Pavle Jakšić — Nad uspomenama [Svedočanstva]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Knjiga kao putokaz — odabrane stranice  « Pavle Jakšić — Nad uspomenama [Svedočanstva]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pavle Jakšić — Nad uspomenama [Svedočanstva]  (Pročitano 15121 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 31, 2011, 07:56:41 pm »

**




PAVLE JAKŠIĆ

Pavle Jakšić, general-pukovnik, narodni heroj, rođen je 2. decembra 1913. godine u selu Blatuši, na međi Korduna i Banije, u nekadašnoj Vojnoj Krajini. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1937. godine fiziku i primenjenu matematiku sa ocenom deset.
Od 1963. godine Pavle Jakšić živi kao penzioner u Beogradu; bavi se pisanjem i prevođenjem daleko od očiju javnosti.
Umro je u Beogradu 04. februara 2005. godine.



"Pavle Jakšić, slavni partizanski ratnik i heroj, general i jedan od najviših vojnih rukovodilaca posle rata, vojni teoretičar i pisac, doživeo je 'sudbinu' karakterističnu za sve one koji nisu ni hteli ni mogli da pristanu na 'pravila ponašanja' novoustoličene i posle pobede u ratu osokoljene birokratske vladajuće strukture. Njegovi etički postulati nisu mogli a da ne dovedu do oštrog sukoba sa posuvraćenim 'etičkim' načelima vrhova vojnopolitičke vlasti u zemlji, uključujući u to i sukob sa samim J. B. Titom. Jakšićevi memoari zato predstavljaju veliki doprinost saznavanju istorijske istine o jednom vremenu ćiji su glavni akteri tako presudno uticali na ljude i događaje, na vreme i prostor tokom proteklih decenija."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 04, 2011, 09:57:46 pm »

**


PAVLE JAKŠIĆ  
NAD USPOMENAMA







"... U svom životu, za vreme rata i posle rata general-pukovnik Pavle Jakšić, bio je učesnik nekih od najsudbonosnijih događaja u našoj ratnoj i poratnoj istoriji.

Ali ono što ga najviše krasi jesu snažni izvori naše velike primenjene etike iz prvih dana revolucije. S tim čvrstim ubeđenjem Pavle Jakšić je branio pravdu i pravicu posle rata, govoreći istinu i najvećim moćnicima u ovoj zemlji...

U ovim teškim vremenima velike moralne krize kod nas, kad su mnogi rukovodeći ljudi iz naše revolucije izdali svoje principe, od osobitog je značaja da se objave knjige ponosnih, hrabrih i postojanih ljudi kakav je Pavle Jakšić bio u ratu i posle rata, kako bi mlađe generacije bile upoznate sa ovom vrstom pravih narodnih heroja ..."
Iz recenzije akademika Vladimira Dedijera


"... Vrednost rada Pavla Jakšića je, pre svega, u ogromnom bogatstvu značajnih, često jedinstvenih informacija o presudnim godinama naše novije istorije koje je mogao zabeležiti samo neko ko se nalazio u centrima zbivanja ali i, naročito, neko ko je imao hrabrosti i ličnog integriteta da vidi ono što je bilo pred njim i da savesno zabeleži to što je video — bez autocenzure od koje toliko pate naši hroničari, a naročito naši zvanični istoričari. Svaka stranica ove knjige učvršćuje čitaoca u uverenju da pred sobom ima autora izuzetnog integriteta i ličnog poštenja koji je, iznad svega, hteo da saopšti istinu onako kako je on vidi i razume ...

Svi njegovi opisi događaja i analize pojava prožeti su doslednim kritičkim stavom autora. On je kritičan prema svim vidovima birokratizma i zloćudnog nacionalizma, prema svim težnjama ka restauraciji starog, egoističkog i autoritarnog društva, prema svim nepravdama koje se čine pojedincima i narodima, prema materijalnim privilegijama i sve učestalijim pojavama pljačke, malverzacija, korupcije..."
Iz recenzije akademika Mihaila Markovića


Pavle Jakšić | NAD USPOMENAMA | Urednik Ljubomir Kljakić | RAD • BEOGRAD
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 04, 2011, 09:58:08 pm »

**

PAVLE JAKŠIĆ  
NAD USPOMENAMA



PREDGOVOR VLADIMIRA DEDIJERA

I
Ako bi se pisala istorija nastanka ovog rukopisa generala Pavla Jakšića i svih peripetija kroz koje je prošao, onda bi se reljefno pokazala sva muka istoričara i hroničara našeg savremenog doba. Sudbina ovog rukopisa otkriva sve marifetluke ližisahana koji su po naređenjima raznih moćnika hteli, po svaku cenu, da onemoguće njegovo štampanje. Među tim ližisahanima su i razni politički generali koji su činove stekli ne na bojnom polju, nego zahvaljujući svojoj velikoj servilnosti prema vlastima.

Još od drevnog Egipta faraoni su davali jednu trećinu čitavog nacionalnog dohotka sveštenicima u hramovima, prorocima i čitačima zvezda, kao i skribima — činovnicima kojima je dužnost bila da pišu po diktatu, odnosno da brane tezu da je faraon Bog na zemlji, da se svaka njegova reč mora slušati, da niko ne sme da posumnja u njegovu infalibilnost, to jest nepogrešivost. Prohujalo je skoro 6.000 godina od tog doba. Rađale su se nove berićetne ideologije koje su obećavale carstvo slobode da bi se kasnije sunovraćale u bedu narodnog prezira, ali svet se sve do danas nije oslobodio tih intelektualaca koji se prodaju režimu. To nam pokazuje i teška sudbina ovog rukopisa generala Pavla Jakšića. Poruka koju je autor svojevremeno dobio sa najvišeg mesta bila je: "Moći ćeš da pišeš, ali nikada nećeš moći da objaviš to što si napisao." Za održanje tog "obećanja" brinule su se razne ulizice ne samo u Armiji nego i u civilnom sektoru, uključujući u to i Srpsku akademiju nauka. Kasnije su i mali žbiri u izdavačkim preduzećima počeli da se iživljavaju nad Jakšićevim rukopisima. Takvi izdavači smatrali su da neće sačuvati svoju stolicu ako na taj način ne pokažu svoju veliku budnost. Oni su te cenzurisane stranice nosili u razne moćne ustanove i tako pokazivali svoju lojalnost. General Pavle Jakšić je čak morao da se preko suda zaštiti od njihovih postupaka.

Dakle, tragična sudbina i ovog rukopisa pokazuje šta znači kada pošten čovek hoće da kaže svoju istinu o našem dobu i našim vlastodršcima. Naravno, nisu jedine muke Pavla Jakšića bile ove sa izdavačima. Kada je on hrabro, još dok je bio u Armiji, govorio ono što misli doneta je odluka da se izbriše iz javnosti. Zato su čitava enciklopedijska izdanja morala da se preuređuju da bi ime Pavla Jakšića, koji je bio jedan od saradnika i redaktora te enciklopedije, bilo izbačeno iz impresuma ovog izdanja.

Međutim, sve se menja pa je, tako, došlo i vreme kada kod nas ima nešto više slobode. To pokazuju i ove knjige sećanja generala Pavla Jakšića koje se, posle dugogodišnjih zabrana, pojavljuju u javnosti.

II
U poslednje vreme kod nas se pojavio veliki broj knjiga-uspomena očevidaca savremenih događaja. Neki od njih su izvesno vreme bili u žiži najsudbonosnijih zbivanja naše novije istorije. General Pavle Jakšić je jedan od tih ljudi. Njegove uspomene predstavljaju važno svedočanstvo o sudbonosnim danima u kojima je učestvovao.

One slavne 1941. godine kada se cela Srbija digla na noge u borbi protiv okupatora i njihovih slugu — Nedića, Ljotića i Draže Mihailovića — Pavle Jakšić je bio komandant Kraljevačkog partizanskog odreda. Još te 1941, u Jakšiću sam video visokog intelektualca. On je pre rata završio fiziku i matematiku na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, u Beogradu je studirao i na Elektrotehničkom fakultetu, a uoči samog rata završio je studije na pariskoj Visokoj školi za optiku. U Parizu je, tako, stekao diplomu prvog inženjera optike u Jugoslaviji. Između studija u Beogradu i Parizu, Pavle Jakšić je radio kao profesor u kraljevačkoj Gimnaziji. Po povratku iz Pariza, nastavio je svoj rad u Kraljevu. Tamo ga je zatekao i rat.

Na početku ustanka 1941. godine Pavle Jakšić kao komandant Kraljevačkog partizanskog odreda i ja kao komesar susednog, Kragujevačkog partizanskog odreda, imali smo priliku za česte susrete. Zajedno smo doživeli i izdaju četnika Draže Mihailovića. O tome u svojim Uspomenama Pavle Jakšić dosta govori. On posebno ukazuje na pogubni smisao četničke doktrine o "čuvanju glava" i "čekanju pravog trenutka" za borbu, u vreme kada je srpski narod uveliko bio podvrgnut genocidnom uništavanju. Zato je Pavle Jakšić u pravu kada kaže da je naš partizanski rat bio ne samo nacionalno-oslobodilački nego i egzistencijalno nužan rat.

Prošlog leta razgovarao sam sa Antonijem Isakovićem Luletom, slavnim puškomitraljescem Kraljevačkog partizanskog odreda, a kasnije IV bataljona Prve proleterske brigade, koji se naročito istakao u proboju nemačkog obruča na Sutjesci, na visovima Balinovca. Kao darovit književnik, Antonije Isaković je napisao neke od najboljih pripovedaka u našoj književnosti o partizanskoj etici i samožrtvovanju. Kad god se sretnemo to je najvažnija tema naših razgovora, a ne dnevna politika.

Poslednji put smo uzeli da raščlanimo pitanje hrabrosti nekih naših najpoznatijih komandanata u ratu. Antonije Isaković ima urođeni dar istočnjačkog pripovedača, koji Ivo Andrić tako reljefno i živo opisuje. Njegove reči su kao tiha reka koja, kako se priča razvija, odjednom jurne kao vodopad. Pavle Jakšić je dugo vremena bio komandant Luletu Isakoviću. Zato se Antonije i prisetio bitke protiv ustaša u Livnu jula 1942. godine. Kraljevčani su tada preko golog polja prodrli do prvih kuća Livna i naleteli na žestok otpor ustaša dobro utvrđenih u jednoj zgradi. Borba je dugo trajala. Ustaški meci su već počeli da proređuju naše redove. Tada je, usred belog dana, Pavle Jakšić izleteo pred utvrđeno ustaško uporište, raskopčao koporan i povikao iz sveg glasa: "Ja sam komandant IV kraljevačkog bataljona! Ne ginite ludo! Predajte se!" Ustaše su tada prestale da pucaju, pojavila se bela zastava i bitka na tom sektoru je bila dobijena.

Imao sam, tokom rata, još prilika za susrete sa Pavlom Jakšićem. On je, kasnije, bio komandant VII banijske divizije u kojoj su bili borci njegove rodne Banije. Ta divizija je bila glavna zaštitnica naših jedinica i bolnice sa 4.500 ranjenika u bici na Neretvi, a posle je imala ogroman značaj i u bici na Sutjesci. Zato su od posebnog značaja svedočenja Pavla Jakšića o borbama i žrtvama VII banijske divizije čijih se 4.000 boraca mesec dana pod borbom, od Siska do Bosanskog Petrovca, nosilo sa formacijom od nekoliko desetina hiljada elitnih nemačkih vojnika, podržavanih velikim tenkovskim jedinicama i avijacijom. Za našu istoriju je takođe od velikog značaja i činjenica da su već desetkovani Banijci iz VII banijske divizije dve nedelje iznad Gornjeg Vakufa zadržavali ogromne nemačke snage koje su, po direktnim naređenjima Hitlera, Kajtela i Jodla, imale zadatak da prodru na jadransku obalu i tamo spreče očekivani anglo-američki desant. O veličini tog podviga govori u prvoj knjizi svojih Uspomena i general Pavle Jakšić pišući da je VII banijska izdržala dve nedelje borbi pod komandom "nož na pušku" i "ni koraka dalje".

Ja sam u bici na Neretvi bio delegat Vrhovnog štaba i imao zadatak da koordiniram pokrete ranjenika s kretanjem naših divizija. To su bili sudbonosni dani IV ofanzive i ja sam se sa Pavlom Jakšićem vidao skoro svaki drugi dan. Naši razgovori su bili kratki i odsečni. Pavle se žurio u svoju jedinicu, a ja među ranjenike. I na Sutjesci smo se susreli. Njegova jedinica je bila skoro prepolovljena u stalnim borbama sa daleko bolje naoružanim neprijateljem. Mučila nas je i glad, a udarile su i zarazne bolesti, naročito tifus. Viđao sam Pavlove borce u trorogim partizanskim kapama mrtve kraj pogašenih vatri na Prenju.

U mom Dnevniku 1941—1944, zapisao sam o hrabrim Banijcima, Pavlovim borcima, na dan 20. marta 1943. godine, ovo: "Gledamo Veljko i ja ove naše mrtve drugove, zgrčene, zbrčkane. Imena im ne znamo, šta ćemo reći njihovim majkama, sestrama, gde su im grobovi. Sunce je odskočilo, toplo prolećno sunce, gledamo dole ispod nas krajičak Konjica, plavu Neretvu i prve grane koje su se orosile pupoljkom. Proleće je, život ključa, a ti naši drugovi ovde leže nepomični... Posmatram jednog druga, skoro dečaka, masna troroga banijska kapa sa petokrakom pala mu u vatru i nagorela. Grmi od Visa, pucnjava se sve više približava Bijeloj, a mladić mirno leži, umro je gladan i žedan. Ni grob mu se neće znati. Tužan je, pretužan naš put. Pobeda nije prazna reč. To je Jablanica, to je ovaj put preko Prenja ispresecan tifusarima, raskomadanim ranjenicima."

Posle su nam se putevi raskrstili. U oslobođenom Beogradu slučajno sam prisustvovao jednom razgovoru između Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja. Kardelj je tražio da naša Armija obavezno izvrši prodor preko Istre ka Trstu. Tito se složio s njim i rekao: "Dokle dođe naš vojnik, to će biti oslobođena Jugoslavija." Zato je Josip Broz naredio da se formira IV armija s komandantom Petrom Drapšinom, političkim komesarom Boškom Siljegovićem i načelnikom štaba Pavlom Jakšićem. Ova Armija je učestvovala u operacijama za konačno oslobođenje naše zemlje.

Često razmišljam o podvizima naših partizanskih jedinica u ratu, kao i naših armija u operacijama za konačno oslobođenje Jugoslavije. Tako je, zahvaljujući odlučnosti i "neposlušnosti" Koče Popovića, kao i Pavla Jakšića, o čemu on piše u ovim svojim Uspomenama, u bici na Sutjesci probijen nemački obruč. To je zaista grandiozna operacija naše partizanske vojske. Neću da omalovažim ni prodor Peka Dapčevića u Srbiju sa I armijom od 50.000 partizana u leto 1944, između dve grupe nemačkih armija. To je bila Titova strategijska zamisao, a Peko Dapčević se proslavio jer je posle, zajedno sa Crvenom armijom, učestvovao u oslobođenju Beograda. O tim poslednjim operacijama za oslobođenje naše domovine mogu reći samo najbolje, kao i o operacijama II i III armije. Ali, čini mi se da je upravo IV armija izvršila najveličanstveniji pohod. Iz severne Dalmacije i Like 90.000 boraca IV armije, dobro opremljenih i naoružanih čak i tenkovima, prodiralo je teritorijom skoro bez komunikacija koju su branili najbolji nemački korpusi na Balkanu. Prodor IV armije bio je nezadrživ. Njeni borci su vukli tenkove konopcima na planinske visoravni. Pojedini nemački korpusi bili su opkoljavani, a njihova glavnina se ubrzano povlačila kroz Istru i Slovenačko primorje ka Trstu.

Naša IV armija je po svom sastavu bila izrazito jugoslovenska. U njenom boračkom sastavu bilo je oko 40.500 Hrvata iz Dalmacije, Primorja i Istre (oko 40% od ukupnog sastava Armije), oko 31.500 Srba iz Dalmacije, Hercegovine, Like, Korduna i sa Banije (35% od ukupnog sastava) i 18.000 Slovenaca (20% sastava). Jugoslovenstvo ovih boraca bilo je pojačano i ratnim ciljem IV armije, a to je bilo oslobođenje Istre i Slovenačkog primorja, uključujući u to i Trst. "Tukaj je Jugoslavija" — bila je parola ispisivana u Tržiču, Gorici, svugde u oslobođenim slovenačkim krajevima i u samom Trstu.

Naše jedinice pretekle su savezničke trupe i oslobodile skoro čitav Trst, osim jedne kasarne gde su bili utvrđeni Nemci. Naši borci bi savladali i njih, da je komandant jednog slovenačkog korpusa izvršio zadatak koji je dobio — da digne u vazduh mostove na razlivenoj Soči. Sam Kardelj je 1951. godine govorio o tome Ladu Kozaku, još nekim slovenačkim istoričarima i meni. Onaj nesrećni komandant je mislio: "Zašto da dižemo most kada će nam trebati za nekoliko dana" pa nije izvršio zadatak. Međutim, II novozelandska divizija, posle kratkog zadržavanja, prošišala je tim mostovima i ušlau Trst, a lukavi Nemci iz poslednjeg uporišta su se predali njima.

Štab IV armije je u Trstu napravio još jedan herojski podvig. Velike savezničke snage hitale su ka Austriji. Tada se u Trstu nalazio i general Arso Jovanović, načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije. Na osnovu naloga koji je dao general Jovanović, Štab IV armije je ubacio jedan naš motorizovani odred među savezničke jedinice. Zajedno sa saveznicima ovaj naš odred je stigao u Korušku, u pozadinu nemačke balkanske grupacije koju su kroz Podravinu i Slavoniju gonile naše I i II armija. Taj naš odred je tako u Koruškoj izvršio opkoljavanje i zarobljavanje velikog broja pripadnika nemačkih, ustaških, domobranskih, ali i četničkih i ljotićevskih formacija. Među njima je bio zarobljen i general Aleksander fon Ler, nemački komandant za Balkan.

U to vreme bio sam član jugoslovenske delegacije na osnivačkom zasedanju OUN u San Francisku. Kada sam se vratio u Beograd avgusta 1945. i podneo izveštaj Josipu Brozu o Americi i donošenju Povelje OUN, on me zadržao na ručku. U razgovoru o završnim operacijama Tito je posebno istakao uspehe IV armije.

III
Posle ulaska partizanskih jedinica u Beograd i oslobođenja zemlje otpočinje novi period jugoslovenske revolucije čija je osnovna osobina erozija prvobitne partizanske etike. Dragojlo Dudić, prvi predsednik NOO Srbije, koji je poginuo 1941. u užičkoj ofanzivi, ostavio je za sobom Dnevnik u kome ima mnogo činjenica koje govore o suštini primenjene partizanske etike. Slobodno mišljenje, istina i jednakost su tu sveti principi. Bio sam svedok kada je Dragojlo Dudić kritikovao Josipa Broza zbog vođenja naših odbrambenih operacija u I ofanzivi. Dudić je bio svestan da mi ne možemo da vodimo frontalni rat sa Nemcima, već da moramo nastaviti sa partizanskim akcijama u nemačkoj pozadini čuvajući našu živu silu. Ja mislim da je Dudić tada bio potpuno u pravu, a jedan od dokaza jeste krvava i nepotrebna klanica na Kadinjači. Pavle Jakšić u svojim Uspomenama opisuje kako je u vreme I ofanzive zastupao isti stav kao i Dudić, rizikujući zbog toga život.

Dragojlo Dudić je od početka ustanka bio u Valjevskom partizanskom odredu na rukovodećim dužnostima. U svom Dnevniku on opisuje i situaciju kada je njegov odred maršovao puna dva dana bez hrane. Kada su partizani u jednom selu konačno došli do hrane, Dudić piše da ne zna kakav je bio njen kvalitet jer je u njegovom štabu sveto pravilo bilo da se hrana prvo deli borcima a kasnije, ako nešto ostane, članovima štaba. Toga puta za štab nije ostalo ništa. Dudić takođe piše kako su prilikom juriša, na čelu svih partizana, obavezno bili članovi Komunističke partije. Oni su davali primer ostalim borcima i ginuli. Zato je od 12.000 predratnih komunista u našoj zemlji, 9.000 poginulo u ratu.

Ali, sa približavanjem kraja rata sve više je dolazilo do erozije prvobitne partizanske etike. Razni razlozi su tome kumovali. Nova narodna armija je, tako, brojala na stotine hiljada ljudi koji su u nju unosili svoje običaje, pa i one koji su uticali na eroziju prvobitne partizanske etike. Mora se, takođe, reći i to da su prvi članovi vojnih misija iz SSSR-a ubrzavali taj proces raspadanja prvobitne partizanske etike.

Međutim, pre ovoga treba reći da Crvena armija zaslužuje svaku počast za oslobođenje Evrope od fašizma u II svetskom ratu. Od 50 miliona žrtava II svetskog rata, Rusi i drugi narodi SSSR-a dali su više od polovine. To se ne sme nikada zaboraviti.
U februaru 1944. godine stigla je sovjetska vojna misija u Bosansku krajinu gde se tada nalazio Vrhovni štab. Mislili smo da će oni govoriti o našoj strategiji i taktici, o snabdevanju teškim oružjem i o drugim vojnim pitanjima. Međutim, njih te stvari nisu zanimale. Oni su, u stvari, prenosili krute dogme Josifa Visarionoviča Staljina koji je preko njih pokušao da ugasi plamen jednakosti naše revolucije. Ti Staljinovi predstavnici tražili su, pre svega, tri stvari.

Prvo, pitali su da li imamo obaveštajnu službu. Mi smo rekli da imamo samo oficire koji prikupljaju podatke o kretanju neprijatelja. Ali, sovjetski oficiri su savetovali Josipa Broza da kod nas stvori posebnu obaveštajnu službu po sovjetskim uzorima. Tako je u maju 1944. došlo do osnivanja OZN-e. Njen kum bio je lično Staljin. Ovom službom direktno je rukovodio Josip Broz Tito kao generalni sekretar KPJ i vrhovni komandant. Na čelu OZN-e nalazio se Aleksandar Ranković kao organizacioni sekretar KPJ i druga ličnost u partijskoj hijerarhiji. O tome mi je pričao sam Josip Broz kada sam se posle operacije u Kairu vratio na Vis. Služba je kontrolisala i prve partizanske sudove i narodne tužioce. Tako je partijski vrh kontrolisao OZN-u, a posredstvom nje sudstvo i tužilaštvo. Taj sistem je ostao sve do današnjeg dana i ugrobio nas jer se, u suštini, ništa nije promenilo od tog prvobitnog staljinističkog modela i metoda. Ispada — kadija te tuži, kadija ti sudi.

Drugo, Staljinovi predstavnici u našem Vrhovnom štabu su gledali da svim silama uguše prvobitni egalitarizam u našim jedinicama. Oni su savetovali da komandni kadar ima specijalne povlastice i privilegije. Na primer, odmah su uvedene posebne kuhinje za štabove. Nestalo je svetog pravila Dragojla Dudića da prvo jedu borci, pa ako nešto ostane rukovodioci. U prvim dodirima sa Crvenom armijom ova diferencijacija se još više produbila. Na primer, maršal Tolbuhin je dolazio sa svojim štabom u naše krajeve. To su bile čitave kompozicije luksuzno opremljene kao kod indijskih maharadža. Neki naši komandanti, kao na primer Kosta Nađ, komandant III armije, sledili su taj sovjetski model. Kosta Nađ je iz Novog Sada, iz najboljih hotela, doveo calkelnere koji su pokupili najluksuznije posuđe i servise i doneli sve to u Kostin štab. Kako mi je pričao Josip Kopinič, u štabu III armije bilo je nekoliko podgrupa. Nižim oficirima posebno se kuvalo, srednjoj grupi nešto bolje, a u najužoj grupi na vrhu bio je Kosta Nađ i njegov politički komesar, kao i neki njihovi visoki gosti. Značajno je da su i u Španiji, pod sovjetskim pritiskom, bila zavedena ista pravila. To je uticalo na mnoge naše "Špance" i njihove navike za vreme i posle našeg partizanskog rata. Moram reći da nije mali broj onih drugova iz Španije koji su odigrali ogromnu ulogu u razvitku naše partizanske vojske a koji su, ujedno, bili i najveći protivnici naše takozvane uravnilovke i zastupnici ovih pravila iz Španije. Takvi, međutim, nisu bili Žikica Jovanović Španac i Marko Orešković Krntija. Nije takav bio ni Koča Popović. Oni su se odlikovali skromnošću.

Treće, u svim revolucijama i svim bunama od Matije Gupca do naših dana, narod je u vođama revolucije gledao i oličenje svojih težnji ka slobodi. Tako su i kod nas, naročito posle 1942. godine, nikle prve narodne pesme o Titu i drugim komandantima. Samom Titu je to bilo vrlo milo. To dobro znam jer sam bio pored njega u to vreme. Dolaskom prve sovjetske vojne misije počinje organizovano izgrađivanje Titovog kulta. Na primer, sovjetska vojna misija je odmah predložila organizacionom sekretaru KPJ Aleksandru Rankoviću da više niko ne sme Titu, kao generalnom sekretaru i vrhovnom komandantu, da kaže "ti", nego samo "vi". Aleksandar Ranković je poslao poseban radiogram svim komandantima korpusa sa instrukcijom da više niko ne sme da kaže Titu "ti", nego samo "vi" prilikom podnošenja raporta. Naravno, to nije moglo biti bez Titovog znanja.

Posle oslobođenja erozija prvobitne partizanske etike ubrzano je nastavljena jer je Partija imala zadatak da još više produbi taj jaz između vlasti i naroda. Ovo se ogledalo u nizu privilegija koje su imali svi rukovodioci kako u Beogradu, tako i svuda po zemlji. I u najmanjoj varošici i selu bio je mali Tito. U jednom nedavnom kazivanju u "Borbi" rekao sam da su neki naši rukovodeći drugovi, naročito iz radničkih i seljačkih redova, pohrlili na Dedinje u bogataške vile, pa su počeli da žderu i da piju, tako da im je ona stara dobra partizanska etika otišla niz creva. Jednom generalu, seljaku iz Zete, palo je na pamet da njegovu malu kćerku podučava u sviranju na klaviru Melita Lorković, jedna od najvećih pijanistkinja Jugoslavije.

Mora se reći da su se s ovim luksuznim načinom života i odnarođivanja najmanje mirili oni komunisti, intelektualci koji nisu stupili u rat i revoluciju zbog toga što su bili gladni, nego zato što su osetili svu trulež i nepravde u kraljevskoj Jugoslaviji, i koji su na ideju komunizma gledali kao na astralnu pojavu, koji se nisu dvoumili u trenutku rata pa ih je sve to posle rata držalo da ne utonu u ovo birokratsko blato.

General Pavle Jakšić pripadao je ovoj manjinskoj intelektualnoj grupi naših rukovodećih ljudi u vojsci. To mu je najveća moralna vrlina. Kao hrabar Banijac on se nije ustručavao da osudi ovu izdaju prvobitne partizanske etike.

Staljinov napad na Jugoslaviju 1948. godine opomenuo je Josipa Broza da ćemo u toj borbi moći da izdržimo samo ako se budemo vraćali na onu prvobitnu partizansku etiku koja je bila sušta suprotnost staljinističkom uređenju i hipokriziji u SSSR-u. Sam Tito, koji je od rane mladosti imao sklonost za luksuzom, zaustavio se tada u svom megalomanskom životu po kraljevskim dvorovima. Jednom, 1950. godine, kada me je pustio da pregledam njegovu ličnu arhivu, ručali smo zajedno. Imali smo slovenačku "jednolončnicu", to jest ručak od samo jednoga jela. Tito se tada preselio u Rumunsku, kasnije Užičku ulicu, a kancelarije su mu bile u Belom dvoru. Išli smo zajedno njegovim automobilom ka Dedinju. Bila je ciča zima, a na autobuskim stanicama stajali su dugi redovi promrzlih ljudi. Tito je pitao zašto ti ljudi stoje, a ja sam mu odgovorio da je saobraćaj neredovan jer nema dovoljno autobusa. Čim smo došli u Beli dvor, Tito je pozvao Borisa Kidriča specijalnim telefonom i naredio mu da, kako zna i ume, nabavi više autobusa da se narod ne smrzava.

General Pavle Jakšić u doba borbe protiv Kominforma dobija jednu od najodgovornijih dužnosti. On je komandant Beogradske armijske oblasti, svih naših jedinica od Subotice do Niša — što je tada bila skoro polovina ukupnog sastava Armije — odakle se mogao očekivati glavni udar Staljinove vojske na nas. Jakšić u ovim knjigama opisuje sve teškoće svog rada, a naročito ukazuje na izostanak koordinacije između jedinica naše operativne vojske, pozadine i novih partizanskih snaga za čijeg je komandanta bio određen Svetozar Vukmanović Tempo. Posebnu pažnju privlači Jakšićevo svedočenje o sukobima koje je imao zbog neslaganja s osnovama tadašnjeg ratnog plana, kao i zbog suprotstavljanja raznim moćnicima i njihovoj politici nasilja nad ljudima i njihovim porodicama.

U našoj memoarskoj literaturi najmanje ima svedočanstava o razvitku JNA i o suprotnostima koje su se kod nje pojavljivale, s obzirom na opštu diferencijaciju koja se događala u našem društvu. To je još uvek tabu-tema i u našoj savremenoj istoriografiji. Cenzura je ovde odigrala najvažniju ulogu. U cenzurisanju su se naročito isticali ministri odbrane, general armije Ivan Gošnjak, a još gori je bio general armije Nikola Ljubičić. Većina naših penzionisanih generala zato još uvek ćuti. Tek se u poslednje vreme pojavljuju memoari pojedinih uglednih ličnosti iz naše Armije. Ali, tužno je čitati uspomene Koče Popovića, možda najpoštovanijeg generala i političara u Jugoslaviji, koji o svom dugogodišnjem radu na funkciji načelnika Generalštaba skoro i ne govori.

Moralna veličina generala Pavla Jakšića jeste u tome što se on prvi usudio da iznese svoja gledišta o tim krupnim problemima pišući na njemu svojstven način žustrog Banijca koji smelo kaže "popu pop a bobu bob". General Pavle Jakšić nema dlake na jeziku. To potvrđuje i njegovo obimno pismo koje je 1956. godine uputio Josipu Brozu kao Vrhovnom komandantu i generalnom sekretaru SKJ i u kome otvoreno i hrabro iznosi svoje kritičko mišljenje o unutrašnjim protivurečnostima i nedostacima u JNA.

Ovog svog načela prvobitne partizanske etike da otvoreno govori i iznosi svoja mišljenja general Jakšić se pridržavao i u ratu i posle rata kao prvi pomoćnik ministra odbrane Josipa Broza Tita, kao komandant Beogradske armijske oblasti, pomoćnik načelnika Generalštaba, savezni i republički poslanik, ali i kao šef specijalnih diplomatskih misija u Parizu, Moskvi, Atini, Ankari i Alžiru. Pavle Jakšić svedoči da takav njegov stav nije bio bez posledica. Na njega i njegovu porodicu razni vojni i civilni bogovi vršili su pritiske, bio je opanjkavan, njegove izjave su falsifikovane, stručni radovi zabranjivani, pa je, u naponu snage, kao jedan od najobrazovanijih generala naše Armije, ratni komandant i narodni heroj, prevremeno penzionisan 1962. godine. Kasnije je stalno bio pod prismotrom, prisluškivan i praćen, a takođe mu je faktički bilo zabranjeno da radi kao fizičar ili da objavljuje svoje radove. Čak mu nije bilo dozvoljeno ni da radi kao profesor na Elektrotehničkom fakultetu. U svemu ovome naročito prljavu ulogu igrao je KOS.

Ovo su glavni razlozi zbog kojih se knjige Uspomena generala Pavla Jakšića nisu mogle objaviti sve do danas. To nisu dopuštali razni vojni bogovi, jer su smatrali da su neprikosnoveni i da niko, pa ni proslavljeni ratni komandanti i utemeljivači naše Armije i oružanih snaga, ne smeju reći ni reč kritike o radu rukovodstva JNA.

IV
Kazivanja generala Pavla Jakšića imaju veliku istorijsku vrednost, posebno zbog toga što on održava tu našu prvobitnu partizansku etiku u kojoj je istina bila najveća vrlina. General Pavle Jakšić piše svoje memoare trudeći se da kazuje kako je bilo, a ne onako kako to najviši politički i vojni forumi žele da prikažu. Naravno, s obzirom na to da sam ja pristalica teorije distance, moram da napomenem da svedočanstva generala Pavla Jakšića nisu jedina i konačna istorija doba o kome on piše. Treba sačekati da se otvore arhive, a treba da prođe i dosta vremena pa da i ostali učesnici ovih dogadaja kažu svoju reč. Svi mi moramo da idemo na vagu istorije da bi buduće generacije, kako istoričara tako i drugih slobodnih ljudi, mogle da nepristrasno donesu svoj sud o nama i našem vremenu. Ta će nas vaga sve razvrstati. Uveren sam da general Pavle Jakšić može mirno očekivati taj neumitni sud narodne istine.


Vladimir Dedijer
6-7. januar 1990.
Sipar, Istra

 Pavle Jakšić | NAD USPOMENAMA | Urednik Ljubomir Kljakić | RAD • BEOGRAD
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 04, 2011, 10:47:37 pm »

**

PAVLE JAKŠIĆ  
NAD USPOMENAMA


Majci Marici, ocu Đuri


UVOD

Sadržaj koji nudim čitaocu — bez literarnih pretenzija — više sačinjavaju moja razmišljanja i analize minulih događaja, pretežno onih u kojima sam sam učestvovao i neposredno ih doživljavao, negoli obelodanjivanje nepoznatih, tajnovitih i uzbudljivih činjenica, iako ni njih nisam zaobilazio. To su lična opažanja i tumačenja svedoka i kritičkog i polemičkog posmatrača subjektivno odabranih pojedinosti, koje su tokom vremena uzimane kao povod za razmišljanja o ratu i miru, o ijudskoj sudbini, o društvenom uređenju, moralnim dužnostima i smislu života.

Nastojao sam da činjenično stanje predstavim statično — istinito a da promenama budu podvrgnuti mišljenja i ocene toga stanja nastali u različito vreme i iz raznih perspektiva — ratnih i mirnodopskih.

Pretežno usmena komunikacija u partizanskom, narodnom ratu i gubljenje u kriznim situacijama i one oskudne dokumentacije — a neretko delovanje u neskladu s onim javno proklamovanim — veoma otežavaju istorijsku naučnu obradu našeg minulog oslobodilačkog rata — temelja socijalističke samoupravne Jugoslavije i demokratizma i autokratizma u njoj. To nameće moralnu obavezu učesnicima toga rata da bar naknadno zabeleže ono što su videli, čuli, doživeli i zadržali u svom pamćenju o događajima i atmosferi u kojoj se on odigravao.

Kako su ljudi — po sadašnjim naučnim gledanjima — spiralnim rasporedom samo četiri ekscitaciji podložna nukleotida, sazdani tako da ne postoje dva identična čoveka, oni samim tim, različito vide, tumače, pamte i zaboravljaju ono što se odigravalo pred njihovim očima. Složenost, raznolikost, jedinstvo i borba raznolikosti u vidu neprekidnog stvaranja raznorodnih energetskih potencijala i njihovog izjednačavanja, a ne jednostavnost, stabilna monolitnost i mirovanje, leže u osnovi opšte zakonitosti, mikro i makroprirode i ljudskog društva kao njenog dela.

Nije mi bio cilj da dajem celovite slike događaja i ljudi, ni živih ni pokojnih, niti da tvrdo didaktički definišem ni savremenicima ni potomstvu neke obavezne, opšteprihvatljive stavove i bespogovorne sudove. Njih, kao što se zna, stvara na bazi falsifikata naša zvanična savremena istoriografija, prožeta tendencijom da kompleksnu istoriju naroda redukuje na nekritičku, podosta izmišljenu istoriju Komunističke partije Jugoslavije i da — uz "bele mrlje" — više ističe ulogu harizmatskih kultova, nego ideja, programa, političkih opredeljenja i stremljenja ljudi kao objektivnog, a ne subjektivnog odraza stvarnosti.

Namera mi je bila da — koristeći svoje i međunarodnim konvencijama utvrđeno građansko pravo na izražavanje sopstvenog mišljenja, nesaglasnog sa tuđim1 — od bezbrojnih mogućih, dam jednu specifičnu multidisciplinarnu projekciju i viđenje zbivanja — više pojava i delovanja ljudi u njima nego njihovih ličnih osobina i doživljavanja; želeo sam da, popunjavajući neke "bele mrlje", skromno doprinesem saznavanju potpunije istine o nama, o društvu i sagledavanju puteva u budućnost. Nastojao sam da — izlažući memoarsko-studijski svoje lične sudove, a ponegde i svoje originalne poglede na rat, posebno onaj opštenarodni — verno i korektno, po mogućnosti precizno i jasno, ideološki i politički nedeterminisano, obelodanim deo onoga što je nastalo i trajno se zadržalo u mojoj svesti, ponegde, prirodno u korist ugleda, a ponegde na štetu tuđu i sopstvenu.

Nisam želeo niti želim da se udvaram bilo kojoj kategoriji čitalaca, a ponajmanje birokratskim "predstavnicima radničke klase" i onima koji će na bazi svoje funkcionersko-hijerarhijske logike odsustvo podaničke psihologije kod mene i moja razmišljanja, analize, zaključke i sudove o ključnim stvarima, zasnovane na objektivnim merilima, meritorno etiketirati kao "subjektivizam", "neskromnost", "pretencioznost" i "prepotentnost". Očekujem da ću i druge podstaknuti na ona razmišljanja, na koja su i mene prisilila zbivanja u tek minuloj prošlosti i sadašnjosti.

Obimnost i kvantiteta i kvaliteta daće, nadam se, svakom mogućnost da nađe, pored objekata svog neslaganja i kritike i poneko korisno "prihvatljivo" saznanje.

Ni priroda — a čovek je samo njen sićušni delić — svoje procese ne ostvaruje u pravim linijama i uz saglasnost, nego uz skretanja s pravca, kroz raznovrsne lomove, uspone i padove po statističkim zakonima odstupanja. Stoga mi je strano dogmatsko, sterilizovano, bezbojno prikazivanje zbivanja u minulom oslobodilačkom ratu bez strasti, zavisti, gneva, mržnje, nezdrave ambicije, samo kao skupa pozitivnosti, u duhu navodne beskonfliktnosti i neprotivurečnosti u partizanskim, revolucionarnim redovima, u duhu harizme ili božanske, proročanske harizmatske nepogrešivosti komunističkog subjektivnog faktora, poput onog katoličko-papskog. A pogrešivost je ljudima urođena, malom čoveku i istorijskom velikanu. Nepogrešivi su samo bogovi i deifikovani kultovi kao ljudske fikcije, odakle kauzalna povratna povezanost između dogme o nepogrešivosti i tih kultova, i mitologija o silama i gospodarima kuranskog i talmudskog tipa i podaničkoj robovskoj masi. Otuda suštinske razlike u viđenjima stvarnosti pristalica i protivnika kultova.

Errare humanum est, sed diabolicum perservare.2

Heroika se može stvarati samo kao apoteoza ukupnog dela naroda, njegovog junaštva, upornosti, samopožrtvovanja, patriotizma, humanosti, ljubavi prema slobodi i čoveku, što i leži u osnovi naše cele, pa i najnovije istorije i izaziva opravdan nacionalni ponos.

Pobedu u oslobodilačkom ratu 1941—1945. na našem tlu izvojevale su i planski i spontano pobunjene patriotske i revolucionarne narodne mase koje je za predstojeće ratne zadatke adekvatno organizovana KPJ, usmerila ka slobodarskim nacionalnim i socijalnim ciljevima. Napori, znoj i krv svih zajedno — političkih i vojnih rukovodilaca, boraca, ilegalaca, interniraca i onih radnika, seljaka i intelektualaca koji su, obavljajući svoj svakodnevni posao, stvarali klimu i uslove neophodne za opstanak oslobodilačkog pokreta, činili su motornu snagu borbe i osnovu pobede. Ovo je nužno podvlačiti zbog samopouzdanja i vere u sopstvene snage ljudi i naroda u celini koji su tvorci svega (na žalost i svojih despota, "heroja" — demijurga) za razliku od harizmatskog kultizma koji pasivizira i demorališe ljude.

Pri tome se ne misli primitivno da se može izjednačavati značaj uloge ključne ličnosti — šefa države, političkog rukovodioca, vrhovnog komandanta vojske i svakog pojedinog čoveka-borca, nego da su veličine pojedinih uloga, recimo vrhovnog komandanta i ukupnog skupa ljudi — boraca — bez koga se nikako ne može voditi rat — očevidno uporedive veličine, s tim da uloga skupa svih boraca daleko premašuje veličinu uloge ličnosti vrhovnog komandanta. Jer, država ili politički pokret relativno lako uvek, pa i u ratu, nadoknađuje gubitak kvaliteta — rukovodećih ličnosti, dok, međutim, gubitkom kvantitativnog identiteta — skupa aktivne mase — oni (država ili pokret) prestaju da postoje.

Ni sama spontana uzbunjenost narodnih masa, ni sama subjektivna organizovanost ne daju konačne dobre rezultate, već udružena inicijativa i organizovanost u vidu povratne sprege.

Ne sme se, pri razmatranju ovih fundamentalnih problema ljudskog društva prevideti činjenica da je svaki čovek — osnovna ćelija toga društva — pored opšte fjudskosti i genetski zasnovan da bi se u datim uslovima pojavio na lepezi ljudskih karaktera od krajnje asocijalno-nehumanih do socijalno-humanih. To, u suštini, nameće nužnost da se u kritici rasizma, totalitarizma, despotizma i zastupanju demokratizma kao isticanja ličnih i opštih interesa i prava ljudi da o njima odlučuju, ne ide u anarhističke, apstraktne, sofističke sfere apsolutizovanja svakog individualističkog stremljenja i apriornog negiranja bilo kakve kolektivne prinude, jer u sferi realnog života prinuda i sila kao uzroci promene svih stanja predstavljaju neke od osnovnih kategorija prirode i igraju važne, nekad pozitivne, nekad negativne, uloge. U toj perspektivi veličina istorijskih ličnosti upravo je srazmerna njihovom doprinosu ljudskom progresu, a obrnuto srazmerna otežavanju toga progresa.

Posleratni razvitak u oblicima i putevima, umnogome različitim od onih vizionarskih — što je i zakonito — i sukobljavanje naučnih, revolucionarnih, dogmatskih i harizmatskih, mitoloških, birokratsko-autokratskih shvatanja i tumačenja društvenih pojava, nametnuli su i upoređivanje onog ideološki opredeljenog i onog u praksi ostvarenog i traženje semena posleratnih zbivanja — dostignuća i promašaja — u onim ratnim vojnopolitičkim događanjima.

"Kao što je istorija politika koja se događala, tako je i politika istorija koja se stvara." (Marks)

Moja misao vojnog rukovodioca bila je u prvom delu "Razmišljanja" obuzeta pretežno vojnotehničkom stranom rata. Ovo je, mislim, korisno i nužno, osim ostalog i zbog toga što tekuća jugoslovenska istoriografija više vrednuje zakulisne obaveštajne mahinacije i razna uska savetovanja — među njima i ona na kojima su donesene pogrešne odluke (npr. ono u Ivančićima 1942!), nego važne bojeve i bitke jedinica oslobodilačke armije u kojima su boračke mase svojom krvlju i kostima sagradile temelje slobode jugoslovenskih naroda.3

Moju pažnju je ne manje privuklo ono ideološko i političko, tada marginalno, što je u ratu samo trenutno bleskalo, da bi posle njega izraslo u dominantni faktor.

O njemu kao ideološko-političkom karakteru izvoda oslobodilačkog rata 1941—1945 — o socijalističkoj Jugoslaviji — govori se više u drugom delu "Razmišljanja". Tu je reč o onome što se može nazvati i naziva se harizmatski, mitološki, kultovski duh i etatističko-birokratski despotizam, "socijalistički nacionalizam", "feudalni socijalizam", "nacionalsocijalizam", ukorenjeni ne samo tamo gde sam ih ja uočavao tokom rata oko sebe. To je, u suštini, mešavina dobroćudnog nacionalizma — nacionalne sebičnosti sa zloćudnim čovekonegatorskim agresivnim nacionalizmom-šovinizmom u redovima kvazikomunista, "komunista", maskirana progresivnom frazeologijom o pravu na nacionalni identitet, nacionalnu svest, o samoupravljanju. Ona danas preti ne samo ideološkim i političkim sukobima, nego i novim građanskim i međudržavnim ratovima na bazi različitog tumačenja komunističke ideologije, konkretnije, odnosa klasnog i nacionalnog, objektivnog i voluntarističkog, slično onim hrišćanskim pravoslavno-katoličkim i katoličko-protestantskim verskim razlikama kao ideološkoj osnovi verskih, a po suštini klasnih ratova.

Proizlazi to iz činjenice da svako čita "Svete knjige" — uključujući i komunističke — iz perspektive svojih interesa i ciljeva.

A kako su u Jugoslaviji razlike među pojedinim nacijama — "nacionalne specifičnosti" — kao izraz religiozno-ideoloških sukoba katoličanstva i pravoslavlja, hrišćanstva i islama — verske, policentrične prirode, njihovo preterano isticanje — kao argument protiv stvarnog ili imaginarnog unitarizma — makar i pod parolom "demokratizacije i decentralizacije", "nacionalne ravnopravnosti", "socijalističkog samoupravljanja" itd., vodi balkanizaciji, parcelizaciji i birokratsko-etatističkoj nacionalističkoj dezintegraciji socijalističkog jugoslovenstva. Te razlike predstavljaju potiskivanje progresivne naučne ideologije u korist agresivnih nacionalnih versko-klerikalističkih ideologija, to jest konzervativni, reakcionarni čin. Asinhrono je to u horu opšte međuzavisnosti i integracije: ideološke s komunističke strane i ekonomsko-tehnološko multinacionalne s buržoaske, kapitalističke strane — integracije koju nameće treća naučno-tehnička revolucija.

Mitologija, harizmatski kultizam, "socijalistički nacionalizam" u komunističkim redovima — prvi plodovi staljinizma, a drugi, tradicija i otpora staljinističkom cezarizmu — posledice su skretanja s materijalističkih ideoloških pozicija ka harizmatskom, idealističkom, magijskom, dogmatskom tumačenju društvenih pojava svojstvenom paganizmu i totalitarizmu. Potiskivanjem društvenih kategorija demos, etnos, populus, klasa, čovek-građanin na račun kulta "republičke državnosti i suverenosti" i apsolutizovane nacije i pozivanjem na marksistički socijalizam-komunizam kao ideološko-političko opredeljenje uz istovremeno davanje naciji i nacionalnoj državi odlučujuće uloge i u socijalističkoj prelaznoj epohi — u kojoj bi ove kategorije morale odumirati u procesima terestričke integracije — razaraju se, po mom mišljenju, tekovine oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda: samoupravni demokratizam i socijalistička Jugoslavija.

Republički, nacionalni i verski antagonizmi i "ključevi", državni i partijski konfederalizam, secesionizam, raskorak između reči i dela i prezaduženost zemlje, na žalost, i suviše govore o tome.

U Jugoslaviji su, međutim, svi krajevi, sve etničke grupacije, svi stanovnici učinili veliki, iako ne jednak, korak na putu opšteg progresa i bez nje svako ponaosob teško bi mogao da nacionalno opstoji i nešto ekonomski i kulturno znači.

Taj "moderni nacionalizam", "feudalsocijalizam" "birokratizovanih naciokratija" u redovima jugoslovenskog socijalističkog društva, protkan antijugoslovenskim bunilom, izolacionizmom i separatizmom, plod je oktroisane birokratske kontrarevolucije, katoličkog kleroekspanzionizma, kominternovskog antijugoslovenstva — protivnika svake Jugoslavije. On ocrnjuje do te mere jugoslovenstvo — prvo kratkotrajno zajedničko življenje Južnih Slovena, kako ono građansko, "unitarističko-hegemonističko", tako i ono partizansko, ratno i ovovremeno socijalističko, ravnopravno, da vekovno germansko i tursko robovanje ima nekako prizvuk idile.

A društvena i politička kriza nisu proizvod zajedničkog života u Jugoslaviji kao takvog, nego ideološkog i političkog separatističkog, dezintegracionog duha i praktičnih ustavnih, zakonskih rešenja proizašlih iz njega, to jest reakcionarnih, nesavremenih, nedemokratskih tendencija.

U toj i takvoj atmosferi i oni koji su se zaklinjali ili se još uvek zaklinju u Lenjina, kao u ikonu, civilizacijske i istorijske ritmove i epohe zamenjuju svojim ličnim parametrima, zanemarujući pri tom naučne elemente karakterizacije pravednih, oslobodilačkih i nepravednih zavojevačkih ratova, zasnovane na objektivnim pokazateljima: ideološko-političkim i ratnim ciljevima, karakteru oružanih snaga i društveno-ekonomskim porecima ratujućih strana. Oni nigde ne vide preplitanje pravednih i nepravednih, glavnih i sporednih elemenata u vremenu i prostoru svakog konkretnog rata. Oni — uz isticanje svojih uskonacionalnih i ličnih raspoloženja ispred suštine svetskoistorijskih tokova, mešanjem objektivnog i subjektivnog, nužnog i slučajnog — naučne rezone potiskuju kominternovskim, staljinističkim, revizionističkim pragmatističkim pogledima na balkansko nacionalno pitanje, umnogome podudarnim s vatikansko-katoličkim, germansko-fašističkim antijugoslovenstvom, a posebno antisrpstvom. Iz njih su proizašle ne samo formule "velikosrpskog hegemonizma" i "veštačke simetrije" nego i dvostrane mračne težnje da se uništi "pravoslavlje i srpstvo", ranije kajzerovskim, a kasnije hitlerovskim raseljavanjem sa Balkana u Afriku i Sibir i kominternovskim izostavljanjem srpske, u nizu balkanskih "sovjetskih republika" ...

Zato svoj izraz (ne)raspoloženja i averzije prema ovom društvenom poroku — nacionalističko-rasističkom antijugoslovenstvu, kao i prema drugim sličnim političkim, društvenim i ekonomskim porocima ne želim da skrivam, iako to povređuje princip pozitivističke istoriografije i teoriju distance koju savremeni racionalizam želi da ukloni.

Samostalnost, kritičnost u mišljenju, zaključivanju i odlučivanju tokom oslobodilačkog rata 1941—1945, društveno-ekonomske izgradnje socijalističke Jugoslavije, a sledstveno tome i u naučnim i memoarskim spisima, kod mene zakonito proističu iz moje duboke, duhovne povezanosti s prirodnim naukama — fizikom i matematikom. One su proizvod bavljenja naukom iz unutrašnje potrebe, koja ne računa s utrošenim vremenom i materijalnim koristima.

Objektivni i kritički a ne voluntaristički i mitološki pristup svakom delu pojedinca i naroda imperativ je savremene epohe koju kao epohu robotizacije, kompjuterizacije i usmerenih zračenja visokih energija-lasera — karakteriše naučnost i nužnost kvalitativnih naučno-tehnoloških i društveno-ekonomskih promena, koje pored boljitka donose i civilizacijsko ekološko zlo. To, razume se, važi i za našu najnoviju istoriju, oslobodilački rat 1941—1945. godine koji je, uprkos postojanju brojnih kvislinških i separatističkih struja i vojski — najveće, u globalu posmatrano, zajedničko delo jugoslovenskih naroda.

Ljudi koji nisu spremni da istorijska nauka njihove ličnosti vrednuje na bazi činjenica objektivnim političkim, vojnim, moralnim nenihilističkim merilima, ne bi se smeli prihvatati dužnosti sa kojih se bitno utiče na tok događaja i na koje istorijski reflektori upiru svoje svetlo sa svih strana. To samo po sebi govori da su se oni možda i morali zadržati na poslovima ispod nivoa istorijskih reflektora.

Nije ni logično ni objektivno utemeljeno da se iz postavke drevne egipatske doktrine: "Faraoni mogu biti kritikovani tek posle smrti, jer za života moraju ostajati nepogrešivi" — koristi samo drugi a ne i prvi deo.

Prikazivanje istorijskih i ratnih i mirnodopskih zbivanja samo u pozitivnom aspektu, kroz uspehe a bez promašaja ne obezbeduju potomstvo od ponavljanja promašaja, a suprotno je i pouci Tukidida: "Ne bojim se neprijateljeve strategije, već naših sopstvenih grešaka." Ovaj metod i stil ne deluju uverljivo i protivureče tumačenjima prirodnih i društvenih pojava kao jedinstva i borbe suprotnosti, pozitivnih i negativnih tendencija. Mit ima svoju čar, ali je istina mnogo korisnija, lepša i prijatnija ljudskoj duši.

A da su, na bazi objektivnog kritičkog posmatranja, umesto harizmatskog, divinisanog samohvalisanja, i proglašavanja očiglednih neuspeha i promašaja za vrhunska dostignuća, izvučeni na vreme zaključci i pouke iz nekih povremenih slabosti rukovođenja vojnopolitičkog vrha u ratu (kominternovske separatističke težnje, nedovoljna racionalnost, kolektivnost i organizovanost, neblagovremenost pri donošenju odluka, neodlučnost, nedoslednost i često menjanje odluka i naređenja pri njihovom ostvarivanju), koje su dolazile do izražaja u nekim kriznim situacijama, možda partijsko-političko i državno rukovodstvo Jugoslavije ne bi došlo u situaciju da osamdesetih godina u svom navodnom samozvanom vrhunjenju na grafikonu svetske društvene misli — nije u stanju da donosi blagovremene i svrsishodne odluke i da ih sprovodi u život, u čemu se i sastoji suštinski zadatak i društvene misli i svakog rukovodstva.

A socijalistički harizmatski kultizam — proizvod određenih etatističkih svojinskih i društvenih odnosa, razarač vere naroda u sopstvene snage — svoje pravo štetočinstvo iskazuje posle nestanka kultonosača, "tvoraca", "spasitelja", kada na istorijskoj sceni ostaju u pojam utučene i dezorijentisane narodne mase, na demokratski poredak stvari nenaviknute.

Određena odstupanja od izloženih principa strogo objektivnog, naučnog, izbalansiranog posmatranja i ocenjivanja pojava u ovom mom pretežno memoarskom delu, samo kao prilogu potpunijoj istorijskoj slici, prirodna su i plod su i mojih ličnih ljudskih mana i ograničenosti pri odslikavanju stvarnosti. Uslovljena su i time što sam ranije napisao studije naučno-kritičkog karaktera "Savremeni rat" — posvećena žrtvama drugog svetskog rata i "Jugosloveni u borbi za opstanak i slobodu" u kojoj sam tragao za istorijskim korenima jugoslovenstva i našeg specifičnog ratnog iskustva, i naš narodnooslobodilački rat 1941—1945. prikazao ne, kako je uobičajeno, kao zbir sedam okupatorskih ofanziva, nego kao kompleksan skup atomiziranih teritorijalnih partizanskih borbenih akcija i kauzalnog niza svojevrsnih manevarskih partizanskih operativnih "ofanziva" — silazno-uzlaznih transformacija, s jedne, i okupatorsko-kvislinških "protivofanziva", s druge strane, kao plod semena hajdučko-uskočke gerile i narodnih buna i ustanaka.

Polazio sam od činjenice da su uloge subjektivnih faktora u oslobodilačkom ratu 1941—1945. i u posleratnoj izgradnji, CK KPJ, VŠ NOVJ i Vrhovnog komandanta i dugogodišnjeg šefa jugoslovenske države Josipa Broza Tita i drugih "legendi revolucije" — utvrđene i pozitivno, skoro isključivo harizmatsko-apologetski ocenjene u brojnim istoriografskim i drugim publikacijama, čitaocu poznatim i dostupnim, te da su dodatni hvalospevi i mitološko-kultovska isticanja i ovde suvišni, a dodaci izostavljenog i kritičko ispravljanje onog subjektivistički opredeljenog — neophodni.

O uspesima i slavi partizanskog pokreta i njegovog rukovodstva najrečitije govori sama po sebi pobeda u oslobodilačkom ratu, pobeda koju nikad i niko nije izvojevao bez teških muka, neuspeha, promašaja i privremenih poraza. Ali istorijska pobeda kao delo velikog broja ljudi ne može biti automatsko pokriće za bilo čije subjektivne promašaje i greške, ne može nikom pribaviti oproštaj od grehova.

Ovaj moj istorijsko-materijalistički pogled na društvena zbivanja suprotan harizmatskom, kultovskom, uslovio je isticanje brojnih pojedinosti, usmerenih protiv kulta ličnosti — heroja — demijurga, što će, znam, uznemiriti mnoge komunističke "vernike".

Nikom ne osporavam pravo da veruje u sliku sveta stvorenu iz religiozne perspektive — budističke, judaističke, hrišćanske, islamske i "socijalističke" harizmatsko-kultovske, ali insistiram na svom pravu da svet prikazujem u materijalističkim neharizmatskim bojama, pogotovu kada je omogućeno mnogima da javno govore (pa i rade!) i protiv integriteta socijalističke Jugoslavije, a ja je naučnim metodom branim i od mitološke, harizmatsko-kultovske i separatističko-fašističko-revanšističke opasnosti. Ne želim pri tome da moje misli svedoka i istoričara-amatera zvuče ni kao opšta mudrost "odozgo", ni kao moralističke pridike "mladima" koji će, polazeći od datog celokupnog pozitivnog i negativnog socijalističkog i "socijalističkog" iskustva graditi sebi put kroz život kako smo to radili mi i naši preci.


Pavle Jakšić
Avgust 1982. godine Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 04, 2011, 11:32:16 pm »

**

* * *

Pišući svoje naučne i memoarske tekstove imao sam u vidu da je naučno slobodno razmišljanje — nesaglasno s onim "opšteprihvatljivim" — u uslovima birokratsko-etatističkog kultizma — imanentan, neoprostiv greh — "delikt mišljenja".

Zato me nije mnogo iznenadila činjenica da je prvoj knjizi mojih "Razmišljanja" godinama autoritativno osporavano pravo na javnost (da bi tajno bila umnožavana i korišćena), uprkos tome što su je na bazi pozitivnih recenzija samoupravni organi IRO "Narodna knjiga" 1983, a NIRO "Mladost" 1985. godine uvrstili u svoje izdavačke planove.

Kada se to stavi u okvire vladajućeg nedemokratskog opresivnog pritiska na svaku slobodnu misao, onda se "zabrana" može smatrati samo kao kompliment spisima — njome počašćenim.

Primedbe, optužbe i osude — izrečene posle tajne "zabrane" svedene su na zajednički imenitelj — "neprihvatljivost", "uznemiravanje javnosti", a zasnovane su na suštinskom neslaganju političkih vrhova s racionalnim iziaganjem pogleda i tumačenja pojava, nesaglasnim s mitološkim, iracionalnim poretkom stvari. Napisano je i rečeno — najčešće na uvredljiv način — zvanično i nezvanično i na raznim mestima, između ostalog:

— da ja diram u "nedodirljive legende" o ranjenicima i Titu, to jest da u vidu antiharizmatske jeresi pravim "delikt mišljenja";
— da "demistifikujem" "naš rat", namećem nužnost da se piše nova istorija NOR-a;
— da svojim kritičkim razmatranjima navodno želim, objektivno i subjektivno da kompromitujem Revoluciju, Partiju i njihove "vođe", one koji nisu među živima pa ne mogu da se brane;
— da se ne mogu ni posredno ni neposredno upućivati nikakve kritičke primedbe na račun Josipa Broza Tita — "tvorca" — i pobede u oslobodilačkom ratu i samoupravnog socijalističkog modela, nezavisnosti Jugoslavije, "nedodirljivog simbola" "Titove Jugoslavije" — oslonjene navodno na njegovu mitološku ličnost, kohezionu snagu "personalne unije", te da je samim tim mogućna (poželjna) samo apologetska, harizmatska publicistika i istorijska građa;
— da ja preterano ističem sebe i "svoje" jedinice;
— da kritikujem politiku koju sam, navodno, podanički podržavao i njene blagodeti uživao dok sam bio na vlasti, a da je njeno gubljenje izazvalo kod mene kompleks lične uvređenosti i nezadovoljstva;
— da "uznemiravam javnost" i želim da naknadno poravnavam račune s Partijom, iako "on na to nema prava jer ima veliku penziju, a nije ni bio pravi borac-revolucionar" itd., itd.4

Nisam, razume se, imao prilike da javno — povodom ovih klišetiranih birokratskih rafala — upućenih mi tajnim kanalima iz Predsedništva SFRJ, JNA i nekih "republika i pokrajina" — postavim neka relevantna pitanja i tumačenja, pa to sada činim ovde, uz znatna proširivanja i dorade mog prvobitnog teksta, uslovljena i novim događajima i saznanjima i njihovim odrazom u mojoj svesti i razmišljanjima.

Ko je, kada i zašto "mistifikovao" jugoslovenski narodnooslobodilački rat 1941—1945. i prožeo njegovu istoriju legendama i prevaziđenom iracionalističkom teorijom "heroja" i "mase", pasivnog objekta "tvorca"?

Nije li (de)mistifikacija NOR-a povezana s (de)mistifikacijom savremenih zbivanja u kojima, umesto proklamovanog socijalističkog samoupravnog demokratizma, dominira birokratska kontrarevolucija i harizmatski kultizam — kult ličnosti, negacija istorijsko materijalističkog tumačenja istorije?

Nije li bolje da mi akteri NOR-a sami svoje delo — prema kome smo po prirodi stvari subjektivistički nastrojeni — bar donekle naučno, kritički ocenimo kako nam kasnije zlonamernici ne bi, "ljuljanjem čamca" s kultovima i prljavom vodom izbacili i dete — socijalizam i socijalističku Jugoslaviju?

Kakva je to "napisana istorija", koju poništava moja memoarska knjiga?

Šta znači da nekoga kompromituje istina o njegovom radu i delu; zar za ružnoću portreta mora biti kriv samo autor, a ne i model?

Kakva je to "javnost" koju "uznemiravaju" i kojoj su apriorno "neprihvatljivi" moji zaključci izvedeni iz mog ličnog uvida i naučnog novomaterijalističkog — kao što se zna i socijalističko-komunističkog pogleda na svet — a prihvatljivi su joj mitologija i kultovi ličnosti?

Savremeni slobodni svet koji — za razliku od onog birokratsko-etatističkog, autokratskog — bitno karakteriše naučnost i demokratizam, ne rukovodi se, kada su u pitanju javne ličnosti, izbegavanjem analiza njihovog delovanja s pozitivne i negativne strane, a još manje onom maksimom De mortuis nihil nisi bene. Naučnom kritičkom pristupu društvenim pojavama teško da se može pripisati nemoralna crta kompromitovanja onih "koji ne mogu da se brane".

Društvo će, očekujem, javno a ne tajno, kako se to čini kroz dirigovane recenzije — (cenzure kao nekontrolisano opresivno delovanje!) osporiti, ako bude raspolagalo dokaznim činjenicama i svojim potrebama, moja pričanja o raznim pa i sopstvenim originalnostima i brojnim ekstravagantnim ličnim ponašanjima i postupcima.

Neosnovano, lažno samohvalisanje bilo bi u flagrantnoj suprotnosti s mojim uverenjem da je opšta narodna stvar uvek ispred i iznad ličnih interesa, s mojim brojnim, javnim osudama birokratsko-kultovskog metoda i prakse. Njihovi nosioci odbacuju svaku kritičku analizu, falsifikatima — krivičnim delom — prikrivaju svoje krupne političke i ekonomske promašaje, veličaju sebe, prisvajajući nezarađeno — tuđa dela, a svojima pripisujući božanski oreol nepogrešivosti.

Činjenica da sam decenijama živeo i još uvek živim pod teretom iskonstruisanih, teških političkih i moralnih optužbi s tim povezanih, daje mi, mislim, moralno pravo pa i obavezu prema ljudima s kojima sam živeo, a pre svega prema mojoj porodici, da o tome i sam ponešto saopštim javnosti u memoarskom obliku, nužno obojenim većim ili manjim subjektivizmom, emocionalnošću i polemičnošću, čak i kad ih kao autor nastojim izbeći po svaku cenu.

Sadržaj moga života činila je strasna odanost neprekidnom, upornom i raznovrsnom umnom, naučnom radu, kao srži normalnog postojanja i smisla življenja i osnove zadovoljstva, što mi je donosilo — istina uz razne lomove — izvanredne rezultate ne samo u izuzetno brojnim, uspešno završenim školama, nego i na bojnim poljima.

Ja nisam nezadovoljan svojom sudbinom, jer su mi zadovoljstva koja donosi stvaralački rad daleko iznad neprijatnosti — njegovog zakonitog pratioca, kao bol novih ideja.

Orući, uz stalne sumnje i u sebe, društvenu i naučnu ledinu, bio sam svestan rizika i opasnosti od inercijalnih i reaktivnih sila. Zato moje kritike pojava i ljudi koji su se sukobljavali sa mnom i činili mi zlo bilo objektivno, bilo subjektivno, nisu izraz neke ucveljenosti nego sastavni deo mog životnog stava da kritikujem i borim se protiv zla kao takvog uvek i u svakoj prilici pa, razume se, i u slučaju kada se ono ustremljuje direktno na mene lično. Takvom radnom, naučnom aktivnošću uspešno sam se štitio od psihogenog stresa koji osobama moga karaktera i mentaliteta preti posle prekida radne, naučne i javne aktivnosti.  

Moj život i memoarska kazivanja o njemu su daleko ispod ljudske dramatike "Golog otoka", ali ona govore o čudnoj pojavi — činjenici da se i ja nisam našao u ovom sramnom mučilištu, iako sam, kako se to vidi iz mojih kazivanja, često delovao suprotno mnogim odlukama i direktivama jugoslovenske Vrhovne komande i Službe bezbednosti.

Doživljeno me nije ispunilo ni malodušnošću ni nevericom u ljudski progres ni gorčinom nezadovoljnika... Nastojim da zbivanja posmatram filozofski — kao borbu suprotnosti i negaciju negacije, kao bit života, u kojima ne satire samo novo u nastajanju ono staro, nego i staro u samoodbrani često novome zadaje teške udarce.

Onaj ko se baca u vrtloge života mora biti spreman na neuspehe, poraze, žrtve i veća i manja stradanja, zaslužena i nezaslužena.

Poneka reč o takvim ličnim doživljajima utkanim u ratna i posleratna društveno-politička zbivanja i podosta umešanim u političke lomove u knjizi memoarskog žanra, ne bi se mogla olako, bez argumentacije kvalifikovati kao izraz nezdrave pojave — kao samohvalisanje, želja da "naknadno stičem slavu", "poravnavam račune" i "perem ruke" kao da za "naknadnost" nisu odgovorni oni koji su decenijama zatvarali i još uvek (kako se vidi u mom slučaju!) zatvaraju usta narodu inkvizitorskom intelektualnom torturom.

To je tumačenje i gledanje etatističke birokratije po čijoj logici samo vlast automatski donosi ne samo društveni ugled i privilegije nego i pamet i znanje i pravo da se objavljuje sopstvena "mudrost" (uključujući tu plagijatorski i istorijsku arhivsku građu i tude lične i društvene radove!) — kao neprikosnovena istina i istovremeno drugima sprečava ne samo da govore nego i misle.

Iz harizmatskih, kultovskih razloga, treba sprečavati da i ja pred oči javnosti iznesem kako sam u posleratnom vremenu proganjan, pre svega zato što sam u svojim naučnim radovima nastojao da iznalazim i jugoslovenskom društvu sugerišem nove, ne samo vojnoodbrambene, nego i naučne i društveno-političke ideje, asinhrone onima koje su kroz kontrarevolucionarni fašistički revanšizam antijugoslovenski secesionizam, "socijalistički nacionalizam", "feudalni", dezintegracioni socijalizam nametali nosioci oktroisane kontrarevolucije — "naciolozi" i "naciokrati". Oni su socijalističku Jugoslaviju doveli u stanje teške ideološke, političke i ekonomske krize.

A kriza je normalna kada se ima u vidu da je u našoj boračkoj viziji "država komuna" ili socijalističko-komunističko društvo bez eksploatacije i dominacije, moralo biti društvo ekonomski efikasnije, politički demokratskije i ljudski humanije od buržoaskog kapitalističkog koje smo razarali.

Imao sam nameru — a ova se nikad ne ostvaruje u potpunosti — da pojedine događaje i ličnosti — uključujući tu i svoju — ne prikazujem metafizički, izolovano od istorijskih tokova. A te naše najnovije tokove bitno karakteriše: ukupnost oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda za nezavisnu socijalističku Jugoslaviju, borbe započete 1941. godine i vođene neprekidno do 1945. godine; angažovanje u uslovima birokratskog, autokratskog režima na praktičnoj izgradnji prvih stepenica na putu u nove sfere demokratije — samoupravnog socijalističkog modela, u duhu Prudonove ideje samoupravljanja; odbrana nacionalne nezavisnosti i politika nesvrstanosti. Talasi ovih pojava uzdigli su jugoslovenske istaknute ličnosti, koje bi, sa svoje strane kao simboli trebalo da govore konkretno o istorijskom zamahu minulih društvenih zbivanja.

Nastojao sam — što ne znači i uspeo — da shvatim više društvene događaje i atmosferu nego pojedine ličnosti u prošlosti, gledajući u činjenicama iskustva osnove na kojima se stvaraju moralni, socijalni i filozofski principi, nespojivi s primitivnom religioznom ideologijom kulta ličnosti — osnovom despotizma i bespravlja.

Želim da javnost oceni da li je napaćena Banija sa svojih više od 30 hiljada žrtava (13% stanovništva) i njena Sedma divizija na osnovu onoga što je — po cenu oko 4 hiljade izgubljenih boraca — izvela februara, marta i juna meseca 1943. godine na Prenju, Sutjesci i iznad Gornjeg Vakufa (gde je ostavila 800 poginulih i isto toliko ranjenih boraca) zaslužila možda i bolje istorijsko mesto i karakteristiku od one proizvoljne, pežorativne u legendama raširene — "tifusarska". Isto tako sam životno zainteresovan da se istinito utvrdi kako je došlo do njenih spektakularnih gubitaka i stradanja ranjenika, kako se odgovornost za to, kao u samohvalisavim i harizmatskim legendama, ne bi svaljivala na mene lično.

Savremenici dobro znaju, a mlađima to treba reći, da je moja ostavka na službu, posebno vojnu (vezana za "likvidatorstvo" koje se u ilegali plaćalo glavom), posmatrana u to vreme — 50-ih godina — kao neoprostiv "greh", uvod u "izdaju" i povod za teška proganjanja. Naime, po tada vladajućim gledanjima i političkoj doktrini, "liniju", u ilegali mistifikovane "nepogrešive" Partije koja "ima staklene noge ali gvozdene ruke", trebalo je nepokolebljivo i uvek slediti bez obzira na praktično delovanje njenog rukovodstva. Ja sam to odbio ceneći i govoreći prijateljima da je to "skakanje naglavce u provaliju", ali da "to ne mogu i ne želim izbeći, po cenu gubljenja svog političkog i moralnog identiteta".

Zbivalo se to mnogo pre uvoženja iz inostranstva velikih državnih dugova, kada se samo kao "travčice na našoj magistrali" naslućivalo Kosovo, nezdrave nacionalne deobe i nova socijalna raslojavanja.

Zato ocene nečije javne reči ne bi trebalo izricati s pozicija ko i kada, nego šta govori i kakve je u raznim prilikama zauzimao stavove. A njih zbog toga treba obavezno poznavati kako bi se istinito opredelili politički i moralni likovi onih koji su formulisali i u praksi realizovali osnove i "osnove" politike zemlje i koncepcije narodne odbrane i onih koji su se tim osnovama i "osnovama" protivili i "protivili".

Na prigovore za "ćutanje" može se uzvratiti ukazivanjem na činjenicu da su usmeni i pismeni tragovi otpora političkoj praksi bili i još uvek su kod nas pod "embargom".

Istina je — kao odraz procesa u fizičkoj realnosti — sveobuhvatni vremensko-prostorni kontinuum — dostupna subjektivnom faktoru, pojedincu i organizaciji u veoma ograničenim kvantitetima i kvalitetima, obojenim filozofskim pogledom na svet.

Pri tome i u domenu ne samo prirodnih, nego i društvenih nauka treba polaziti od univerzalnih prirodnih zakona: zakona akcije i reakcije, zakona o održanju skupova energija i količine kretanja, transformacije mase i energije, Ajnštajnove relacije



koji se u ekonomiji pojavljuju kao zakon vrednosti a na vojnopolitičkom planu kao "princip odnosa snaga". Ovaj zakon leži u osnovi i Marksove definicije "vrednosti" robe. Ne smeju se zanemarivati ni zakon verovatnoće ni zakon neodređenosti, u fizici Hajzenbergova "relacija neodređenosti"



koji ukazuje da suštinski podaci o nekim pojavama (prirodi elektriciteta i svetlosti) zavise i od uslova u kojima se one ispituju i pribora pomoću kojih se posmatraju.

Reč je o očevidnim, dosad neviđeno brzim, teško shvatljivim i uhvatljivim naučnotehničkim i društvenim promenama stanja — o "neodređenosti" u makrodimenzijama, poput onih u mikrosvetu kvanta i elementarnih čestica, i o nužnosti dijalektičkog, procesnog mišljenja i zaključivanja.

Sve ovo, razume se, ne kao vulgarni determinizam — fatalizam, nego kao okviri mogućnosti ljudskog faktora.

Opštepoznata je stvar da se nuklearne elektrane i sve tehničke naprave grade uz strogo uvažavanje tih zakonitosti, a da se pokušaji da se one pogaze — stalno u svetu prisutni — pežorativno karakterišu kao fantaziranje o "perpetuum mobile".

Praksa pokazuje da i veoma skupe pokušaje, da se izgrađuje ljudsko društvo i vode ratovi uz voluntarističko zanemarivanje i odbacivanje ovih zakonitosti, treba, takode, svrstati u fantazmagoriju o "perpetuum mobile".

A zamenjivanje i mešanje objektivnih naučnih i voluntarističkih kriterijuma dovodi i do terminološke zbrke i s njom povezane aktivnosti. Uzmimo za primer termin politička "reakcija".

Zna se da je rečju "reakcija" okarakterisano — reagovanje na jakobinski teror Francuske revolucije, to jest politički progresivno delovanje. Već dugo reč "reakcija" označava opšti otpor progresivnim kretanjima, pre svega socijalističko-komunističkim, uključujući u njega i otpor oktroisanoj birokratsko-harizmatskoj kontrarevoluciji i staljinističkom teroru, sličnom onom jakobinskom.

A kako sada nazvati otpor — pohod na staljinističku kontrarevoluciju i teror povezan s njom — sovjetsku "perestrojku" i reforme u zemljama "realnog socijalizma"? Jer "perestrojka" je razbila ideološko-političke osnove koalicije neviđene u istoriji: antisovjetske, antikomunističke i revanšističko fašističke koalicije, utemeljene na Staljinovoj cezarističkoj politici koja je protiv SSSR usmerila gotovo ceo svet.

Kako sam ja imao dosta prilika da jugoslovenski oslobodilački rat i društveno-politička zbivanja posmatram iz raznih nacionalnih i socijalnih sredina i kroz duhovne instrumentarijume društvenih, vojnopolitičkih, fundamentalnih prirodnih i tehničkih nauka, to je uslovljavalo nestandardne, specifične fluidne slike i višesmerne pravce sagledavanja.

Istorijska, a posebno vojnoistorijska nauka — nauka o sveukupnosti istorijskog ratnog života, ukoliko se drži naučnih postulata, a ne konjunkturizma i doktrine da je istinita samo ona istorija koja služi interesima i ugledu vlastodržaca, usmerava svoju glavnu pažnju na analize ratne prošlosti u nameri da ustanovi konkretnu istinu, izvuče pouke za budućnost i da povećava veru narodnih masa u sopstvene snage uklanjanjem kultizma koji tu veru u temelju podriva. Ona svoju nenaučnost otkriva ponajviše nastojanjem da se prikriju i lažno opravdaju subjektivne greške i propusti, pre svega vrhovnog vojnopolitičkog rukovodstva i komandovanja.

Treba stalno imati na umu da se savremeni rat — vremensko-prostorna veoma složena pojava, kao i društveno-ekonomska zbivanja nikako ne mogu objasniti legendama, magijskim mitovima i kultovima, nego naučnom analizom stvarnosti prakse i slučajnosti, to jest onih mogućnosti koje u datim objektivnim okolnostima subjektivne snage mogu iskoristiti u svom interesu, ili to prepustiti drugima, ili otići unepovrat.

Uz to, ne bi trebalo zaboraviti ni onu Volterovu maksimu: "Ne slažem se s tvojim uverenjem, ali spreman sam i život žrtvovati da svoje uverenje možeš iskazati."

Budući da se nikad sa sigurnošću ne može predvideti ono što će se dogoditi ili proizaći iz naučnih istraživanja, "greške" u nauci nisu greh, nego eliminatorno sredstvo asimptotskog približavanja "istini".

I Kolumbo je Ameriku otkrio "greškom", kao "Zapadnu Indiju".


P. J.
Septembar, 1989. g. Beograd

___________________

1 U "Deklaraciji o pravima čoveka Francuske revolucije", između ostalog, piše: "... Pravo na izražavanje svojih pogleda, bilo u štampi ili nekim drugim putem — predstavlja nužnu posledicu principa slobode čoveka, a sama nužnost da se to proklamuje govori o postojanju despotizma u sadašnjem vremenu ili u bliskoj prošlosti."
"Sloboda štampe znači: sva mišljenja svih građana slobodno se mogu objavljivati", izjavio je u specijalnom članku o slobodi štampe, Lenjin, septembra 1917. godine.
2 Ljudski je pogrešiti, a đavolski ustrajati u pogrešci.
3 U tom duhu Slovenci nastoje, 1989. godine, da derogiraju proslavu 22. jula — početak oružane borbe na poziv KPJ — i da kao "Dan ustanka slovenačkog naroda" proglase 27. april — dan sastanka nekoliko političkih ljudi Slovenije i odluku da se pristupi stvaranju političke organizacije "Osvobodilne fronte", bez pominjanja Jugoslavije i oružane borbe protiv okupatora. Bio je to pandan "Narodnom savetu" (grupi slovenačkih političkih stranaka, bez komunista), proglašenom 11. aprila (sutradan posle proglašenja NDH) za "suverenu vlast u Sloveniji", koja je 12. aprila predala Sloveniju italijanskoj vojsci.
A ovo i štošta drugo maligno na telu jugoslovenskog društva normalno je ispoljavanje shvatanja i političkog delovanja starog jedno stoleće i više, kao da se u 20. veku ništa nije desilo: ni fašizam, ni socijaiizam, ni dekoionizacija, ni naučno-tehnička revolucija, pa klerikalnim i nacionalističko-šovinističkim kanonima treba, navodno, prekriti sva progresivna ideološka i politička stremljenja.
4 "Predstavnik radničke klase", "pravoverni", "partijni" general Dušan Korać, branilac titoističkog harizmatskog kultizma, javno se izjasnio u ovom smislu posle najnovije najave mojih knjiga. On je to učinio u vreme kada je ceo svet, posle fašističkog bacio pod noge i nasilje staljinističkog totalitarizma. U autoritativno intoniranom napadu sa tribine SK SSRNJ, 10. aprila 1990. godine, više na moju ličnost nego na ono što ja žeiim da saopštim javnosti, Korać je pokušao da me, uprkos moguće krivične odgovornosti, po kratkom postupku diskredituje kao autora, podmećući mi nepostojeće bolesti.
"Taj od meningitisa oboljeli čovjek, nikako se ne može svrstati u Titovog bliskog suradnika", kaže Korać ("Vjesnik", 11.4.1990. g.), kao da o Titu imaju pravo da pišu samo njegovi "bliski suradnici".
Meni, po Koraću, ne pripada mesto na osnovu mog praktičnog i naučnog rada, ni pravo na javnu reč, ni na argumentovane naučne rasprave, nego mesto i postupak sličan onom u slavnom Formanovom filmu "Let nad kukavičjim gnezdom", ili u onom koji je pokrenut prema potpukovniku Veljkoviću ("Duga", 3. 2.1990) — u duševnoj bolnici... a generalu Koraću i ostalim zastupnicima duhovne i moralne inkvizicije, navodno neosporno, "pravo" suđenja svakome (i o svemu), zasnovano na samovolji i beskrupuloznosti.


Pavle Jakšić | NAD USPOMENAMA | Urednik Ljubomir Kljakić | RAD • BEOGRAD
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: