Dr Rudolf Arčibald Rajs — vojnik istine i pravde
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Prijatelji srpskog naroda « Dr Rudolf Arčibald Rajs — vojnik istine i pravde
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dr Rudolf Arčibald Rajs — vojnik istine i pravde  (Pročitano 7034 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 21, 2011, 03:22:05 am »

**

VOJNIK ISTINE I PRAVDE
(Rodolf Arčibald Rajs)



NEMAC U ŠVAJCARSKOJ

Rodolf Arčibald Rajs rođen je, 8. jula 1875. godine u Hausahu na porodičnom veleposedu Hehtsberg, ugledne i imućne porodice u južnonemačkoj pokrajini Baden. Bio je osmo po redu od desetoro dece veleposednika i agronoma Ferdinanda Rajsa. Srednju školu završio je u Karlsrueu, Nemačka. Od šestorice braće, četvorica su izabrala oficirsku karijeru. Rudolf, kako se Rodolf zvao u Nemačkoj, opredelio se za prirodnjačke nauke. Kasnije, u Prvom svetskom ratu, naći će se na suprotnim protivničkim stranama.
 
Da bi popravio svoje slabašno zdravlje, Rajs, 1893. godine, prelazi u Švajcarsku. Na Univerzitetu u Lozani studira hemiju, bavi se fotografijom i aktivan je član studentskog udruženja. Švajcarska romanska sredina izazvala je u njemu duboke i trajne promene. Plodonosno se razvija ljudska i stručna radoznalost mladog Rajsa.

Sticanjem doktorata prirodnih nauka zapaženom disertacijom, 1898, i izborom za višeg asistenta, 1899, a zatim za docenta za fotografiju i fotohemiju Univerziteta u Lozani, 1901, počinje njegov brzi naučni uspon i blistava karijera. Vrši mnogobrojna istraživanja, a posebno ga interesuje primena naučne fotografije u medicini i sudstvu. Bavi se primenom fotografije u medicini, kriminalistici i sudstvu, i istražuje nove metode identifikacije osoba. Postaje pionir naučne kriminalistike. Sarađuje sa profesorom Buržeom, pronalazačem "bertijonaže", jedne nove antropo-metrijske metode identifikacije osoba. U Parizu specijalizira primenu fotografije u kriminalistici i sudstvu. Pod budnim je okom čuvenog Alfonza Bertijona, postaje njegov ne samo oduševljeni sledbenik, nego i saradnik i prijatelj. Na kraju pariske specijalizacije dobija od Pariske Policije Diplomu opisnog obaveštenja. Vraća se u Lozanu i 1902. menja materiju svojih predavanja u sudsku fotografiju. Tada je proklijala klica koja će se kasnije razviti u novi predmet, u "policijsku tehniku", odnosno kriminalistiku. Njegova prva knjiga Sudska fotografija izlazi u Parizu, 1903. godine donosi mu priznanje sa svih strana. Drugo njegovo delo Priručnik govornog portreta, koje se pojavljuje dve godine kasnije, biće prevedeno na deset jezika.
 
Sarađuje u mnogim publikacijama i učestvuje na stručnim skupovima i naučnim kongresima. U "Švajcarskoj reviji za fotografiju", koju Rajs uređuje od 1901. godine, i koju je tehnički i sadržajno znatno izmenio i unapredio, kao i u mnogobrojnim stranim periodičnim publikacijama, pojavljuju se njegovi prilozi iz primenjene fotografije i naučne kriminalistike. Sa svojim referatima, učestvuje na raznim svetskim kongresima, kao što su, na primer, antropološki ili sportski, i predsedava naučnim skupovima, ili je član međunarodnih žirija. Dr Rajs u Lozani, 1900, osniva Institut za tehničku policiju i kriminalogiju, na čijem realizovanju je radio pune tri godine. Ubeđen je u to da je kriminalistika zaista nauka, da se u toj oblasti ne sme računati samo sa samoucima i da je priliv novih stručnjaka nemoguć bez posebne nastave. Na ostvarenju svog sna u krilu Univerziteta žrtvovao je znatna sopstvena novčana sredstva: sam je nabavio gotovo sve aparate i drugi pribor potreban novoj ustanovi. Otada studenti mogu u Lozani steći i diplomu tehničke policije. Možda je Rajsova najveća zasluga upravo u tome što je uspeo da ubedi akademske krugove u pravi, naučni karakter kriminalistike.
 
Ugled mu još i više uvećava knjiga "Krađe i ubistva", 1911, prvi deo njegovog čuvenog Priručnika tehničke policije. Politička policija ga ne interesuje. Postaje ekspert finansijskih i sudskih institucija. Sve zemlje ga pozivaju ili mu šalju stručnjake na usavršavanje. Među njima je i Srbija. Priznanja i odlikovanja stižu mu sa raznih strana, od Madrida do Petrograda i od San Paola do Bukurešta. Rajs je posetio Rusiju, gde mu je car Nikolaj poklonio sat, kao i Brazil, gde je za nekoliko meseci organizovao laboratorije i održao brojne kurseve. Predavao je u Austriji, Holandiji i Belgiji. Smatrao je da je za afirmaciju moderne kriminalistike potrebna i popularizacija, pa je češće objavljivao članke u dnevnim listovima i držao predavanja pred raznovrsnom publikom, kao što su hotelijeri, vatrogasci, itd. Narodni univerzitet u Beču Uranija imenovao ga je za dopisnog člana svoje uprave. Detaljno opisivanje nekih metoda modernih kriminalaca dovodilo je i do tragikomičnih incidenata. Interesantan je slučaj jednog provalnika, uhvaćenog u Berlinu prilikom jedne krađe, koji je izjavio na saslušanju da se u svojim krađama koristio tehnikom koju je Rajs opisao u jednom svom članku.
 
Rajs je ubrzo stekao i autoritet praktičnog kriminaliste, pa je već od 1904. nastupao kao veštak pri sudovima Kantona Vo i drugih švajcarskih sudova, a zatim je postao i veštak Narodne banke i sudova Francuske, a povremeno je veštačio i u Krajovi, Bukureštu i Torinu. Nisu izostala ni odlikovanja. Dobio je ordenje iz Španije, Luksemburga, Srbije, Rumunije, Grčke i Rusije, ali se najviše ponosio odlikovanjima koja mu je dodelila Francuska. Prvo je u toj zemlji izabran za oficira Akademije, zatim postaje Vitez Legije časti, a sama francuska Akademija nauka dodeljuje mu Žansenovu medalju, koji je postao poznat po tome što je uspeo prvi da fotografiše jednu kometu. Koliko je bio cenjen kao stručnjak pokazuje i jedno posebno poglavlje koje mu je posvećeno u spomenici Policije bezbednosti Kantona Vo u Švajcarskoj, izdatoj u Lozani, 1982. godine.
 
Kao praktičar i čovek koji je dugo vremena proveo na terenu, u susretu sa zločinom i zločincima, Rajsa su svojevremeno proglasili švajcarskim Šerlokom Holmsom. To je prvo utvrdio "Njujork tajms", 1913, a posle i Edmor Lokar, direktor laboratorije Tehničke policije u Francuskoj, koji je povodom Rajsove smrti, u "Internacionalnoj reviji za kriminologiju", 1929, u tekstu koji ovde navodimo u delovima zbog sjajnog prikaza Rajsove ličnosti, napisao: "Rajs, koji sve do svoje pedesete godine nije stario, bio je veoma visok, mladolik, vrlo uspravnog držanja. Imao je pogled koji nije mogao da se zaboravi, toliko je u njegovim zenicama bilo inteligencije, finoće, a često i lucidne ironije. Rajs je bio Šerlok Holms, jer nije imao samo njegovu fizionomiju nego i njegov duh. Ako je ikad neko u svom životu imao samo jedan jedini cilj i jedan stalan pravac, onda je to bio on. Pod raznim nazivima, on je želeo da zna samo za jednu disciplinu: kriminalistiku. Za njega je sve, uvek i svuda, bilo povezano sa strukom. Bio je jedan od njenih stvaralaca. Smatrao je opravdanim da nauka kojoj je sve dao bude slavljena i kroz njega samog, i nije odbijao ni odlikovanja ni titule. Na taj način je prestižnom kriminalisti uzdizao i samu kriminalistiku. Bio je hrabar do smelosti i nesebičan do krajnosti. Imao je samo jedan porok — prekomernu strast za pušenjem... Posedovao je smisao Latina za jasnoću, povezan minucioznim strpljenjem koje je poticalo od njegovog germanskog atavizma. Posedovao je snažnu viziju razboritosti i osećao odvratnost prema suviše brzom uopštavanju... Njegova velikodušna priroda bacila ga je u vrtloge u kojima ga ništa nije sprečavalo da bude aktivan. Išao bi svuda gde bi njegovo srce otkrivalo da postoje žrtve. Suočen s neizmernim kolektivnim zločinima, on nije smatrao da treba da bude iznad meteža. Vatreno se borio za ideje koje je zastupao, ponašao se kao junak, zvao je na uzbunu zbog stradanja čiji je bio svedok, i stotinu puta stavljao svoj život na kocku. Verujem da je pred kraj imao viziju sveta bez mržnje...".
 
U prekretničkoj i sudbonosnoj godini, ne samo za njega, 1914, izlazi mu glasovita knjiga prevedena na mnoge jezike "Prilog reorganizaciji policije", koja je posle Prvog svetskog rata bila prevedena. Za šesnaest godina profesionalnog rada, od sticanja doktorata iz prirodnih nauka, 1898, pa do dolaska u Srbiju, u leto 1914, Rajs je nekoliko puta menjao svoju stručnu, radnu i naučnu orijentaciju. Sa hemije je prešao na naučnu primenu fotografije, zatim na savremenu kriminalistiku, da bi, od 1914, sva svoja umeća i naukovanja proverio kao islednih ratnih zločina i kao ratni izveštač sa frontova.


Mr Živko Marković




Austrougarski zločini
u Srbiji 1914—1918

& Rodolf Arčibald Rajs
Milan Starčević
Geopolitika
Beograd, 2007
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 05, 2014, 12:11:22 am »

*

ZAŠTO VOLIM SRBE


RODOLF ARČIBALD RAJS

Otkako je počeo rat 1914, ja sam bio u Srbiji, sa Srbima. Nisam ih ostavljao, sem kada su posle albanskog povlačenja obnavljali svoju vojsku na Krfu i u Solunu. Čim su borbe započele na makedonskom frontu, ja sam opet došao k njima. Dakle, mogu reći da sam gledao Srbe u nesreći, a u nesreći se najbolje pokazuju i prave mane i prave vrline naroda.

Ja sam se u Srbiji nalazio u jednom demokratskom narodu koji je za svoju Otadžbinu dao sve. Taj narod je vodio tri vrlo teška rata, a nedostajalo mu je najpotrebnijih stvari. Ti ponosni seljaci nisu žalili, nego su se borili sa čudesnim poletom i junaštvom, protiv neprijatelja mnogo jačeg nego što su oni. Pobede na Ceru, Jadru, Rudniku i Kolubari bile su posledice divnog moralnog stanja kod onih o kojima je u Evropi odavno vladalo pogrešno mišljenje.

Video sam srpskog vojnika — seljaka u borbama. Žestok i borben u boju, on bi postao mek kao jagnje pred protivnikom kada ga pobedi, delio s njim poslednji komad hleba. Za vreme borbe oko Bitolja (1916), jedan saveznički oficir se čudio koliko se brinu srpski ratnici oko švapskih zarobljenika, koji su bili sasvim mladi. "Zar ne vidiš, rekao mu je jedan stari vojnik, "da su to deca koja nisu odgovorna za ovaj rat. Pa, onda oni imaju i majke, koje plaču i čeznu za njima".

Srbija je stradala kao ikoja druga zemlja. Četiri puta su njeni neprijatelji, uviđajući kako je ona opasan protivnik, pokušavali da s njom zaključe odvojeni mir. Četiri puta odbila je ta mala ponosna zemlja i najpovoljnije ponude odlučno. "Mi smo obećali saveznicima da nećemo praviti zasebnog mira, rekao je kraljević Aleksandar, "ako naši neprijatelji hoće mir, neka se obrate našim saveznicima!"

Zemlja Karađorđevića skupo je platila ovu vernost prema zadatoj reči. Napadnuta neuporedivo jačim silama, kojima se pridružio još i jedan bivši podmukli saveznik (reč je o Bugarskoj, prim. prir.) ona je bila sva pregažena. Ali se njena vojska i mnogo njene dece spasi kroz opake albanske planine. Poslednja Skupština u Nišu rastala se sa izjavom: "Volimo smrt nego sramotu!" I srpski narod poslušao je taj poklič. Okupirali su srpsku zemlju, ali srpski narod pobedili nisu!

A posle tog sloma, isterani iz Otadžbine, odvojeni od onih koje su ostavili pod krvavim neprijateljem, ratnici šumadijski, dunavski, timočki, moravski, drinski i vardarski opet su jurnuli na protivnika, i u epskim bitkama povratili deo od one zemlje koju beše ugrabio od zakonitog vlasnika. Nema sumnje da će se za kratko vreme sva Srbija očistiti od onih što izgubiše svoju čast u ovom ratu. Ja sam video i još gledam ove vojske osvetnice. Znam, to je poslednja srpska omladina. Pa opet, ona nije ni časa čekala da prva na sebe primi strašni udarac Bugaro-Švaba. Da li se u savezničkim zemljama vodi dovoljno računa o toj žrtvi? Bilo kako bilo, Srbi su dali vascelom svetu jedinstven primer, po kome će se ovaj mali narod smatrati pred istorijom kao vrlo velik.

Ja sam mogao da vidim na delu srpske poglavare. Kralj, regent, đenerali, svi dišu istim duhom: sve su to zagrejani patrioti koji zanosno čuvaju slobodu svog demokratskog naroda. Kolika protivnost između lepe pojave kralja Petra, potomka seljačke šumadijske porodice, kralja koji u času najveće opasnosti ide u rovove da s braćom pobedi ili pogine, i između gordog i grubog tipa Vilhelma Hoencolerna (nemačkog cara, prim. prir.), najvećeg dželata koga istorija poznaje!

Video sam, najzad, nesrećnu srpsku decu, koju je nemilosni neprijatelj prognao sa njenih ognjišta, i koja dođoše u Francusku, Englesku i kod nas u Švajcarsku. Uglađeni, ljubazni, vrlo blagi, oni su žele da pokažu svoju zahvalnost onima koji ih nisu ostavili u nevolji, Ali ih tuga za Otadžbinom ne ostavlja. Rade i uče vredno, jer znaju da će im trebati dosta rada da obnove svoju domovinu.

Malo je bilo pre rata koji su pravedno cenili Srbiju. Ja sebi laskam da sam bio u tome malom broju. Trebalo je, eto, da dođu sve one nevolje koje je ona junački podnela, pa da joj priznaju ono mesto koje joj pripada.

Eto zašto ja volim Srbe!


Ovaj članak napisao je dr Rajs na traženje Uprave almanaha "Prosveta" 1916. godine, na Solunskom frontu. Objavljen je u istom časopisu sedam godina kasnije, 1923.

Pripremio i uredio: Milan Starčević
Glas sa Cera, broj 17, novembar 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 30, 2015, 02:12:40 am »

**

MAČVANSKI PRNJAVOR I ARČBALD RAJS


Prnjavor je opšti naziv za naselje na manastirskom zemljištu, obično blizu samih manastira. Otuda u našoj zemlji više naselja sa ovakvim nazivom. Međutim, ovde je reč o Mačvanskom Prnjavoru, naselju na sredini puta Šabac — Loznica, u podnožju planine Cer, u blizini manastira Čokešina i Petkovica. Pripadalo je manastiru Čokešina kao njegovo dobro, ali se vremenom odvojilo i razvilo u samostalno naselje. Poznato je da je u Prvom srpskom ustanku Mačva mnogo nastradala. Godine 1814—1815. strahovita kuga i glad skoro su uništili preostalo stanovništvo. Po oslobođenju naseljena je izbeglicama iz Bosne i drugih krajeva. Po naređenju gospodara Jevrema Obrenovića, prilikom kolonizacije sva mačvanska sela su 1827. godine ušorena pored puteva, kao prva u Srbiji. Tako se Mačvanski Prnjavor sa svojim šorovima svio oko puta Šabac — Loznica, iako se njegov zemljišni atar pru-žao do desne obale Drine. Istorijski podaci govore da je Prnjavor školsku zgradu dobio 1845. godine. Povoljan geografski položaj uslovio je da vremenom Prnjavor postane privredni, kulturni i opštinski centar ovog dela Mačve.

Istorijski gledano, stanovnici ovog naselja delili su sudbinu srpskog naroda na ovim prostorima boreći se za svoj opstanak. Ipak, kao retko gde kolo smrti je u dva navrata zaigralo Prnjavorom. Slučaj je hteo da to bude u dva svetska rata i oba puta u mesecu avgustu. Reč je o 17. avgustu u Prvom, i 20. avgustu u Drugom svetskom ratu.

Predmet naše pažnje je avgust 1914. godine. Naime, poznato je da je rat koji je vodila Austro-Ugarska protiv Srbije 1914. godine imao od početka bezobzirni kolonijalni karakter. Da bi se nepokorna zemlja osvojila što pre, stanovništvo je desetkovano, a privredni izvori pljačkani. S tim u vezi u zapovesti austrougarskog generala Krausa (komandanta 29. divizije) se kaže: "Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, ubistvo se kod njih slavi kao junaštvo. Prema takvom stanovništvu svaka humanost je štetna". Austrougarska vojska je to najbolje pokazala prvih dana rata za vreme svoje kratkotrajne okupacije Mačve, a zatim prilikom povlačenja preko Drine. Pored Šapca, koji je tada porušen više nego Beograd, sva mačvanska i deo pocerskih sela osetila su neprijateljsku agresiju. Međutim, "Prnjavor je bio mesto gde divljaštvo armije Franca Josifa nije poznavalo granice".

O svojim zločinima u Mačvi podatke su ostavljali i sami Austrougari. Samouvereni, štampali su razglednice i poštanske karte na kojima se vide obešene srpske žene i seljaci. Međutim, najviše podataka o ovim zločinima izneo je lozanski profesor kriminologije, dr Ar-čibald Rajs. Potrešen prizorom iz Prnjavora, zapisao je: "Divljaštvo neprijatelja ovde nije poznavalo granice. Bilans onoga što su učinili Austro-Madžari u ovom selu više je nego strašan... Prešao sam veliki deo sela sve do mehane seoske, a nigde nisam video nijednu kuću čitavu. Lepi domovi do temelja su izgoreli."

Međutim, podsetimo se još jednom kako je do toga došlo. Pominjali smo da je Prnjavor branio Jadranski četnički odred pod komandom potpukovnika Vojina Popovića (Vojvoda Vuk), jačine 500 ljudi.

Austrougarski upad u Srbiju otpočeo je 12. avgusta 1914. godine u 3 časa ujutru. Kod sela Amajlije, prema Samurovića adi (Prnjavor) prelazi 29. neprijateljska divizija, kod sela Batar prema adi Kurjačica 36, a kod Zvornika 42. domobranska divizija. Istovremeno, Savu kod Klenka forsira 44. puk. Austrijski izveštaji govore da su komite prosto izvirale iz drinskih vrbaka pružajući žestok otpor. Teške borbe su vođene u prnjavorskom ataru na Samurovića adi. Branjena je svaka stopa ostrva. Izrešetani neprijateljski čamci su se prevrtali u vodu. Ceo dan šačica "šeširdžija" i "komita" zadržavala je moćnu austrougarsku vojsku. Ipak, je krajem dana neprijatelj uspeo da prebaci na našu obalu jake snage i da na više mesta uspostavi mostobrane. Prvi na udaru su bili Prnjavor i Novo Selo, a preko Save Ševarice, Drenovac, Noćaj, Mačvanska Mitrovica i Šabac. Približavala se Cerska bitka. Za vreme njenog trajanja Austrougari su izvršili velika zlodela u Prnjavoru. Zna se da je 17. avgusta oko 13 časova jedna granata pogodila toranj prnjavorske crkve i porušila ga. Sva tri crkvena zvona i veliki zlatni krst neprijatelji su odneli, a sav inventar i dokumentacija su zapaljeni. Pored crkve zapaljenaje i škola u kojoj je izgorelo 50 živih staraca, žena i dece, najviše učenika prvog i drugog razreda. Spaljena su i četiri ranjenika, a druga četiri su ubijena. Sem toga, Austrougari su po zauzeću Prnjavora od 2.400 stanovnika streljali, iskasapili ili spalili 199 osoba, dok je 109 lica odvedeno u Lešnicu, povezano užadima i streljaio pored železničkog nasipa, a 37 premlaćenih ljudi prebačeno je u Bosnu, gde im se gubi trag. Blizu stotinu staraca žena i dece streljano je u dvorištu Milutinovića kuće, pa ubačeno u kuću koja je zapaljena.

O ovim i drugim zločinima svet je obavestio kriminolog svetskog glasa, primenjujući egzaktne metode dr. Arčibald Rajs. Na Mirovnu konferenciju u Parizu odneo je tri toma dokumenata o zločinima Austrougara, naročito u Mačvi.

Veliki prijatelj Srba, dr Rajs sa Nikolom Pašićem pomogao je da 1922. godine Prnjavorci podignu Spomen-kosturnicu islikanu freskama sa prizorima stradanja u Prvom svetskom ratu. Prikupljene su i u kosturnicu smeštene kosti 535 izginulih i pobijenih meštana. Prnjavor je dr. Rajs nazvao "Selom mučenika", a Prnjavorci su Rajsa proglasili počasnim građaninom i podigli mu spomen bistu u porti prnjavorske crkve. Jedna od glavnih pranjavorskih ulica nosi ime Dr Arčibald Rajs.

Zbog ogromnih žrtava i junačkog otpora neprijatelju, Mačvanski Prnjavor je jedino selo u Srbiji koje je odlnkovano Karađorđevom zvezdom za hrabrost.

Predsednik pododbora za podizanje kosturnice bio je Nikola Pašić, a potpredsednik Arčibald Rajs. Projektovao ju je arhitekta Milan S. Minić. Svečano je otkrivena 5. novembra 1922. godine u prisustvu Kralja Aleksandra I Karađorđevića, Arčibalda Rajsa i drugih poznatih ličnosti. U istom krugu nalazi se i bista Kralja Aleksandra. Kosturnica je nazvana "Ćele kula Zapadne Srbije". ... Još za života ostavio je oporuku da mu se posle smrti izvadi srce i u posebnoj urni odnese na Kajmakčalan, gde su živote ostavili brojni Srbi sa kojima je Rajs prošao Albansku golgotu. Ova želja mu je ispunjena. Inače, sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju. Na dan njegove smrti delegacija Prnjavoraca sa svojim sveštenikom odlazi na njegov grob svake godine, gde polaže venac i cveće, pali sveće i obavlja adekvatan pomen.

Autor Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Srbija u Velikom ratu 1914—1918",
povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata
Izdavač Grafika, Šabac, 2014. god.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 30, 2015, 02:43:54 am »

**

DR ARČBALD RAJS U CEROVCU


Kada je Arčibald Rajs, sticajem okolnosti, došao u Cerovac zatekao je na položajima Šumadijsku diviziju prvog poziva čiji je komandant pukovnik Stevan Hadžić. Ova divizija je došla u Cerovac po izričitom naređenju komandanta Druge armije generala Stepe Stepanovića sa ciljem da neprijatelju zapreči put Šabac — Valjevo za vreme Cerske operacije. Divizija je imala i eskadrilu od dva aviona. Istina, jedan je bio oštećen, pa je samo jedan korišćen za izviđanje. Njime je pilotirao poručnik Miodrag Tomić. Kako je Arčibald došao u Cerovac i tamo boravio sam je opisao u svojoj knjizi. "Šta sam video i doživeo u velikim danima. Saopštenja jednog prijatelja iz teških vremena".

O svemu ovome pisao je Branko Stanić u "Čitanci Mišarskog boja" br. 4 ovako:

"Putem Valjevo — Lajkovac — Ub — Trstenica stigli smo u Obrenovac", pisao je dr Rajs u svojoj knjizi. U Obrenovcu je sa pratiocima prenoćio i rano sledećeg jutra nastavili su put prema Šapcu. Iza Debrca kod Crvene Mehane morali su skrenuti, iz bezbednosnih razloga, s glavnog druma. Taj deo puta je išao duž reke Save čije su obale bile gole i nisu pružale dovoljnu zaštitu od pogleda s prečanske strane. Zato su odlučili da u Šabac stignu okolnim putevima preko Vladimiraca. Znali su da to neće biti lako s njihovim teškim automobilom. I glavni drum je bio prilično loš i pun blata, a tek sporedni. Da nesreća bude veća, počela je i kiša. U Skupljenu su se zaglibili i tek uz pomoć četiri vola su uspeli da se izvuku.

Posle nekoliko kilometara vozeći se kroz blato i po kiši našli su se pred jednom uzbrdicom koju nisu mogli savladati. Ponovo su, gacajući u blatu do kolena, morali potražiti negde volove. Našli su ih tek nakon jednog časa mučnog traženja. Volova nije bilo jer su ih koristili komordžije u srpskoj vojsci za snabdevanje trupa i za prevoz ranjenika.

Uz tešku muku izvukli su, kako kaže dr Rajs, njihovu krntiju na brežuljak. Volove više nisu puštali već ih rekviriraše zajedno sa vođama, seljacima, da ih vuku do Vladimiraca, gde su i noćili.

"Sutradan ujutru — piše dalje dr Rajs u svojoj knjizi — vreme je bilo lepo, ali putevi su u groznom stanju. Stoga, da ne započnemo iskustvo od pređašnjeg dana, rešili smo da idemo automobilom do Cerovca i odatle na seljačkim kolima. Ali imali smo čak teškoća da dovedemo naša glomazna kola do Cerovca."

O selu dr Arčibald Rajs piše:

"Cerovac je naš avijatički centar, ako se tako može nazvati jedna livada na kojoj se nalazi jedini avion srpske vojske. To je jedan mali Blerio od 50 konja, sklonjen pod jedan improvizovan hangar: desetak kolaca iznad kojih je opružena jedna mušema. Kad duva vetar, po jedan vojnik mora da se grčevito uhvati za svaki kolac da ne bi ceo "hangar" odleteo. Ima samo jedan avijatičar, potporučnik Miodrag Tomić, Bleriov učenik. Tomić je hrabar. On svakog dana na svom malom aparatu vrši izvidničke letove koji moraju smetati Austro-Mađare, što svedoče mnogobrojni tragovi od kuršuma. To je bila cela avijatička služba srpske vojske u početku rata. Kasnije sam našao Tomića na Vertkopu, na Solunskom frontu, ali tada francusko-srpska avijacija nije ustupala bugarsko-nemačkoj avijaciji."

Jedan od prvih srpskih pilota, potporučnik Miodrag Tomić, rođen je 1888. godine u Stragarima kod Kragujevca. Srpska vlada uputila je M. Tomića i još pet pitomaca na letačku obuku u Francusku 1912. godine. Tomić se obučavao u školi kod čuvenog aviokonstruktora i asa vazduhoplovstva Bleria u avionu jednosedu. Na Solunskom frontu uspešno nastavlja ratni put i krajem rata unapređen je u čin kapetana. U novonastaloj Kraljevnni Jugoslaviji M. Tomić zauzima istaknuto mesto u vazduhoplovstvu i ostaje na dužnosti sve do napada na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine.

Dr Rajs je prilikom boravka u Cerovcu zabeležio i prva ubistva civilnog stanovništva koja su počinili austrougarski vojnici. Dogodilo se to pri upadu njihovih trupa u selo u toku završnih operacija Cerske bitke. U protokolu umrlih u mehovljanskoj crkvi je navedeno da su 20. avgusta 1914. godine zaklani nožem od austrougarske vojske pred Leskića mehanom šezdesetpetogodišnji Jovica Gavrilović i šezdesetogodišnji Živko Popović. Jovanku Kuzmanović, ženu Živkovu, staru 35 godina, isekli su austrougarski vojnici. Jedino su njih troje ostali u selu i nastradali. Sahranjeni su pored druma gde su i ubijeni.

"Po odstupanju austrougarske vojske — priča Slobodan Simić — moja baba Živana prisustvovala je otkopavanju leševa. Svi su bili poklani, a Jovanki su ruke bile provučene kroz prosečene dojke."

Bio je ovo samo početak nečuvenih zločina austrougarskih vojnika koje je zabeležio dr Arčibald Rajs.

Do dana današnjeg u široj javnosti nije se ništa znalo o aerodromu u Cerovcu. Zato apelujemo na Cerovčane da u Julićanki postave spomen ploču u znak sećanja na jedan od prvih srpskih ratnih aerodroma odakle je poleteo avion u prvu vazdušnu borbu na Srpskom frontu u Prvom svetskom ratu.

Neka 27. avgust bude dan kada ćemo odati počast srpskim pilotima iz svih ratova.

Autor Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Srbija u Velikom ratu 1914—1918",
povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata
Izdavač Grafika, Šabac, 2014. god.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: