Prevareni kao narod, opustošeni kao država
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Teme vezane za istorijska događanja « Prevareni kao narod, opustošeni kao država
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Prevareni kao narod, opustošeni kao država  (Pročitano 3139 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Februar 15, 2012, 01:11:30 am »

*
ALEKSANDRA JANKOVIĆ


PREVARENI KAO NAROD, OPUSTOŠENI KAO DRŽAVA

Nismo mi ni besni, ni tužni, ni apatični, mi smo "opustošeni" i prevareni kao pojedinci, kao narod i kao država. Ko danas može da radi svoj posao, može li da preživi trudeći se da pruži najbolje od sebe, a da se pri tome ne privoli nekom "carstvu" koje vlada na daljinske komande?

U promene je kao psihoterapeut oduvek verovala, a ovo uverenje je, tvrdi, unela i u svoje bavljenje politikom.
 
"Bilo mi je jasno da posle komunističke biljke-ljudožderke trebalo bi da protekne solidna 'količina' vremena kako bi se 'restituisali'. Problem je samo to što nisam očekivala da će vreme potrebno za oporavak od totalitarizma biti jednako njegovom trajanju. Još manje sam verovala da posle jednog J. B. T. (Josipa Broza Tita) dolazi drugi, u malko 'skraćenoj' varijanti: B. T.!", kaže na početku razgovora za "Pečat" Aleksandra Janković, potpredsednica Nove Srbije.
 
Šta su promene?
 
Pitanje je filosofsko, a ja nemam kontemplativan, već konkretan odgovor: promene u Srbiji bi podrazumevale da je sasvim u redu istovremeno biti Srbin i demokratski orijentisan. Do sada je bilo zabranjeno jedno ili drugo, kao da svest o pripadnosti sopstvenom narodu, ljubav i privrženost svojoj državi, automatski znače da ste autokrata. Za mene je jedina prava promena da i nama, većinskom stanovništvu, budu dozvoljena ljudska i građanska prava da se osećamo i izjašnjavamo kao Srbi, a da pri tome ne moramo da objašnjavamo ili da se pravdamo!

Rekli ste jednom da ne možete da odolite Koštunici, zašto?
 
Već u odgovoru na prethodno pitanje delimično sam naznačila zašto sam uvek poštovala Vojislava Koštunicu, za koga sam i danas uverena da na najautentičniji način izražava suštinsko opredeljenje Srba za nacionalno i demokratsko. Kao političar državničkog formata on nikada nije pristao da stvari "relativizuje" i svede na "ili-ili", već je princip "i-i", i to u Srbiji koja jedina nema alternativu, ostao bazično načelo njegovog političkog funkcionisanja.
 
Zašto ste se vraćajući se u politiku opredelili za NS?
 
Te 2000. godine, mnogi ljudi kojima je imponovala državnička dimenzija Vojislava Koštunice i operativni kapaciteti Velimira Ilića i te kako su bili privrženi ideji Nove Srbije, koja je bila i oličenje neke nove energije. Nije nimalo slučajno da je od tada, pa sve do danas, najveći progon pretrpela upravo Nova Srbija, a posebno Velimir Ilić, koga su "razapinjali" i dok je bio opozicija i kada je bio na vlasti.
 
Šta mislite, čemu se Srbi nadaju kada iščekuju povratak Šešelja iz Haga?
 
Srbi se nadaju da će bar jednog svog predstavnika videti kako izlazi iz Haga, a da to nije u kovčegu ili sa svim pratećim atributima "uslovne slobode", kao nagrade za saradnju. Šta god ko imao da kaže o Vojislavu Šešelju, jedna je činjenica nesporna: on je dobrovoljno otišao u Hag, pokazujući spremnost na žrtvu koja baš nije jako svojstvena savremenom političkom funkcionisanju i bukvalno je "demontirao" ili barem demaskirao karakter ovog suda.
 
Da li mislite da raspoloženju građana Srbije više odgovara reč apatija ili bes?
 
Najbolja reč bi bila rezignacija: nismo mi ni besni, ni tužni, ni apatični, mi smo "opustošeni" i prevareni kao pojedinci, kao narod i kao država. Ko danas može da radi svoj posao, može li da preživi trudeći se da pruži najbolje od sebe, a da se pri tome ne privoli nekom "carstvu" koje vlada na daljinske komande?
 
Da li mislite da su mogući socijalni neredi većih razmera u Srbiji?
 
Iskreno, ne verujem, jer je ova vlast uspela da ljude toliko zastraši, da su još otuđeniji i nespremniji da se organizuju i slože. Uostalom, velike socijalne nemire ili proteste protiv vladajućih režima koji ne odgovaraju svetskim moćnicima, uvek potpomažu upravo ti belosvetski dušebrižnici. Javna je tajna da su grupe za rešavanje kriza u osnovi zapravo grupe za produkovanje ili produbljivanje istih.
 
Da li eventualni neredi mogu da izađu na dobro?
 
Nikada nisam verovala u spoljne revolucije, u one poprilično cinične reči internacionale: "Ko beše ništa — biće sve!". Kad se tome doda i činjenica da smo se mi, Srbi, neprekidno tukli i sa neprijateljima i unutar sebe, ne verujem u delotvornost takvih akcija.
 
Šta je alternativa trenutnoj politici?
 
Bilo bi nepošteno da tvrdim kako je pustoš koju je načinila ova vlast, kao najveći sledbenik ideja totalitarne komunističke vlasti, moguće instant rešiti. Važno je da proces promena započne odmah jer, u protivnom, naše trošne biološke individue neće uspeti da dočekaju bolja vremena. To podrazumeva nove izbore, nova razlučivanja "žita od kukolja", uz ogromno strpljenje i upornost, da konačno iznedrimo pravu demokratsku vlast koja će vladati iz Srbije i za Srbiju!
 
Da li vam nedostaje rad u struci?
 
Nedostaje mi psihijatrija jer se tamo, za razliku od politike, nalaze i ljudi koji priznaju da nisu savršeni, čak da imaju neke probleme! U Vladi, a velikim delom i u Skupštini svi imaju rešenja, doduše neupotrebljiva, ali niko ne priznaje da postoji problem u njemu samom! Ako nešto ne valja — kriv je narod! Ako valja — zaslužan je baš taj i taj političar!
 
Planirate li da se zauvek bavite politikom ili da se jednog dana vratite psihologiji?

Ja nikada nisam prestala da se bavim psihologijom i gde god bila i što god radila svoje psihološke veštine, znanja, a posebno orijentaciju vezanu za pomoć ljudima, neminovno nosim. Za razliku od jednog broja kolega, posebno iz aktuelne vlasti, politika nije bio moj prvi posao, već sam u politiku ušla kao afirmisani stručnjak. U tom smislu, politika je pre bila moja "sudbina", nego opredeljenje, tim pre što sam u svojoj biti buntovnica, sklona da razmišljam sopstvenom glavom, nesklona slepoj stranačkoj poslušnosti, a uz to i krajnje nesposobna da ideale zamenim interesima. Nije ni čudo da sam u politici uvek bila u funkciji opozicije!
 
Koliko vam obrazovanje psihologa pomaže da razumete i snađete se u svetu politike?
 
Psiholozi uče komunikacione tehnike i prolaze kroz edukaciju koja im omogućava da pažljivije saslušaju drugog, pokažu strpljenje i razumevanje za njegov problem, uz spremnost da pomognu onoliko koliko je u njihovoj moći. No, to što uviđate nečije probleme ili možete da ih "dijagnostikujete", ne daje vam za pravo da primenite i adekvatnu terapiju!
 
Da li vam možda ponekad i odmaže?

Ne bih rekla da mi odmaže, ali me povremeno inhibira, posebno kad vidim da osobe sa kojima polemišem zapravo imaju mnogo dublji problem, nego što bi se to pojavno dalo naslutiti. Nekada bih tako želela da boravim nekoliko meseci u nečijoj tuđoj glavi, da se odmorim od sebe, svojih zapažanja i analiza! Posebno onih koje su vezane za uočavanje sopstvenih manjkavosti i gluposti!
 
Šta biste poručili siromašnim građanima Srbije, šta da rade, kako da se uteše?
 
Što god da kažem, zvučaće licemerno. No, budući da spadam u one koji nikada nisu imali novca, a vaspitani su u okolnostima kada se skromnost smatrala vrlinom, samo ih molim da ne očajavaju. Koliko god novac bio neophodan za ispunjavanje bazičnih potreba, on ne može da kupi ono što je u nama najdragocenije: nadu, smisao, ljubav i dostojanstvo.

Da li je spas u veri?
 
Mislim da jeste, jer bez vere čovek ne može da bude realno osmišljen. Uostalom, čovek je homo-religiosus, on ima potrebe da veruje nekome, nečemu, ili u nekoga, kako bi stvarno razrešio suštinski problem sopstvene smrtnosti. Dakle, koliko god bili bogati, lepi, uspešni, priznati, mi nemamo rešenje za jednu od dve suštinske činjenice: za smrt. Uzalud sva naša znanja, imetak, zabava, u jednom trenutku se nalazimo pred nečim što nas nadilazi, dobro zaključanim sefom čiji se ključevi nalaze samo u veri. Kada znamo da je ovaj aspekt našeg života u telu, samo jedan segment večnog života i naše akcije, i osećanja i misli — biće punije i odgovornije. Sve što sada radimo ili govorimo odjekuje u večnosti!
 
Da li su ljudi jednaki?
 
Kao pravoslavna hrišćanka verujem da je Bog svim ljudima dao potrebne kapacitete da ispune svoju misiju i uzrastu do punoće koja je gotovo božanska.

"Bog je postao čovek, kako bi čoveka učinio Bogom", kažu Sv. Oci, a na nama je da darove koje nesumnjivo imamo umnožimo sa punom svešću da nam je mnogo dato, ali se zato od nas mnogo i očekuje!
 
Ima li Srbija elitu?
 
Svakako!
 
Šta je elita?

Elitu čine ljudi koji znaju da smisao i cilj njihovog postojanja nije očekivanje da promene dođu spolja, nego iznutra. Svi oni koji su dovoljno iskreni da oslušnu i sebe i druge, spremni da traže oproštaj kada su pogrešili i da se pokaju kada su se o druge ili sebe same ogrešili — jesu ljudi svetog života.
 
Uostalom, nisu Svetitelji neka mitska bića srpskih predanja: njih i te kako ima među ljudima koje svakodnevno srećemo: ubogima, ružnima, poročnima! Kada tako počnemo da posmatramo elitu, imaćemo šanse da i sami postanemo deo nje. U protivnom, sve je samo ego-trip i prazno hvalisanje!
 
Čemu se nadate?

Nadam se povratku pravih, univerzalnih vrednosti, nadam se jednoj novoj, a zapravo najstarijoj Srbiji, koja će imati i dostojanstvo i svest da je jedina država čiji su osnivači dva Svetitelja: Sv. Sava i Sv. Simeon Mirotočivi!
 
Šta mislite o feminizmu?
 
Ja sam ortodoksna feministkinja! Veoma greše oni koji tvrde da je pravoslavna crkva "mačo-orijentisana", jer koliko god da jedino muškarci mogu da budu sveštenoslužitelji, kao ideal služenja i odnosa prema Bogu, data je upravo jedna žena — Presveta Bogorodica, kao "etalon" odnosa prema svetu, bližnjima i sebi. U tom smislu, najveći "feministi" su upravo Hrišćani, znajući da Bog ljude ne deli po polovima, nego po darovima!
 
Kakve su naše feministkinje?
 
Ono što mi kod većine smeta je upravo animozitet prema crkvi i potpuno pogrešno tumačenje uloge i značaja žena koje joj pripadaju.
 
Da li ste radili sa ženama žrtvama nasilja?
 
Jesam, ali ne u okviru nekakvih organizacija, već na nivou kliničke prakse.
 
Da li imate negativan stav prema sigurnim kućama, poput, uslovno rečeno većine ljudi  iz vaše političke opcije?
 
Nemam ništa protiv sigurnih kuća, jer mislim da su kao prelazno rešenje nekada zaista neophodne. Ono protiv čega sam je da ulaganje u sigurne kuće služi kao "hemijsko čišćenje" nečijih biografija ili kao svojevrsni servis za pranje novca. Tako žrtve zlostavljanja postaju dvostruko maltretirane: od "neprijatelja", ali i od "prijatelja". Na svu sreću, još uvek ima mnogo autentično dobrih ljudi koji se u rad sa žrtvama nasilja uključuju samo iz čovekoljublja.
 
Diskriminacija. Šta mislite, ko najviše trpi?
 
Odavno sam govorila da je ovoj zemlji potrebno ministarstvo za prava većina, jer su kod nas uglavnom ugrožena prava većinskog naroda. Utoliko, dovoljno je što svaki put kad spomenete svoju nacionalnu pripadnost morate da se "ograđujete", pravdate ili objašnjavate kako niste deo „organizovanog zločinačkog poduhvata“ protiv drugih naroda!
 
Kako se boriti protiv diskriminacije?
 
Demokratijom!
 
Ima li fer pleja u politici prema ženama?

Iako su doneti novi zakoni o ravnopravnosti polova i obaveznim kvotama od 30 odsto žena u Parlamentu i političkim strankama, svest se ipak teže menja, pa žene ostaju u suštinskoj poziciji "drugih violina", "prateće inteligencije", "poželjne logistike". Čak i kada dobiju formalno značajne funkcije, opet odlučivanje ostaje u nekim drugim, po pravilu, muškim centrima moći!
 
Zbog čega vas organizacija "Kvirija" smatra homofobom?

"Kvirija" nije organizacija, osim ako se pod organizacijom nazivaju ad hoc grupe koje će uvezene projekte naplatiti od domaćih ministarstava. Ja nisam homofob jer nemam nikakav otpor prema ljudima drukčije orijentacije, tim pre što sam psiholog. Otpor sam imala i imaću prema svima koji u promovisanju i prilično agresivnoj kampanji za prava LGBT-populacije zapravo vide način da se domognu novca i ostvare lične ciljeve, pri čemu ih savršeno baš briga i za hetero i za homo i za bi prava. Kad god ne znate šta je u pitanju, pratite tokove novca!
 
Šta su niski udarci?
 
Sve ono što osoba koja ih zadaje ne bi htela da njoj bude učinjeno ili izrečeno!
 
Kako se braniti od njih?
 
Zavisno od ličnog stila, validna su sva rešenja: od konfrontacije, do ignorisanja!
 
Šta ste zaključili iz prakse, ko su i kakvi ljudi koji najčešće traže pomoć psihologa?
 
Sve je manje predrasuda u vezi sa obraćanjem psihoterapeutu, a ljudi najčešće traže pomoć u razrešavanju komunikacionih problema u partnerskim odnosima, kao i u odnosima sa roditeljima ili decom. Tek odnedavno pojavljuju se i problemi vezani za posao, strah od gubitka posla ili tzv. "mobing".
 
Da li Srbi piju previše tableta za smirenje?
 
Ne bih rekla da smo postali "Prozak"-nacija, ali je zbog tempa života, usporenosti administracije u zdravstvenim ustanovama, nedostatka novca da bi se lečili u privatnim klinikama, veliki broj ljudi spreman da sam sebi "ordinira" terapiju ili počne da koristi lekove koje neko od srodnika i prijatelja "toplo preporučuje".
 
Kakav je vaš stav o tome?
 
Bilo bi glupo reći da nam lekovi nisu potrebni, čak i kada se radi o psihološkim poremećajima ili krizama. U procesu terapije lek jeste jedna komponenta ili faza, svojevrsno hemijsko "pomagalo", koje tek ako bude propraćeno uklanjanjem samog uzroka bolesti ima opravdanja. Ideja da postoji "čarobna pilula" je ipak samo fantazija, a koliko god da savremeni čovek teži "instant-rešenjima", ipak je ozdravljenje i isceljenje proces koji zahteva strpljenje i rad na sebi.
 
I politika i psihologija su oblasti koje bi trebalo da utiču na svet da se menja, kakav odnos imate prema toj moći da  na nešto ili nekoga utičete?
 
Svi mi, hteli to da priznamo ili ne, utičemo jedni na druge. Slučajni prolaznik vam nekada može otkriti životnu istinu za kojom ste uporno tragali, posežući za svim naučnim sredstvima. Lepa reč je dragocena, a "prejaka" zaista može i da "ubije". Važno je biti svestan  mogućnosti svojih uticaja na druge i drugih na sebe, uz traženje ličnog recepta da se ne bude ni snishodljiv, ni megaloman.
 
Šta može da spasi svet?
 
Lepota će spasiti svet!


Pečat | 25.02.2011.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: