Milo Lompar — Duh samoporicanja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milo Lompar — Duh samoporicanja  (Pročitano 12333 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 26, 2012, 08:12:28 pm »

**

MILO LOMPAR  
DUH SAMOPORICANJA





Duh samoporicanja je knjiga za kulturno, moralno i duhovno otrežnjenje i izlazak iz nacionalne hibernacije, samoporicanja i mazohizma, u kojima se srpski narod decenijama nalazi. Ona predstavlja sintezu svega što Srbi i sami vide i znaju, ali iz nekih iracionalnih razloga o tome ćute. Srpski narod, ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta. To su ključne poruke ove dragocene knjige.
Slobodan Rakitić


"Pred nama se nalazi jedna od onih knjiga koje slobodno možemo svrstati u ostvarenja koja će biti datum u srpskoj kulturi. To je zbog njenog sadržaja i onoga što u njoj autor zastupa, a i po tome šta se njome osporava, dovodi u pitanje a neretko i obesmišljava. Osnovna pozicija ove argumentovne rasprave jeste dovesti u pitanje pravu lavinu nekritičkih napada na srpski narod, njegov jezik, njegovu kulturu koji orkestrirano i veoma organizovano stižu sa svih strana, a naročito od predstavnika nazovi Srba valjda i zato da bi stvar delovala uverljivije (samooptužba ne podleže raspravi). Naročito je važno istaći besomučno nastojanje da se srpskom narodu nametne krivica i po cenu najvećih i najmonstruoznijih falsifikata. Za protagoniste ovih ideja važno je to da je srpski narod kriv pri čemu se ne postavlja pitanje prava drugih. Dakle, nije važno da li je neko u tom odnosu sa srpskim narodom u pravu, to je van rasprave, ono što je jedino važno jeste da se srpskom narodu nametne krivica. Nije važno da li je neko u celoj stvari u pravu, važno je da su Srbi krivi...
...Milo Lompar svojim knjigom Duh samoporicanja — srpskoj kulturi podario sjajnu, potrebnu i važnu knjigu. Njenu važnost će videti, osetiti i oceniti svi objektivni čitaoci, ali ne manje o njenom značaju sudiće se i po tome koliko će ona biti osporavana ili prećutana."
Borivoj Rašuo, objavljeno na sajtu NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 26, 2012, 08:13:11 pm »

*
ZADATAK INTELEKTUALCA:


POVODOM NOVE KNJIGE PROFESORA MILA LOMPARA "DUH SAMOPORICANJA"

Povodom nove knjige profesora Mila Lompara: "Duh samoporicanja"

Knjiga Mila Lompara "Duh samoporicanja" mi je, od kada sam je uzeo u ruke, odjednom otkrila smisao činjenica da se odlazak Radomira Konstantinovića sa ovog sveta prošle, 2011, poklopio sa njenim objavljivanjem.

Naime, ono na šta smo dugo, predugo čekali (sistematski, filosofski dubok, ali čitak i jasno pisan — da ne bude mućenje vode da bi izgledalo dublje — odgovor na "drugosrbijansku bibliju", "Filosofiju palanke") pojavilo se, dok je Konstantinovićevo delo, uprkos svim pokušajima reanimacije, odživelo svoju ulogu u našoj kulturi.

Stilski raskošna, penušavo cinična tamo gde je to neophodno (sasvim u duhu pokojnog Lomparovog učitelja javnog delanja, Nikole Miloševića), ovo je, na prvom mestu, knjiga ozbiljnih argumenata u raspravi sa ljudima koji su svoje živote i karijere gradili na srbofobiji maskiranoj u kosmopolitizam.

Istovremeno, to je knjiga o ulozi i zadatku intelektualaca u ovakvom vremenu; došla je u pravom trenutku, kada se, kao zajednica, nalazimo pred nestankom i gašenjem, kome su, između ostalih, doprineli i intelektualci, otuđeni od bitijnih izvora ljudskosti i stvaljeni u službu Prokrusta ideologije. No, ovde i sada, ja neću toliko pisati o Lomparovoj knjizi, koliko povodom nje: nekoliko misli, uzgred zapisanih, kao povod za razmišljanje kuda nas Lomparovo delo može odvesti.

Postoji nešto što se nekad u nas podrazumevalo, a onda je, brzo, zaboravljeno: narod od intelektualaca očekuje savesnu službu opštem. To znači da je osnovni uslov da neko bude intelektualac spremnost da se čovek žrtvuje za bližnje, kao i da živi skromno, da se ne bi prodao i predao.

Diploma nije dovoljna da bi neko bio intelektualac; uostalom, Gebels je bio doktor književnosti. Posle Drugog svetskog rata, direktor jedne škole davao je svojim novim kolegama sledeći zapis:

"Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u školovanje.

Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani.

Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu čine čovečnijom".

 
Pravoslavni srpski narod oduvek je znao da škola nije cilj samoj sebi: njen cilj je da đaka uzvodi čoveštvu, koje je u nama dato samo potencijalno i koje se može aktuelizovati neprstanom borbom protiv zla u sebi i u svetu.
 
Reč "obraz" je starosrpska i znači LIK BOŽJI U ČOVEKU: obrazovanje je ostvarivanje tog lika (a on je u našoj slobodi, našoj umnosti i našoj ljubavi), pa se zato kaže:
 
"Ruka ruku mije, obraz obadvije" i "Sve za obraz, a obraz ni za šta". Osnova srpske tradicije koreni se u porodici, domaćinskom duhu, običajnosti (uostalom, reč "moral" je od latinskog "mores", "običaji", jer moral i jeste zavičajna običajnost; zato je u gradu teže biti moralan — po Bodleru, možeš da mesec dana lutaš Parizom i da ne sretneš nikog poznatog), čovečnosti, pamćenju tragičnog istorijskog iskustva i, naravno, u pripadnosti Crkvi.
 
Čovek može imati sasvim kosmpolitsko iskustvo, i može biti, poput Crnjanskog, Lomparu paradigmatičnog srpskog intelektualca, razočaran u sve snove svog naciona (a "Seobe" su, i prva i druga knjiga, upravo opis tog razočarenja), a da ipak ostane veran, sasvim donkihotski (ili miškinski) idealima koji se ruše u susretu sa tamnim časovima apokalipse.

Pravi intelektualci su ljudi koji revnosno služe idejama: kod njih su ideje inkarnirane, "obrasle mesom". Ruski levičar Bjelinski je zato i govorio da ne možemo ići na ručak dok ne rešimo pitanje ima li Boga ili ga nema.

Ko god simulira da ga ideje zanimaju, a bavi se istim iz nekih drugih, uglavnom lukrativnih razloga, uprežući ih u taljige ideologije, ne može biti intelektualac u pravom smislu te reči, makar da ga vlast imajući takvim prepoznaju i priznaju (kao što je Tadić, u poznatom intervjuu "Statusu", priznao Basaru, obećavajući mu, jednog dana, akademsku titulu, i priznajući da mu je "neprijatno" koliko se slaže sa ovim, negda provokativnim, a sad samo upotrebljivim, piscem).

Takođe, nema intelektualca bez ljubavi i saosećanja.

"Inteligencija bez ljubavi — gotov đavo", govorio je otac Justin Popović. Čovek koji se bavi intelektualnim podvižništvom stavlja se u službu zajednice upravo da bi pomogao onima kojima je manje dato da nađu smisao u kovitlacima istorije i pravdu u bespuću nepravde i laži.

Zato je patriotizam neodvojiv od intelektualnog angažmana: i on nikada nije uski i glupi šovinizam, nego ljubav prema onima s kojima nas je Bog spojio kako rođenjem, tako i kulturnom tradcijom kojoj pripadamo.

Lompar je, u "Duhu samoporicanja", odredivši našu kulturu kao kulturu prožimanja tri sveta: pravoslavnog, rimokatoličkog i islamskog, uspeo da se izdigne iznad izvesnih kratkovidosti naše novije istorije, u kojoj su Srbi rimokatolici, negda delatni učesnici izgradnje našeg duhovnog prostora, postepeno pohrvaćeni, sa jasnim geopolitičkim ciljem.

Kada je svojevremeno Milo Lompar objavio svoje "Moralističke fragmente", Ivan Čolović mu se, praveći se nevešt, podsmevao zbog kritike titoizma, koji je u nas proizveo ljude-bubašvabe, spremne da biloški žive po svaku cenu, pa i po cenu animalizacije.

Tobož, kakav titoizam kad je Tito umro?

Ali, "Duh samoporicanja" nam dokazuje da je Tito svojim delom življi nego ikad. Glavni udarac razvoju naše inteligencije u pravcu "srpskog stanovišta" naneo je titoizam, kao specifična vrsta komunizma iza koga je stajala NATO Imperija (svi znaju da je, posle raskida sa Staljinom, Tito sklopio čak i vojni sporazum sa Turskom i Grčkom, kao članicama NATO pakta, i da se znalo da bi u slučaju rata između blokova Titova Jugoslavija bila na strani Vašingtona, a ne Moskve.)
 
Titoizam je bio komunistički totalitarizam maskiran u priču o samoupravljanju i kulturnim slobodama, čija je osnova, još od Četvrtog kongresa Kominterne, bila srobofobija (borba protiv "velikosrpskog hegemonizma").

Zato su u titoizmu bili mogući poluintelektualci poput Đilasa (koji će postati disident, ali ostati ideološki jednostran i nepokajan za štetu koju je naneo srpskom narodu): takvi su bili spremni na sve, pa i da stvaraju nove nacije, poput Crnogoraca, uprkos svim dokazima istorije i kulture.

Titoistički intelektualac je bio majstor ketmana, pretvaranja i majmunisanja, spreman da za pare obavi svaki partijski zadatak i pokrije sve laži jedne neslobode pričom o "socijalizmu sa ljudskim licem", "Mladom Marksu" i "Tezama o Fojerbahu".
 
Ono što je osnovno zapažanje Lomparove knjige tiče se nedostatka srpske kulturne politike — u sferama politike, poslovne i medijske delatnosti.

To nije slučajnost, nego je plod snažnih i delotvornih sila koje su učinile sve da kulturne politike u nas bude, ali samo na način krležijansko — jugoslavenski, u samoj biti kroatofilni i hrvatskim interesima služeći. Jer, Jugoslavije je Hrvatima služila kao sredstvo za nacionalnu unifikaciju i konsolidaciju, dok je za Srbe delovala kao činilac razgradnje, iako su je oni ne samo osnovali, nego u nju uložili sve nade svoje kosmopolitske inteligencije, čiji je najviđeniji predstavnik bio Jovan Skerlić.

Titoističko jugoslovenstvo je samo produbilo greške i zablude onog predratnog, skerlićevskog, "pijemontističkog" jugoslovenstva. Zahvaljujući titoizmu, nestali su Srbi katolici i Bunjevci, koji su kroatizovani, a pojavili su se, iz srpskog korpusa, Makedonci i Crnogorci, sasvim nove nacije.

Aksiom hrvatske politike — da se sve srpsko svede na srbijansko (pri čemu Njegoš, Andrić i Selimović prestaju da budi srpski pisci) uspešno je sprovođen zahvaljujući činjenici da je titoizam bio (i jeste, danas kao neotitoizam), po Milu Lomparu: nedemokratsko stanje, protivsrpsko kretanje, privid slobode.
 
Zato je sasvim moguće da jučerašnji miljenici Aleksandra Rankovića (kakva je Latinka Perović, "majka" Druge Srbije) danas postaju zatočnici puta u Evropu "koja nema alternativu" (nihilistički potencijal ove lozinke jasan je iz činjenica da samo smrt, na horizontu ljudskog biološkog postojanja, nema alternativu).

I zato se tobožnje liberalne demokrate s rankovićevskom strašću bore protiv svega što je srpsko: zato Sreten Ugričić, koji je više od deset godina upravljao Narodnom bibliotekom Srbije, tvrdi da je najviša forma patriotizma prezir prema ovakvom narodu, režiser Nenad Prokić preti da će Srbija postati moderna sa Srbima ili bez njih i priziva lomače Inkvizicije, a Biljana Srbljanović smatra da je bolje što nas je bombardovao NATO nego da je to učinio Radovan Karadžić. Milo Lompar uočava da u nas postoje "tri različita vida istog duhovnog kretanja:
 
Na nivou ljudskih prava odvija se sužavanje sloboda i demokratije; na nivou nacionalnih prava odigrava se veća ili manja — kako kad, kako gde — diskriminacija srpskih nacionalnih prava; na nivou duhovnog kretanja pojavljuje se duh samoporicanja kao ono što obezbeđuje i omogućuje ove istorijske procese: kako u aktuelnosti, tako i u prošlosti" ("Geopolitika", januar 2012, str. 64 )

Po Lomparu, u svest naše inteligencije ugrađeni su "mentalni blokatori" koji se aktiviraju na svaku projavu srpske kulturne politike, a cilj tih blokatora je da se stalno drži neprekoračiva granica između Srbije i Evrope, između modernih istorijskih tokova i srpskih nacionalnih prava.

Nacionalne institucije, koje se nalaze u stanju inertnosti, i pod potpunom kontrolom države kojom ureduje duh drugosrbijanstva, u ovom nam trenutku nisu ni od kakve pomoći — zato se i pojedinci koji se bore oglašavaju glasom vapijućeg u pustinji, dok koruptivna elita stupa u "predintelektualno stanje svesti" ("Geopolitika", isto).

Zadatak svakog pravog intelektualca je, u tom smislu, da se nesustajno bori za proširenje polja slobode i da se ne miri sa lažnim, nametnutim, antisrpskim rešenjima. Pošto razmišljam povodom "Duha samoporicanja", usudio bih se da dodam nešto "od sebe". Naravno, ne namećući svoj stav kao apsolutni zahtev, ali ipak iz perspektive čoveka koji već dve decenije, makar i sa margine, pokušava da učestvuje u proširenju polja slobode u nas i da se bori protiv srbofobije.

Jedan od ključnih elemenata našeg nacionalnog bića je hrišćanska pravoslavna vera (uz, naravno, uočavanje i rimokatoličkog i islamskog elementa u nastanku naše kulture, o čemu je Lompar ubedljivo pisao). I ona je potrebna intelektualcu, pre svega zato što mu donosi smirenje kao uvid u sopstvenu ograničenost i kao poverenje u Nebeskog Oca koji o nama brine kao o svojim sinovima i kćerima.

Bez Boga, intelektualac postaje sitna duša. Jednom prilikom, posežući za verbalnom akrobatikom, Zagorka Golubović je pokušala da dokaže kako etika zasnovana na veri u zagrobni život vodi u, verovali ili ne, ratne zločine (tobož, Crkva oprašta zločincima ako se "pokaju"; pravi zločinci se, osim u najređim slučajevima nikad ne kaju, naravno — dokaz za to su monstrumi protiv Miroslava Filipovića-Majstorovića, i sličnih njemu). Naše istorijsko iskustvo, naprotiv, ukazuje na činjenicu da je vera u sud večnosti ono što čoveka sprečava da poživotinji i potpuno zaboravi svoju odgovornost pred Bogom i ljudima.

Komunizam je u Srbiji izgradio tip nadmenog prostaka, koji ima olaka rešenja za sva pitanja, i kome more nije ni do kolena. To je neposredno dovelo do rušenja shvatanja života naroda kao neraskidive veze sa precima i poštovanja njihovih zaveta. Borbeni ateizam protiv hrišćanstva vodi borbu u ime čoveka i njegove slobode od transcedencije: na kraju, komunizam ga svodi na šraf u totalitarnoj mašineriji. Hrišćanstvo, pak, svagda visoko drži misao koju je formulisao Vladika Nikolaj: "Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka".

U doba nihilizma pred Armagedon Trećeg svetskog rata, istina o "srpskom stanovništu" mora postati dostupna svima koji je traže. Naša džava nije naša, a i sve manje je država (to je teritorija podvlašćena Imperiji, čiji drugosrbijanski gaulajteri "uređuju" ovim prostorom); institucije ovog naroda su sasvim nedelatne, jer su vešto izbačene iz oblasti u kojoj je moguće odlučivati u skladu sa našim narodnim interesom.

Ipak, ostalo nam je hrabro stajanje u istini i potvrđivanje prava na moralni angažman. Prepreka na tom putu je, svakako, poluinteligencija, o kojoj je ruski filosof Ivan Iljin pisao:

"Poluintelektualac je čovek sasvim tipičan za naše vreme. On nema dovršeno obrazovanje, ali se naslušao i načitao dovoljno da bi imponovao drugima "prirodnom obrazovanošću".

U suštini, on ne zna i nema ništa, ali zastrašuje sebe i druge tuđim, etiketa — formulama: a kada pokuša iskazati nešto samostalno, odjednom otkriva svoje uboštvo".

I još dodaje Iljin: "Složenost i tananost sveta kao Predmeta njemu je apsloutno nedostupna: za njega je sve prosto, dostupno, sve se rešava lako i krajnje samouvereno. Za duh on zna; religija mu služi za podsmeh; poštenje je za njega "relativan pojam". Zato on veruje u tehniku, u snagu laži i intrige, u dozvoljenost poroka...

I pri tom je poluintelektualac svestan svoje poluintelektualnosti: ona ga pogađa, on je ne prašta drugima, on im zavidi, sveti se i u svemu traži da bude prvi: on je nezasito častoljubiv i vlastoljubiv".

O tome je, pre Iljina, govorio i Dostojevski: "Polunauka je najstrašniji bič čovečanstva, gora je od epidemije, rata i gladi. Despot, koji ima svoje žrece i robove, despot pred kojim se sve klanja s ljubavlju i sujeverjem, do sada nezamislivim, pred kojim drhti čak i sama Nauka i bestidno im povlađuje".

Knjiga Mila Lompara je, svojom ozbiljnošću i odgovornošću, pravi doprinos nastojanju da se srpska inteligencija susretne sa sobom i svojim zadacima u svetlosti činjenica da bez ljubavi nema ni mudrosti. Iako živimo u doba koje je, po Eliotu, mudrost izgubilo u znanju, a znanje u informacijama ("sve je više informacija, a sve manje smisla", rekao bi Bodrijar), vredi pokušavati da se borimo za Istinu i da je svedočimo.

Za kraj, nešto konkretno: izlazak ove knjige zahteva jedan okrugli sto, gde bi se svi oni koji u njoj prepoznaju vredan doprinos izlasku iz krize u kojoj se "srpsko stanovište" našlo (a takvih sigurno nije malo) mogli oglasiti u nastojanju da dođemo do zajedničkih početnih teza o konkretnim sredstvima da se krene ka preporodu. Koji će, ako se istorija ne surva u ambis "senilnog varvarstva" (Bodrijar), sigurno biti nesprečiv.


Vladimir Dimitrijević | Beograd, 12.02.2012. 
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 15, 2013, 06:44:09 pm »

*

O SRPSKOM STANOVIŠTU


Uz napomene da se nedostatak kulturne politike Srba dugotrajno oseća "u svim područjima javne svesti, i u poslovnom, i u medijskom", odmah na početku poglavlja O srpskom stanovištu u svojoj knjizi "Duh samoporicanja", profesor Milo Lompar postavlja dva pitanja:

1. "Kako se dogodilo da naša javna svest postane plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih ni jedna nije srpska?"

2. "Zašto ne postoji srpska kulturna politika, već postoji samo poneki impuls koji bi je mogao nagovestiti?"

I daje dva osnovna razloga: prvi, "to bi moglo biti aktuelna posledica opšte i dugotrajne društvene neodređenosti koja prožima ... gotovo sva institucionalizovana i javna područja" i, drugi, "kao plod duboke pukotine u osećanju nacionalnog identiteta, koja je nastala usled istorijakog nasleđa: pomeranje sa juga na sever, sa istoka na zapad, dugotrajnog postojanja u dunavskom kulturnom okruženju, nastajanja kontaktne kulture sa preovlađujućom pravoslavnom i sadržajnom kako islamskom tako i katoličkom komponentom". Njima dodaje i specifične jugoslovenske razloge: "... usled rasprostranjanja ideja i ideologija jugoslovenstva i komunizma". A sve ovo stvorilo je uslove, po Lomparu, "da — bez ikakvog razmišljanja i procenjivanja — usvajamo tuđe stanovište o sebi samima, iako je lako prepoznatljivo da nam se nameće da gledamo sebe očima onih koji svoje interese ostvaruju na uštrb naših interesa".

Pozivajući u pomoć Miloša Crnjanskog, čijim se književnim delima i sveobuhvatnim njegovim intelektualni angažmanom bavi decenijama, Lompar imenuje te koji "svoje interese ostvaruju nauštrb naših interesa". To su Hrvati i njihov koncept jugoslovenstva. Još 1934. Crnjanski je upozorio "da postoji čitav jedan kompleks tema i motiva koji uvek biva aktiviran kao prepreka upravljena protiv svesti o srpskom stanovištu" (str. 417). I po Crnjanskom i po Lomparu "neophodno je otkloniti taj propagandistički (hrvatski i jugoslovenski) nanos, da bi se uopšte mogli nazreti mogući sadržaji svesti o srpskom stanovištu" (Lompr). Crnjanski je započeo to otklanjanje savetima da se gleda na srpske stvari "bez jugoslovenstva, savremenih parola države i ekonomije i socijalnih potreba (Crnjanski)"[1], a i Crnjanski i Lompar nastavili: "bez nametnute simpatije po kojoj se 'svaki problem postavlja ... u znaku slavenštine i hrvatstva', dok je, sa druge strane, zabranjeno ... gledati ga sa srpskog stanovišta".[2] Lompar će ovde preuzeti formulaciju Miloša Crnjanskog iz 1934: "skidanje te okupacijske atmosfere sa srpstva"[3] koju su Srbima nametnuli apsulutisti (Bečki dvor, Vatikan, Jugosloveni i komunisti) i separatisti (Hrvati, Slovenci, Bosanski muslimani i Makedonci), pošto su ih Srbi oslobodili i prekomandovali njihovu vojsku i oficire iz poraženih neprijateljskih rovova u pobedničke, oslobodilačke srpske da komanduju našim sinovima. Ovu "okupacijsku atmosferu" maksimalistički su zloupotrebili hrvatski klerofašisti u NDH i jugoslovenski komunisti u Staroj i Novoj Jugoslaviji. Njihovi promoteri bili su Pavelić, Kvaternik, Broz, Krleža, Kardelj, Bakarić..., sa baštovanima komunističkih aparatčika. Zbog ovakvog stanja kod Srba i danas, bez srpskog stanovišta i srpske kulturne politike, profesor Lompar predlaže da se uklone "ove višedecenijske predrasude koje se upotrebljavaju kao mentalna blokada u javnoj svesti" (str. 418) pa i eufemična "srpska latinica".

Po svome nastanku, nametanju i učinku u stvaranju hrvatske nacije, hrvatskog jezika i hrvatske države, latinica, kojom su Srbi i unijaćeni i hrvaćeni, može biti i bečka i vatikanska i kopitarevska i gajevska i vukovska i jugoslovenska i hrvatska i bošnjačka..., ali nikako, nikako i srpska. O tome su temeljito pisali i Miloš Kovačević u knjizi "Srpski jezik i srpski jezici" i Predrag Dragić Kijuk u knjigama "Umetnost i zlo" i "Hrišćanstvo bez Hrista".

Ovim nikako ne mislim da se treba odreći srpske književnosti koja je pisana jugoslovenskom latinicom (Petar Preradović, Vladan Desnica, Meša Selimović... kao ni one koja je pisana na latinskom jeziku (Ilija Crijević — koji je uz ime pisao "Srbin", Marin Držić, Džore Držić, Ivan Gundulić), ili Piščević koji je pisao na ruskom jeziku i pismu, Sreten Božić alijas Wongar B. koji piše na engleskom, Negovan Rajić, na francuskom, kao i mnogi naši pisci koji su pisali na više tuđih jezika i pisama. Po istoj analogiji bismo se onda odrekli naših prinčeva i arhijereja koji su pisali staroslovenskim jezikom i pismom, ali, po istoj analogiji, mogli bismo se odreći svih srpskih pisaca koji su pisali vukovim pismom posle izgonjenja iz srpskog jezika staroslovenskog jezika i pisma. Ničega srpskog se nećemo odreći, ali u javnoj svesti Srba, sa srpskog stanovišta, mora se rasčistiti da je srpsko izvorno pismo ćirilica, kao Prvost, a sva ostala tuđinska pisma (nikako srpska) kojima su se Srbi služili u — u javnoj svesti Srba moramo raščistiti da jesu Drugost. Prvost i Drugost nikada i nigde ne mogu biti isto.


Radomir Baturan

________________

[1] Miloš Crnjanski, Politički spisi, Safairos, Beograd, 1989, str. 65.
[2] Isto, str. 66.
[3] Isto.


Ljudi govore časopis za književnost i kulturu | februar 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 29, 2013, 05:29:46 am »

*

DUH SAMOPORICANJA

"Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program."

"Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program. Ali ja znam da sve ovo što govorim ne vredi ništa. Biće mnogo Srba koji će ove moje ideje smatrati izdajničkim. U svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju staru propast".

Ovu misao Borislava Mihajlovića Mihiza je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, iskoristio kao uvod u svoju najnoviju knjigu "Duh samoporicanja". Ona predstavlja prilog kritici srpske kulturne politike i društva. Autor se, pored kulturoloških i socioloških manifesta, bavi nekadašnjom i aktuelnom političkom mišlju. I kao što prema Mihizu jugonostalgija "čuči" u svakom od nas, tako i, prema autoru, u programu srpskih vlasti duh titoizma i titonostalgije ne jenjava.

"U to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara", Lompar ističe kako je svima, pa i našem sada već bivšem predsedniku Republike, bio san da bude svetioničar na Jadranu. "Ponekad žalimo što se bar nekim ljudima snovi ne ostvaruju.

Jednopartijski sistem misli i delanja, tako autentičan u vreme "stare Juge", postao je javna tajna u današnjoj Srbiji. On se, između ostalog, promovisao parolom i filozofijom predsednika Republike iz 2008. godine kako "Evropa nema alternativu". Jedina stvar koja "nema alternativu", prema Lomparu je smrt, koju su Srbi, posredstvom politike i medija, izjednačili sa Evropom. Život i smrt, dakle, kao jedine "ideje" koje nemaju alternativu, postavili smo u isti rang sa novim božanstvom — Evropom. Ovaj novonastali evropski mit, kako ističe pisac, razlikuje se od svih naših prethodnih mitova u jednoj ključnoj stvari — on je pozitivan!

Reakcije intelektualaca na ove i mnoge druge odluke tadašnje vlasti dočekane su kao i pre 30, 40 godina.

"Slobodni duhovi koji sam mit dovode u sumnju, zbog čega se u javnoj sferi obezvređuju kao cepidlački i džangrizavi ljudi... valja da nestanu iz poželjnog kulturnog obrasca jer narušavaju ciljanu jednoobraznost kao suštinu našeg javnog života.

Tako je predsednik Srbije prilikom posete Sarajevu, 7. jula 2011. godine, izjavio kako je ponosan kada ga osuđuju zbog unapređivanja regionalne saradnje, bilo da su to navijači ili intelektualci. Svi će, dakle, imati identičan tretman ukoliko se na bilo koji način suprotstave jedinom valjanom putu.

"Jer sile koje danas delaju, kada više nema ničeg od autoritarnog režima iz devedesetih (ili sedamdesetih, osamdesetih), premda ima mnogo autoritarnosti koja dopire sa suprotnih strana, navode nas da ponovo promislimo položaj ozloglašenog autoritarnog režima. Jer, postoji i omiljeni autoritarno-totalitarni režim — titoistički — kategoričan je Lompar.

U daljem izlaganju ove, faktografskim podacima satkane knjige, autor se okreće ka nacionalnim pokretima unutar titoističke Jugoslavije. On ih sistematski obrađuje i navodi mesta izlaganja pojedinaca po kojima je srpski nacionalizam kriv za propadanje Jugoslavije. Brojni "sekularni sveštenici", kako ih Lompar kategoriše, znali su da izjave kako je pojam srpske krivice istorijski proizvod čija formula glasi:

"Svaki nacionalizam je opasan, ali je najopasniji srpski nacionalizam."

Ovaj pojam je još davne 1971. godine promovisala i Latinka Perović. Lompar filozofski posmatra ovaj fenomen te zaključuje da:

"ako je tada najopasniji, onda je uvek najopasniji: to dakle, nije istina koja se proverava, koja se utvrđuje preciznim prepoznavanjem iskustvenih i proverljivih činjenica, već je to dogma u koju se — uprkos svakoj očigledljivosti — veruje.

S druge strane, na sastancima CK SK Hrvatske mogle su se čuti sledeće tvrdnje:

"Od 1968. godine u napetosti držimo i Hrvatsku i Jugoslaviju.

Autor knjige stoga postavlja retorsko pitanje:

"U periodu kada hrvatski nacionalizam drži u napetosti i Hrvatsku i Jugoslaviju, kako je moguće da je glavno političko pitanje bilo borba sa velikosrpskim nacionalizmom: kako može biti najopasniji onaj nacionalizam koji ne drži u napetosti nikog u Jugoslaviji? Odakle pomisao da i posle genocida nad Srbima, posle Jasenovca, ostaje najopasniji — srpski nacionalizam?

Unapred postavljenu "istinu" o srpskoj krivici zapazila je i Florika Štefan na Opštinskoj konferenciji SK Novog Sada:

"Mislim da i politički i kulturni radnici srpske nacionalnosti već pate od kompleksa neke predodređene krivice pa u tom strahu dopuštaju da se diskvalifikuju i one akcije i ona dela ili pak samo intencije, koje se u normalnim uslovima u svakom narodu i svakoj narodnosti prirodno ispoljavaju.

Ovakvo stanovište prirodno nas okreće onoj drugoj "struji".

"Ili si prosvećen (moderan) ili si nacionalan (prevaziđen), što se kasnije pretvara u formulu: ili si moderan (nevin) ili si nacionalan (kriv).

Autor navodi i mnoge naše velikane kao repere u okviru nacionalnih težnji. Milutin Milanković je odbijajući katedru u Beču 1904. godine kao razlog naveo to što je Srbin.

"...Da onaj ko mi je ponudio katedru nije uzimao u obzir to da su se Čeber i Doležal na svojim položajima germanizovali toliko da nisu nikada javno govorili maternjim jezikom, a ja to ne bih mogao činiti i odreći se svoje nacije, iako sam poznavao i sve njene mane.

Isto tako navodi i Dositeja kao otelovljenje modernosti ili Steriju koji:

"...će biti afirmisan u svojoj prosvetiteljskoj kritici lažnog rodoljublja, dok će njegovi rodoljubivi stihovi, konzervativna politička i filološka uverenja i — nota bene — proročki kritički oprez spram ideja Ante Starčevića biti odgurnuti u duboku tamu.

Ovo su samo neki od delova misli upisanih u knjigu profesora kulturne istorije Mila Lompara. Za treće dopunjeno izdanje u knjižarama širom Srbije traži se primerak više. Knjiga koja ne poseduje nijednu fotografiju ili reprodukciju unutar 650 strana, paradoksalno oslikava i ilustruje srpsko-jugoslovensku prošlost i, nažalost, sadašnjost.


Stevan Martinović | akademskikrug.rs
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: