blokada protiv Kotora i njihovo smetanje slobodne trgovine sa podanicima cara Uroša dovede ih u sukob sa Mlečanima koji su čuvali svoje trgovačke interese. Ražljućeni dubrovačkim postupkom protiv svojih lađa, Mlečani pozatvaraše dubrovačke trgovce u svom gradu. Sva posredovanja dubrovačka i dubrovačkih prijatelja ostadoše bezuspešna. U neprilici Dubrovačka Republika kuša posle toga da se miri sa Vojislavom, ali on postavlja vrlo teške uslove. Videvši da produžavanje ratovanja donosi za njih sve nove štete i zaplete, a da im niko od suseda neće da pruži stvarnu vojničku pomoć protiv kneza, Dubrovčani se najzad obratiše caru Urošu. Car je pokazao mnogo dobre volje, da se rat dokrajči i vršio je u tom pravcu izvestan pritisak na Vojislava. 22. avgusta 1362. potpisana je najzad u Onogoštu mirovna povelja, koja je prebila štete i vratila Republiku u raniju milost Carstva.

Srpska vlastela osećala je sve više, da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju nimalo ni teškom položaju, koji je zauzimao, ni opasnim vremenima, u kojima je živeo. Najstariji srpski letopisi, nastali naskoro iza maričke bitke, optužuju Uroša, da je oko sebe kupio mlade vrsnike, odbijajući savete starih. Drugim rečima, otuđivao je od sebe tvorce Dušanove Srbije i ljude sa državničkim iskustvom. Vlastela sama, osećajući slabost centralne vlasti, počela je sve više da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balšići u Zeti već 1361. god., oni se ponašaju gotovo kao samostalna gospoda i u toj težnji izazivaju postepeno, ipak dosta naglo komadanje Dušanove Carevine.
 
Posle Simeonova odmetništva na krajnjem jugu i onog nepoznatog vlastelina na krajnjem severu, počinju odmetanja i u samoj unutrašnjosti Carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta, pod Balšićima. Zeta je bila odavno najbuntovnija naša oblast, još i sad, sredinom XIV veka, sa mešanim stanovništvom i uvek gotova i na neke proteste. Sva prinčevska odmetanja srpska u prvoj polovini XIV veka poticala su iz te oblasti; jedan zetski ustanak izbio je odmah po Dušanovu stupanju na presto. Najmoćnija porodica Zete u ovo vreme behu Balšići, čije je poreklo, sudeći po prezimenu, romansko, odnosno vlaško. Nije poznato koji je događaj izbacio ovu porodicu na površinu; misli se samo, da su se istakli u poslednjem ratu protiv Simeona, i to u borbama oko Skadra. Njih su bila, kako u narodnoj priči, tri brata: Stracimir, Đurađ i Balša, a imali su gradove Bar i Budvu, a može biti i Skadar. Za vreme neprijateljstva između Dubrovnika i Srbije oni vode svoju posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i njihov sused knez Vojinović. Kad je sklopljen mir u Onogoštu, oni nastavljaju rat na svoju ruku bez obzira na to, što se car lično založio da dođe do mira. U toj činjenici najbolji je dokaz, koliko je carev autoritet pao, kad se očevidno protiv njegove volje smelo tako postupati. Njihovu nasrtljivost osetili su ubrzo svi susedi. U leto 1362. bili su u borbama s Ulcinjanima verovatno s toga, što su hteli da ih pokore, iako je grad bio svojina carice majke. Pošto je prestala opasna kuga, od koje je među drugima umro knez Vojislav, Balšići god. 1364. dolaze u sukob sa novim albanskim dinastom, Karlom Topijom, koji se javlja kao "knez Arbanije". U tom sukobu Đura Balšić dopada ropstva i Dubrovčani se u oktobru te godine zauzimaju za nj da bude oslobođen. Njihovim posredovanjem došlo je do mira u leto 1366., koji je bio kratka veka. Već u januaru 1368. nalaze se opet Balšići na Mati, u pohodu na Karla.
 
Uz cara Uroša naročito se podiže Vukašin Mrnjavčević sa bratom Uglješom. Poreklo njihove porodice, koje se veže za više mesta i oblasti, nije sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih strana, iz humske ili zetske zemlje. U Trebinju se oko 1280. god. pominje neki Mrnjan, kaznac kraljice Jelene. U istom mestu nalazio se kao Dušanov namesnik 1346. god. neki vlastelin Uglješa, možda mlađi sin Mrnjanov. Dušan je, kako znamo, u južnim oblastima voleo da ima kao više činovnika pouzdanu srpsku vlastelu, stoga je, možda, vrednije članove Mrnjanove porodice iz trebinjskog kraja premestio na jug. Vukašin se prvi put spominje 1350. god. kao župan prilepskog kraja, gde je učvrstio svoju porodičnu vlast. Narodno predanje kazuje za nj, da je bio žura i s toga po spoljašnjosti neugledan. Na fresci u manastiru Psači car Uroš je čitavom glavom veći od njega, i razvijeniji. Vukašinov lik nije tu nimalo simpatičan; izraz njegovih malih očiju ima nečeg lukavog i prodirnog. Najstariji Vukašinov sin Marko, najpopularniji junak narodne epske poezije svih Južnih Slovena, javlja se prvi put 1361. god. kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku za vreme rata sa knezom Vojislavom. Znači, dakle, da je porodica uživala poverenje oba cara, i Dušana i Uroša. Narodno predanje govori, da je Marko bio pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina tvrdi i ono, kao i najpouzdaniji istoriski izvori, da je bio čak venčani kum Urošev.
 
O Vukašinu nema nekog naročitog pomena sve do 1365. god. Teško bi bilo reći da on, koji je nesumnjivo bio čovek jače volje i vrednosti, nije za to vreme ničim skretao pažnju na sebe, ali mi samo ne znamo u kom je pravcu to bilo. Ne znamo, isto tako, ni kad on uzima u Carevini glavnu ulogu, ni zašto, ni kako. Po svoj prilici on se izdiže naročito ne toliko posle smrti caru odanog Vojislava Vojinovića (+1363.), čija se oblast nalazila daleko na zapadu, nego više posle smrti despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, čiji je ugled u Maćedoniji bio veoma veliki. Za njihova života, čini nam se, Vukašinovo se dizanje ne bi moglo izvesti bez težih potresa. Velika je šteta, što ništa ne znamo ni o tom kako je završio svoj život despot Oliver i zašto njegovu oblast ne nasleđuju njegovi sinovi, nego sinovi despota Dejana, Jovan Dragaš i Konstantin. Da je tu bilo nekog meteža i poremećaja može se uzeti kao sigurno, ali se ne može reći u kolikoj su se meri oni razvili i kakve su im sve bile posledice.

Srpske velikaše na jugu šezdesetih godina XIV veka nije sasvim približila ni turska opasnost, koja je iz dana u dan postojala veća. God. 1361. pala je Dimotika, a 1363. god. Adrijanopolj, u koji Turci prenose svoju prestonicu. Već 1366. god. drže Turci celu rodopsku oblast. Emir Murat (1362—1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, beše jedan od najsilnijih turskih vladara, odlučan u nameri da tursku vlast učvrsti u Evropi. "Činilo se da je prezirao lake pobede", piše za nj H. Ganem, "i da je voleo sresti opasnost s ozbiljnošću junaka, slažući triumfe na triumfe i učvrstivši ih na kraju svojom krvlju". Videći tu opasnost od Turaka vizantiski car Jovan pokuša da stupi u veze sa Srbima. On uputi, u leto 1364., u Ser, carici monahinji, patrijarha Kalista, da nađe bazu za sporazum i zajedničku delatnost prema Turcima. Carica je bila sklona za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboli i umre u Seru, gde bi i sahranjen. Car Jovan je pokušao zainteresovati za sudbinu Balkana i zapadne sile. U zimu 1365. on je lično krenuo u Mađarsku, ne bi li zadobio njenog borbenog kralja, Lajoša Velikog, za rat protiv Turaka. Nešto odziva on je našao i na mađarskom dvoru i na zapadu, gde je grof Amadej Savojski, sinovac carice Ane, organizovao neku vrstu krstaške, ali nevelike, ekspedicije. Ali ta se ekspedicija, u sporazumu s kratkovidom politikom Carigrada, obrnula koliko protiv Turaka toliko i protiv Bugara, što je samo unelo novu zlu krv i nepoverenje među već i inače prilično zavađene balkanske narode i države.
 
Biće da su sve te prilike u neposrednom susedstvu Srbije dale podstreka vlastoljubivom Vukašinu, da uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je pravdati državnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda ipak da nije bio bez izvesnih obzira. Upada u oči, da on nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja; onu, koju je Uroš nosio za života Dušanova. U Dubrovnik, novembra 1366. god., dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i Uroševi i Vukašinovi. U Psači su na fresci izrađeni zajedno, kao vladari, i Uroš i Vukašin. Moglo bi se, dakle, misliti, da je mogla biti neka dvojna vlada, kao donekle malo ranije u Vizantiji, kad su zajedno vladali car Jovan i Kantakuzen. Ali protiv takvog shvatanja govore izvesni naši izvori, pisani sedamdesetih godina XIV veka. Stariji letopisi beleže izrično, da je Vukašin "srinuo" cara s prestola i sam uzeo vlast, da je Uroš "mnoga ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo". U biografiji patrijarha Save kazuje anonimni pisac, kako je Uroš "bedu primio veliku od svoje vlastele", a kako se Vukašin "drznuo na kraljevstvo". Urošu je, doista, ostala gotovo sama titula; stvarne vlasti nije imao nikakve.
 
Vukašin se proglasio za kralja krajem 1365. god. Njegov primer delovao je zarazno i izazvao prohteve i svih drugih; od 1365. Srbija, i pored očigledne opasnosti od Turaka počinje da se rasipa. Vukašin je skupio pod svojom vlašću u glavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. On sam kazuje, da je "gospodin zemlji srpskoj i Grkom i zapadnim stranam". U svojim poveljama on nigde, ni jednom rečju, ne pominje svoj odnos prema caru, a u celom svom radu on se ponaša kao potpuno samostalan vladalac. Njegov brat Uglješa proglašava se despotom u oblasti grčke Maćedonije, koja je počinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za ženu blagorodnu gospođu Jefimiju, ženu izvanredno lepog umetničkog osećanja, koja je imala primetan književni dar (n. pr. zapis na ikonici za umrlog sina, vezena pohvala knezu Lazaru) a bila vrlo dobra vezilja (naročito joj je lep rad plaštanica, danas u manastiru Putni, rađena zajedno s nekom, bliže nepoznatom, bazilisom Eupraksijom). Ona je bila kći ćesara Vojihne, Dušanova namesnika u dramskoj oblasti. Uglješa je, verovatno, dobio taj kraj iza tastove smrti, a svoje posede raširio je delimično i na račun careve majke, od koje je uzeo i Ser, i to, po svoj prilici, pre izvesnim pritiskom, ako ne već silom, nego dobrovoljnim ustupanjem.
 
Svoj položaj Vukašin se trudio da učvrsti porodičnim vezama. Za jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je dobiti jednu devojku iz porodice hrvatskih Šubića, orođenih s carem Dušanom, koja je u to vreme živela na srodničkom dvoru bana Tvrtka. Taj brak sprečio je papa, koji nije dozvoljavao da jedna katolička princeza pođe za "šizmatika". Ne znamo kad se Marko venčao sa Jelenom, kćerkom na jugu moćnog vojvode Hlapena. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića. Po nekoj bliže nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajaković (+1379.). Zahvaljujući svojoj energiji, a donekle i tim vezama, kralj Vukašin je postao apsolutno priznati gospodar cele Maćedonije.
 
Od uzurpacija ne osta pošteđena ni severna Srbija. U njoj se po svojoj bezobzirnosti i samovolji najviše isticao mladi, tek dvadesetogodišnji župan Nikola Altomanović (rođen 1348. god.), sinovac kneza Vojislava Vojinovića, po svoj prilici najpre gospodar kraja oko Rudnika. Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu Vojislavljevu, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz cele njene oblasti i da postane moćan gospodar od Rudnika do Trebinja i mora. U isto vreme župan Nikola je hteo da iskoristi i meteže u Bosni i pomagao je odmetanje izvesnih ljudi bana Tvrtka, kao na primer humskog gospodara Sanka Miltenovića, a verovatno se hteo i osvetiti Tvrtku, jer je ovaj bio u vezama i pomagao Gojislavu. Dubrovačka Republika nije bila nimalo zadovoljna novim susedom i uticala je sa svoje strane na njegove nove prijatelje, kao na župana Sanka, da se okane veza sa njim. U tom nije odmah uspela, jer se protiv Tvrtka borio i njegov mlađi brat Vuk, koga je župan Nikola isto tako potsticao i pomagao. Sukobi u istočnoj Bosni i humskom trebinjskom kraju izvrgli su se u pravi rat. Protiv župana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. Ban je, istina, skršio svoje protivnike u Bosni, naterao je na pokornost i Sanka, ali samog župana Nikolu nije mogao da savlada. U leto 1370. god. došlo je do mira između bana Tvrtka i župana Nikole, ali taj mir nije obuhvatio i Dubrovačku Republiku, iako se Tvrtko trudio da joj pomogne i u tom pravcu.
 
Bujan i plahovit, župan Nikola se sve više isticao kao pravi vladar. Od Dubrovačke Republike tražio je, da se njemu isplaćuje čak svetodimitarski dohodak, koji se plaćao samo vladarima u Srbiji. Znači, da nije vodio računa ni o caru Urošu ni o kralju Vukašinu. Odbijanje Dubrovčana da to učine dalo mu je povoda, posle sklopljenog mira sa Tvrtkom, da pojača neprijateljstva protiv njih i da im u jesen 1370. god. nanese osetne štete. Kad su se Dubrovčani, u nevolji, obratili za pomoć kralju Lajošu, ovaj je naredio da se utiče na župana, ali je mačvanski ban Nikola Gorjanski, prijatelj Altomanovićev, to posredovanje izveo samo rečima.
 
Istočni sused Altomanovićev u severnoj Srbiji bio je knez Lazar Hrebeljanović. Otac Lazarev, Pribac, bio je jedno vreme logofet cara Dušana, a i sam Lazar proveo je više godina u dvorskoj službi obojice srpskih careva. Oko god. 1353. oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako stupio i posredno u veze sa vladalačkom kućom. Njegov srodnik beše čelnik Musa, gospodar od 1363. god. Brvenika i njegove župe. On je imao za ženu sestru kneza Lazara, od koje je dobio sina, u narodnoj poeziji poznatog Stevana Musića. Ni knez Lazar nije mogao ostati u prijateljstvu s Altomanovićem. Zašto su došli u sukob nije pobliže poznato, ali glavna se borba između njih vodila oko važnog Rudnika. Taj grad oteo je knez Lazar od župana Nikole krajem 1370. god., za vreme ovih njegovih zapleta na jugu.
 
Protiv župana Nikole spremao se u proleće 1371. god. opasan savez. Svi njegovi susedi imali su dosad s njim sukoba izuzimajući jedino Brankoviće s Kosova, od kojih je bila njegova majka. Nije dovoljno jasno, ko je sve uticao da se na njega digao sam kralj Vukašin, pored Dubrovčana i Balšića. Verovatno je Vukašin u mladom županu, koji traži za sebe vladarske dohotke, gledao suparnika, koji mu je, već zbog svoje velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Možda je župan preduzimao štogod i protiv Balšića, sa kojima se njegova oblast graničila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kralj Vukašin sa sinom Markom i vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Balšićima zajedno, da krene prema Onogoštu, u susret Altomanoviću. Dubrovačka Republika bila je spremna, da na svojim lađama prebaci jedan deo vojske u Altomanovićevo područje, u Konavlje, da ga napadne – sa te strane. Ali upravo u vreme kad je trebala da otpočne ta ofanziva, koja je mogla da bude kobna po Altomanovića, stigoše kralju Vukašinu glasovi o velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade na brzu ruku vraćati vojsku i krenuti i sam natrag, u istočnu Maćedoniju.


Vladimir Ćorović: Istorija Srba | Rastko
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: