Josip Broz Tito (?)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Josip Broz Tito (?)  (Pročitano 22025 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 11, 2011, 11:49:36 pm »

*

JOSIP BROZ TITO


Do danas nije utvrđeno kada je Josip Broz Tito zapravo rođen. Pominju se datumi: 6. mart, 14. mart, 25. maj i 10. jun 1892., 6. februar, 12. mart i 7. maj 1893. godine. Ponavljao je prvi razred, a u drugom pokrao crkvenu kasu.

Od 1907. godine učio je zanat u jednoj bravarsko-mehaničarskoj radnji u Sisku i istovremeno je pohađao Šegrtsku školu koju je i završio 1910. godine. Prvi godinu morao je da ponavlja. Posle toga je radio u Zagrebu, Ljubljani, Plzenu u Čehoslovačkoj, Dizeldorfu u Nemačkoj itd.

Kao mladić želeo je da uči kelnerski zanat, jer je smatrao da su oni najlepše obučeni ljudi.

Trogodišnji vojni rok u austro-ugarskoj vojsci započeo je da služi novembra 1913. godine u Beču, u Vojno-tehničkom arsenalu artiljerije. Ubrzo je prebačen u Zagreb gde se služilo dve godine, u 25. domobranskoj pukovniji. Po svemu sudeći, premeštaj je usledio posle intervencije kćerke jednog bankara i njenom rođaku pukovniku Slavku Štanceru.

U Zagrebu su Broza brzo zapazili i uputili ga na podoficirski kurs. Po ličnom pričanju bio je najbolji polaznik pa je ubrzo postao i najmlađi vodnik u puku.

Po austro-ugarskoj objavi rata Srbiji 28. jula 1914. godine, iz Zagreba su svečano i sa velikim oduševljenjem ispraćene dve brigade vojnika sastavljene od četiri pukovnije. U 25. zagrebačkoj pukovniji nalazio se i Broz. Pravac im je bio: Drina! Reku su prešli 12. avgusta kod Malog Zvornika, sa planom da nastupaju ka Ljuboviji i Užicama (ili Valjevu). Prve borbe sa srpskim vojnicima imali su već 14. avgusta. Od Ljubovije su krenuli ka Mačkovom kamenu i Krupnju. Istoga dana kod Ljubovije su bili i elita srpske vojske – četnici majora Vojina Tankosića, vojvode Vuka.

Prve borbe četnika i domobrana 25. pukovnije bile su kod Krupnja 15. avgusta. Iako su zauzeli ovaj gradić, domobrani su katastrofalno stradali. Ta borba bila je prva Brozova borba sa srpskim vojnicima i srpskim četnicima. S obzirom na žrtve njegove jedinice može se zaključiti da je tada dobro zapamtio za ceo život slagu i borbenost tih najboljih srpskih vojnika.

Kod Krupnja, na srpskoj strani, u jedinicama Prekobrojnog puka Drinske divizije nalazio se potporučnik Dragoljub Draža Mihailović. Tako su 17. avgusta 1914. godine Broz i Mihailović prvi put bili na istom ratištu, ali na suprotnim stranama!

Austro-ugarska takozvana "Balkanska vojska" ili "kaznena ekspedicija" generala Oskara Poćoreka za desetak dana od početka ofanzive katastrofalno je poražena od srpske vojske, kojom je na tom frontu komandovao đeneral Stepa Stepanović. Hrvatski vojnici iza sebe ostavili su pustoš u svakom pogledu.

U drugoj ofanzivi austro-ugarske vojske na Srbiju, koja je započela već 8. septembra, ponovo je učestvovala i 25. zagrebačka pukovnija. Borbe su bile kratke ali veoma teške za obe strane. I ta ofanziva je propala.

Treća austro-ugarska ofazniva na Srbiju počela je 6. novembra 1914. godine. Zagrebački domobrani nastupali su ka Gučevu. Brozovi saborci došli su do sela Stolice. Ta ofaznivabila je katastrofalna po srpski narod u Podrinju i zapamćena po zločinima koje svojevremeno ni Turci nisu počinili.

General Poćorek je poslao 25. pukovniju ka Kolubari ali ona tamo nikada nije stigla! Broz je tih dana dobio unapređenje.

Zanimljivo je da je jedinica srpske vojske u kojoj je bio Mihailović bila gotovo na puškomet od Brozove, ali među jedinicama nije bilo vatrenih okršaja!

Hrvatski domobrani izbegli su preko Save iz Srbije 14. decembra 1914. kod Bežanije. Među njima bio je i Broz!

Broz je izbegavao do smrti da govori o periodu avgust-decembar 1914. godine, do dana kada je njegova jedinica prebačena u Galiciju na Istočni front protiv Rusa. Pominjao je samo kako je aprila 1915. zarobljen.

Završetak Prvog svetskog rata Broz je, formalno, dočekao kao zarobljenik na slobodi. Tamo u sovjetskoj revoluciji postao je boljševik.

U novostvorenu južnoslovensku državu nazvanu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca vratio sa sa Ruskinjom Pelagijom Belousovom, koju je oženio kada je njoj bilo 16 godina. Bila je to prva od tri supruge, koliko ih zvanično imao.

Josip Broz je postao poznat 1928. godine na suđenju u Zagrebu pred Sudom za zaštitu države pod optužbom za posedovanja oružja i drugog zabranjenog materijala. Tada je izrekao rečenicu da ne priznaje taj sud već samo sud svoje Komunističke partije!

Narednih pet godina proveo je na robiji. Tamo je upozano nekoliko svojih potonjih saboraca, Mošu Pijadu na primer. Zbog dobrog vladanja imao je status slobodnjaka što je značilo i pravo povremenog izlaska iz robijašnice radi obavljanja raznih poslova.

Posle odležane kazne, otišao je u Beč, potom bio u Moskvi, Parizu i u mnogim gradovima širom Evrope. Nikada nije razjašnjeno šta je sve radio. Po nekim indicijama boravio je i u Španiji, u vremenu kada je tamo besneo građanski rat. Nekoliko puta, u vreme boravaka u Parizu susretao se sa Luisom I. Rodrigezom, tadašnjim meksičkim ambasadorom u Francuskoj. Bilo je to vreme ubistva najpoznatijeg Staljinovog protivnika Lava Davidoviča Bronštajna Trockog. A da je Broz dobro poznavao i pukovnika Adalberta Tejedu meksičkog ambasadora u Španiji govori i činjenica da je Rodrigez o tome pričao jugoslovenskom otpravniku poslova u Otavi a ovaj maja 1945. godine pisao svom Ministarstvu inostranih poslova. Ministarstvo je to pismo prosledilo u Brozov kabinet.

Posle izlaska iz zatvora 1934. godine izabrao je sebi prvi nadimak "Rudi", ali ga je ubrzo zamenio sa "Tito". Nije utvrđeno koliko je koristio još drugih nadimaka i ilegalnih imena. Nije utvrđeno kada ga je Kominterna postavila za generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije. Sigurno je da se to desilo tek pošto je potpisao nekoliko smrtnih presuda uglednim partijcima, u najvećem broju Srbima, koji su se nalazili po sovjetskim zatvorima. Nemačko-italijanski napad na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. zatekao je Broza uZagrebu. Na Jelačić placu, zajedno sa Josipom Kopiničem, 10. aprila dočekao je nemačke tenkove u mnoštvu razdraganih Zagrebčana. Tako su Nemci u Zagreb ušli na hrvatskom cveću! Gledajući doček, Broz je kazao da mora hitno u Srbiju! Po kazivanju Kopiniča i Vladimira Bakarića, Broz je pobegao iz Zagreba ispred hrvatskih komunista koji su hteli da stvore Komunističku partiju Nezavisne Države Hrvatske!

A doći u Beograd iz Zagreba za Broza i nije bilo teško jer je imao nekoliko pasoša, mnogo poznanika i prijatelja, najviše zbog novca i zlata koje je dobijao iz Moskve. Po svemu sudeći put za Beograd pripremili su ustaški poglavnik Ante Pavelić i njegov pomoćnik Eugen Kvaternik mlađi onako kao što su Nemci 1917. godine Vladimira Iljiča Uljanova – Lenjina poslali u oklopnom vozu iz Švajcarske u Petrograd da podigne revoluciju u carskoj Rusiji!

Broz je lako došao do Beograda zahvaljujući svojim vezama sa nemačkim obaveštajnim oficirima.

Veze komunista i Nemaca datiraju iz ranijih godina. Po saznanjima Radovana Atanasijevića, šefa Odeljenja za špijunažu i kontrašpijunažu policije Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu, od kraja 1939. godine, jugoslovenski komunisti su bili na raspolaganju nemačkim obaveštajcima kao pouzdani saradnici. To ne treba da čudi kada se zna kakav su sporazum sklopili ministri spoljnih poslova Nemačke Joakim fon Ribentrop i Sovjetskog Saveza Vlašeslav Mihailovič Molotov, opunomoćeni od svojih vođa Adolfa Hitlera i Josifa Visarionoviča Džugašvilija – Staljina. Po tim saznanjima, Partija je uhvatila vezu sa nemačkim Poslanstvom u Beogradu. Sa nemačke strane pregovarao je ponemčeni Slovenac dr Josef Hribovšek Berge a sa komunističke Vladislav Ribnikar, vlasnik beogradskih dnevnih novina "Politika" i Vladimir Velebit, advokat i tadašnji pravni zastupnik nemačke firme za eksploataciju boksita u Hercegovini i Dalmaciji. Izgleda da je Velebit doveo i Broza u vezu sa nemačkim konzulatom u Zagrebu. Nemci su mu, kao znak dobre volje, dali pasoš Češko-moravskog protektorata, na ime Josipa Tomaneka, fiktivno zaposlenog u predstavništvu "Simensa" u Jugoslaviji, radi lakšeg putovanja po Jugoslaviji i Evropi.

O dobrim odnosima Hribovšeka-Bergea i Broza govori i podatak da je posle aprilskog sloma 1941. godine, Broz iz Zagreba stigao u Zemun, gde ga je on dočekao zajedno sa Ribnikarom. Odvezli su se kolima sa diplomatskom registracijom u vilu kod Ribnikara na Dedinje.

Nije poznato šta je sve broz radio u Beogradu od dolaska iz Zagreba početkom maja do sredine septembra. Dosadašnja istoriografija je tvrdila da je 4. jula organizovao sastanak najviših partijaca u Beogradu, u kući Vladimira Ribnikara, kada su odlučili da podignu ustanak protiv okupatora. Teško je negirati pretpostavku da o tom sastanku nije ništa znao Hribovšek — Berge a preko njega i nemačka Služba bezbednosti.

Sredinom septembra 1941. Broz je krenuo, u pratnji dvojice Nemaca i jednom devojkom, snabdeven legitimacijom jednog četničkog vojvode, koji je bio pod komandom Kosta Milovanovića Pećanca, iz Beograda ka teritoriji Zapadne Srbije, u krajeve gde je već bilo nekoliko ustaničkih, partizanskih i vojno-četničkih, jedinica.

Brozovi podređeni ugovorili su mu sastanak sa pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihailovićem, vođom pokreta koji je začet maja meseca na Ravnoj Gori. Sastali su se 19. septembra u selu Struganik, u kući vojvode Živojina Mišića. Domaćin im je bio vojvodin sin major Aleksandar. Bilo je to prvo direktno viđenje i rukovanje Broza i Mihailovića!

Ova dvojica sastali su se još jednom ili dvaput. Svaki put susret je izgledao kao partija karata u kojoj jedan od igrača, u ovom slučaju Broz, zna sve o drugom a drugi ne zna ništa o prvom! Mihailović je bio toliko naivan da se žalio Brozu, Hrvatu podoficiru austro-ugarske vojske, na pokolje koje vrše Hrvati u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad Srbima. Mislio je da je to ruski oficir koji loše govori srpski jezik.

Dok su Broz i Mihailović pregovarali, dotle su njihovi pratioci, sve sami srpski seljaci, prijateljski razgovarali, jedni drugim pokazivali oružje ne sluteći da će ga veoma brzo upotrebiti, ali ne protiv okupatora već protiv svojih sagovornika.

Dr Veljko Đurić Mišina
"Ovaj tekst nema pretenzije da sudi već da podseti na činjenice koje je istoriografija potvrdila".

Tekst pod nazivom "Drug Tito" i "Čiča Draža" objavljen je u celosti na sajtu: Sedma sila dana 22.07.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 19, 2012, 09:47:58 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 10, 2012, 08:17:45 pm »

*

DRAŽA I TITO — KAO ANTIPODI


Na teškoće, pa i na nepremostive prepreke u pokušajima da se pronađu zemni ostataci đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića prvi je posredno, ukazao profesor Slobodan Jovanović (1869—1958).

Inače, prvog dana po Jovanovićevom preuzimanju dužnosti predsednika Ministaraskog saveta Kraljevine Jugoslavije u Londonu (1942—1943) Mihailović je, na osnovu "visoke vojne spreme, moralnih osobina i ... patriotske inicijative"[1] imenovan za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini. Tim činom je, ujedno, njegov gerilski pokret 11. januara 1942. i zvanično proizveden u legalnu i savezničku snagu otpora nemačkom okupatoru, na tlu države koja se po osnivanju zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Nagovestivši najmorbidniji mogući postupak novih komunističkih vlasti prema posmrtnim ostacima đenerala Mihailovića Slobodan Jovanović se pozvao na primer spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru (1595). Taj nekrofobni poduhvat turskog porobljivača Sinan paše on je nazvao neuspelim pokušajem obesvećivanja.[2] U osnovi takvog kanibalističkog ponašanja stoje udruženi patološka mržnja i patološki strah. Stoji bojazan čak i od mrtvog protivnika, čije bilo kakvo fizičko prisustvo održava veru u narodu i inspiriše na otpor zavojevaču. A cilj je iščupati iz kolektivne duše poraženih i porobljenih pijetet prema pokojniku, koji se u nekom pogodnom i nepredvidivom času može pretvoriti u nadahnuće masovnom buntu i nepristajanju na podanički položaj. Namera je, konačno, i da se ukloni poslednji materijalni atom, u pravcu koga bi buduće generacije mogle da se zapute na hodočašće.

Znao je dobro Slobodan Jovanović zašto je posegnuo baš za ovim primerom kako bi predočio šta su ovdašnji komunisti preduzeli sa beživotnim telom Draže Mihailovića. Jovanoviću nije bila nepoznata prava pozadina teorije, kao ni praksa jedne totalitarne ideologije, koja je u drugoj deceniji prošlog veka zapretila da će zagospodariti svetom i čovečanstvom. Ta pretnja počela je da se ostvaruje 17. jula 1918, kada su boljševici pobili celu carsku porodicu Romanovih, ne štedeći ni maloletnog i bolesnog carevića Alekseja.

Istog datuma, dakle 17. jula 1946. streljan je prvi gerilac u okupiranoj Evropi đeneral Draža Mihailović?

Da li se ovi datumi egzekucije poslednje ruske, carske porodice i poslednjeg srpskog đenerala u XX veku slučajno podudarju?

Da li je ista, a nasumično prizašla simbolika, prethodila nasilnom svrgavanju monarhističkih poredaka u Rusiji i u Jugoslaviji, uz slično inaugurisnje novih boljševičko-komunističkih režima u tim zemljama?

Da li je "gospodin slučaj" odigrao presudnu ulogu u svim ovim podudarnostima, s tom razlikom što se jugoslovenski monarh srpskog porekla našao fizički van domašaja "revolucionarne pravde" i živ pretekao do 1970, potucajući se po belom svetu?


I

Potvrdan odgovor na ova pitanja najverovatnije bi dali oni koji previđaju, ili osporavaju okultno-sektašku praksu nosilaca Boljševičke revolucije, ispod čijeg se ognja i pepela ispilio, i to u građanskom ratu pod okupacijom, "najveći sin naših naroda i narodnosti" Josip Broz Tito.

Oni, međutim, koji ne ispuštaju iz vida glavne mete istorodnih revolucionarnih i prevratničkih poduhvata uvereni su da je "gospodin slučaj" izostao iz ovog Velikog Scenarija. A među prvim metama su proklamovani ateizam iza koga, ustvari, stoji bogoborstvo, i fizička likvidacija svih zatečenih simbola države i nacije. Slede potom, temeljno prevrednovanje moralnih načela i rušenje svih tradicionalnih vrednosti društva. Zatim, razbijanje porodice, plansko skrnavljenje, obeščašćivanje i satanističko ruganje neistomišljenicima i protivnicima ...

"Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim time što je položio život svoj za narod svoj" — izgovara Sveti Nikolaj, vladika žički i ohridski, sa oltara crkve Hristova Vasksenja u Čikagu 18. jula 1954. Pa podseća: "Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu (...) Draža je bio u zakonitom braku sa venčanom ženom." Na kraju besede Sveti Nikolaj poručuje:

"Draža Mihailović je bio legendarna ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. (...)

Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije![3]

Kao školovani oficir sa krštenicom, rođen 27. aprila 1893, u Ivanjici, od oca Mijaila i majke Cmiljane, Draža je za glavnog rivala u građanskom ratu imao protiv sebe austrougarskog kaplara Josipa Broza (1892—1980) Uz njegove lične podatke vezano je petnaest datuma rođenja i šesnaest verzija o izboru za generalnog sekretara CK KPJ. Ni do danas nije pouzdano utvrđeno ni kada je postao član KPJ, ni ko ga je u članstvo primio. Ni koju je pravu ulogu odigrao u Španskom građanskom ratu, ni koliko je brakova imao. Ni iza koliko se lažnih imena skrivao ... ni mnoge druge pojedinosti vezane za njegov pravi identitet.[4]

Ono što se o Brozu, međutim, pouzdano zna jesu njegovo učešće i uloga u Prvom svetskom ratu na strani austrougarskog okupatora. U tom ratu je Draža, kao vodnik, za iskazanu hrabrost u teškim borbama u Mačvi, 1915. odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. U njemu je teže ranjen na Solunskom frontu 24. septembra 1916, kod sela Neokazi i Donje Vrbene. Iz njega je, posle proboja Solunskog fronta, te pokazane hrabrosti i preduzimljivosti, izašao sa armijskim pohvalama, unapređenjem u viši čin, i odlikovanjima: Belog orla s mačevima V i IV stepena i Karađorđevom zvezdom s mačevima IV stepena.[5]

U poverljivim biografskim podacima koji se o Brozu čuvaju u Moskvi zabeležen je ratni put 42. domobranske vražje divizije, u čijem sastavu je bila i njegova jedinica, 25. domobranski puk. Broz je, prema ratnom dnevniku, "...od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji — od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim rečima, učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu, i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija odigrala je važnu ulogu u opsadi Beograda i u okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade Cigalije i Bežanijske kose."[6]


II

Prekomandovan na ruski front Dražin rival u oba rata krajem marta 1916. zarobljava četiri ruska vojnika, te na predlog svog komandanta bataljona Rudolfa Maršenera dobija novu srebrnu medalju za hrabrost. Ratna sreća mu, međutim, ubrzo okreće leđa i Broz, nakon samo nekoliko dana, jedva izvlači živu glavu. Jedan kavkaski Čerkez zario mu je vrh koplja u levu lopaticu, nakon čega je onesvešćeni i teško ranjeni austrijski štabsfeldvebel pao u zarobljeništvo. Ratnog zarobljenika Rusi su lečili duže od godinu dana, u bolnici Uspenskog manastira u Kazanjskoj guberniji. Nemajući nikakve vesti o njemu Brozova bečka komanda proglašava ga ratnim gubitkom i zvanično stavlja na spiskove Popisa gubitaka i Alfabetskog popisa ratnih gubitaka bečke carevine.[7]

Po oporavku Broz odbija ponudu ruske i srpske vlade da se priključi austrougarskim Srbima, Hrvatima i Slovencima, koji su se, prelaskom na srpsku stranu, oslobađali ratnog zarobljeništva. Zato ga carske vlasti deportuju u zarobljenički logor u Ardatovu, a nešto kasnije na Ural, u Kunguru u Permskoj guberniji. Tu ga i zatiče ruska februarska revolucija 1917, gde kao fizički radnik popravlja železničke pruge. Odatle teretnim vagonom beži prvo u Petrograd, pa u Finsku, u kojoj ga hapse i ponovo ekspeduju u Kunguru. Na jednoj usputnoj stanici on iskače iz voza i beži ka Omsku, u Sibiru. Broz se konačno skrasio u sibirskom selu Mihajlovskoje, udaljenom šezdesetak kilometara od Omska. Tamo ga zatiče Lenjinova Oktobarska revolucija 1917, ali će boljševici ovaj deo Rusije osvojiti tek krajem 1919. i početkom 1920. Beli su se prvo povukli iz Omska u novembru 1919, a Česi su crvenima u Irkutsku na prevaru predali admirala Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka (1874—1920). Po naređenju s boljševičkog vrha Kolčak je streljan 7. februara 1920. Telo komandanta belih i poslednjeg predsednika bele, sibirske Vlade bačeno je pod led. U zamrznutu reku, da ga "pojedu ribe". Tek mesec dana nakon umorstva admirala Kolčaka, koji je imao srpsko poreklo po muškoj liniji, crveni su ušli i u Irkutsk, čime su praktično okončali svoju revoluciju.[8]

Broz je, u međuvremenu, radeći u mlinu seoskog hadžije Džaksenbajeva upoznao svoju prvu životnu saputnicu, seljančicu Pelagiju Denisovnu Belousovu. Ona je imala samo 14. godina kada su se 1918. prvi put venčali u pravoslavnoj crkvi u Omsku. Građanski brak zasnovali su 7. septembra 1920, u bogoljupskoj opštini Omske oblasti. Kada je video da se crveni primiču Omsku Broz im je uputio dve molbe. Prvu za sticanje sovjetskog državljanstva. Drugu za prijem u Rusku komunističku partiju (boljševika). Nijedna Brozova molba nije pozitivno rešena, a pravi razlog za odbijanje krio se u jednom tek otkrivenom tajnom dokumentu u Moskvi. U tom dokumentu se navdi da je Broz tada "bežao od Crvene armije".[9]

S jeseni 1920, dva meseca pre zabrane rada KPJ [10] Broz sa Pelagijom Belousovom dolazi iz Rusije u Zagorje. Njegov budući, najljući ratni takmac Draža Mihailović, iste godine ženi se Jelicom, kćerkom pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića i sestrom svog klasnog druga Bore. Venčanje je obavljeno u jednoj pravoslavnoj crkvi u Skoplju, gde su i Draža i Jelica službovali. On kao kraljev oficir, a Jelica kao učiteljica. Jelica je bila udovica i dovela je Draži iz prvog braka kćerku Radmilu. Draža i Jelica Mihailović (+1970, Beograd) su do pogubljenja Dražinog živeli u harmoničnom braku. Njihov prvi sin Branko rođen je u Skoplju 1921. (+1995, Beograd). Sin Vojislav, koji je sa ocem poginuo na Zelengori 1945, i kome se ni do danas ne zna grobno mesto, rođen je 1924. Kćerka Gordana rođena je 1927. U Beogradu je porodica stanovala u porodičnoj kući u Bregalničkoj ulici br. 24, na Crvenom krstu. Sveti Nikola im je bila krsna slava. Od muškog potomstva iza Draže su, preko Brankove linije, ostali unuk Vojislav (1951), praunuk Stanislav (1975) i dva čukunuka : Nikola (2005) i Zoran (2008).[11]


III

Početkom 1924. Broz je na seoskom groblju u Velikom Trojstvu kod Bjelovara podigao spomenik ćerki Zlatici, koja je živela dve godine i sinu Hinku, koji je umro samo dva dana posle rođenja. Tada je, kao radnik, bio uposlen u jednom bjelovarskom mlinu. Posle osam dana provednih u zatvoru zbog iluzija o nasilnom preotimanju vlasti Broz sa Pelagijom i jednoipogodišnjim Žarkom (1924—1995) sredinom 1925. prelazi u Zagreb gde ga u potrazi za poslom prihvata visoki funkcioner KPJ Antun Mavrak, kod koga se Brozovi u nevolji i nastanjuju.[12]

Mavrak je streljan u Moskvi, trinaest godina nakon što je pružio pomoć i utočište Brozovima u Zagrebu. I pre i posle njegove likvidacije Broz je pred agentima NKVD-a izneo najteže optužbe protiv Mavraka.

Iz Zagreba Broz je prešao u Kraljevicu, gde se zaposlio u ondašnjem brodogradilištu. Zbog širenja ideja boljševizma i zagovaranja nasilne promene vlasti u Jugoslaviji dobija otkaz i prelazi u Srbiju. U Beogradu ga njegovi partijski drugovi primaju hladno, jer se već tada KPJ uveliko cepa po najosetljivijem naconalnom šavu na dve frakcije: na levu sa centrom u Zagrebu i desnu sa sedištem u Beogradu. On nekoliko nedelja radi kod jednog privatnog preduzimača u Beogradu, a zatim prelazi u Smederevsku Palanku, u fabriku za popravku vagona. I tu, zbog iste delatnosti, posle dva i po meseca dobija otkaz. Preko Beograda vraća se u Zagreb, u kome desetak dana radi u nekom bravarskom preduzeću, a nakon toga juri karijeru plaćenog sindikalnog aktiviste. Za to vreme Pelagija i Žarko borave u Kraljevici, bez ikakvih sredstava za život i sa dugom za stanarinu.[13]

Zagrebačka policija u leto 1928.[14] otkriva u Brozovom stanu pravi arsenal naoružanja: jedan pištolj sa metkom u cevi, četiri nemačke bombe sa pet upaljača, 19 metaka za pištolj i 16 puščanih metaka. Na suđenju Broz izgovara onu čuvenu rečenicu da ne priznaje taj sud, već samo sud svoje partije. Osuđen na pet godina robije on u Lepoglavi, zahvaljujući upravniku zatvora, svom ratnom drugu iz Prvog rata, Maksimilijanu Bohačeku, vreme provodi kao tzv. slobodnjak. Svakodnevno je izlazio u grad, češće od drugih zatvorenika je mogao da piše pisma, prima pakete i posete, pa je čak slobodno posećivao hotelijerku Fidlericu i zalazio u njen kupleraj.[15]

Brozova partijska zvezda, međutim, počela je da sija tek pri susretu sa pripadnicima tajne političke policije SSSR-a, tzv. enkavedeovcima (NKVD) u aparatu Kominterne. Taj prvi susret dogodio se 4. marta 1935. u Moskvi. Već tada on Bugarinu Ivanu Karaivanovu, s konspirativnim imenom Špiner, inače glavnom enkavedeovcu u Balkanskom sekretarijatu Kominterne i Jakuboviču, čiji pravi identitet ni do danas nije otkriven — denuncira Milana Gorkića (1904—1937). Onog istog Somera, čije je pravo ime Josip Čižinski, a koji mu je i omogućio da dođe do Moskve. Pa im, između ostalog, otkriva da neoženjeni Gorkić ima poznanicu u Češkoj, —...kod koje odlazi kad ima mogućnost da otputuje, za vrijeme odmora... na dva-tri dana.

Bila je to teška optužba, jer je u to vreme održavanje bilo kakvih veza sa nepoznatim ličnostima, za koje Kominterna nije znala, za sve njene funkcionere bilo strogo zabranjeno."[16]

Od četiri "smrtna greha", prema ondašnjim "kanonima" Kominterne, Broz je na Gorkićeva pleća svalio tri: narušavanje principa konspiracije, nedovoljna principijelnost i nepravilan izbor kadrova.

Josip Čižinski, poznatiji kao Milan Gorkić, nekadašnji lider KPJ streljan je u Moskvi 1. novembra 1937.[17]


IV

Draža se nalazi na položaju vojnog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Sofiji, istovremeno kad Broz u Moskvi otpočinje saradnju sa tajnom, političkom policijom, pred kojom optužuje skoro sve svoje partijske drugove iz Jugoslavije, pa čak i svoje supruge!

U Sofiji je Mihailovića 1935. zateklo unapređenje u čin pukovnika, ali je već u aprilu sledeće godine premešten na istu dužnost u Prag. Naime, na zahtev bugarske Vlade Draža je, zbog bliskih obaveštajnih veza sa pukovnikom Damjanom Velčevom, morao da napusti Sofiju.[18]

Pre unapređenja u čin pukovnika Mihailović je završio Višu školu vojne akademije, na koju je sa 23. klasom primljen 1921. Krajem 1923. stupio je na pripremu za đeneralštab, koju je završio u januaru 1926, na osnovu čega je preveden u đeneralštabnu struku. Bio je pomoćnik Načelnika Štaba Dunavske divizijske oblasti, a potom, od 1927. do 1935. pomoćnik Načelnika, pa Načelnik Štaba Kraljeve garde.[19]

Pod lažnim imenom Fridrih Valter, Broz 19. aprila 1936. u Moskvi raskida brak sa Pelagijom Belousovom i u istom policijskom birou u Moskvi, pod istim lažnim imenom i prezimenom, iste godine registruje brak sa Nemicom Johanom Kenig. Ona je u Moskvi živela pod konspirativnim imenom Lucija Bauer, a posle venčanja je preuzela Brozovo lažno prezime Valter.[20]

Broz se i pismeno odricao brakova sa istom onom lakoćom sa kojom ih je sklapao. Tako se 27. septembra 1938. istovremeno odrekao dveju svojih supruga. Bivše Pelagije i, tada još aktuelne, Lucije Valter. Pošto su obe bile u nemilosti NKVD-a on im "dopunjava loše karakteristike", pa za bivšu suprugu kaže da nema "...materinska osjećanja, da mrzi i kvari njihovog sina Žarka, da je ona za njega, Žarka, tuđinac"[21]

Pelagija je već čamila u sovjetskom kazamatu kada je Broz za nju potpisivao ovako teške optužbe, koje su joj dodatno zagorčavale život. A Lucija je već bila streljana decembra 1937, pod lažnom optužbom da je nemački špijun, kada je Tito za svoju nekadašnju veliku ljubav ispisivao da je "...velika mrlja u mojoj partijskoj karijeri (...) činjenica koja može da me ometa u mome radu".[22]

I pre no što se u pisanoj formi istovremeno odrekao dve supruge Broz je u Parizu 1937. upoznao — treću. Bila je to komunistička aktivistkinja i kurirka Herta Has (1914, Maribor — 2010, Beograd). Skoro četvrt veka mlađa od njega, ona je Brozu u maju 1941. rodila sina Aleksandra - Mišu. Sa stomakom do zuba Broz ostavlja Hertu u Zagrebu i odalazi u Beograd, ne sačekavši da vidi tek rođenog sina. Herta se sa Mišom krije kod dvostrukog agenta, Kominterne i MI5, Vladimira Velebita, ali je ustaše otkrivaju i hapse. Razmenjena je 1943. za nemačke naučnike, koje su partizani pohvatali prilikom njihove istraživačke ekspedicije po Bosni.

Veliko je pitanje da li bi Broz tražio da Herta bude razmenjena da je znao da će se ona, u nameri da ga odmah pronađe, zaputiti pravo u Jajce i zateći ga in flagranti sa tri decenije mlađom Davorjankom Paunović (1921—1946), zvanom Zdenka?[23]

Broz je Davorjanku upoznao početkom 1941. u Zagrebu na ilegalnom kursu za radio-telegrafiste, dok je Herta bila u već poodmakloj trudnoći. Nakon što je pribavila očigledan dokaz Brozovog neverstva i sladostrasnog odnosa sa mlađom suparnicom, Herta se razišla sa njim pre no što je otac uopšte video njihovog dvogodišnjeg sina.

Brozova ratna sekretarica Davorjanka razbolela se od tuborkoloze i nakon neuspešnog lečenja u Moskvi vraćena je u Golnik, u Sloveniju, radi oporavka. Umrla je 1. maja 1946, a Broz je, ne obaveštavajući nikoga o njenoj smrti, naredio svom obezbeđenju da je sahrani u krugu Belog Dvora u Beogradu, koji je već stigao da uzurpira. Posmrtni ostaci Davorjanke Paunović počivali su na tom mestu sve do zvanične Brozove ženidbe (1952) sa ličkom partizankom Jovankom Budisavljević (1924). Nakon toga su preneti u Zdenkin rodni Požarevac.[24]

U međuvremenu Broz se dosetio da i njegov omiljeni pas zaslužuje humku u krugu nekadašnje kraljevske rezidencije![25]


V

Dok Broz u Moskvi učvršćuje svoju poziciju u Kominterni i probija se na čelo KPJ, uz pomoć dosledne i potpune saradanje sa NKVD, Dražu vojne vlasti Kraljevine u maju 1937. povlače iz Praga i postavljaju za Načelnika Štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Zatim postaje Komandant 39. pešadijskog puka u Celju, na kojoj dužnosti ostaje do 1938. U Celju se Mihailović zanimao taktikom pešadije. "Napisao je obiman izveštaj i izneo plan kakve sve mere treba preduzeti za zaštitu zemlje. Osobito je isticao značaj gerilskog ratovanja. Zalagao se da se što pre pristupi stvaranju čisto srpskih, odnosno hrvatskih itd, jedinica (prema teritoriji vojnih obveznika). S obrazloženjem da je Mihailović time 'hteo da zavede vrhovnu vojnu upravu na pogrešna rešenja' , tadašnji ministar vojske i mornarice Milan Nedić, kaznio ga je sa trideset dana strogog pritvora."[26]

Iz Celja je Draža 1938. premešten u Vrhovnu inspekciju, gde je prvo zauzimao položaj šefa odseka, a kasnije pomoćnika Načelnika Štaba. Na toj dužnosti je ostao do proleća 1940.[27]

U godini u kojoj je Draža iz Celja premešten u Vrhovnu inspekciju Broz iza sebe u Moskvi ostavlja još jedan tajni dokumenat, pod čijom se kompromitujućom težinom tanje i nestaju tomovi i tomovi njegovih "hagiografa". Naime, taj dokument je pisao sam, na pisaćoj mašini i na ruskom jeziku, 23. septembra 1938. i on nosi naslov "Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije". O sedmorici partijskih drugova koji su već bili streljani i o dvojici još živih na koje je pala sumnja da nisu do kraja lojalni Staljinu, Broz piše u času kada je represija jednog paranoičnog režima dnevno gutala više od hiljadu nevinih ljudi. Iz Moskve je i zvanično potvrđeno da je u tzv. Staljinovim čistkama ubijeno oko 800 jugoslovenskih političkih emigranata, među kojima i oko 100 funkcionera KPJ.[28]
  
U tom dokumentu Broz se najpre ograđuje od dvojice svojih zagrebačkih drugova Kamila Horvatina, zvanog Petrovski i Đure Cvijića, s pseudonimom Krešić. Obojica su ubijeni 1938. i sahranjeni na groblju sovhoza NKVD-a "Komunarka", u Podmoskovlju. Tu se po četvrti put izjašnjava o Ivanu Gržetiću Flajšeru, predstavniku KPJ u Kominterni, koga je u prethodnim izjašnjavanju iz 1936, pred NKVD-ovcima označio kao nemarnu pijanicu, koji ima birokratski odnos prema ljudima i ne pokreće nikakva politička pitanja u nadležnim partijskim telima i forumima. Povodom te Brozove izjave NKVD-ovac Ivan Karaivanov je zaključio da treba obratiti pažnju na druga Flajšera, jer ako to ne urade on će biti politički mrtav.[29]
  
Godinu dana nakon ove Brozove ocene, dakle 1937, Flajšer je bio i fizički mrtav, a njegovi posmrtni ostaci bili su spaljeni u krematorijumu Donskog groblja u Moskvi.
  
Prošlo je mesec i po dana od kako je Stjepan Cvijić preminuo od tuberkoloze, na sanitetskom odeljenju Leftovskog zatvora u Moskvi, a Broz se u ovom pisanom dokumentu ograđuje i od njega, jer navodi da se prevario u oceni da se on "oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji"[30]
  
Pred Kontrolnom komisijom Kominterne Broz ponovo ne štedi ni mrtvog Gorkića, a na živog dr Simu Markovića, koji u vreme pisanja ove izjave leži u jednom moskovskom kazamatu, ne troši mnogo reči. Jednostavno ga etiketira kao desnog frakcionaša. O još živom Simi Miljušu, koji čeka montirano suđenje zapisuje samo u jednoj rečenici da nikada sa njim nije radio, ali da o njemu ima loše utiske.
  
I dr Sima Marković i Simo Miljuš su uskoro izvedeni pred sud i osuđeni na smrt!
  
Poslednja rečenica koju Broz ispisuje u tom dokumentu pre svojeručnog potpisa Valter, glasi:

"Ukoliko su potrebni podacio o nekome koga ovdje nisam spomenuo, molim da mi se to napomene."[31]


VI

Petka Miletića, svog najljućeg suparnika u borbi za čelni partijski polažaj, Broz je isključio iz članstva u vreme dok je najpopularniji jugoslovenski komunista izdržavao sedmogodišnju kaznu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Međutim, u jesen 1939, čim je izašao sa robije Miletić se zaputio u Moskvu s namerom da se brani od "običnog ološa i bagre".[32]
  
Pod izgovorom da se vraća u zemlju kako bi otklonio slabosti i nedostatke u radu KPJ, na koje ga je Kominterna obavezala, Broz napušta Moskvu i, umesto u Jugoslaviju, sklanja se u Istambul. Na obalama Bosfora uživa je nešto duže od tri meseca. U prestonici svetskog komunizma ostavio je, kao na mrtvoj straži, dvojicu svojih poverljivih drugova, inače sovjetskih agenata: Josipa Kopiniča, zvanog Vokšin i Vazduh, i Božidara Maslarića, zvanog Andrejev. Broz je u kontaktu i sa svojim najodanijim saradnicima u zemlji: Mošom Pijade, Ivom Lolom Ribarom i Milovanom Đilasom. Po njegovim instrukcijama svi oni pišu optužbe protiv Miletića i prosleđuju ih na jednu adresu, u Moskvu. Po sopstvenom priznanju sam Kopinič je napisao pedest gusto kucanih stranica o Miletiću, koje su inače vrvele od lažnih optužbi i podmetačina, nazivavši taj svoj klevetnički dopis — elaboratom.[33]

Stvarni kraj te konferencije zbio se, međutim, na početku. Onda kada je na njenom otvaranju sovjetski obaveštajac "drug Vazduh"(Josip Kopinič) otpozdravio "drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ".[34]
  
Tog trenutka Titovo ustoličenje na mestu prvog čoveka jugoslovenskih komunista bilo je završena stvar. Prisutni delegati su mogli da pristupe čestitanjima, iću i piću, svečanim zdravicama...

Na slici: Komunistički diktator Jugoslavije Josip broz i njegov bliski saradnik
Edvard Kardelj uživaju u vlasti nad Jugoslavijom.

  
Međutim, pripremajući se da u iznajmljenoj vili Srećka Džamonje što bolje ugoste stotinak odanih delegata Broz i Kardelj su doživeli "sitne neugodnosti". Oni su "fordom" otišli u Zagreb da nabave šerpe, lonce, tanjire, čaše ... za posluženje delegata. U povratku iz Zagreba velikom brzinom naleteli su na lokalnog poštara, bacili ga na haubu i teško povredili. Očevici su se okupili na mestu saobraćajnog udesa kako bi utvrdili krivca i presudili mu. Broz i Kardelj beže, sve sa šerpama, loncima, tanjirima, čašama... i ostavljaju vozača na milost i nemilost razjarenoj gomili.
  
No, tek što su se ponovo dokopali Džamonjinog raskošnog doma iskrsao je novi problem. Broz je posumnjao da bi jedna Zagrebčanka mogla da oda policiji pravi karakter skupa u Dubravama, ali je brzo iznašao najjednostavnije rešenje:
  
"Naredio sam (Radu) Končaru (šefu komunista Hrvatske) da je smakne."[35]


VII
  
U trenutku Hitlerovog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, đeneralštabni pukovnik Draža Mihailović nalazio se na položaju pomoćnika Načelnika Štaba VI (Primorske) armijske vojne oblasti, u Mostaru. Na tu dužnost je postavljen u proleće 1940. Glas o kapitulaciji jugoslovenske vojske, paralisane izdajom i petokolonaštvom, stigao ga je u Doboju. Mihailović je odbio da se preda i pođe u zarobljeništvo. Sa nekolicinom lojalnih oficira i vojnika koji su im se usput pridružili prešao je iz Bosne u Srbiju, u nadi da će tamo zateći kakav-takav front protiv okupatora. U noći 12. maja stigao je u Struganik, u rodnu kuću proslavljenog srpskog vojskovođe Živojina Mišića (1855—1921), gde je sa vojvodinim sinom, majorom Aleksandrom Mišićem (1891—1941), koji mu se odmah pridružio, obavio poverljivi razgovor o mogućnostima gerilskog otpora namačkom zavojevaču.
  
U zoru 13. maja 1941, Draža je na obližnjoj Ravnoj Gori, na ogranku planine Suvobor, razvio zastavu slobode i nepokornosti. Iz Struganika, Koštunića, Brajića, Planinice, Slavkovice, Ba i drugih susednih sela odmah se proneo glas da nije sve gotovo i da su krenule pripreme za podizanje ustanka.[36]
  
Loznica je prvi oslobođeni grad u Evropi, u Drugom svetskom ratu, a 31. avgust 1941, prvi slobodan dan na Starom Kontinentu. Loznicu je od Nemaca oslobodio Dražin oficir, potpukovnik Veselin Misita (1904—1941), sa svojim saborcima. Misita, koji je bio najmlađi major u Kraljevini Jugoslaviji, poginuo je istog dana u borbi za oslobođenje Loznice.[37]
  
Usledili su potom napadi na Nemce u Bogatiću, Šapcu, Banji Koviljači, Gornjem Milanovcu, Čačku, Valjevu, Kruševcu, Kraljevu... i u svim tim napadima pukovnik Mihailović i njegovi oficiri su imali ključne uloge.
  
"Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju."[38]

Ovako su Broz i njegovi drugovi u Dubravama, na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, odredili glavni ratni cilj u slučaju oružanog napada na Jugoslaviju. Dakle, prevrat i revolucija, pa tek onda odbrana zemlje. Odnosno, napad na zemlju spolja predstavlja najbolju priliku za preotimanje vlasti unutra. Ali, u vreme Hitlerovog napada na Jugoslaviju domaći komunisti bili su zauzdani u svom pohodu ka osvajanju vlasti. Uslovljavao ih je dogovor o nenapadanju, postignut još 1939, između Berlina i Moskve. Međutim, kada su nemačke trupe 22. juna 1941, bez objave rata, počele da prodiru na teritoriju prve zemlje komunizma, onda ih ništa više nije sputavalo da pod okupacijom krenu ka cilju proklamovanom u Dubravama, oktobra 1940.


VIII

Aprilski rat zatekao je Broza u Zagrebu. Samo četiri dana po nemačkom bombardovanju Beograda, u Hrvatskoj je stvorena nakazna kvislinška tvorevina Nezavisna Država Hrvatska. Sa poglavnikom Antom Pavelićem na čelu. Uvidevši da u Zagrebu nema šta da traži Broz kreće za Beograd. U Zemunu ga dočekuje Davorjanka Paunović, koja ga i uvodi u razrušenu prestonicu. Do vile Ribnikarevih u Botićevoj ulici, koju je nadzirao Gestapo, Broza su dopratili Jakov-Jaša Rajter i nemački ataše za kulturu. U toj vili je 4. jula doneta odluka KPJ o podizanju ustanka. Iz nje je Broz krenuo u unutrašnjost Srbije, na tzv. slobodnu teritoriju. I opet s novim identitetom. Sada je bio inženjer Slavko Babić, Srbin iz Valjeva.

No, pre njegovog odlaska iz vile Ribnikarevih je otišla i dojava okupatorskoj policiji o tačnoj adresi tajnog skrovišta, na kojoj se nalazio general Mustafa Golubić (1891—1941) — agent četvrtog odeljenja sovjetske vojne obaveštajne službe i jedan od najpouzdanijih Staljinovih ljudi. [39]

Golubić se Brozu smrtno zamerio još u Parizu 1938—39, kada je tamošnjim jugoslovenskim komunistima otkrio da se "drug Valter" lažno predstavlja kao generalni sekretar KPJ i da on od Kominterne nije dobio nikakav mandat.

Još za vreme boravka u Zagrebu kod Broza su doputovali njegovi beogradski saradnici da ga obaveste kako se tamo, od jula 1940, "muva neki tip, da vrbuje ljude i da ga treba likvidirati".[40] Broz od njih traži da fotografišu tog zagonetnog čoveka, a kad su mu oni doneli fotografiju na njoj je odmah prepoznao Mustafu Golubića.

Po dolasku u Beograd Broz, sa informacijom od najpoverljivijeg značaja, šalje u Gestapo Predraga Udickog. Nemci su od ovog predratnog komuniste, novinara agencije Avala, prevodioca i dobrog poznavaoca nekoliko stranih jezika saznali za kuću Višnjevca, ispod Zvezdare. U toj kući, iza veštačkog zida i sa radio stanicom, bio je stacioniran Mustafa Golubić. Nemci ga hapse u noći 7. juna 1941. i podvrgavaju najstrašnijoj torturi, u nameri da mu iznude bar neko priznanje. Agent-stena, za koga se nagađalo da je umešan i u likvidaciju Trockog u Meksiku 1940, svojim mučiteljima nije ni u tantalovim mukama odao ni jednu informaciju. Golubić je streljan u Beogradu 26. juna 1941, iza ograde u Pionirskom, nekadašnjem Dvorskom parku. Do mesta egzekucije donet je u ćebetu, sa svim kostima isprebijanim i posađen na stolicu, pošto nije mogao ni da stoji.

Koliki je ugled uživao u SSSR-u vidi se i po tome što je Crvena armija, odmah po ulasku u Beograd, obavila ekshumaciju, prenela Golubićeve posmrtne ostatke u Moskvu i sahranila ga uz najviše vojne počasti.

Po obavljenom zadatku Broz je Udickog iz Beograda prebacio u Kosmajski partizanski odred.

"Tito je naredio da ga tamo ubiju s leđa i ubili su ga."[41]


IX

Draža i Broz su imali dva susreta, oči u oči, u toku Drugog svetskog rata. Prvi se odigrao 19. septembra 1941, u rodnoj kući vojvode Živojina Mišića, u Struganiku. Drugi, 26. oktobra iste godine, u seoskoj kafani, u Brajićima. Povod za oba susreta bio je pokušaj dogovora o saradnji između Dražinih četnika i Brozovih partizana u zajedničkoj borbi protiv okupatora.

"Izlažući svoje stavove, planove i argumente, Draža i Tito sede jedan prema drugom. Tito o Draži verovatno zna sve što mu je u ovoj prilici potrebno da zna, dok Draža o Titu ne zna ništa. Tito pred njim sedi u potpunom mraku. Da je, na primer, znao da je Tito Hrvat, Draža je mogao da ga pita: Da li Nemaca ima u Hrvatskoj? Ako ih ima, zašto on ne buni narod po Žumberku, nego podiže narod na Kolubari? Zašto ne puca na ustaše u Kumrovcu, nego ubija žandarme u Beloj Crkvi? Da li bi on podizao ustanak u Hrvatskoj ako bi znao da će cena za jednog ubijenog Nemca biti streljanje sto Hrvata."[42]

Draža ne zna, i ne može da zna, da pred sobom ima nekog ko je nedaleko od mesta njihovog sastanka vodio krvave borbe protiv Srba u Prvom svetskom ratu. U suprotnom mogao bi da pita Broza: Šta se to u njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima promenilo kada im sada nudi bunu i oslobađanje, a 1914. okupaciju i pokoravanje?

Sva ova, i druga brojna pitanja, koja je Draža mogao da postavi Brozu, bila bi izlišna da je vođa ravnogoraca uslišio molbu svog potčinjenog oficira, kapetana Vučka Ignjatovića. Kapetan, naime, moli Pukovnika da mu dozvoli da posle ovog razgovora u Struganiku sačeka u zasedi i ubije Broza. A time, možda, i spasi Srbe "od propasti u koju ih Tito vodi".[43]

Mihailović je energično odbio Ignjatovićev predlog i svom potčinjenom očitao lekciju o držanju oficirske reči, časti i o viteškom moralu.

Pet godina kasnije Broz će inicirati da se sa Dražom učini ono što je Draža sprečio da se učini sa Brozom u Struganiku.


* * *

Ni do danas nisu opovrgnute tvrdnje po kojima je Broz, na samrtničkoj postelji u Ljubljani, tražio od katoličke crkve da mu pošalje sveštenika. Prema istim izvorima poslat mu je sveštenik Franc Križnik, koji je odmah nakon posete umirućem Brozu, pod dosta čudnim okolnostima stradao u saobraćajnoj nesreći, marta 1980, u Nemačkoj.[44]

Za Broza su u Beogradu, maja 1980, po svedočenju generala Ivana Dolničara, organizovane dve sahrane. Kao glavni tajnik, po funkciji zadužen i za nadziranje Brozovog pogreba, Dolničar je, još za života, otkrio da je onaj prvi bio — ceremonijalni i improvizovani.[45]

Dakle — lažni.

Prva Brozova sahrana bila je namenjena televizijskim i filmskim kamerama za prikazivanje domaćoj i svetskoj javnosti.

Druga, navodno stvarna, odvijala se noću, pod okriljem mraka i u najužem krugu službenih lica.

Dve sahrane jednog te istog pokojnika general Dolničar je opravdavao razlozima tehničke prirode. Pa pojasnio da je bez upotrebe teških građevinskih mašina bilo nemoguće masivnim mermerom zatvoriti Brozovu raku.

A nije bilo ni poželjno da svet vidi uz pomoć kakve grdosije blindiraju njegovu faraonsku grobnicu na Dedinju, obezbeđujući je mermernom stenom, teškom nekoliko desetina tona.

Na kraju krajeva, valjalo je odvratiti sve onovrmene i buduće neverne Tome, za slučaj da im padne na pamet da bilo kada posumnjaju u pravo značenje završne scene iz ritualnog činojdejtvija Svetske podvale. Koju nam je, uz demonsku porugu i podsmeh, priredio Josip Broz Tito — misterija i fenomen XX veka.

        
__________________


[01] "Ravnogorska istorija", priređivač mr Radovan Kalabić, IKP Evro, Beograd, 1992, str. 160
[02] "Spomenica Draži",priredili mr Radovan Kalabić i Aleksandar Čotrić, nezavisno izdanje, Beograd, 1996. str. 12.
[03] Kao pod 1, str. 411—412
[04] Pero Simić : "Tito, fenomen 20. veka", Službeni glasnik, treće, dopunjeno izdanje, Beograd, 2011.
[05] Kao pod 1, str. 10.
[06] Kao pod 4, str. 29.
[07] Isto, str.31—32.
[08] Http:/w.w.w.rosbalt.ru/2009/09/01/668135.html.
[09] V. Frolov, "Josip Broz Tito v Omske", Omskaja pravda, Omsk, 17-18 juli 1990; Kao i pod 4, str. 33.
[10] Prvo političko ubistvo u novostvorenoj državi izveli su jugoslovenski komunisti 21. jula 1921, na železničkoj stanici u Delnicama. Tom prilikom je sa dva revlverska metka Alija Alijagić, pripadnik komunističko-terorističke organizacije "Crvena pravda" i stolar po zanimanju, ubio demokratu Milorada Draškovića, penzionisanog ministra unutrašnjih dela, idejnog tvorca Obznane od 29. decembra 1920, kojom je zabranjen rad KPJ. Alijagić je osuđen na smrt i obešen u Zagrebačkom zatvoru 8. marta 1922. Komunisti su nakon toga počeli da hodočaste njegov grob, pa je policija prekopala njegovu humku i preselila je u selo Turija kod Bihaća.
[11] Radovan Kalabić: "Ravnogorski venac — Subjel", Beograd, 2011, str. 31
[12] 31. avgusta 1936. Broz o svom dobrotvoru i prijatelju Antunu Mavraku Kerberu, nekadašnjem sekretaru CK KPJ, daje enkavedovcima sledeću završnu ocenu: "... da više neće smeti da nastupa u pravcu grupašenja, mada to ne znači da je to ugušio u sebi". (Kao pod 4, str. 57) Mavrak je streljan u Moskvi 8. aprila 1938, a Broz 23. septembra iste godine za njega izjavljuje NKVD-u: "Godine 1937. saznao sam da je njegov (Kerberov) drug Braun, koji se nalazi u Zagrebu, a on je trockista. Sada smatram da ni Kerber nije daleko od toga". (Isto, str. 77)
[13] Kao pod 4, str. 39.
[14] Iste godine crnogorski poslanik Puniša Račić izvodi u Skupštini atentat na vodećeg hrvatskog političara Stjepana Radića i njegove saradnike, nakon čega je kralj Aleksandar I bio prinuđen da raspusti parlament i zavede diktaturu.
[15] Zbog ovih povlastica koje je omogućio Brozu Bohaček je prevremeno penzionisan.
[16] Kao pod 4, str. 46.
[17] Rehabilitovan je 1956.
[18] Kao pod 1, str. 10.
[19] Isto
[20] Kao pod 4, str. 53.
[21] Isto, str. 78.
[22] Isto, str. 79.Lucija Valter je rehabilitovana 1958, na zahtev njenog prvog muža Ernsta Vabra, ministra državne kontrole Istočne Nemačke.
Početkom Drugog svetskog rata Pelagiju Belousovu su pustili iz logora, ali su je ponovo uhapsli, nakon Brozovog razlaza sa Staljinom, i 1948. osudili na deset godina zatvora. Ponovo je oslobođena nakon Staljinove smrti 1953, ali joj nije dozvoljeno da živi u Moskvi. Umrla je 1967, u gradu Istra, nakon što se udala za Petra Izmailoviča Raguljeva, fotografa Kominterne, kome je rodila kćerku Ninu. Raguljev je i napravio onaj čuveni Brozov snimak iz 1935, po njegovom prvom dolasku u Moskvu. Sin Žarko stigao je da poseti majku pred samu smrt i da se prvi put sretne sa sestrom Ninom.
[23] "Potomci i naslednici Josipa Broza", Vreme, br. 957, 7. maj 2009.
[24] Kao pod 11, str. 289.
[25] Videti kod Antonije Đurić: "Crvena kuga", knjiga prva, Dveri srpske, Beograd, 2001; "Crvena kuga", knjiga druga, manastir Mileševa, 2010.
[26] Kao pod 1, str. 10.
[27] Isto
[28] Kao pod 4, str. 88.
[29] RGASPI, 495—277—207
[30] Kao pod 1, str.78.
[31] Isto
[32] Isto, str. 95
[33] Isto, str, 96.
[34] Vjenceslav Cenčić: "Enigma Kopinič", Beograd, 1983, tom I, str.133.
[35] AJ, 837, KPR II—2, k. 76; Blažo Mandić: "Tito izbliza", Vuk Karadžić, Beograd, 1981, str. 36.
[36] Kao pod 1, str. 43—45.
[37] Isto, 98—99
[38] AJ, 507, CK KPJ 1940/13—1 i 14—8
[39] UDB B-193; BdS
[40] Sead Trhulj: "Mustafa Golubić – čovjek konspiracije", Beograd, 1986, str. 152—153
[41] Milo Gligorijević: "Srbija na Zapadu", "Tako je radila specijalna policija: ispovest istražitelja", Politika, izdavačka delatnost, prva knjiga, Beograd, 1991, str. 91—111
[42] Ljubomir Simović: "Užice sa vranama", SKZ; KPZ Užice, Beograd, 1996, str.339.
[43] Isto, str. 338
[44] Milorad Ekmečić: "Dugo kretanje između klanja i oranja — Istorija Srba u novom veku 1492—1992", drugo, dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 545.
[45] Jak Koprivc: "Generalov let", Spomini generala Ivana Dolničara, Modrijan, Ljubljana, 2005.


Piše: Radovan Kalabić | Beograd, 28. juli 2011. | Časopis Sloboda
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Avgust 24, 2012, 03:21:54 am »

**

TITO


O maršalu druge Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, koji je vladao ravno 35 godina, suvereno i autoritarno, napisani su čitavi tomovi, brda knjiga i prosuta reka mastila. Na sve strane nicale su monografije, studije, hronike, feljtoni, kao pečurke posle kiše, od različitih autora, s oprečnim ocenama i sudovima. Jedni, koji su veličali njegove državničke i ljudske kvalitete, pa sve do onih drugih koji su imali kritičan odnos, pa čak, moglo bi se reći, nipodaštavali i ignorisali kompletan Brozov ovozemaljski angažman. I na Zapadu, postojao je interes za život i delo Josipa Broza.
 
Partizanska istoriografija, razume se, skliznula je u hvalospev i glorifikaciju kao i patetiku, praveći od Broza heroja, mit, nadčoveka.
 
Od istoriografije i istorijske istine, razumljivo, ne može biti izdvojen i izolovan bilo kakav događaj, štaviše, niti bilo koja ličnost, pa ni Josip Broz. Pogotovo što ga je komunistička propaganda proglasila za ličnost nepogrešivog autoriteta, a samim tim, oko toga istoriografija nema šta da traži. A istorijska istina, zasigurno, ne može se utvrditi ako istoriografija ne zameni svetovnu istoriografiju ili hagiografiju.

Međutim, za istraživanje ličnosti i istorijskog dela Josipa Broza, ključno je da se izvrši temeljna, sveobuhvatna rekonstrukcija stvarnih istorijskih činjenica. Ukratko, da se njegov lik očisti od preterane naslage propagande, tendecioznosti i zlonamernosti i prezentira u pravom svetlu.
 
Ali i pored toga što se pojavilo toliko dela, kako na Zapadu, tako i u našoj zemlji, Titov lik i delo ispali su zagonetni i nedovoljno razjašnjeni. I zato se toliko dugo čekalo na istinu?
 
Šta je, zaista, u pitanju? Da li su pojedini segmenti iz Brozove biografije ostali van domašaja mnogihistraživača ili su neke tajne još pod embargom i nedostupne? Razume se, to izaziva mnoge nedoumice i dileme. I posle njegove smrti lome se koplja i traju polemičke rasprave oko Brozovog identiteta.
 
Ko je, u stvari, Josip Broz?! To pitanje lebdi već decenijama, a pravog odgovora još uvek nema. I najzad, odakle je? Gde su mu koreni i kog je porekla? Naravno, postoji više verzija o tome, ali one su nažalost u ozbiljnoj koliziji.

Brozov lični lekar, Aleksandar Matunović, koji se starao o njegovom zdravlju poslednjih godina pred smrt, usudio se jednom prilikom, da ga priupita: "Ko ste vi, druže predsedniče?"
 
Ostao je bez odgovora, osim što mu je jetko odbrusio: "Nemojte me za to više nikada pitati!"
 
Već one kvalifikacije, misli se na one studioznije istraživače, istoričare i naučnike, ukoliko ih bude interesovala sudbina Jugoslavije, druge polovine 20. veka i kad budu izvršili celovitu analizu toga vremena, moći će pravedno valorizovati Brozovu ulogu i značaj, lik i delo, onako kako to zaslužuje. Posebno za onaj period njegove vladavine za koji je on sam rekao da ne zaslužuje posebnu ocenu. Takođe i njegovi bliski saradnici koji su asistirali u krojenju državne politike, a kako se o njima izrazio s velikom dozom kritičnosti, dobiće ono mesto koje su za istoriju i zaslužili. U britanskim arhivima mnoga dokumenta o Josipu Brozu su falsifikat.
 
Revnosna pera, poput Vladimira Dedijera, šminkala su uporno Titovu biografiju, kvarcovala njegovo lice, prosto, nosili su se do komičnosti u servilnosti. Sve iz komercijalnih pobuda; izašlo je blizu hiljadu štampanih dela u Jugoslaviji o Titovom životu.
 
Možda je samo o Napoleonu i Adolfu Hitleru više pisano.
 
Brda raskošno opremljenih monografija, hronologija, memoarskih sećanja, sabranih dela, igranih filmova, specijalnih radio i TV emisija. Ispada da se o Titu sve zna. Ali, za ključna mesta iz njegovog životopisa, svojski su se trudili da unesu što više zabune i haosa. Kako to da on poseduje deset raznih imena?! A većinu je svojeručno napisao baš on? Šta je sa staljinističkim čistkama? Zašto se to preskače? A tamo u gulazima umoreno je nekoliko stotina poznatih jugoslovenskih komunista?
 
Može li se stvarno uzeti 17. avgust 1937. kao pouzdan datum Titovog izbora za generalnog sekretara CK KPJ, kako se to zvanično činilo? Veliko je pitanje je li KPJ od kraja 1937. do 1940. uopšte imala svoj Centralni komitet, pa prema tome i svog generalnog sekretara.
 
Priča za sebe je Zemaljska konferencija KPJ 1940. godine, koju je Broz lansirao u devet svojih priča, a izneo u javnost ravno šesnaest verzija o tome kad i kako je ustoličen za generalnog sekretara.
 
Može li se staviti znak pitanja i u vezi formiranja KPJ? Po nekim izvorima, nije osnovana ni u Beogradu 1919, ni u Vukovaru 1920. nego u Moskvi 1918, od bivših austrougarskih rezervnih oficira i podoficira, uglavnom frankovaca, koji su se predali Rusima na Istočnom frontu. Najistaknutiji čelnik te grupice i njena duša, bio je lički Srbin, takođe istaknuti frankovac, Vladimir Ćopić.
 
Dok su se još uvek vodile krvave borbe na Sremskom frontu, a masovno ginuli srpski mladići, potiskujući Nemce prema zapadu, Josip Broz, u gizdavoj maršalskoj uniformi, ponosno i kočoperno ulazi trijumfalno u tuđ velelepni dvorac na najvišem brdu Beograda - Dedinju. U senovitom Belom dvoru, baškari se kao svaki skorojević, okružen luksuznim dekorom, ispunjenim raznovrsnim nameštajem, basnoslovno vrednim slikama, drvenim umetničkim raritetima, kolekcijama najskupljeg nakita, okovanim teškim sanducima, ispunjenim velikim polugama zlata.
 
A tek samo što se nije zaustavio ringišpil ratnog vihora, maja 1945, gde je odneseno blizu 50 miliona života i više od 1.800.000 Jugoslovena.
 
Kako je Balkan oduvek bio pogodan poligon za vrzino krvavo kolo, to je za Josipa Broza bio idelan teren za njegove mračne ujdurme i apetite, frustracije i bolesne ambicije. U Srbiji je zapalio iskru građanskog rata, jer Srbima nikada nije bio naklonjen, i u ratovima protiv Austroutarske. Veći katolik od pape i veći makijavelist od Makijavelija. "Cilj opravdava sredstva." I ako se to uzme kao geslo, onda se lako gazi preko leševa. Umeo je vešto kamuflirati porive svog makijavelističkog vlastoljublja. Takođe uspešan da svoje zločine svali na druge. Jako vešt prodavac magle i sejač iluzija.
 
Udario temelje nove Jugoslavije, od osnove do krova sazdane od lažne opeke, tvorevine izgrađene da traje dok traje i njegova vladavina, a posle toga neka bude "potop". Drugim rečima, s Jugoslavijom i sa njenim žiteljima, šta bude!
 
Vešt igrač između Istoka i Zapada, balanser i lavirant kakvog svet nije video. U odabiranju poslušnika i glupaka, nenadmašan. Okružen takvom kamarilom, doživeo je duboku starost i smrt u Kliničkom centru u Ljubljani, amputirane noge, tek kada se približio devedesetoj, a smrt mu se jezivo narugala.
 
Ugarak je bacio u srpske domove, pojate, lugove i senare i požar je buknuo. Nahuškao je oca na sina, brata na brata, komšiju na komšiju, kuma na kuma; nisu ga se ticale nevine žrtve, spaljena sela i crni barjaci. Ni to, da za ubijenog nemačkog vojnika ide 100 srpskih glava, za oficira 150, a ranjenog 50. A mig je došao iz Moskve, lično od Staljina. Dizati narod na ustanak protiv krvavih zavojevača. Svoje telale, dobošare, komesare — "transmisije partije", razasuo je zemljom Srbijom, da bune i dižu narod na oružje. Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već čarnu, pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora.
 
Generalni sekretar KPJ i vrhovni komandant partizanskih snaga, susreo se dva puta s ravnogorskim čelnikom Dražom Mihailovićem, na pregovorima, oči u oči. Prvi sastanak održan je u Struganiku, opština Mionica, u kući vojvode Živojina Mišića, prvom polovinom septembra 1941. godine. Nemačka armada već je izbila na Volikolamski drum, nadomak sovjetske prestonice i topovskim granatama zasipala Moskvu, jer je ona bila kao na dlanu.
 
U partizanskoj delegaciji, osim Broza, bili su: Miloš Minić — advokatski pripravnik iz Preljine i Obrad Stefanović, stolarski radnik iz Valjeva. U drugoj delegaciji nalazili su se: Dragoljub Draža Mihailović i beogradski advokat i ravnogorski ideolog Dragiša Vasić, a domaćin je bio major Aleksandar Mišić, srednji sin vojvodin. Gotovo na sva pitanja, kako se organizovati i šta preduzeti prema okupatoru, Broz je za sve imao gotova rešenja, kao čarobnim štapićem. Na Dražino pitanje kako misli da se može zaustaviti nemačka sila, Broz se ni tada nije dao zbuniti već je odgovorio u svom avanturističkom stilu:

"Seći telefonske žice, rušiti bandere i na ceste navlačiti balvane..."

"Kakve balvane?" — upitao je iznenađeno Draža, videći pred sobom pustolova i vojnog diletanta. Zatim je bacio vojnu kartu i rekao: ,"'Ajd', pokažite!"
 
Tuc-muc, Broz se ušeprtljao, jer je bio demaskiran i ponižen. Ispostavilo se, uostalom, da nije znao čitati i dešifrovati vojnu kartu. Na to je Draža priskočio i pokazao kako se čita vojna karta. Na tom sastanku nisu usaglašeni stavovi, niti je išta bačeno na papir.
 
BRAJIĆKI SPORAZUM

Komunistička delegacija doputovala je u Brajiće 26. oktobra, iz Užica, preko Požege, Gojine gore i Pranjana, u otvorenom automobilu. Desno od vozača ukipio se crveni komandant. Nabijen, dežmekast, plav, u kožnjaku trofrtaljcu. Spolja izglancan, krepak sredovečnjak, iskočio je žustro iz kola i čilim, paradnim korakom stupio u suvoborsku mehanu. Za njim, na kratkom odstojanju, sledili su ga Sreten Žujović Crni i Mitar Bakić. Od oružja su imali pištolje o kukovima. Kraj oktobra 1941, tiho i sunčano jesenje jutro.

U omanju odaju skromnog nameštaja, poslednji je stupio Draža s mašingeverom okrenutim zemlji. Seo je u čelo povećeg stola, obrisao cvikere i nadlakticom pogladio bradu. Pogledao je levo i desno, želeći da se uveri ko mu je od prisutnih poznat. Samo je komandanta poznavao, a ovde su dva nova lica, jedan od njih koščat i tamnoput, liči na Ciganina. Za Broza nisu mogli odgonetnuti da li je Rus, po svoj prilici, stranac je, ipak Zagorac, ali po tvrdom naglasku, ne bi se reklo. Metalac? Ajde bogati! Ali su ga ruke odavale. Tamo u Struganiku pominjao je nekakve "balvane"; koješta, glupost, predlažući napad na gradove i dizanje mostova u vazduh.

Sitnim nemirnim očima obuhvatio je stamenu priliku u kožnom kaputu. Gologlav, za čudo? Iz ruku nije ispuštao muštiklu u kojoj je sporo dogorevala cigareta. Maniri su mu gospodstveni; za ovo ratno vreme isuviše uglađen. Nikako da se stavovi usaglase; zatežu jedni, bogme, zatežu i drugi; neštedimice se troši vreme na međusobne optužbe. Ovde je, očigledno, svako išao za svojim interesima i ciljevima. Čitava ova svita nije marila jedna za drugu, ali ih je nevolja naterala da udruže snage protiv zajedničkog neprijatelja.
 
Na kraju, formulisane su tačke sporazuma, a one su jasno govorile o pravima i obavezama predstavnika oba štaba. Od dvanaest, koliko ih je bilo, četnici su odmah odbili četiri; zateglo se oko sudija. Čak se Vasić, kao bivši advokat i pravnik po struci, zalagao da tu vrstu posla obavljaju stručni ljudi, a Žujović da to budu predstavnici naroda. Stiglo se, naravno, i do jedinstvene komande četničkih i partizanskih snaga, mada je to pitanje ostalo otvoreno i nije se išlo za tim da se ono reši ovde u Brajićima. To pitanje Draža je postavio u pregovorima u Struganiku, gde je partizanski komandant izjavio da to može biti Draža, smatrajući da je ta činjenica nevažna.
 
Pregovori u Brajićima održavaju se u vreme kada četničke snage nadiru prema Kragujevcu, a partizanski ustanak se širi prema Užicu. Na oslobođenoj teritoriji, koje partizana, koje dražinovaca, bilo je pod oružjem 20.000 boraca.
 
Broz je poslednji uzeo reč i oskudnim rečnikom izneo neke ideje i sugestije, ne ostavljajući bogzna kakav utisak na četničke glavešine. Isuviše običan, bez atributa vođe.
 
Pri kraju sastanka, kada se uveliko primicala noć, došlo je do neželjenog incidenta. U hodniku, iznenada se začula galama i koškanje. Za stolom zavlada mukla tišina. Skočio je i Draža, držeći u ruci ugašenu lulu i žurno krenuo prema predsoblju. Od stola ustade i Vasić. U tesnoj i polumračnoj odaji stražari su zaustavili naoružanog crnomanjastog oficira koji je po svaku cenu želeo ući tamo gde se održavao sastanak. Draža se telom isprečio pred razjarenim oficirom, ne dajući mu da krene napred, rekavši odsečno: "Šta je to? Kakva je to galama?"
 
— Ništa, komandante! Došao sam ubiti ovog crvenog gada!
 
— A ne, nikako, kapetane! Nismo mi banda, već regularna vojska, pogotovo što sam dao svoju časnu oficirsku reč, da im s glave dlaka ne sme faliti.
 
U stavu vojnika koji ostaje pri onome što je naumio, bio je gardijski kapetan Vučko Ignjatović, inače komandant Požeškog četničkog odreda, koji se namerio da Broza likvidira u Brajićima. Ipak, okrete se nalevo krug, salutira i dobaci uvređeno: "Komandante, zapamtite! Ovo delo ću izvršiti u Požegi sem ako nisu ptice i ne prelete nebom. Tamo sam ja gazda i komandujem i dići ću ih na mostu, džumle u vazduh..."

Tako je Draža Mihailović, u jesen 1941, u tihoj oktobarskoj noći, u zabitim Brajićima, spasao Broza sigurne smrti, da bi mu taj isti Broz skinuo bezobzirno glavu, leta gospodnjeg 1946. godine.
 
HEDONIST — UMETNIK ŽIVLJENJA

Broz je važio za tipičnog hedonistu i umetnika življenja. Faraoni, carevi, kraljevi, nisu živeli u takvoj raskoši, bljesku i spektaklima. Pustolov, avanturist, svestki putnik, raskošnim brodom "Galeb", uz neviđenu dvorsku svitu i kamarilu, proputovao je okeane i mora, kontinente i najveće svetske metropole, tobože sve u nekakvoj misiji mira. Arčio je neštedimice narodna dobra i znoj trudbenika. Neviđen kicoš, nabacivao je najskuplje "perje", uživajući u skupocenim stvarima, nakitu i zlatnom prstenju. Vozio se u luksuznim automobilima i plivao jahtama. Uzurpirao ostrva na Jadranu, Brione i Vangu, kao da mu je to dedovina. Od tih ostrva napravio je raj na zemlji, a koristio je blizu trideset rezidencija širom njegove Jugoslavije, koje su mu služile za odmor i rekreaciju. Poklanjali su mu čitave ergele konja. Pudlice je obožavao; više ih je voleo nego ljude.
 
Svirao je na klaviru, imao mekši šaku i finije prste od pijaniste, mada mu to nije smetalo da se gotovo uvek poziva na svoje radničko poreklo, jer on je uostalom metalski radnik.
 
Ženskaroš, banalni trkač za suknjama, poigravao se njihovim osećanjima, koristio ih i varao bezobzirno, uzimajući im novac i nakit, a onda im hladno okretao leđa. Decu je sejao neodgovorno. U Brozovom životu, dve žene su ostavile vidniji trag, jer ih je duboko i iskreno voleo, a to su Davorjanka Paunović — njegova ratna sekretarica i kršna Ličanka, Jovanka Budisavljević, koja mu je bila treća zvanična žena. Nju je napustio zahvaljujući dvorskim spletkama.

Važio je za najskupljeg vladara ove planete. Jedan Mao, Staljin, Ruzvelt, De Gol, Gandi, Nehru, Adenauer i drugi svetski državnici bili su za Broza više nego askete i puki siromasi.
 
Palio je mase oveštalim frazama, podilazeći njihovim animalnim htenjima i skrivenim željama, stvarajući privid svetlije budućnosti, a svoje pregrejane i praznjikave govore završavao redovno na uobičajen način, "mnogo uspjeha u stvaralačkom radu", bez obzira da li je zemlja u ekonomskoj krizi ili haosu i beznađu. Bio je spreman da im ponudi čak i zagrobni život. Inače, oskudnog rečnika, služio se s nekoliko fraza i poštapalica, ali se pokrivao finim manirima. Tečnije je govorio nemački i ruski, od svog maternjeg a služio se i engleskim jezikom.
 
Veliki manipulator i vešt demagog, znalački je navodio vodu na svoju "vodenicu". Balansirao je uspešno između Istoka i Zapada. Čas je paktirao sa Istokom, a u rezervi držao Zapad, a onda okretao leđa Istoku, priključujući se zapadnoj politici.

Prošao je sovjetske škole, zavrbovan od KGB-a i postao agent Kominterne. Cinkario je svoje partijske drugove i svoje najbliže saradnike, otpremajući ih za progon u Sibir, u staljinističke gulage. Zahvaljujući njemu,tamo su otpremljeni: Milan Gorkić, dr Sima Marković, Filip Filipović, braća Vujović, kao i mnogi drugi. Strogi autokrata i diktator, maestralan tehnolog vlasti. U politici pragmatik, ne mareći mnogo za prazno teoretisanje i filozofiranje, ipak se deklarativno pozivao na učenje bradatog Marksa, ali nije izučavao njegovu doktrinu, niti je ikad zavirio u njegove knjige i studije, a pogotovo u Kapital, jer nije znao nijedno slovo iz njega.
 
Zarobljen je od Čerkeza na Karpatima, u vreme crvenog oktobra 1917. Kada je plamen Oktobarske revolucije besneo nad carskom Rusijom, zavukao se u zabiti Sibir, radeći u mlinu kao električar, kod vlasnika Sibirca, ali se ubrzo intimizirao sa gazdinom kćerkom i imao posebne pogodnosti. Elastičan i prilagodljiv, snalažljiv i u najtežoj situaciji.

ČERČILOV MILJENIK

Otkuda tolika i bezrezervna naklonost šefa ratnog kabineta Velike Britanije, Vinstona Spensera Čerčila, prema pustolovu Josipu Brozu? Čudno je i neobjašnjivo šta je vezivalo ova dva antipoda? Ko je koga više animirao, nadmudrio i podredio? Konačno, i koristio? Broz je, bez sumnje, bio dobitnik, jer je u ratnom vremenu u samom vrhu savezničke koalicije obezbedio glas za sebe a taj glas imao je najveću težinu i bio od presudnog značaja.
 
Takođe, ispreda se priča, da je Joža Broz bio mason najvećeg kalibra. Navodno u 1945. ga je promovisao Vinston Čerčil, posle njihovog susreta u Napulju 1944. Promocija je obavljena u loži "Džarperez", a ona je imala 250 članova i svi su se visoko kotirali u masonskoj hijerarhiji. Zatim je postao član najpoznatijih loža "Protekt". Tu su se okupljali najuticajniji ljudi sveta i tu su se donosile sudbonosne odluke za čovečanstvo. Dr Ivan Mužić u svojoj knjizi Masonstvo u Hrvata, navodi podatak iz jednog nemačkog obaveštajnog izvora u kome se tvrdi da je Eugen Kvaternik, organizator atentata na kralja Aleksandra, 1934. godine u Marselju, bio član Libertas lože. U njoj su se još nalazili, navodi se dalje u tom dokumentu: dr Mile Budak, Puk, Benak, pukovnik Sabljak, Dušan Kralj — sve same ustaške perjanice. U toj loži ustaše su održavale sastanke sa Josipom Brozom i dogovarale se u to doba za sve ono što se radilo, i na razbijanju Versajske Jugoslavije. To su, naravno, komunisti sprovodili pod kominternovskom varijantom internacionalizma, a ustaše sa svojih polazišta o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Jedan od njenih ljudi za komunikaciju između ustaša i komunista u Libertasu i Hrvata masona u ložama pod jurisdikcijom velike lože Jugoslavije, bio je dr Srećko Šilović.
 
Zahvaljujući masonskim informacijama Josip Broz je mogao obavestiti sovjetskog vojnog atašea u Beogradu 1941. o napadu Hitlerove Nemačke na Sovjetski Savez i naveo je sledeće:

"Imao sam obaveštenje iz Zagreba od njenih ,slobodnih drugara koji su bili upoznati s onim šta se sprema..."
 
Međutim, od mnogih "intimusa", življi kontakti između Čerčila i Broza, prema britanskim obaveštajcima, započeli su maja 1943. godine, u vreme kada je major Dikin došao u partizanski Glavni štab. Kako je Dikin bio osoba od apsolutnog Čerčilovog poverenja, njegovim posredstvom uspostavljena je saradnja i poverenje koje je podrazumevalo uvažavanje interesa Jugoslavije i Britanije. U toj igri nastojali su jedan drugog nadmudriti, služeći se lukavstvom i malicioznošću. Dikin je otvorio vrata pune saradnje i utro put brigadnom generalu Ficroju Meklinu, a nešto kasnije i sinu britanskog premijera, Randolfu Čerčilu. Inače, major Dikin bio je član britanskog parlamenta i profesor Oksvordskog univerziteta. U to vreme Čerčil je koristio dve zablude i jednu istinu. U prvoj pogrešnoj hipoteci lansirao je da se u Jugoslaviji sa okupatorom bore isključivo Slovenci i Hrvati, a u drugoj već, da u borbi ne učestvuju Srbi već da su svi u pokretu Draže Mihailovića ili su njegove pristalice. Po trećoj varijanti, ispada da partizanski pokret predstavlja značajnu silu koja vezuje na Centralnom Balkanu nekoliko nemačkih divizija i bitno pomaže članice antihitlerovske koalicije.
 
Šta je bila Dražina strateška zamisao? Pre svega, restauracija Austrougarske, za kojom je žalio smatrajući da je njeno razbijanje posle Prvog svetskog rata bilo pogrešan potez saveznika. Čerčilova opsesija bila je Podunavska konfederacija u koju bi ušle: Slovenija, Hrvatska, BiH kao i sve podunavske zemlje, izuzimajući Srbiju i Bugarsku.
 
Po Čerčilu, trebalo je razbiti Jugoslaviju na zapadni i južni deo, na osnovu njegovog "fifti-fifti" dogovora sa Staljinom. Ukratko, Vinston Čerčil je bio ubeđen da Sovjeti ne bi imali uticaja u monarhističkoj Srbiji, tako da bi on bio dupli dobitnik, sprečavajući sovjetski prodor preko Srbije na topla mora. To je, svakako, bila Čerčilova fiks-ideja.
 
Ser Vinston Čerčil održao je svoj čudan govor u Britanskom parlamentu, februara 1944. godine, u kome je istakao:
 
"Partizani predstavljaju ozbiljan činilac antihitlerovske koalicije, moćnu oružanu silu koja broji četvrt miliona boraca. Ta sila zaslužuje svaki respekt sa kojim mi moramo da održavamo dobre odnose i stoga ih treba pomagati."
 
Za vreme debate jedan poslanik je upitao Čerčila: "Gospodine predsedniče, znate li vi koga pomažete u Jugoslaviji?"
 
"Da", odgovorio je Čerčil.

"Da li zante da su oni komunisti?"

"A sad jedno pitanje za vas, poslaniče", obratio se Čerčil. "Gde ćete vi živeti posle ovog rata?"

"Zna se, naravno, u Engleskoj."

"A šta se vi onda toliko brinete ko će u Jugoslaviji vladati posle rata" — i dodao ozbiljno - "pomagaću i crnog đavola, to jest onoga koji se bori protiv Hitlera, da biste vi posle rata slobodno živeli u Britaniji..."
 
Zahvaljujući inicijativi i peduzimljivosti Čerčila, sve tri savezničke zemlje odlučile su da pruže maksimalnu pomoć partizanima, iako su Amerikanci još dugo bili rezervisani prema prtizanima i Brozu. Staljin je na Teheranskoj konferenciji osporavao doprinos Jugoslavije u ratu protiv Nemaca, ne pridajući partizanskoj gerili neki poseban značaj. Generalisimus Josip Visarionovič Staljin, ostao je i dalje pri tome da se održava veza sa Dražom Mihailovićem i kraljevskom vladom u Londonu, tražeći od Britanaca da izvrše pritisak na komuniste i obnove saradnju s Dražinim snagama.

Prvi put se Josip Broz susreo sa Čerčilom avgusta 1944. godine u Napulju. Čerčil mu je uputio ove reči:
 
"Veliko mi je zadovoljstvo da upoznam čoveka koji se pokazao lukaviji i prepredeniji od mene. Što se tiče pitanja Jugoslavije i njene budućnosti, vi ste, Tito, jedna velika lisica i to vizantijska lisica."
 
PREPISKA DIMITROV — TITO
 
Bugarski komunista i međunarodni revolucionar, Georgi Mihajlovič Dimitrov, kome je suđeno u Lajpcigu zbog paljevine nemačkog Rajstaga, 1933. godine, pisao je od te godine do 1943, dnevnik koji je objavljen u Nemačkoj, u izdanju "Aufbau-Verlaga", gotovo pola veka posle njegove smrti. Kao generalni sekretar Komunističke internacionale, Dimitrov je bio vrlo često u kontaktu sa Staljinom, o čemu govori u svom dnevniku. Uz to, sarađivao je s mnogim drugim istaknutim liderima komunističkih partija, evropskih i vanevropskih zemalja.

U ovom dnevniku značajno poglavlje zauzima prepiska Dimitrov — Tito, utoliko pre, jer ova prepiska jeste značajno svedočanstvo o Staljinovom odnosu prema Titu i partizanskom pokretu. Josip Visarionovič Staljin odbijao je veoma dugo da pruža partizanima vojnu pomoć i kako prepiska svedoči, zahtevao je od Tita da se s respektom odnosi prema četnicima i Draži Mihailoviću, koji se svim silama borio protiv partizanskih jedinica. Kako izveštava Dimitrov, po Staljinovom nalogu došli su NKVD-ovci u Jugoslaviju, kako bi kontrolisali odnose četnika i partizana.
 
Međutim, ovaj bugarski revolucionar uneo je kratke beleške u svoj dnevnik o susretima s Brozom dok je on bio u Moskvi, a poslednji razgovor imali su 11. novembra 1939, pred Titov odlazak u Jugoslaviju. Tito je često slao Dimitrovu telegrame moleći ga da izdejstvuje pomoć za partizanske jedinice.
 
Umesto pomoći, uostalom, Dimitrov je bio primoran da upućuje direktive Titu i Kardelju po Staljinovom nalogu:

"Ne nazivajte vaše proleterske brigade proleterskim imenom, već udarnim, ponavljamo: udarnim! Razumete li — to je od naročitog političkog značaja kako za ujedinjenje narodnih snaga protiv okupatora, tako za vaše delovanje u zemlji i inostranstvu. Vi vodite jedan narodnooslobodilački rat u kojem su radnici, seljaci, narodna inteligencija i drugi patrioti, a ne proletersku borbu. Od toga morate uvek polaziti. Prestanite da lijete vodu na mlin vaših neprijatelja, koji će svaku grešku zlurado koristiti."
 
Ovo je poslato 10. avgusta 1942. godine.
 
Takođe, novambra 1942. godine, Dimitrov je uputio Brozu telegram u kojem mu objašnjava ulogu i karakter "Jugoslovenskog oslobodilačkog komiteta". Prema Dimitrovljevom uputstvu, ovaj komitet se ne sme tretirati kao vlada već kao politički organ NOB-e. Dalje stoji, ne suprotstavljati se emigrantskoj vladi, ne pominjati raspuštanje kraljevine, ni rečju ne pominjati republiku. Ta pitanja će se postaviti tek posle poraza nemačko-italijanskih snaga i oslobođenja zemlje od okupatora. Uostalom, SSSR ima zasad ugovor s jugoslovenskim kraljem i vladom u Londonu, pa bi to moglo imati negativnih uticaja na odnose s Engleskom i Amerikom, upozorio je Dimitrov Broza.
 
Kako iz Rusije nije stizala tražena pomoć, Broz je, ne bez razloga, počeo slati očajničke telegrame, a ovaj mu odgovara 10. februara 1943. i poručuje:

"Ne biste smeli posumnjati ni minuta da mi ne bismo pomogli vašu izvanrednu i hrabru borbu kada bi za to postojale bolje mogućnosti. Često smo zajedno s Josifom Visarionovičem Staljinom razgovarali na koji način da vam pomognemo. Nažalost, usled nesavladivih tehničkih i transportnih problema nismo uspeli ovaj zadatak pozitivno rešiti. Kako možete vi u to sumnjati?" pitao je Dimitrov.
 
Naročito je važna Titova informacija Dimitrovu o izvršenoj razmeni ratnih zarobljenika s Nemcima, ali u Moskvi to je primljeno s dosta rezervi. O tome je raspravljala i Komisija koju su sačinjavali: Ponomarjov, ideolog Kominterne, Firnber, predstavnik austrijske KP, Gemalnder, predstavnik češke KP i Đuro Salaj, predstavnik jugoslovenske KP. Dimitrov je ovu informaciju uneo u svoj dnevnik, tako što je Titu, početkom aprila 1943, upućen telegram sledeće sadržine: "Nas iritira okolnost što ste vi izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima i što ste poslali delegaciju koja je izvršila pregovore s Nemcima, kao i činjenica da je nemački ambasador u Zagrebu izrazio želju da se s vama lično sretne. Šta se to događa? Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada, takvi odnosi između vas i Nemaca, da li je to u skladu s politikom Nemaca, koji žele da izazovu među Jugoslovenima bratski razdor kako bi što lakše razbili NO armiju? Ja vas molim za objašnjenje ovog pitanja. Dalje: činjenica je razumljiva što nezadovoljstvo naroda protiv Engleza raste. Ali, zar ne razmišljate o tome, da u sadašnjem trenutku izazivati nezadovoljstvo protiv Engleza škodi NO borbi i da mržnja protiv okupatora u prvoj liniji protiv Nemaca, mora da se potpiruje. Svaka vrsta povezivanja s nemačkim moćnicima može ovu toliko potrebnu narodnu mržnju slabiti. Očekujem vaš odgovor..."
 
Po svemu sudeći, Josip Broz, kao vrhovni komandant partizanskih jedinica, poslao je ipak odgovor Dimitrovu. Međutim, u njegovim dnevnicima nema nikakvog traga. Sednica Prezidijuma Kominterne, održana je 12. maja 1943. i Dimitrov saopštava da se jedan od zaključaka odnosi i na Tita.

Borivoje Marjanović

 


KAKO JE UHVAĆEN  
GENERAL DRAŽA

Borivoje Marjanović
Beoknjiga | Beograd, 2006.


o autoru knjige Borivoju Marjanoviću »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 30, 2013, 11:53:27 pm »

*

PRILOZI ZA BIOGRAFIJU JEDNOG MONSTRUMA


Tri protekle decenije srpskog sunovrata vuku svoje korene iz fatalnog 1. decembra 1918, ali dimenzije tog sunovrata plod su političke rafiniranosti Josipa Broza. Dostojna je njegovog lika i dela srpska vlast koja prihvata hipoteku Srebrenice, legalizuje Euleks, statutarno utire put otcepljenju Vojvodine, isporučuje optuženike Hagu, rastura vojsku i Akademiju, bolonjizuje Univerzitet, podstiče raskol u Crkvi, a zemlju i sve šta još vredi u njoj rasprodaje strancima ili otima za sebe. Nije ni čudo da mu na navodnom grobu još stražare srpski vojnici, a cveće polažu srpski političari. Majstorski je obavio posao.

Da počeno sa onim šta ne znamo. Tri decenije posle 4. maja 1980, zvaničnog datuma njegove smrti, ne znamo ko je bio čovek koji je prethodnih 35 godina vladao Jugoslavijom. Neverovatno ali istinito: Srbi su u međuvremenu ovladali tviterom i fejsbujkom, znaju šta Dženifer Aniston ručava i koga Jelena Karleuša večerava, ali ne znaju ko im je bio gospodar života i smrti tolike godine, ko im je od jula 1941. pa do svog poslednjeg časa tako majstorski krojio kapu da im je sada i živa glava pod znakom pitanja.
 
Skoro je sigurno barem jedno: da se pod imenom Josipa Broza nije krio seljački sin iz Kumrovca koji je voleo da se sanka u drvenom koritu i koji je gladnu braću i sestre nahranio svinjskom glavom sa tavana. Postoje razne teorije o poreklu Titovom, ali nijedna nije dokumentovana. Tvrdi se, tako, da je po rođenju bio Jevrejin, Poljak, Nemac, Ukrajinac, ili neka kombinacija navedenih naroda. Kao zavičaj uglavnom mu se pripisuje Galicija, Bukovina, Podolija, Volinija ili neka okolna zabit severoistočnog ruba habzburške monarhije. Po društvenom poreklu tvrdi se da je bio srednji ili krupni buržuj, sitni šlahtić ili pak vanbračni sin visokog plemića. Njegov izrazito malograđanski ukus, vidljiv u kičerajskim uniformama i brilijantima, farbanoj kosi i pudlama, ukazuje međutim na skromno poreklo i tipično austrougarske klajnbirgerlih estetske uzore. Jedan istinski gospodin gadio bi se svih tih epoleta, debelih kubanskih cigara i prstenja. Na klaviru jeste umeo da diletantski izvede par taktova jedne mazurke, ali samo su neuki u tome videli misteriozni odraz visokog porekla.
 
Veroispovesti je, kažu, bio hebrejske ili katoličke, a majstorstva slobodnozidarskog po škotskom, a možda i po grand-orijentskom obredu. Ne znamo ni da li je, kada i kako izvršena zamena "pravog" Tita ovim čudom što je nemački i ruski govorilo tečnije od svog navodno maternjeg jezika. Neki tvrde da je dubler ubačen u Španiji 1936, drugi vele u Parizu 1937, treći u Moskvi 1938. Ima teoretičara zavere koji tvrde da je zamena bila višestruka, poslednji put u Rimu u leto 1944. Misteriju produbljuje i nedostupnost njegovog ruskog dosijea, čak četvrt veka od Gorbačovljeve "glasnosti".
 
Već godinama ova misterija jedna je od omiljenih tema na srpskim slavama i poselima. Što je manje dokaza za neku teoriju, to je njeni pobornici žustrije zastupaju. S druge strane, pak, profesionalni srpski istoričari Tita uporno i neobjašnjivo izbegavaju. Od njih smo više saznali proteklih decenija o intimnom životu kraljice Drage nego o liku i delu glavnog gospodara srpske sudbine 20. veka. Neverovatno, ali istinito: Dedijerovi "Prilozi" iz 1953, partijski pravoverni i stoga puni laži i obmana, još uvek predstavljaju jedinu sveobuhvatnu Titovu "biografiju" na srpskom jeziku. Ozbiljni narodi takvu indolentnost sebi ne dopuštaju.
 
Na osnovu raspoloživih svedočanstava i dokumenata možemo sa sigurnošću zaključiti da je od ustoličenja "druga Valtera" na čelu KPJ januara 1938. u Parizu pa do smrti "druga Tita" početkom 1980. reč o istoj osobi. Ma ko Tito zaista bio po poreklu, izvori ne ostavljaju mesta sumnji šta je taj čovek bio po vokaciji i karakteru.
 
Preživeti Staljinove čistke tokom "ježovščine" iziskivalo je uspešno utrkivanje sa drugima u potkazivanju navodnih trockista, levih i desnih francionaša, agenata fašizma ili imperijalizma. Ostati na kraju kao jedini preživeli rukovodilac KPJ u paranoidnom paklu Moskve tog vremena samo po sebi odražava mračni karakter Titov. Samo jedan beskrupulozni potkazivač mogao je da se živ i zdrav provuče kroz sito i rešeto sistema oličenog u Gulagu i Lubjanki.
 
Maja 1941. Tito neometano putuje iz Zagreba za Zemun i Beograd, po tvrdnjama nekih svedoka uz znanje i sa odobrenjem novoustoličenih ustaških vlasti. Sa Pavelićevog stanovišta, bilo je savršeno logično propustiti Tita za Srbiju. Taj je potez imao isti cilj kao i kajzerovo propuštanje Vladimira Iliča Lenjina da preko Nemačke putuje za Finsku i Rusiju u leto 1917, uoči boljševičke revolucije: duh je pušten iz boce, da neprijatelju dođe glave.
 
Tokom četiri ratne godine Tito je takva očekivanja opravdao. Izazvao je građanski rat među Srbima, sa stravičnim posledicama za srpski narod. Kao glavnog neprijatelja tretirao je Ravnogorski pokret, što ga je činilo prirodnim saveznikom Pavelića i Nemaca. Borbe sa Nemcima i ustašama izbegavao je kad god je mogao, a marta 1943. otvoreno im je ponudio saradnju u borbi protiv zapadnih saveznika ako se iskrcaju na jadranskoj obali. Frapantno je, ali nimalo iznenađujuće da taj „maršal“ koji nije umeo da čita vojne karte nije ometao funkcionisanje ustaške industrije smrti u Jasenovcu, koja je satirala srpske živote i nakon što se Berlin našao u sovjetskom obruču.
 
Još od tragikomedije sa "Užičkom republikom" u jesen 1941, sladostrasni bonvivan držao se principa "u se, na se i poda se" dok se svuda oko njega ginulo i gladovalo. Njegova vazda bogata trpeza, njegova zlatom izvezena maršalska uniforma i 30 godina mlađa ljubavnica, bitne su karakteristike svakodnevnice Titovog ratovanja. Nije ih se odricao ni na Neretvi, ni na Sutjesci, jedino su mu u Drvaru maja 1944. Nemci bar na kratko poremetili komfornu rutinu.
 
Nakon što je u jesen 1944. Crvena armija osvojila Srbiju, Tito dolazi na gotovo, tretira je kao okupiranu neprijateljsku zemlju i pristupa sistematskoj fizičkoj likvidaciji srpske elite (streljanja) i omladine (Sremski front). Prvih šest mesevi njegovog „oslobođenja“ odnosi više srpskih života nego tri prethodne godine nemačke okupacije. U proleće 1945. sprovodi krvavi pir nad zarobljenim ili od Britanaca isporučenim pripadnicima poraženih formacija po kraškim jamama Slovenije. Tri godine kasnije svoju karijeru teroriste zaokružuje stvaranjem mini-Gulaga za "zglajzale" bivše drugove. Na Golom otoku usavršene su pikanterije rafiniranog sadizma na kojima bi mu pozavideli Torkvemada i Vlad Cepeš, da o Hazjajinu ne govorimo.
 
Potonje tri decenije faraonstva Titovog (1950—1980) dovele su do daljeg teritorijalnog, političkog,duhovnog, kulturnog i moralnog raskorenjivanja srpskog naroda. Titoizam kao sistem vladavine i kao strateški koncept doveo je do poništavanja i ugrožavanja gotovo svih tekovina i vrednosti srpske nacionalne borbe, oslobođenja i demokratskog preporoda u 19. veku. Princip slabe Srbije kao preduslova jake Jugoslavije, doveden do paroksizma Ustavom iz 1974, ubrzao je sistematsko rastakanje srpske državnosti i srpskih nacionalnih interesa — pri čemu su srpski kadrovi SKJ vazda bili neposredni izvršioci posla.
 
Tri protekle decenije srpskog sunovrata vuku svoje korene iz fatalnog 1. decembra 1918, naravno, ali dimenzije tog sunovrata plod su političke rafiniranosti Josipa Broza. Dostojna je njegovog lika i dela "srpska" vlast koja prihvata hipoteku Srebrenice, legalizuje Euleks, statutarno utire put otcepljenju Vojvodine, isporučuje optuženike Hagu, rastura vojsku i Akademiju, bolonjizuje Univerzitet, podstiče raskol u Crkvi, a zemlju i sve šta još vredi u njoj rasprodaje strancima ili otima za sebe. Nije ni čudo da mu na navodnom grobu još stražare srpski vojnici, a cveće polažu srpski političari. Majstorski je obavio posao.

Autor: Srđa Trifković | Objavljeno: 06. 05. 2010. | SNO u Americi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Maj 01, 2013, 12:42:33 am »

*

TRI DECENIJE OD BROZOVE SMRTI ILI NAŠ VOLJENI HOHŠTAPLER

Za Titove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac?

O tome u kojoj meri se Srbija vraća pod ideološki krov titoizma precizno svedoči način na koji se u ovdašnjim medijima obeležava 30 godina od navodne smrti "najvećeg sina naših naroda i narodnosti". O njemu, po pravilu, svuda govore isključivo ubeđeni Jugosloveni. Nogu je prvi povukao Lazanski onim dosta podmuklim tekstom u "Politici", prema kome je jedini Titov problem za Srbe to što navodno nije kršten u pravoslavnoj crkvi. Uključili su se panegirikom u "Vremenu" Ivan Ivanji, pa Latinka Perović i mnogi blogeri, analitičari itd. "Vreme" je čak objavilo poster druga Tita oživljavajući tretman pravog pop-stara, koji je ovaj imao za života. Naravno, svuda dominira priča da je, osim sitnijih grešaka, ovaj fini čovek doneo svim našim narodima prosperitet, sreću, dobar život i uglednu državu, a da su njegovi naslednici sve upropastli.

Dosta je zanimljivo da o svemu ćute takozvani nacional-levičari, ovi domaći rankovićevci, koji već nedeljama u jednom nedeljniku rehabilituju Krcuna kao, uz Leku, najbolje što je Srbija imala da ponudi u prošlom veku. Ali prisetimo se da ovi komunisti Jugosloveni, koji su postajali Srbi tek od muke, ćute i dok Jovo Kapičić seiri kako je Goli otok bio jedna humana insistucija za dobrovoljno prevaspitavanje, a uz to objašnjava kako su Crnogorci ovde prisutni još od Rimljana i samo smo ih mi Srbijanci velikosrpskom politikom sprečavali da razviju svoj višestruki potencijal. Neće biti da njima prija dok Jovo Kapa tako otresa ćunu i po njima. Biće da je dubina krvnog bratstva koje su oni s narečenim Kapom, Joškom Brozom i ostalim zločincima sklopili čisteći Srbiju 1944. toliko velika da oni nazad ne mogu. Uostalom, pitajte ih i danas posle svega što nam je bravar uradio: Tito ili Nedić? Šta mislite šta će da odgovore...

SLUĐIVANJE ZA 50 GODINA No dobro. Red je da i neko od nas Srba progovori koju o ovom belosvetskom hohštapleru koga su nam velike sile i ko zna sve ko navalili na grbaču da nad nama vlada 36 godina, a da mu se i danas mnogi kunu da sa njegovog puta neće da skreću. Po legendi koju je ostavio Todorović u svojoj knjizi, ovaj je navodno rekao kako je toliko sludeo Srbe da se oni od toga neće osvestiti za sledećih pedeset godina. I zaista, pogledajte šta se dešava, a tek je trideset prošlo!

Za početak je sasvim dovoljno reći da se radi o tako velikoj misteriji da njegov dosije nećete dobiti ni u Vatikanu ni u Moskvi. Ovog čoveka se čak i Staljin bojao i jednom je čak javno rekao da je Valteru namenjena neka velika uloga mnogo posle njegove smrti. Dosta izvora navode sadržaj Brozovog pisma Staljinu u kome ga upozorava da mu više ne šalje atentatore, jer će u suprotnom on poslati hazjaninu jednog i onda više neće biti potrebe za daljim slanjima. Ukratko, ni danas nije jasno ni ko je ovaj čovek zaista bio, ni kako je moguće da je znao desetak jezika (sa Brantom pričao u četiri oka na nemačkom), a da nikad nije naučio jezik zemlje kojom je vladao. Ne zna se ni kad je umro, ne zna se ni gde je njegovo telo sahranjeno. Niko ne zna da li se ispod one četrnaest tona teške ploče na Dedinju išta nalazi u sanduku.

Zna se međutim da je bio prevarant, izdajica, cinkaroš čak i prema ljudima koji su ga lično zadužili, okrutni masovni ubica, čovek koji je ostavljao silne žene kad bi mu zasmetale u političkom napredovanju, neko ko je čitavog rata sa svojih pedeset taslačio studentkinju od dvadeset itd. Ima indicija da se u Parizu bavio čak i džeparenjem. Na čelo KPJ došao je tako što je na sve načine uklonio svakog ozbiljnog komunistu, uključujući i Petka Miletića. Na to mesto inače nikad nije zvanično postavljen, a celog života je lagao da su ga imenovali 1937. Kao što je lagao da nije bio u Španiji u građanskom ratu iako su o tome svedočanstva ostavili i Dali, i La Pasionarija, i mnogi drugi. Verovatni razlog za to je što je tamo išao kao deo Staljinove ekipe egzekutora i što je izgleda lično umešan u ubistvo Blagoja Parovića.  

Za nas Srbe od ključne je važnosti da je ovaj svoju karijeru započeo kao elitni izviđač 42. vražje divizije Austro-ugarske armije, koja je ratovala u Srbiji. Dakle taj je 1914. ubijao naš narod po Mačvi, a jedina njegova sačuvana slika sa puškom iz tog perioda je uslikana negde na Bežaniji dok gađa srpske vojnike.

Godine 1941. bez problema je iz Zagreba sa urednim papirima došao upravo u Srbiju da u njoj diže ustanak. Na čast je Nediću što je ovog probisveta sa svojim avanturistima izbacio iz Srbije i time ovde sačuvao narod od uzaludne pogibije. Tako je, po zvaničnim partizanskim dokumentima, 1942. u celoj Srbiji bilo oko 700 partizana! To, međutim, ovaj zlotvor nije zaboravio pa je 1944. izdao naređenje da se prilikom ulaska uz rusku ofanzivu Srbija tretira kao okupirana zemlja. U jesen 1944. počeo je brutalni krvavi marš njegovih jedinica predvođenih srpkim bitangama, nedovršenim studentima, kalfama i šegrtima poput Krcuna i Rankovića, ali i ustašama koje su nedavno promenile uniformu kao što je bio Mate Mesić. Tako je jedna okupacija zamenjena drugom, s tim što je ova odnela neuporedivo više srpskih života. Pobijen je ili iz zemlje isteran veći deo stvarne srpske elite, od čega se država Srbija ni do danas nije oporavila. Nakon toga je regrutovao neobučenu srpsku omladinu i bacio je na sremski front pred mitraljeze iskusnih ustaških i nemačkih boraca. Odatle se u Srbiju nije vratilo 37.000 sinova, čime je zatrto na hiljade domova.

RASIPNIČKI SISTEM VREDNOSTI Čime nas je još zadužio? Ukinuo je monarhiju, koja je kod Srba bila simbol državnosti budući da smo samo mi na Balkanu imali autentičnu narodnu vladarsku porodicu. Dakle rat u kome su Srbi doživeli genocid završen je tako što su jedinice, sačinjene pretežno od Srba prečana, omogućile ovom hohštapleru da ukine srpsku dinastiju, sebe postavi na doživotni presto, pocepa Srbiju, zabrani srpskim izbeglicama da se vrate na Kosmet itd. Za svog vakta od delova srpskog etnosa napravio je tri nove nacije. Možda je najveći udar koji nam je naneo to što je uveo jedan novi rasipnički sistem vrednosti i naviku da se troši nezarađeno, da se živi na kredu, ne razmišljajući ko će i kako to da vrati. I da se ne rađaju deca.

Čitava njegova državna i ekonomska konstrukcija bila je virtuelna. Tokom pedesetih i šezdeseth, trećinu budžeta činila je direktna finansijska i vojna pomoć Zapada. A ono što su Kardelj, Bakarić i on napravili sa ustavom iz 1974. i malim ustavom, odnosno Zakonom o udruženom radu iz 1976. izučava se kao školski slučaj paralizovanog i nefunkcionalnog sistema. On je jedini autoritani komunistički vođa koji ne samo da nije ostavio naslednika već je napravio sistem u kome njegov izbor neće biti moguć. A Bilandžić je još za njegovog života primetio da nijedna komunistička tvorevina ne može da funkcioniše bez autoritarnog vođstva. Dakle, vrlo je jasno da su on i Kardelj namerno pripremili raspad države kojom su vladali.

Ima još pitanja: da li se sastao sa papom Pijem XII 1944. u Rimu i o čemu su razgovarali, zašto je pripadao baš britanskoj loži Konkordija, zašto je odlagao oslobađanje Jasenovca, zašto "oslobodio" Zagreb tek 8. maja, zašto je omogućio povratak u zemlju 1967. Krunoslavu Draganoviću, jednom od glavnih ljudi u operaciji "Pacovski kanali".

Eto, ovoliko za jedno kratko podsećanje na tridesetogodišnjicu spektakla organizovanog u Beogradu. A za sve ove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno, po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac?

Miša Đurković | 04.05.2010. | Novi Standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Maj 01, 2013, 01:26:11 am »

*

ZAŠTO BROZOV GROB TREBA DA OSTANE U BEOGRADU


Josip Broz Tito, kao geopolitička paradigma srpskog istorijskog poloma i udesa, iskrsava pred novim generacijama sa stotinu lažnih imena, krinki i obrazina.

I sa samo jednim pravim, autentičnim i demonskim licem, koje se još brižno krije i uporno medijski maskira.

To je nakazno lice tuđina, samozvanca, zavojevača i ništitelja srpske državnosti i nacionalne slobode, srpskog duha i narodnog bića.

1.
Broz je Srbiji nametnut ispod bombi naših angloameričkih saveznika i instaliran na gusenicama sovjetskih tenkova pre skoro sedam decenija. Pa je ostavljen da bez nadzora i kontrole piruje po njoj u osvetničkom zanosu. Da bez suda i presude za kratko vreme celu Srbiju pretvori u veliku grobnicu svojih protivnika i neistomišljenika. Da srpsku mladost žrtvuje na kasapnici Sremskog fronta, a najumnije srpske glave sa žigom izdajnika osudi na smrt i večno progonstvo.

Kao najperverznija osveta istorije, on je suma i najveći zajednički imenitelj svih antisrpskih programa u 20. veku.

I onih habzburških i onih kominternovskih. I vatikanskih i ustaških. I svih internacionalističkih.

S puškom u ruci kao austrijski kaplar iz 1914, ili Valter u belim rukavicama između dva rata; agent Kominterne i profesionalni likvidator u Španiji; komunistički revolucionar i nemački saradnik koji zapodeva građanski rat u Srbiji i kidiše na vlast pod okupacijom; staljinista koji se suprotstavlja Staljinu staljinističkim i golootočkim metodama; mason 32. reda, britanski agent i Trojanski konj Zapada u istočnom bloku; projektovani lider nesvrstanih u tzv. Trećem svetu; lažni mirotvorac, a pravi i veliki liferant naoružanja po svetu, koji je Jugoslaviju još 1954. posredno uveo u NATO kroz vojni savez s Turskom i Grčkom; prvak eksperimentalne društvene operete od samoupravnog socijalizma; razmetljivac i gizdavac, autokrata i jugoslovenski diktator, on je menjao maršalske uniforme kao čarape, a samo antisrpski šinjel nikada nije odlagao.

Jer se tek zaogrnut njime doživotno održavao na vlasti, svojoj jedinoj životnoj strasti.

Svoj vladarski tron ojačavao je stalnim slabljenjem Srbije, dosledno sprovodeći programske odluke iz Drezdena, Petog kongresa Kominterne (1924) i Četvrtog kongresa KPJ (1928), po kojima svako ima pravo na svoj separatizam i svoju državu na Balkanu. Sem Srba koji su zbog svog navodnog hegemonizma i ugnjetavanja svih drugih naroda u okruženju izgubili pravo i na državu i na postojanje.

2.
Nema tog srpskog dušmanina s kojim nije pravio kratkoročne i dugoročne saveze, od Bugarina Ivana Karaivanova, enkavedeovca u aparatu Kominterne, preko ustaše Ante Pavelića, do nemačkog okupatora u Srbiji.

Da bi se prvo oslobodio svih srpskih kadrova u Partiji koji nisu pristajali na terorističko uništenje svega srpskog u Jugoslaviji. Da bi ga po okončanju našeg nesrećnog građanskog i bratoubilačkog rata pripustili da umaršira u Beograd i "pusti krv Srbiji".

Te ga konačno okitili lovorovim vencem pobednika i proglasili "najvećim sinom svih naših naroda i narodnosti".

Kukavica, koja je na prvi znak opasnosti bila spremna da beži s opljačkanim blagom, kao što je bežao iz Užica žrtvujući Radnički bataljon sastavljen od srpskih seljaka i zanatlija na Kadinjači. Da na milost i nemilost okupatoru ostavlja ranjenike na Palisadu i na Sutjesci. Ili da se u panici preda kao što je pokušao u Drvaru posle nemačkog desanta.

Genijalni strateg bežanije tek je u mržnji prema Srbima i Rusima pokazivao svirepost zbog koje su ga njegovi pretpostavljeni u austrijskoj vojsci dva puta odlikovali. Njegovo prvo odlikovanje podudara se s prvim genocidom u 20. veku, počinjenim nad Srbima u Mačvi i Podrinju. Njegova je jedinica, 25. domobranski puk, bila u sastavu one zloglasne 42. domobranske Vražje divizije, iza koje su od leta 1914. ostajali pustoš i smrt hiljada srpskih civila, dece, žena i staraca.

Prekomandovan na ruski front, Broz je dobio novu srebrnu medalju za hrabrost iskazanu u borbi protiv ruskog vojnika. Marta 1943. on preko svojih izaslanika Milovana Đilasa, Vladimira Velebita i Koče Popovića nudi Nemcima primirje i savezništvo, poručujući da će se u slučaju iskrcavanja saveznika na Jadranu, boriti i protiv njih.

Jer on ima samo jednog ratnog protivnika, prvog gerilca u okupiranoj Evropi đenerala Dragoljuba — Dražu Mihailovića. Čiča Dražu — simbol srpske nepokornosti i slobodarskog duha.

Onoga koji je rame uz rame s vojvodama Mišićem, Putnikom, Stepom i Bojovićem bacio na pleća moćnu Habzburšku monarhiju i pripremio grobnicu Otomanskom carstvu.

Onog srpskog div-junaka i najodlikovanijeg vojskovođu našeg za koga je vladika Nikolaj rekao:

"Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svog života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije." 1)

Broz je menjao lične podatke, imena, zanimanja, identitet, saveznike, stavove, mišljenja, bračne i ine naložnice sa istom onom lakoćom s kojom ih se i odricao. Ostao je dosledan samo svojoj razornoj antisrpskoj delatnosti. I kad je uz pomoć glasova srpskih izroda donosio zakone o zabrani povratka na Kosovo i Metohiju Srbima proteranim za vreme Drugog rata. I kad je pustošio srpska industrijska postrojenja i preseljavao ih u Albaniju Envera Hodže.

I kad je planirao da se od Staljina brani bukvalnim potapanjem Srbije. Kad je okrutnim metodama titoističkog udbašenja rasturao Srpsku pravoslavnu crkvu kod kuće i na strani. A njene episkope trovao, zlostavljao i ucenjivao. I kad je, uz prećutnu saglasnost svojih zapadnih partnera, likvidirao prvake srpske političke emigracije na tom istom „demokratskom” Zapadu.

3.
On je, istovremeno, sklanjao, čuvao i pazio u Sarajevu "dušu pacovskih kanala", katoličkog sveštenika Franjevačkog reda Vrhbosanske nadbiskupije Krunoslava Draganovića. Predratnom docentu crkvene povijesti na Katoličkom bogoslovskom fakultetu u Zagrebu Broz je omogućio da posle rata predaje isti predmet na Sarajevskoj bogosloviji.

Dok je nemačkog sužnja Svetog Nikolaja Srbskog sudio kao neprijatelja i izdajnika naroda i progonio do poslednjeg dana čak i u SAD, dotle je s kardinalom Alojzijem Stepincem „muški razgovarao” telefonom i po sat vremena, ostavljajući ga da mirno skonča u nekoj vrsti kućne izolacije. U toplini porodičnog doma.

Ustaškog poglavnika Antu Pavelića nije se trudio ni da zadrži u zemlji ni da mu sudi, pa nam ostaje da i danas nagađamo na šta se sve obavezao prilikom svoje ratne posete papi Piju XII avgusta 1944, a pre nego što su ga ustoličili u Beogradu.

Kao što ne znamo ni detalje njegovog razgovora s papom Pavlom VI iz 1971, koji je trajao punih 75 minuta i za koji se jedino pouzdano zna da je bio do tada najduži razgovor koji je neki državnik imao sa zvaničnim predstavnikom Svete stolice.

Elitnim ustaškim legionarima, poput Marka Mesića, odlikovanog za hrabrost u Staljingradskoj bici, Broz je dao šansu da komanduju, da se "iskupljuju i dokazuju" u partizanskim jedinicama, koje je gurnuo na Srbe u Čačku.

Za to vreme zapovednik Ustaške odbrane Vjekoslav Maks Luburić na miru je uništavao u martu i aprilu 1945. sve tragove genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu. Prve partizanske jedinice pripuštene su u opusteli Jasenovac 2. i 3. maja 1945, nekoliko dana pred kapitulaciju Trećeg rajha.

Tito nije prezao ni od toga da čelne funkcije u tajnoj političkoj policiji poverava bivšim pripadnicima Hitlerjugenda, poput Staneta Dolanca. Ni da sprečava iznošenje istine o Kurtu Valdhajmu, nacističkom ubici srpske dece s Kozare. On je, uz prećutnu pomoć jugoslovenskog titoizma, postao ni manje ni više već generalni sekretar posleratne UN.

Među Srbima je nepogrešivo za saradnike i za poslugu birao najgore.

Od ostrvljenih stambolića, preko razvratnih markovića, pritupastih rankovića, imitatorskih kreatura tipa generala Ljubičića, krvoločnih penezića, opskurnih minića, oblapornih krunića, zlodajnih berisavljevića, vetropirastog poltrona Dobrivoja – Baje Vidića, zvaničnog predlagača da Užice ponese Titovo ime…

Ustavnim promenama iz 1974. Broz je Srbiju dodatno teritorijalno osakatio, oslabio i ponizio. Glavu časnog profesora Mihaila Đurića, s Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta, koji se stručno usprotivio novom ubijanju Srbije, na tacni, kao na poklon, odnela mu je na Brione sadašnja sveštenoslužiteljka evropske i moderne Anti-Srbije.

Samo je Broz imao one srbofobe Latine i Latinke, koji su za vreme svog slepog služenja njemu zabranili najviše knjiga, filmova, pozorišnih predstava i izložbi i pritom se nazvali — srpskim liberalima.

Da li bi od srpske kulture ostao kamen na kamenu da su se kojim slučajem nazvali pravim imenom – titoisti i antisrpski antiliberali?

4.
Da bi moglo da se peva kako se On voli više od mame i tate, morali su decenijama da budu ućutkivani i živi sahranjivani Crnjanski i Dučić, Slobodan Jovanović, Lazo M. Kostić, Stanislav Krakov, Đoko Slijepčević, Marko S. Marković, Marko Milunović Piper, Dimitrije – Mita Đorđević, Vladimir Velmar Janković, Dobroslav Jevđević, Ratko Parežanin, Ratko Obradović, Božidar Purić, Radoje Vukčević, Ivan Avakumović…

Da bi On izgledao što veći, morali su da budu opatuljeni Stefan Nemanja, Sveti Sava, car Dušan, kralj Milutin, Karađorđe i Miloš, Jovan Ristić, Ilija Garašanin, Milovan Milovanović Balačko, kralj Petar Prvi Oslobodilac, kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj…

Sad nas uveravaju da On od 1976. nije vladao ni sobom ni Jugoslavijom.

Možda njegova telesna lutka i nije od tog vremena vladala onom nesrećnom zemljom, ali je zloduh titoizma vladao svakim pedljem srpskog etničkog prostora.

Za mesto svog lečenja on je izabrao provincijsku Emonu kako bi i u poslednjim časovima bio bliži Beču i Vatikanu.

Dedinje i Beograd su, međutim, odredili kao mesto njegove poslednje volje.

Najveća podvala Srbima u 20. veku nije mogla ni da umre ni da se sahrani kao čovek. Uzurpator srpske zemlje i fatalni uljez srpske istorije, prema svedočenju najbližih saradnika i službenih lica, dva puta je sahranjivan u istom danu.

Prvi put — javno, ceremonijalno i za kamere. Dakle, lažno. Drugi put — tajno, pod okriljem mraka i uz svetlost reflektora, u najužem krugu službenih lica.

Tek tada je na njegovu faraonsku grobnicu pomoću teških građevinskih mašina navaljena mermerna stena od nekoliko tona kako im ideološki vampir ne bi utekao? Ili da nekom nevernom Tomi budućih srpskih naraštaja ne bi palo na pamet da proverava šta je stvarno položeno u tu demonsku nekropolu na Dedinju?

Iz koje i danas po Srbiji isijava štetna politička radioaktivnost, koja održava na nogama ideološke utvare i sapliće tek prohodale generacije Srba. Nasamareni predstavnici tzv. međunarodne zajednice i jugoslovenska javnost strpljivo su odstojali Titovu prvu i lažnu sahranu.

On im se svima narugao s one strane svog fingiranog groba. Čini to i sadašnjim generacijama Srba. Kao što nadahnjuje svoje današnje ideološke potomke, koji svoju srbofobiju zaklanjaju iza široko razvijenih zastava u borbi za tzv. ljudska i manjinska prava.

5. Neki dobronamerni mladi ljudi predlažu da Srbija s titoizmom raskine i tako što će civilizovano i demokratskom procedurom otvoriti njegovu humku na Dedinju, a njegove posmrtne ostatke, kao oca nacije, vratiti u Agram, u Hrvatsku.

Sve je to prilično naivno i teško izvodljivo.

Današnjoj EUHrvatskoj ideološka strvina titoizma ne treba ni zarad arheološke atrakcije. Njega se odriču i u Sloveniji, BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i na otetom Kosovu i Metohiji. Od njegovog nasleđa ograđuju se svi oni koji se bez njegove pomoći i pomoći stranaca nikada ne bi dočepali svojih suverenih država.

Njega nerado pominju, iako ga u srcu nose, čak i vojvođanski separatisti.

Svi oni procenjuju, uostalom ne bez osnova, da je Broz iznikao, izrastao i multiplikovao se na zabludama, slabostima, porazima, naivnostima, neznanjima i internacionalnim utopijama naših predaka.

Na našoj nesreći i grehu. Na našoj nezrelosti. Baš zbog toga njegovo grobno mesto, ma šta ono zaista bilo, treba da ostane u Beogradu. Kao Muzej strave i užasa. Kao opomena i kao istinska prilika za gorko pokajanje. Kao bolno i isceliteljsko podsećanje na decenije našeg samoporicanja i nestajanja u titoističkom pandemonijumu. Kako bismo u mislima prečišćeni i od greha pročišćeni mogli da se vratimo Bogu, sebi, svom pravom srpskom identitetu.

Svetosavlju i kosovskom zavetu.

A da istovremeno s lakoćom prepoznajemo ovovremenu titoističku menažeriju, koja se prerušila u moderne eutalibane. Koji nas kao i Broz, štapom i šargarepom, kolektivno i mame i nagone u „svetlu budućnost”.

U kojoj bismo bili samo dobro uhranjeni sužnji. Bez imena, bez vere, bez srca, bez mozga i bez duše. Gde bismo živeli život bez smisla i čekali smrt bez nade. Uostalom, kao i svi bezbožnici i zatočenici globalnog civilizacijskog logora.

Ili večiti podstanari Nove Vavilonske kule.

Autor: Radovan Kalabić

Pročitano na Naučnom skupu "Tito i mi" u Udruženju književnika Srbije, Francuska 7, u Beogradu, 2. marta 2013, u organizaciji Izdavačke kuće Catena mundi


Napomene:

01) "Ravnogorska istorija", priređivač mr Radovan Kalabić, IKP "Evro", Beograd, 1996, str. 411.

Literatura:

01) Milorad Ekmečić: "Dugo kretanje između klanja i oranja — Istorija Srba u novom veku 1492—1992", drugo, dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
02) "Ravnogorska istorija", priređivač mr Radovan Kalabić, IKP "Evro", Beograd, 1992.
03) Blažo Mandić: "Tito izbliza", Vuk Karadžić, Beograd, 1981.
04) Dr Aleksandar Matunović: "Enigma Broz — Ko ste Vi, druže predsedniče?", autorsko izdanje, Beograd, 2000.
05) Pero Simić: "Tito, fenomen 20. Veka", Službeni glasnik, treće, dopunjeno izdanje, Beograd, 2011.
06) Momčilo Jokić: "Tajni dosije — Josip Broz", Nova svetlost, Kragujevac, 1992.
07) Jak Koprivc: "Generalov let", Spomini generala Ivana Dolničara, Modrijan, Ljubljana, 2005.
08) Ljubomir Simović: "Užice s vranama", SKZ; KPZ Užice, Beograd, 1996.
09) Vjenceslav Cenčić: "Enigma Kopinič", Beograd, 1983.
10) Antonije Đurić: "Crvena kuga", knjiga prva, Dveri srpske, Beograd, 2001; knjiga druga, manastir Mileševa, 2008.
11) Dr Đoko Slijepčević: "Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata", Minhen, 1978.
12) Mišo Leković: "Martovski pregovori", Beograd, 1985.
13) Majkl Liz: "Silovanje Srbije — Britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti", BIGZ, Beograd, 1991.
14) Dejvid Martin: "Mreža dezinformacija", Prosveta, Beograd, 1991.
15) Andrew Boyle: "Klima izdaje", August Cesarec, Zagreb, 1982.
16) Mark Arons, John Loftus: "Pacovski kanali", Glosarijum i Arsvalea, Beograd, 1991.
17) Sajmon Dansten, Džerard Vilijams: "Sivi vuk", Admiral Books, 2012.
18) Zoran Nenezić: "Masoni u Jugoslaviji (1764—1980). Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji. Prilozi i građa", Beograd, 1984.
19) Fitzroy Maclean: "Eastern Approaches", London, Jonathan Cape, 1950.
20) Dr Živko Topalović: "Začeci socijalizma i komunizma u Jugoslaviji", London, 1960.

Časopisi:

01) "Glasnik", SKD "Njegoš", Čikago, SAD.


srbin.info | Objavljeno: 11.03.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Maj 01, 2013, 01:45:20 am »

**
Zašto se Ćuti o zločinima krvnika Srba i Srbije, monstruma Josipa Broza


GOLI OTOK, NAJVEĆE MUČILIŠTE

Kao Golootočanin, koji sam izdržao groznu robiju od pet godina, kada sam mučen Isusovim mukama, mogu da izjavim da je žalosno i velika sramota da se o stradanjima na Golom otoku ćuti, pogotovo kada se zna da je uhapšeno 55.000 ljudi-slobodara i ljubitelja Rusije, da je 8.800 njih ubijeno i to na zvjerski način, bacano u more, sahranjivano kao pse po bilećkom i golootočkom kamenjaru, udavljeno u moru kao što je slučaj sa ambasadorom Žarkom Popovićem iz Bjelopavlića. Poznato je da je pod mukama u istražnim zatvorima umoreno na stotine ljudi ili se ubilo pod nesnosnim terorom.

Danas se potpuno zna zašto je to činjeno.

Još daleke 1942. godine sin Vinstona Čerčila, Rudolf Čerčil, poslao je telegram svome ocu, tadašnjem predsjedniku vlade Engleske, u kome ovako kaže: "Ne brini tata, partizani su organizovani i vrlo jaki. Broz, ako pobijedi, biće veći antirus i antikomunista od Draže Mihailovića."

Monstrum Broz, u izvršenju tog zadatka, krenuo je od prvog dana po dolasku na vlast, iako je srbomrzačka politika Broza postojala u svim etapama, još u toku rata i bila krvnička. Da li postoji bolji dokaz, nego što je bombardovanje naših gradova 1944. godine, kada u Beogradu gine 7.000 ljudi, u Podgorici 2.000, a u Nikšiću 4.000. Glavni cilj kao dugoročni plan je bio, uništenje srpske industrije.

Broz je, bez obzira na žrtve, sunovratio zemlju i okrenuo jedrima ka Zapadu ne birajući načine i sredstva, pa je do kraja, kao čarobnjak prevare, izvršio svoj zadatak. Naloge za djelovanje mu je davao Čerčil. Amerika mu je dodelila pomoć od 130 milijardi dolara. Ministar inostranih poslova Amerike Džon Foster Dals tada je izjavio: — "Najbolja investicija u istoriji Amerike, to su pare, koje smo nepovratno dali Brozu".

Vatikanac Broz je unaprijed znao, da će učiniti stravične zločine u Srbiji i Crnoj Gori. Svetska oligarhija, nagradiće zaverenika i krvopiju Broza toliko da će ga učiniti najbogatijim vladarom sveta i to sa najviše funkcija i priznanja. Od kada je došao na vlast on je bio predsjednik Republike, predsjednik Partije, Vrhovni komandant Armije, kralj, car nad carevima, heroj nad herojima, dobitnik tri ordena narodnog heroja. Bio je počasni građanin mnogih zemalja, pogotovo onih u kojima je rasipao naše blago, dobitnik je ratnih odlikovanja, doktor vojnih nauka i dobitnik mnogih privilegija, megaloman. Nikada nije mislio da će da umre. Na žalost, danas mnogi titovci, koji su živeli u nezaboravnom dobu raskoši, hoće mrtvom magarcu da podignu alatku.

Ovaj krvnik Srba i Srbije, zločinac, nije ništa drugo, već ono što sam rekao u svojoj knjizi "Portreti za ram". Pripadnik internacionalne terorističke organizacije TITO, vešti obaveštajac, koji je obaveštajnu školu završio u Počuju sa Hitlerom i Krležom. Kao takav je dobro instruisan i smišljeno je radio po zadatku nalogodavaca da se iskompromituje socijalizam kao ratana tekovina, a potom uništi i rascepka Jugoslavaija, u interesu svetske oligarhije i inperijalizma. Brozova politika razbijanja socijalizma, osobito internacionalizma, protkana je velikim iskustvom minera. Ovaj Vatikanac, vršeći preuzetu ulogu, lukavo, za mnoge neprimjetno, pripremao je secesiju republika i slom Jugoslavije.

U toku svih zbivanja, najviše su stradali, rodoljubi, rusofili i Golootočani. Goli otok će postati koncentrat ljudskog zla, vladavina zla u ime zla, pakao u ime pakla, izvor svih ludosti, izopačenosti, izrođenosti, nakazne raspojasanosti nasilja, stalne agresivnosti, bezdušnosti, deponija nedostižnih granica prema nevino osumnjičenima, kako reče dr Žarko Mikić.

Goli otok je svojevrsni zverinjak u kome su upravljači, razarali ljudsko telo, razgrađivali, čerečili, drobili, na varvarski i vandalski način, u korijenu razarali dušu i moral nevinih žrtava, zdravih i normalnih ljudi. Goli otok je bio škola za razvijanje mržnje čoveka prema čoveku. Fabrika za proizvodnju ljudskih patnji, bola i rana, škola za izmišljanje krivaca gdje čovjek čovjeku može biti pakosniji od đavola, a gori od vuka.

Osnovica svih zala, počivala je na direktivi Broza: "Golootočanima stvoriti takav pakao u logoru, da jedan drugoga jedu kao pacovi".

Takmičili su se satrapi u tome, pa su proizveli glad pod najsurovijim iscrpljujućim mukama, žeđ ih je satirala na užarenom suncu golog bezvodnog ostrva. Za bržu smrt, pomagale su zarazne bolesti. Najveća radost bila je smrt i svi su molili: "Ubijajte, ne mučite me više". Moj brat Živojin je zubima pregrizao palac oboleo od paranicijuma. Sakrio se ispod ćebeta i sebi zubima pregrizao prst...

Zašto je ovaj svojevrsni genocid za ubijanje, mučenje i satiranje ljudi, stvoren u tišini najvećeg evropskog mira 1948. godine? Zašto pred ovom groznom istinom ćute istoričari, akademici, naučnici i javni radnici? Da li vlast, kao legitimni predstavnik, ćuti i čeka da i poslednji Golootočanin biološki nestane i da sve tajne odu u grob?

Dragan KOMADINIĆ — Budva

Izvor: Srpski glas boke • Broj 37—39 KOTOR • 8/9/10. 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 20, 2013, 12:27:56 am »

*

I BROZU VRATITI NJEGOVO


Sve je ovde, u ovoj zemlji, ponešto i u svetu, bilo njegovo! Njegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegovi istoričari, njegove vile, njegove operske pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi gradovi...

Sve što plovi, leti, gmiže, savija se, ulizuje, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni divaljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve što je obećavalo da će i posle njega biti on — sve je to njegovo.

I sada ovih dana, kad vlast koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima vratiti ono što je bilo njihovo, treba, "ćim prije", da i njemu vrati njegovo! Njemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih vila i stanova, tuđe zemlje, tuđih rudnika, tuđih salaša, tuđih zadužbina... Lako ih je prepoznati: zaraženi su, beznadežno, komunističkim virusom. Uvukli su se u vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore; ušunjali se, čak, u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Vlasnici otete imovine u komunističkom režimu, procenjene na oko 300 milijardi dolara, mogu i da pričekaju, važno je da Brozu vrate njegovo.

Narod se doduše, malo zbunio i malo uzjogunio, pita u čudu: ko je ovde pobedio? Vidi narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi da se komunisti, mada ih više ne zovu tako, sjajno drže — onako kako su ih učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama.

Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama, vidi se da su se ponovo ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjižice s njegovim likom. Malo im je što su naotimali, hoće još! Zato ih, bez okolišanja, treba privoleti da te stranke napuste i vrate se onom kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im reći: vi ste njegovi, on je vaš! Treba im još, reći da su sve što je njima bilo najlepše — mladost, intelekt, snagu, polet — potrošili služeći njemu njegovoj partiji i da sada, kao islužene, intelektualne rage, nikome nisu potrebni! I treba da se vrate!

Dobro bi bilo kad bi mogli da mu vrate onu dvorkinju i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da sa njegovog puta neće skrenuti. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na uvo pevala onog dana kad je sahranila majku — kako, zaboga, da odbije njegov poziv!

Šta je majka prema Brozu!

Vratiti obavezno i onog pesnika, što pesmama o njemu uđe u udžbenike: "Voli se tata i mama, voli se bata i seka, ali se najviše na svetu voli Tito!" Kažu da se taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: "Voli se mama i tata, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se na svetu najviše voli Koštunica!" Ima on, kažu upućeni, i druga imena, voli on sivog tića Nikolića, pa Todorovića, pa ljutu zmiju Kommmundžiju...

Brozu treba vratiti trgove, ulice, gradove, spomenike. Zbog stasalih generacija trebalo bi nešto promeniti. Recimo: Ulica ili Trg unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika.

Njemu treba vratiti trgove, ulice i gradove: trebalo bi, možda, zbog stasalih generacija, ponešto dodati, recimo: Ulica, ili Trg, unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika. Ako se Crna Gora do kraja "razbrati" svakako će Podgorici vratiti njegovo ime. Ali, ruku na srce, malo je njegovim Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd: njihova sreća bila bi udvostručena da se zove: Titov Titograd.

Njegovim sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada, ali ga ovako preimenovati: Titovo Užice — Ljubičica Bela.

Spomenicima treba dodati jednu mermernu ploču, na kojoj će, na deset jezika, biti ispisana ova poruka:

Unesrećitelju Srbije, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu, srpski komunisti podigoše ovaj spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovoga grada.

Njegove sledbenike, što je moguće pre, sabrati oko spomenika ili na onih 16 hektara: odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora, od Srbije i Srpstva, ostalo iza njihove vladavine. Osim toga, videće kolhozne kazane pred kojima stoji milion Srba da bi dobili tanjir čorbe i parče hleba.

Antonije Đurić | Glas sa Cera
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Novembar 20, 2013, 12:28:36 am »

**

SINE IRA ET STUDIO O NESVRSTANOSTI


Više od tri decenije postojanja i kakvog-takvog djelovanja jednognog pokreta sa izrazito naglašeiim planetarnim ambicijama dovoljno je da se o njemu počne suditi na osnovu stvarnih ostvarenja, a ne na osnovu proklamovanih htijenja.

O nesvrstanosti se još sudi prvenstveno na osnovu deklaracija sa njegovih devet samita i na osnovu govora očeva (oca) pokreta. Veoma je značajno napomenuti da je takav prilaz dominantan u nesvrstanim zemljama, ali i to da on nije u potpunosti prevladan ni u zemljama koje nikad nijesu bile nesvrstane. [...]

Uprkos činjenici da na ekonomskom planu ovaj pokret nije praktično ništa postigao, on je uporno analizirao ekonomsku problematiku i to prvenstveno svjetsku ekonomsku problematiku, formirao posebne kvaziinstitucije za ovu oblast itd. Iz deklaracija i javno obznanjenih ambicija nesumnjivo proizilazi da su ozbiljno mislili da su i da će biti posebna i moćna ekonomska snaga na svjetskom planu. U realizaciji te nakane prije svega su ih onemogućili neprirodnost takvih ambicija i nepomirljive ekonomske suprotnosti među samim nesvrstanim zemljama.

Kad je reč o pokretu nesvrstavanja, treba reći da je ovaj pokreg nastao kao pokret lidera, pokret koji su inicirali lideri. Taj pokret i sad lideri vode, dok "široke narodne mase" s njim nemaju ništa zajedničko. U vrijeme nastanka i konstituisanja ovoga pokreta postojali su i NATO pakt i Varšavski ugovor. NATO pakt i sad postoji i to jači nego ikad, tako da beskrajno ambicioznim liderima velikog broja zemalja Azije i Afrike i pojedinih zemalja Evrope i Latinske Amerike nije bio otvoren, kao što ni danas nije otvoren, put na veliku političku scenu na koju su oni po svaku cijenu željeli kročiti. Tu planetarnu ambiciju pokušali su realizovati preko svoga pokreta koji je u početku nazivan neangažovanim. [...]

Kad je riječ o tome kako i zašto se Jugoslavija (SFRJ) našla među nesvrstanim zemljama i to u funkciji osnivača toga pokreta, po svemu sudeći, apsolutno je u pravu poznati jugoslovenski sociolog pokojni profesor doktor Neca Jovanov. On je, naime, isticao da je jugoslovenski lider (Broz) uvidjevši da ga za lidera ne prihvata ni (kapitalistički) građanski Zapad, ni manje-više (socijalistički) totalitarni Istok odlučio je da postane lider plemenskih poglavica Azije i Afrike i da za održavanje liderstva nemilosrdno troši jugoslovenski budžet i sredstva inostranih zajmova. Sirimavo Bandaranaike (Cejlon) i šef Zambije su to npr. otvoreno priznali ističući da je Jugoslavija ogromnom materijalnom pomoći omogućila održavanje tzv. samita nesvrstanih na Cejlonu i u Zambiji. Izvjesni Brozov šef kabineta, po rođenju Srbin, koji ne zaslužuje da mu se na časnom mjestu pomene ime, ističe da je i sam specijalnim avionom putovao oko svijeta u vršenju nesvrstane misije za Josipa Broza. Koliko je sve to koštalo za Broza i njegovu dvorsku kamarilu, za tadašnji jugoslovenski establišment bilo je irelevantno. Upravo kao što je za Broza bilo irelevantno koliko je koštao film "Sutjeska", taj istorijski falsifikat, ta apoteoza Josipu Brozu. Narodni pjesnik je još tada na pravi način na sve to reagovao, kako to samo srpski narodni pjesnik umije:

"Nema onog koji smije
odvojit' nas od Zambije"

i

"Oj, Sutjesko, voda ledna
ode lova nepregledna.
A za lovu ko te pita,
Ričard Barton glumi Tita."

Broz je, poznato je, u vršenju nesvrstane misije koristio čitave kohorte brodova i eskadrile aviona. Ni Brozovi nasljednici nijesu mnogo zaostajali za Brozom. Jugoslovenska "turistička ekspedicija", koja je na postbrozovski samit putovala, brojala je 150 "turističkih stručnjaka". Oni su, razumije se putovali o trošku SFRJ i njihova misija se nikako drukčije osim turističkom ne može okvalifikovati. Na njenom čelu je bio predsjednik Predsjedništva SFRJ koji nikad nije ni srednju školu završio.

Forsirajući tzv. pokret nesvrstavanja Broz nije ništa radio što ne odgovara interesima njegove hrvatske nacije i katoličkog dijela SFRJ. Naprotiv. Neumorno je i uporno krčio i u tome potpuno uspijevao puteve za prodor slovenačkih i hrvatskih preduzeća u Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku. Te puteve sada izuzetno koriste Tuđman i Kučan, Hrvatska i Slovenija. Pokret nesvrstanosti politički, ekonomski, civilizacijski, idejno je bio uperen protiv srpstva i pravoslavlja. Da bi se dodvorio islamskim fundamentalističkim režimima, Broz je nakon 1961. godine maksimalno afirmisao i forsirao muslimansku naciju. Sada iz tih islamskih zemalja u vidu ratnika džihada stiže bratska pomoć srpskom narodu u bivšoj SFRJ.

Nužno je odgovoriti i na pitanje o tome šta je stvarni interes SR Jugoslavije, srpskog naroda u njoj i izvan nje u spoljnoj politici. Očito je da relativno mala i siromašna Jugoslavija nema nikakav interes, a pogotovu nema materijalnih mogućnosti da predvodi bilo kakav pokret planetarnih ambicija, a minornih ostvarenja, a pokret nesvrstavanja je upravo takav pokret. Za sadašnju Jugoslaviju, kao i za bilo koju državu srpskog naroda prošlosti i budućnosti, rješenje je da postanu i ostanu evropske zemlje. Time će se približiti Švedskoj umjesto da se i dalje približavaju Čadu. Dakle, srpska država ne može imati ništa zajedničko sa nesvrstavanjem. Približavajući se nesvrstanosti udaljava se od SRPSTVA i vice versa.

Prof. dr Mitar Miljanović

PROSVJETA kalendar za 1996. godinu | Priređivači: Prof. dr. Vojislav Maksimović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Novembar 20, 2013, 01:19:30 am »

**
JOSIP BROZ TITO


RELIGIJA TITOIZMA

Nezamislivo je i spada u oblast ozbiljne nacionalne patologije da se u srpskom narodu mogu pronaći ljubitelji lika i dela "najvećeg sina naših naroda i narodnosti", koji se krio pod maskom Josipa Broza Tita. Nesumnjivo je, međutim, da njih u određenom broju ipak ima. Ko su oni koji uprkos svemu i posle svega što je titoizam učinio srpskom narodu i dalje vole Broza?

Ne smatram ikakvom hrabrošću danas govoriti istinu o Titu i njegovom totalitarnom režimu. Može se reći da je takvo junačenje čak ispod časti — u vremenu kada se zbog slobodno izražene misli o Brozu neće otići na Goli otok ili u Sremsku Mitrovicu, a posebno jer čoveka zbog slobode govora neće stići udbaški egzekutori, ma gde bio širom planete. Voleti Tita, priznajem, moguće je — kao što je moguće voleti svakog prevaranta, ubicu, dželata i zločinca. Ali postoje najmanje dva veoma bitna razloga zbog kojih je to u slučaju srpskog naroda umobolno, pa je zato neophodno još jednom ispričati, pa i što češće ponavljati, ovu nikada do kraja ispričanu priču o Velikoj Laži.

Prvi razlog je taj što sve tajne ovog totalitarnog režima još uvek nisu rasvetljene: niti su u Srbiji otkopane masovne grobnice žrtava komunističkog terora, niti su obelodanjena imena masovnih ubica, cinkaroša i islednika niti je poznato mesto pogubljenja đenerala Draže Mihailovića. Pa zašto i toliko decenija posle da ne upoznamo sve lepote ovoga režima! Zamislite otkriće da je, recimo, na visokoj državnoj funkciji neki islednik sa Golog otoka? Ili je poznati medijski urednik (nekadašnji) udbaški doušnik? A šta ako se masovne ubice slobodno šetaju Beogradom? Ili su njihova ideološka i fizička deca na svim najznačajnijim društvenim pozicijama?

Možemo li sebi dozvoliti ovakvu nepravdu i dug koji imamo prema svim žrtvama komunizma?

Ovde nije u pitanju samo Broz, već i brozovići. Njih ne bi bilo bez njega, ali ni njega bez njih. Danas možda nema Broza, ali brozovići su i dalje među nama i ne odustaju od vlasti skoro 70 godina.

I POSLE BROZA — BROZOVIĆI

Drugi i još važniji motiv za srpsko sećanje na Broza jeste nasleđeni pogubni nacionalni karakter formiran u to vreme, a danas toliko dominantan da bi se naše vreme slobodno moglo nazvati novim titoizmom. Ko su neizlečivi titoisti i jugonostalgičari?

Oni koji neće slobodno da misle, već prepuštaju Vođi, Partiji i Državi da misle umesto njih.

Oni koji neće da rade i sanjaju strane kredite pomoću kojih misle ugodno da žive bez mnogo rada.

Oni kojima je svejedno kojeg su porekla, vere, jezika, pisma, nacionalnog identiteta u celini.

Oni koji bi prodali dušu za bolji materijalni status.

To su oni koji vole i poštuju Broza i nije ih malo, iz prostog razloga što su više od pola veka čitava naša prosveta, kultura, politika i mediji stvarali upravo ovakve građane.

Nemam problem sa tim da je u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji bilo elemenata društvenog života koji su bili kvalitetni i na koje bi se čak danas mogli ugledati. Takvih elemenata je bilo i u drugim totalitarnim režimima širom sveta. Zašto, onda, ne slavimo sve te režime?

Činjenica je da je Jugoslavija bila virtuelna država zasnovana na ograničavanju srpske državnosti, tamnica jedino za srpski narod, a oslobodilačka prolazna stanica za sve druge. Avnojevske granice, koje su danas važeće državne granice, najvažnije su Titovo istorijsko delo, nametnute veštačke granice između srpskog naroda na Balkanu koje je povukla jedna teroristička organizacija.

NASLEĐE TITOIZMA I NEOTITOIZAM DANAS

Osnovno pitanje za svakog Srbina jeste kakav je to učinak Brozov režim imao po srpski narod i državu. Partijski terorizam između dva svetska rata, bratoubilački građanski rat za vreme Drugog svetskog rata, masovne likvidacije, strahovlada i otimanje privatne imovine po završetku Drugog svetskog rata, čerečenje srpskog jezika, Crkve, nacije, teritorija — sve za vreme njegove vladavine. Saradnja sa ustašama, pasja groblja, neoslobođeni Jasenovac, Sremski front, Kočevski rog, Ustav 1974, to su njegovi politički rezultati.

Sve što je u poslednjih 20 godina, prilikom raspada bivše Jugoslavije, urađeno na štetu srpskih nacionalnih interesa skovano je i skuvano još u Brozovo doba. Onaj kome su važnija sećanja na švercovanje iz Trsta, kozaračko kolo i letovanje u Rovinju od dede neotkopanog iz masovne grobnice, otete porodične imovine, proteranih Srba sa Kosova i Metohije i Stare Srbije (Makedonije), desetine hiljada pobijenih, saslušavanih i prebijanih, nepravično osuđivanih, emigriralih — najbolje govori sam o sebi i prirodno je što voli onoga kome po svojoj duhovnoj suštini definitivno i pripada. Voleti Broza znači biti operisan od bilo kakve nacionalne svesti i odgovornosti, biti rob sebičnosti i samodovoljnosti po bilo koju cenu.

Oni koji vole Broza i njegovo vreme zapravo su nesvesni vernici jedne nove religije: veroispovesti udobnog, bezbrižnog, neradničkog i lagodnog života koji ne postoji ili je delimično postojao po cenu velikih zločina i nepravdi. Pošto naša država garantuje slobodu veroispovesti, neka postoji i ova religija, ali je naš problem u tome što je titoizam iznova postao zvanična državna politika, i to u više unutrašnjih i spoljnih pravaca. I da se zna da ova religija nema nikakve veze sa Srpstvom, već sa antisrpstvom.

Šta je drugo novi statut Vojvodine i novo regionalno cepanje Srbije nego nastavljanje Titovim putem, sa koga nema skretanja? Šta je drugo evrounijatski san, nego jugonostalgija za vremenom u kome se neće ništa raditi, a lepo će se živeti na stranim fondovima i u poslušnosti novom Centralnom komitetu?

Tito je življi nego ikad jer je njegovo delo očito besmrtno i živo prisutno u našim životima. Zar je, onda, bitno iz koje su belosvetske kuhinje poslali ovog likvidatora i terorističkog eksperta, kad se radi o tek nekoliko mogućih, i to, naravno, sa Zapada, koje i danas ne odustaju da se bave biografijom srpskog naroda? Ono što je za nas bitno jeste da je on svoj posao perfektno obavio i da su mu u tome zdušno pomagali mnogi Srbi, a da se tom njegovom po srpske nacionalne interese katastrofalnom delu mnogi i danas dive, a određeni ga nastavljaju kako bi on samo poželeti mogao.

Zato je sveprisutna medijska i politička rehabilitacija Broza prirodna stvar u vremenu u kome su njegovi pioniri i dalje na vlasti, a čitava društvena atmosfera i sistem vrednosti nadahnuti duhom titoizma.

MI SMO BROZ

Pesnik je davno zabeležio: "Tito je vaš, a vi ste Titovi i ja vam nisam zato kriv!" Zašto nam danas ne bi poslali još jednog Lažnog Cara i zašto ga iznova ne bismo slavili na svoju maksimalnu nacionalnu štetu! Ili to već 20 godina i radimo? Mi smo Broz jer nismo spremni da se odreknemo svojih političkih iluzija, istorijskih zabluda, neradničkih navika i praznih snova i okrenemo se svojoj veri, duhovnosti, moralu, tradiciji, istoriji, radnoj etici, socijalnoj solidarnosti, nacionalnom identitetu i nacionalnim interesima u kompletu. Za to nam zaista ne može biti kriv Tito.

Boško Obradović

Boško Obradović SRPSKA UNIJA Elementi nacionalne strategije za 21. vek | Srpski sabor Dveri | Izdavačka kuća Catena mundi | Beograd, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Mart 31, 2014, 02:35:34 am »

*

BILA SU TRI TITA


Sumnje u Titov pravi identitet potiču još od prvih dana rata. Tito je već tada bio zagonetka za "ceo svet", a ne samo za špijunske službe koje su grozničavo tragale za njegovim pravim identitetom, kao i za narod koji je vodio.

Ko se krio iza pesudonima Tito, po izvesnim svedočanstvima, nisu znale ni obaveštajne službe Firerove Nemačke, ni zapadnih saveznika, ali — ni mnogi jugoslovenski komunisti.

Petar Aldan, student koji je 1941. u pančevačkom zatvoru nabrojao imena 150 članova komunističke partije i njenih simpatizera, nije znao ko je zapravo Tito.

Bile su to velike špijunske igre, retke i za smutna vremena, kad niko nikome ne veruje, a kamo li obveštajci jedne strane — obaveštajcima druge.

Mnogo je trebalo vremena da bi se sakupili kamenčići koji će ispisati JOSIP BROZ.

Ni Tito ni saborci nisu se pokazali kao potpuno pouzdani svedoci. Dok je Ivan Srebrenjak Antonov, sovjetski obaveštajac, tvrdio da je Tito — Ivan Brozović, dotle je Andrija Hebrang, koga su ustaše uhapsile 25. februara 1942. obelodanio da je to — Josip Broz.

Time je tek 1942. skinut deo tajne s imena Tito.

I kad se verovalo da je sve jasno, opet su nastavljene stare priče i rađale se nove pretpostavke.

Evo šta je napisao poznati i priznati novinar "Njujork tajmsa" Sajrus Sulcberger 5. decembra 1943. godine:

— "O Titovoj ličnosti ima mnogo teorija. Po jednoj koju mnogi smatraju tačnom, dosad su postojala tri Tita. Čim jedan pogine, drugi preuzme njegovu titulu, održavajući na taj način neku vrstu besmrtnosti, kao legendarne ptice feniks.

NAGAĐANJA

Mnoge su teorije o tome ko su zapravo te žive, ili mrtve ličnosti, koje su bile Tito? Jedno vreme antipartizani su tvrdili da je Tito Lebedev koji je bio savetnik sovjetske ambasade u Beogradu. On je nestao, pošto je pratio jugoslovensku vladu sve do Ilidže.

Po drugoj teoriji, Tito je čovek po imenu Broz, koji se pod tim pseudonimom borio u španskom građanskom ratu...

Sulcberger je dobro poznavao političke krugove Amerike i Engleske i imao mnoge veze i u Jugoslaviji.

Sa Titom se susreo sedam puta. Razgovarao je sa gotovo svim državnicima sveta, napisao dvadesetak knjiga i dobio Pulicerovu nagradu...

I bečki "Kurir" se, više puta, dosta studiozno, bavio identitetom maršala Jugoslavije...

JOSIP ILI FRANC?

U državnom arhivu u Beču, u smeđoj fascikli s oznakom "Tito", deponovan je izveštaj sveštenika iz Švajcarske Valtera Vankmilera, koji je senzacionalno u austrijskom "Kuriru" tvrdio da je Tito bio njegov školski drug!?

Prema navodima sveštenika, koje je "Kurir" objavljivao u više nastavka, Josip Broz nije rođen u Kumrovcu, nego u Beču, da se nije zvao Josip nego Franc. Da nije odrastao u Hrvatskoj, nego posećivao gimnaziju u Koruškoj.

MOJ ŠKOLSKI DRUG

"Tito je bio moj školski drug u Bendediktinskom ondintu u Sent Paulu, u Koruškoj i pravo ime mu je bilo Franc. On je bio šarmantan momak lepih manira, držao je predavanja, ali nije imao mnogo prijatelja. Samo sa mnom i sa mojim bratom Alfonsom bio je intiman. Nije bio dobar đak, mislim da je ponavljao i da je tek kasnije došao u gimnaziju. Njegov otac je bio Hrvat koji je završio kadetsku školu u Zagrebu. I pored osrednjih rezultata u školi, daleko je u razredu dogurao" — piše Vankmiler.

"On je bio starešina u razredu, bio je izabran i za šefa kongregacije (versko udruženje) i nagovarao me da postanem sveštenik. Pored Tita sećam se da su u razredu bili i advokat dr Karl Kazer, Paul Herbiger, Germanski, a sećam se i Otokara Černina...

Mnogi od učenika nikad nisu saznali da je njihov školski drug Broš (ili Broz) postao maršal Jugoslavije. Krajem juna 1914. godine, pre nego što će napustiti Sent Paul, Tito nam je pričao da je njegov otac oficir u Beču.

U smeđoj kutiji u državnom Bečkom arhivu nalazi se i jedna fotografija iz Sent Paula bez datuma koju je priložio sveštenik Vankmiler. Na njoj se, po tvrdnji Vankmilera, nalazi i Franc Broš, alijas Josip Broz. Među 17 osoba ističe se lice jednog mladića okrugle lobanje, oštrih jagodica, izvijenih obrva, prodornog pogleda. Zapanjujuća je sličnost između ovog lica Franca Broza sa fotografijom mladog fabričkog radnika Josipa Broza u Kamniku, koja je inače službeno i priznato kao Titova.

Bečki "Kurir" i dalje razrađuje priču koja, po njemu izgleda ovako:

TAJNA KOD SVEŠTENIKA

Tito je 1939. godine često posećivao sveštenika Vankmilera, koji je bio bivši sanitetski saradnik i policijski lekar u Mariboru. O tim susetima Alfons Vankmiler priča o svom duhovom bratu ovako:

"Valtere, šta misliš, ko je bio kod mene? Franc Broš iz Sent Paula je dolazio. Zamisli, on je sada generalni sekretar zabranjene komunističke partije, ali mi je strogo zabranio da to kažem. On mi je rekao:

"Niko ne sme znati da sam ja tu. Za mnom je raspisana poternica, imam mnogo imena, niko i ne zna moje pravo ime. Ni majka ne zna da sam ja komunist, inače bi je udarila kap."

Snaha sveštenika Vankmilera, supruga umrlog Alfona Vankmilera, videla je, tvrdi "Kurir" 1948. u jednom ilustrovanom časopisu sliku maršala Jugoslavije Tita.

Ne pročitavši legendu, odmah je rekla: "Pa, to je on! Često je bio kod nas u Mariboru, pa sam ja uvek morala da izađem, jer je moj muž hteo da ostane s njim nasamo — navodno su imali nešto poverljivo da pričaju".

Po "Kuriru", navodno, još neke indicije potvrđuju svedočanstvo sveštenika Vankmilera. On i njegov brat mora da su znali Tita u njegovoj mladosti, jer kada je Vankmilerov otac oboleo, išao je sveštenik iz Štrasa više puta u Titov kabinet u Beogradu, moleći dozvolu za ulazak i izlazak iz Jugoslavije. Te dozvole su se tada jedva dobijale.

"Nikad nisam lično od Tita dobio odgovor, ali je uvek u kratkom roku moja molba bila rešena pozitivno. Čak su jednom dva činovnika došla kod oca da mu donesu dozvole za izlaz", između ostalog kaže u izveštaju Vankmiler.

U AUSTRIJSKOJ VOJSCI

Poznato je, tvrdili su novinari "Kurira", da je Josip Broz Tito služio vojni rok u austrijskoj armiji 1913. godine i da je učestvovao i u Prvom svetskom ratu, ali mnogi detalji su obavijeni velom tajni. U Državnom arhivu u Beču reporteri "Kurira" pronašli su podatke o vojnoj službi izvesnog Fransa Broža koji je, prema njihovoj tvrdnji, zapravo Josip Broz.

"Nikad neću zaboraviti prvi dan u kasarni. Kada sam stupio u vojsku imao sam divnu kosu na koju sam bio veoma ponosan. Ali, moj kaplar nije bio istog mišljenja: "Moj gospodine, socjalisto, dođi ovamo ja ću ti kosu lepo podrezati", uzeo mašinu za šišanje i svojeručno mi podsekao kosu" stoji u autorizovanoj Titovoj biografiji, njegovog prijatelja dr Vladimira Dedijera.

Međutim, kada je zapravo Josip Broz, kasnije Tito tačno stupio u vojsku — nikad zvanično nije utvrđeno — početkom 1913. Takođe nije utvrđena ni činjenica da li je Josip Broz služio u carskom puku, ili je vojnu obuku obavio u nekoj od kasarni u Beču.

Amerikanka Filis Oti u knjizi o Titu tvrdi:

"U zimu 1913—1914. godine išao je na skijanje. Mačevanje, koje je naučio u gimnastičkom društvu, dobro mu je došlo. Nekako u to vreme mora da je tražio premeštaj iz Carskog puka u Beču, u 25. zavičajni puk u Zagrebu. To mu je udovoljeno.

TITO U PRITVORU

U Dedijerovoj biografiji piše: "Ja sam tada poslan u podoficirsku školu i bio najmlađi narednik u puku. Postao sam prvak svog puka u mačevanju, a kasnije drugi na armijskom prvenstvu u Budimpešti.

Bečki Kurir" tvrdi da je posle ubistva Franca Ferdinanda, regimenti u kojoj je služio Josip Broz naređen pokret. Mladi narednik se tada izjasnio protiv rata, zatvoren je, ali je jedna mlada Srpkinja uspela pred istražnim sudijom da podoficira Josipa Broza odbrani i on je oslobođen.

"Ubrzo potom moj puk je premešten u Karpate otprilike 1914" — piše u zvaničnoj Titovoj biografiji.

Biograf Vilko Vinterhalter, međutim, misli da je 25. zavičajni puk, u kojem je bio Josip (Franc), tek početkom 1915. dospeo na Karpatski front.

Mnoge protivurečnosti postoje ne samo u datumima, nego i Titovom vojnom činu...

Prema zvaničnoj biografiji, Josip Broz je bio narednik, dakle, podoficir, a prema nekim drugim dokumentima — vodnik.

Možda je, tvrdio je bečki "Kurir", Josip Broz nešto pomešao da u Budimpešti nije završio školu za oficire, nego za vojnike — vodnike. U nekim službenim dokumentima o Titu u bečkom Državnom arhivu pominje se da je predložen kao vodnik za malu srebrnu medalju za hrabrost. Ali u sivoj fascikli nalaze se i neka svedočanstva i dokumenta koja mogu da pokolebaju zvaničnu verziju o služenju vojske Josipa Broza.

"Kurir" pominje izjavu izvesnog doktora Bretšnajdera koji je u pešačkom puku broj 22 bio starešina Josipu Brozu, štabskom naredniku, a da ga je 1917. godine izgubio iz vida.

ZAPISNIK GROFA DRAŠKOVIĆA

Austrijski novinari, pišući o Josipu Brozu, pominju i zapisnik grofa Draškovića koji glasi: "Ja sam 1940. godine, prilikom lova u blizini Varaždina, upoznao jednog jugoslovenskog majora. On se, mislim, zvao Švarc, za vreme Prvog svetskog rata bio je kapetan u VI pešadijskom puku u Varaždinu i pričao mi je da je kod njega bio vodnik Josip Broz. Major Švarc je tvrdio da je Broz bio bravar, ili mašinista, a da li je to Tito ne mogu sigurno da kažem, jer se tvrdi da je Tito raskinuo svoje rodbinske odnose, da bi bilo malo onih koji ga lično poznaju" — stoji u spomen zapisniku grofa Draškovića.

Asutrijski novinari dalje navode da je Josp Broz možda Franc Broš, Josip Brož ili Franc Brož? Iako su reporteri "Kurira" uložili mnogo napora da, kako tvrde, obelodane "poslednju zagonetku Tito", čini se da u tome nisu uspeli, jer u vrtlogu rata ginuli su ljudi, uništeni su mnogi akti i lična dokumenta, pa je — u drugom nastavku zaključuju reporteri "Kurira" — sve moguće...

DELO JAČE OD ENIGME

Veliko istorijsko delo maršala Tita, bio on Broz, Broš ili Brož nadživeće sve priče i zagonetke o njegovoj ličnosti i ostaće enigma. Ili možda neće, zaključuju novinari "Kurira".

Broz, Broš ili Brož Josip, Branc ili jednostavnije — Tito?

Tvrdnje novinara su jedno, a istina, ipak, sasvim nešto drugo, međutim, "Kurir" tvrdi da se u Kancelarija saveznog kancelara interesovala o istinitosti tvrdnje sveštenika Vankmilera — da je on zajedno s Titom išao u školu, u Sent Paulu... O tom detalju obaveštena je i Tirolska uprava a, u arhivu, između ostalog, piše:

ROĐEN U BEČU

Franc Broš rođen je 1914. godine u Beču. U 9. pešadijskom puku dogurao je do poručnika i poslednjih ratnih dana dospeo je u zarobljenštvo. Tu mu se gubi svaki trag..."

Nastaje totalna pometnja, tvrdio je "Kurir": postoji li uz zvaničnog Josipa Broza (rođenog u Kumrovcu 1892) i Franc Brož?

Sveštenik Vankmiler nema dileme: on smatra da Josip Broz zapravo njegov drug, za kojeg on smatra da je — Tito?!

Opet se kao argument pominje vojna karijera: u novembru 1915. pojavljuje se kao dobrovoljac vodnik na godinu dana u Žuravici kod Pšemisla.

"Ja ću uskoro biti unapređen u kadeta aspiranta i onda se ide na front" — piše u jednom pismu upućenom majci. I 13. marta 1917. postaje poručnik i raspoređuje se u 10. četu 12. pešadijskog puka. Najzad je otišao i u 77. pešadijski puk u Jaroslavi da bi opet otišao na front, odakle mu se (opet) gubi svaki trag...

"Da li je ovaj tajanstveni Franc Broš poginuo, ili je dospeo u zarobljeništvo, pitao se novinar "Kurira".

Istina, o ovom Francu Brošu postoji jedna fotografija — na kojoj je u uniformi poručnika...

IPAK SAMO SLIKA...

"Pri posmatranju", konstatuju austrijski novinari, primetna je sličnost sa slikom Josipa Broza iz 1912. godine i u oči pada široko lice istaknutih jagodica, izvijenih obrva, jakog nosa, prodornog pogleda...

Iako u tekstovima o "Poslednjoj zagonetki Tito" austrijski novinari "navijaju" da je Tito — "njihov" ipak se ograđuju:

"Sličnost ovog Franca Broša, koji je u Sent Paulu išao u školu sa fotografijama Josipa Broza iz 1912. i 1926. pada u oči. Ali šta to dokazuje?

Možda sve, možda ništa. Ali je ipak, čini se, opravdano da se kod mnogih zagonetki, nelogičnosti i nesigurnosti i pukotina u zvaničnoj biografiji Josipa Broza, kasnije Tita, ispita sve, pa i da se čovek zamisli nad fantazijama koje nude nagomilana dokumenta i indicije...

Jedinstveno i veliko istorijsko delo Josipa Broza Tita, bio on Josip Broz, Franc Broz, Broš ili Brož ostaje nedirnuto. Ono će nadživeti i sve priče i zagonetke o njegovoj ličnosti i ostaće enigma. Ili možda neće...", zaključuju novinari "Kurira".


Knjiga koja rešava najveću misteriju XX veka
Tito (ni)je Tito

Knjiga "T.I.T.O. (ni)je Tito", novinara i publiciste Vladana Dinića, koja će se pojaviti na Sajmu knjiga pružiće, bar tako se autor nada i veruje, a u tome su mu pomagali i pomogli brojni sagovornici — odgovor na jednu od najvećih zagonetki prošlog milenijuma... I, možda, razređenje dileme — koliko je STVARNO bilo Tita od 1937. do 1980.

Jedan, onaj iz Kumrovca, ili više njih?!"

Već više od sedam decenija, dakle, ličnost vođe jugoslovenske revolucije JOSIPA BROZA TITA je u žiži interesovanja svetske javnosti.

Zavisno od zone interesa u svetskoj štampi pojavljivali su se i pojavljuju brojni napisi o životu i delu Josipa Broza.

Više je, naravno, onih dobronamernih tekstova koji objašnjavaju fenomen Josip Broza Tita, do zlonamernih, pogotovo ovde na prostorima bivše Titove Jugoslavije koji negiraju ne samo Tita nego i našu istoriju, a ima i onih koji često, daju niz "pikanterija" o vođi jugoslovenske revolucije, šefu nesvrstanog pokreta i jednoj od najznačajnijih ličnosti epohe koja je prošla...

Već dugi niz godina, međutim, u svetskoj štampi pominje se više ili manje pompezno i podatak da su jugoslovenskom istorijom prohujala najmanje DVA JOSIPA BROZA.

Svi ti izvori, mahom sa Zapada, donose, navodno "pouzdane" podatke i "dokaze" da su postojali Tito br. 1 i Tito br. 2, br. 3...!?

Vladan Dinić, dugogidšnji novinar, publicista i autor više hit-knjiga, ali i feljtona, rešio je da u knjizi "TITO (NI)JE TITO obelodani ono što se u Jugoslaviji šaputalo, a na Zapadu pisalo: na stranicama knjige ređaju se brojna sećanja i reagovanja naučnika, istoričara i svih onih koji mogu da razbiju konstrukcije oko ličnosti predsednika Tita ili da pojasne zagonetku našeg doba DA LI SU POSTOJALA VIŠE JOSIPA BROZA TITA?


Srpska dijaspora

YouTube: Dejan Medaković o Titu:
"Znam vrlo dobro kajkavsi... verujte, 100%, dajem ruku u vatru da je on Zagorac... on je to što jeste i...  to je biografija jednog velikog mahera i vrlo sposobnog čoveka. Sigurno. Beskupruloznog, egocentrik jedan..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Novembar 01, 2014, 02:54:47 am »

*

TITOV ŽIVOT OSTAJE ENIGMA


Kroz mesec dana, Balkan, a i ceo svet će obeležiti 30-godišnjicu smrti Josipa Broza Tita, predsednika nekadašnje Jugoslavije i najuspešnijeg od svih bravara koji ikada živeli na ovom svetu.

Izvan okvira zvanične biografije, život mu ostaje obavijen misterijom i teorijama zavere. Izgleda da je jedina nepobitna činjenica da je mrtav. Ali ostalo — tačni datumi njegovog rođenja i smrti, mesto gde je sahranjen, njegovo poreklo i identitet — ostaju kontroverzni.

Ko je bio taj tvorac socijalističke Jugoslavije, njen maršal, doživotni predsednik države i poglavar Komunističke partije, osnivač Pokreta nesvrstanih i jedan od najistaknutijih lidera XX veka?

Istoričar i poznati beogradski novinar Dragan Vlahović, koji je napisao nekoliko knjiga o Titu, kaže: "Istorijska nauka tek treba da rekonstruiše njegovu ranu biografiju. Sam Tito je začetnik konfuzije o svom rođenju, tako da razni biografi u svojim knjigama navode 12 različitih datuma."

U Jugoslaviji Titov rođendan je bio slavljen 25. maja, ali — po Vlahoviću, pravi datum je ostao tajna čak i njegovom jedinom zvaničnom biografu i ratnom drugu, Vladimiru Dedijeru. Zvanično, Tito se uzdigao na vrh od sasvim skromne pozadine: bravar po zanatu, on je, navodno, bio sin seljačkog bračnog para iz hrvatskog sela Kumrovca. Otac Franjo bio je Hrvat, a mati Marija Slovenka.

Gospodin Vlahović, navodeći podatke iz Ratnog arhiva u Beču, veruje da je pravi Josip Broz zaista bio rođen 1892. godine u Kumrovcu, a poginuo u aprilu 1915. kao vojnik 25. puka 42. domobranske divizije habzburške vojske u bici na Karpatima.

Raif Dizdarević, dugogodišnji Titov prišipetlja i jedan od poslednjih šefova države u okviru rotirajućeg sistema predsedništva bivše Jugoslavije, tvrdio je da je Tito čuvao kopiju umrlice Josipa Broza iz 1915, koja je posle njegove smrti nađena u jednom crnom koferu.

Dizdaravić je zapisao: "U svojoj radnoj sobi u Beloj vili, Tito je u jednom malom sefu čuvao neke dokumente. Među njima se nalazila i kopija Brozove umrlice. Izdalo ju je austrougarsko ministarstvo vojske 1915. i uz nju se nalazio i spisak vojnika koji su poginuli, ili nestali — uključujući i Broza."

U jednoj od retkih izjava o svom životu, Tito je istakao da je učestvovao u borbama na Karpatima 1915, dodajući da je u toj bici bio ranjen. Vlahović se seća Titovih reči o tom događaju: "Kazao je da se seća kako je ležao u blatnjavoj jaruzi, kad se pred njim pojavio jedan neprijateljski vojnik sa debelim brkovima i obrvama i zabio mu koplje u desno rame."

Međutim, Dušan Feruga, patolog iz Ljubljane, koji je izvršio autopsiju Titovog leša, ističe: "Ni na desnom ramenu, ni bilo gde nije bilo nikakvog ožiljka."

Jedan od izvora neprekidnih spekulacija o Titovom poreklu je bilo i njegovo dosta loše vladanje hrvatskim jezikom, koji mu je, navodno, bio maternji. On je, naprotiv, dobro govorio i pisao na ruskom i nemačkom, a sporazumevao se dobro i na engleskom, češkom i poljskom.

Jedan drugi autor, Pero Simić, tvrdi da je Tito bio Kominternin agent, ubačen u nekadašnju Kraljevinu Jugoslaviju sa zadatkom da organizuje komunističku partiju. Njegov zvanični biograf sugeriše da je, možda, bio rođen u Beču, i da je pohađao vojno-obaveštajnu školu u Pečuju, dok su visoki obaveštajni funkcioneri Kraljevine Jugoslavije verovali da je Tito bio vanbračni sin jednog poljskog pukovnika po imenu Lebedev.

Veoma je teško utvrditi pouzdane činjenice o Titu pre 1928. kada je bio suđen u Zagrebu pod optužbom za komunističku aktivnost. Kada je 1950. bio izabran za narodnog poslanika, Savezni biro za statistiku je tražio da popuni upitnik sa ličnim podacima. Titov odgovor je bio kratak: "Ne dajem podatke. T."

Shodno glasinama, Tito je ućutkivao svakog ko bi bio spreman da posvedoči da on nije Josip Broz iz Kumrovca, kao i svakog ko bi pokušavao da išta istraži.

Njegov lični lekar Aleksandar Matunović je u jednom intervjuu posle Titove smrti naveo: "Čovek koji se nazivao J. B. Tito je bio rođen u nekoj aristokratskoj porodici; imao je i navike i stil života koji su tome odgovarali: igrao je bilijar, šah, karte, jahao je konje, mačevao je, bavio se gimnastikom, igrao tenis i govorio nekoliko jezika. Takvog bravara nije na svetu bilo."

Prema jednoj poznatoj anegdoti, engleska kraljica i njeni gosti u zamku Vindzor su bili pod utiskom kada je Tito seo za klavir i svirao Šopenovu muziku.

Dr Matunović je ponovio i ono što mu je Tito rekao tokom njihovog poslednjeg razgovora: "Doktore, ako mislite da me znate i znate ko je Tito, teško se varate. Znam da ste od početka želeli da saznate sve o meni. Svestan sam toga da znate više od ostalih. Ali, niti znate ko je Tito, niti ćete to ikada saznati. Niko nije upoznao Tita, niti će ga ikada upoznati."

Dodao je: "Ja sam Faust.... eto, sada znate ko sam. Ne onaj Geteov Faust — nego Faust svih Fausta!"

Za života bio je ličnost džinovskih proporcija. Ali, zaostavština mu nije potrajala: Titova Jugoslavija se raspala u nizu krvavih ratova.

Bio je plejboj, šarmer, špijun, nemilosrdni ubica i bombastični diktator. Kako se bajka zvana "Jugoslavija" primicala svom završetku, ostaci njenog tvorca su bili sahranjeni ispod dve tone mermera u Beogradu, u mauzoleju, "Kući cveća". Mnogi još uvek ne veruju da je Tito taj koji je sahranjen tamo, ispod — to mora da je neko drugi.

Tito je umro 4. maja 1980. u Ljubljani, a sahranjen je u Beogradu četiri dana kasnije. Sa svojom prvom ženom, Ruskinjom Pelagijom Belousovom je živeo u Moskvi od 1919. ado 1928. godine. Imali su četvoro dece, od koje je samo jedan, Žarko, preživeo detinjstvo.

Titova druga žena, Herta Has, bila je poreklom Nemica. Živeli su u Zagrebu između 1937. i 1941. godine. Umrla je u februaru ove godine. Njihov sin, Miša, je hrvatski diplomata u Indoneziji.

Srpkinja, Davorjanka Zdenka Paunović, Titova velika ljubav, bila je samo 25 godina stara kada je umrla, 1946. godine. Na Titov zahtev, sahranjena je u parku palate dinastije Karađorđevića, gde je Tito posle rata živeo.

Tito se 1952. oženio Jovankom Budisavljević, koje je bila 32 godine mlađa od njega i ostala je zvanično jugoslovenska prva dama. Ona je još uvek živa u Beogradu.

Nakon njegove smrti, usledila su otkrića o impresivnom broju predsednikovih ljubavnica. Nedavna izložba fotografija koje je sam snimio pokazuje i njegovu zanesenost sobaricama i kuvaricama.

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)

Vladimir Jokanović | 03.05.2010. | (VAZ.Euobzerver, 6.4.2010) | Nova srpska politička misao  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Novembar 01, 2015, 12:44:21 am »

*

ENIGMA: DA LI JE TITO UMRO 4. MAJA 1980?

Najgledaniji televizijski prenos do početka osamdesetih prošlog veka, posle spuštanja američkih astronauta na Mesec, bila je sahrana jugoslavenskog predsednika Josipa Broza Tita. Ali, činjenica da u tom, dotad neviđenom televizijskom spektaklu, milioni gledalaca nisu videli sam kraj ceremonije — spuštanje kovčega u grobnicu — izazvala je mnoštvo spekulacija teoretičara zavere, piše Kurir.

Jedna od njih je da Tito uopšte nije pokopan u Kući cveća. Druga je da je onde sahranjen, ali da to nije bilo 8. maja kad je 209 izaslanika iz 127 država sveta došlo na njegov pogreb.

Upravo završeni dokumentarni film "Sahrana", koji će uskoro biti prikazan i na Radio televiziji Srbije, govori i o toj, jednoj od poslednjih misterija vezanih uz Josipa Broza.

— Negde oko 11 uveče, 4. 1. 1980., pozvonio mi je telefon, zvali su me iz kabineta Milana Vukosa, tadašnjeg generalnog direktora Televizije Beograd — priča u filmu "Sahrana" Moma Martinović, televizijski reditelj koji će te večeri saznati najstrože čuvanu državnu tajnu tadašnje Jugoslavije. U Vukosovoj kancelariji već je bio Dušan Mitević, tada glavni urednik informativnog programa TV Beograd. Pred zgradom Televizije čekao ih je vozač i trojka se brzo uputila pred zgradu Saveznog izvršnog veća (SIV), u Novom Beogradu.

Bilo je blizu ponoći kad su zakucali na vrata tadašnjeg potpredsednika SIV-a (vlade), Dragoljuba Stavreva. Odmah im je rekao da sve što će čuti predstavlja najstrožu državnu tajnu, o čemu nikome ne smeju da govore.

— Titovo zdravstveno stanje dosta je teško — rekao im je.

Sva trojica ostala su u šoku kad je Stavrev pojasnio da već postoji protokol o tome što će se događati posle Titove smrti. Pokazao im je plan kretanja pogrebne povorke i već tada, 122 dana pre nego što će Tito umreti, bilo je određeno da će ceremonija sprovoda početi u 11 sati te da će Tito biti pokopan u Užičkoj, u Kući cveća. Stavrev je rekao da ni o čemu ne treba da brinu, objasnivši da vojska ima precizan plan i da će ih na vreme obavestiti "kada i ako Tito umre".

Potom je otišao je do sefa, izvadio mapu mesta na kojem će Tito biti pokopan, nakratko im ga pokazao, a Martinović je zatražio komad papira i po sećanju skicirao ono što je vidio. Nacrtao je položaj na kojem su bile upisane četiri televizijske kamere i mesto za reportažna kola. I odmah, kao iskusni reditelj direktnih televizijskih prenosa, rekao je Stavrevu kako mora da se predvidi mesto za još jedna, rezervna reportažna kola, u slučaju da se ona prva pokvare. Martinović je imao primedbe i na ucrtani raspored kamera, ali tu veče o tome više nisu raspravljali.

Bilo je pola dva u noći kad su se Vukos, Mitević i Martinović vratili u zgradu TV Beograd i tada je Martinović dobio zadatak da do osam ujutro napravi plan prenosa.

Martinović je celu trasu pokrio sa 10 reportažnih kola i 40 kamera, raspoređenih od Skupštine Jugoslavije gde je trebalo da bude izložen kovčeg s Titovim posmrtnim ostacima, duž puta kojim će se kretati pogrebna kolona, do grobnice u Kući cveća. Imao je još tri kamere — jednu u helikopteru koji je nadletao trasu pogrebne povorke, jednu na Kalemegdanu i jednu na zgradi TV Beograd. Svaka od reportažnih kola, predvideo je, imaće svog reditelja i glavna režija, u Studio 2, u Aberdarevoj ulici. Šta će i kako odatle ići u program, bio je Martinovićev zadatak. Toliko tehnike TV Beograd nije imala, pa je Martinović morao da napravi i plan šta je sve potrebno angažovati iz tadašnjih republičkih TV centara, iz Zagreba, Sarajeva, Skoplja...

Vesti online | 09.12.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Novembar 01, 2015, 05:34:40 am »

*

U TITOVOM SEFU 30 KG ZLATA I BLAGO KARAĐORĐEVIĆA

Državna komisija otvorila je prošle nedelje takozvani "Titov sef" u Narodnoj banci Srbije, posle skoro 31 godine od kada su, po odluci Predsedništva SFRJ, ti predmeti tamo deponovani. U sefu se nalazilo, između ostalog, oko 30 kilograma zlata i oko 150 predmeta s dragim kamenjem porodice Karađorđević, saznaje "Danas".

Budući da je prema odluci Predsedništva SFRJ ostavljena mogućnost da se deo tih stvari pretvori u zlatnu rezervu NBJ ili da se čak proda na aukciji, mogućno je i sasvim verovatno da tadašnji spisak stvari ne odgovara stanju koje je nađeno prilikom ulaska državne komisije.

Sve što se tiče ovih predmeta desilo se u periodu od kraja marta do kraja juna 1982. godine, kada su svi predmeti preneti u Narodnu banku Jugoslavije i pohranjeni u sefove. Budući da se očekivala ostavinska rasprava u kojoj naslednici nisu bili jedinstveni, a za tadašnje rukovodstvo posebno su neprijatni bili zahtevi Titove udovice Jovanke Broz, smatralo se da ovi predmeti ne mogu da budu njen deo. Ovde je reč uglavnom o zlatu za koje se ne zna kako se našlo u Titovoj rezidenciji i čemu je trebalo da služi — kao i jednom broju dragocenosti i odlikovanja iz zaostavštine kraljevske porodice Karađorđević, piše "Danas".

Mogućno je da je zlato bilo uzeto iz državnih rezervi kako bi stajalo na raspolaganju Titu i rukovodstvu zemlje u slučaju nužde ili nepredviđenih okolnosti kao što su agresija na državu ili neke slične okolnosti.

Titovo ordenje, prema odluci Predsedništva SFRJ, bez obzira na njegovu vrednost, nije pohranjeno u Narodnoj banci Jugoslavije. Imajući u vidu da neka od tih odlikovanja imaju veliku materijalnu vrednost, predloženo je da porodica dobije kopiju, a da država, zavisno od prirode odlikovanja, ponudi materijalnu nadoknadu naslednicima, dok bi se originalni orden zadržao u javnom vlasništvu.

Na sednici Predsedništva SFRJ održanoj 30. marta 1982. generalni sekretar tog organa, general Ivan Dolničar, upoznao je članove Predsedništva o pitanjima vezanim za zaostavštinu Josipa Broza. Tada je zaključeno da se zlato deponuje u trezor Narodne banke. Zajedno sa tim odlučeno je i da se "imovina za koju je utvrđeno da je pripadala porodici Karađorđević preda na raspolaganje Narodnoj banci Jugoslavije".

Narodnoj banci Jugoslavije naloženo je da uz angažovanje stručnjaka treba da oceni koji predmeti iz ove imovine imaju posebnu umetničku ili istorijsku vrednost radi predaje odgovarajućim muzejskim institucijama u SFRJ. Ono što je zanimljivo — Predsedništvo SFRJ odlučilo je da se neki predmeti prodaju na aukciji. Tačnije rečeno, naložili su da se utvrdi koji predmeti se mogu unovčiti na aukciji, a koji se mogu uključiti u zlatne rezerve Narodne banke Jugoslavije. Otuda je sasvim mogućno da je veliki broj dragocenosti Josipa Broza i porodice Karađorđević u međuvremenu nestao, bilo da je "aukcijski prodat", bilo da je priključen državnim rezervama.

Prema informaciji koja je 28. juna 1982. dostavljena Predsedništvu SFRJ, izvršeni su zaključci od 30. marta 1982. u vezi sa "nekim pitanjima vezanim za utvrđivanje zaostavštine Josipa Broza Tita i zaključilo kako će se postupiti sa stvarima koje su se nalazile u objektima Memorijalnog centra Josip Broz Tito".

Narodnoj banci Jugoslavije predato je:

a) zlato u polugama i u prahu, u ukupnoj težini od 29,366 kg;

b) zlatnici (veliki i mali), ukupno 2.663 komada;

c) predmeti od zlata, briljanata i dijamanata koji su pripadali porodici Karađorđević, ukupno 149 komada;

d) predmeti od zlata i drugih plemenitih metala koji su posle rata uzeti iz trezora Narodne banke Jugoslavije, zaplenjeni ili nabavljeni iz državnih sredstava, ukupno 251 komad;

e) numizmatički novac veće vrednosti, ukupno 1.271 komad;

f) odlikovanja koja su pripadala porodici Karađorđević, 13 komada;

g) posuđe od srebra, i srebra sa pozlatom, ukupno 18 kompleta;

h) ostali predmeti manje vrednosti (dugmad za manžetne, kutije za cigarete, medaljoni, privesci, značke i dr.), ukupno 83 komada;

i) devize u gotovu: 26.219 USA $, 36.000 DM i 2.200 danskih kruna.

Dinarska sredstva u gotovini koja su pripadala Josipu Brozu Titu, a nađena su u Memorijalnom centru, u iznosu od 2,149.589,80 dinara, stavljena su na štednu knjižicu, tako da zajedno sa sredstvima (od autorskih prava i drugih ušteda) koja su se već nalazila na knjižici iznose ukupno 4.933.715,85 dinara. Devizna sredstva na deviznom računu iznose 5.700,49 DM. U informaciji je izričito navedeno da su odlikovanja, spomen-plakete (zlatne i ostale), razne diplome, zahvalnice, priznanja i štafetne palice evidentirane, ali da nisu unete u Narodnu banku Srbije, piše "Danas".

Vesti online | 16.04.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: