"Srpsko zlo" ipak nije srpsko
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Srebrenica  « "Srpsko zlo" ipak nije srpsko
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: "Srpsko zlo" ipak nije srpsko  (Pročitano 8604 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 21, 2011, 01:20:53 am »

*

"SRPSKO ZLO" IPAK NIJE SRPSKO


Zapadne tajne službe niko ne može da optuži da su znale šta srpska strana smera, jer ni sama nije navodno znala šta hoće — teza je koju je dugo branio Holandski institut za dokumentaciju rata (NIOD) baveći se već godinama padom Srebrenice, stvarnim i navodnim zločinima bosanskih Srba pod vođstvom Mladić-Karadžić i ulogom pripadnika holandskih plavih šlemova.
 
Razumljivo, ni Holanđanima, kao ni drugim neposrednim ili posrednim akterima u aferi Srebrenica, nije stalo do otkrivanja istine već samo do opravdanja vlastite uloge. Doduše, i sada, kao i na početku, svaka strana u sukobu ima svoju istinu i svaka strana, osim srpske, ima pravo na svoju istinu. To što su sve te istine u suprotnosti jedna s drugom, malo koga zanima.
 
Tako, na primer, holandskoj tezi protivreči izveštaj dopisnika berlinskog lista Tagescajtung (TAZ) Andreasa Cumaha, koji je objavljen u jesen 1995. Cumah je tada pisao o protokolima, nastalim kao rezultat prisluškivanja razgovora Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. Razgovore su snimale zapadne tajne službe koje su, dakle, znale šta srpska strana sprema. Zašto je nisu sprečile ako je zaista pripremala "genocide"? Umesto toga, očigledno je bilo potrebno da se srpska strana navuče na zločine koji će kasnije biti žigosani kao "genocide" kako bi se opravdala zapadna intervencija protoiv Srba, najpre u korist tuđmanovske neoustaške Hrvatske i izetbegovićevske muslimanske Bosne, a potom u interesu kosovsko-albanske OVK.
 
Prema svedočenju samih bosanskih muslimana bliskih Izetbegoviću (Mustafić), tadašnji američki predsednik Klinton savetovao je muslimanskog predsednika BiH da mu je za intervenciju NATO potrebno da Srbi u Srebrenici poubijaju najmanje 5.000 muslimana! Sličnim trikom poslužiće se kasnije i OVK u Račku kako bi pružio Zapadu pokriće za intervenciju NATO-a. O tome jasno govori televizijsko priznanje Hašima Tačija koji je izjavio da mu je najveće dostignuće u ratu protiv Srba i Srbije inscenacija događaja u selu Račak.
 
Za razliku od Izetbegovićevih saradnika i Tačija, ni nemački novinar Cumah, ni Holanđani to otvoreno ne kažu, ali kada se iz različitih delova sačini mozaik, proizilazi da su strane zapadne obaveštajne službe angažovane na Balkanu (pre svih američka CIA, nemačka BND, britanska MI-6 i francuska obaveštajna služba) ne samo znale šta se oko Srebrenice priprema, već su na posredan način srpsku stranu navlačile i podsticale na zauzimanje odnosno oslobađanje Srebrenice od muslimana, iako je grad u to vreme bio zaštićena zona OUN-a. Razumljivo, zadnja namera bila je da im srpsko zauzimanje Srebrenice kao zaštićene zone UN-a kasnije posluži kao pokriće za Tuđmanovo "oslobađanje" Krajine, koja je takođe bila zaštićena zona UN-a.
 
Zapadne sile na čelu sa SAD bile su dužne da, kako je u časopisu "Mediteranien kvoterli" pisao dopisnik najtiražnijeg američkog dnevnika Njujork Tajmsa Dejvid Bajnder (pošto u matičnom listu to nisu hteli da mu objave), ispune dato obećanje i vrate Tuđmanu uslugu koju im je učinio kada je u Vašingtonskom sporazumu pristao na prekid vatre sa Izetbegovićevim muslimanima i ulazak Hrvata u federaciju sa Izetbegovićevom muslimanskom državom.
 
Ako je to tačno, a po svemu sudeći, pre ili kasnije prava istina mora izaći na videlo, Srebrenica je, u stvari, bila neka vrsta Markala I, kasnije Račka, jer je trebalo da posluži kao izgovor i pokriće za zajedničko zapadno-hrvatsko-muslimansko kažnjavanje Srba i zauzimanje teritorija koje su oni držali kako u Hrvatskoj, tako u BiH. Uostalom, ne govori li u prilog tome da je bilo dogovora i sam podatak da Izetbegović ne samo da nije uputio snage radi podrške borbi muslimana za odbranu Srebrenice, već je naložio da se njegove odbrambene snage povuku! O tome, između ostalog, govori i sam Naser Orić, koji je na muslimanskoj strani bio zadužen za odbranu Srebrenice.

U naredbi za napad na Srebrenicu od 12. jula 1995, na čiji se audio snimak američke obaveštajne službe nemački novinar Cumah poziva, Karadžić jasno daje direktivu Mladiću da osvoji Srebrenicu. I, ne samo to. Kako se iz snimljenog dokumenta vidi, Karadžić traži da se navodno ide na potpunu eliminaciju neprijatelja.
 
Holandski Institut za ratnu dokumentaciju sve vreme tvrdi da je Cumah snimke dobio od tadašnjeg ministra inostranih poslova BiH Muhameda Šaćirbeja, a ne, kako Cumah navodi, od američke tajne službe. Tek kasnije holandski saradnik NIOD-a i autor studije o Srebrenici, Viebes, priznao je da nema dokaza za svoje tvrđenje, što je otvorilo novu raspravu o tome jesu li zapadne tajne službe znale šta se sprema oko Srebrenice ili nisu.
 
Nemački obaveštajni stručnjak Erih Šmit Enbom iz Instituta za istraživanje mira u Wailhaimu, poznat kao vrhunski stručnjak za geostrateška i geopolitička pitanja (prvi je u svetu svojevremeno raskrinkao ulogu nemačkih ministara Hansa Ditriha Genšera i Klausa Kinkela u rasturanju Jugoslavije i saradnji hrvatskih secesionistički nastrojenih političara na najvišem republičkom nivou sa nemačkom obaveštajnom službom BND još od 1945, inače autor čuvene knjige o Kinkelu kao šefu BND-a "Njuškalo bez nosa"), iznosi u intervjuu nemačkom radiju Deutsche Welle mišljenje da su za srebrenički scenarij postojale tri mogućne varijante:
 
1. Da su u slučaju bivše zaštićene zone UN-a Srebrenice postojali veliki obaveštajni promašaji u elektronskom osmatranju terena;
 
2. Da su postojale dramatične greške u menadžmentu za informisanje tajnih službi;
 
3. Da su su neke tajne službe sa Zapada jednostavno prećutale informacije o predstojećem napadu na Srebrenicu, kako bi, s jedne strane, masakr u Srebrenici poslužio kao pokriće za zajedničku ofanzivu Tuđman-NATO na Krajinu, a zatim u saradnji sa muslimanima i na BiH, i s druge, kao adut za ucenu srpske strane na pregovorima u Dejtonu, koji su potom usledili, s ciljem da se izvuče politička i svaka druga korist za poslušnu prozapadnu stranu u sukobu.
 
Ovu treću varijantu nemački ekspert iz Instituta za mirovnu politiku Erih Šmit-Enbom smatra ne samo mogućom već i realnom, pošto svi događaji koji su usledili govore o tome da je ta pretpostavka najverovatnija i da je dobila potvrdu u budućem razvoju događaja.

Holandski institut za dokumentaciju rata NIOD, međutim, takvu mogućnost isključuje i konstatuje da je reč o čistom cinizmu, iako se u međunarodnoj javnosti, posebno među akterima na tadašnjoj bosansko-hercegovačkoj sceni, čuje ne samo da su zapadne službe znale za pripremu srpskog napada, čak i samog zločina, već su ga, više ili manje, direktno režirale, podstičući ga i raspirujući njegove razmere do neverovatnih granica.
 
Nije li cela istorija CIA i tajnih službi protkana čistim cinizmom, pita se nemački ekspert Erih Šmit Enbom u osvrtu na holandske primedbe i, u intervjuu nemačkom radiju Dojče vele, dodaje: "U slučaju Srebrenice postoje ne samo indicije već i nepobitni dokazi o tome da se znalo šta se sprema ovoj navodno zaštićenoj UN zoni. Moralo bi se ispitati da li je Holandski institut za ratnu dokumentaciju NIOD uopšte želeo da otkloni sumnje da su Amerikanci 1995. holandski bataljon i UN svesno ostavili na cedilu. Čak je i nemačka tajna služba Bundesnachrichtendienst (BND) znala šta će se desiti."

"Ja sam to, pripremajući najnoviju knjigu o radu BND-a, istražio i dobio izričito potvrdan odgovor", izjavljuje nemački ekspert Erih Šmit Enbom. On je pojasnio da su mu informacije potvrdili upravo saradnici nemačke tajne službe iz sektora za praćenje i prisluškivanje. Nemačka tajna služba je, međutim, kako se navodi u studiji holandskog instituta NIOD, to navodno demantovala, što je i razumljivo.
 
Bilo kako bilo, Holanđanima savest nije čista, što objašnjava njihovo ponašanje sve do danas: oni i dalje blokiraju ulazak Srbije u EU i prete da nastave da to čine sve dok i Mladić posle Karadžića ne bude isporučen Hagu.
 
Nemački ekspert za obaveštajne stvari Enbom dalje tvrdi da mu se nije jednom desilo da tajna služba negira nešto za šta je on sam imao čvrste dokaze. Na pitanje da li ima utisak da je holandski Institut za ratnu dokumentaciju, istražujući šta su zapadne tajne službe znale o Srebrenici, svesno zametnuo trag, Erih Šmit Enbom iz Istituta za istraživanje odgovara: "Moj je utisak da su ključne informacije o Srebrenici bile zataškavane, i da se i dalje zataškavaju".


FRANCUSKI GENERAL ŽANVIJE — NAJODGOVORNIJI

Prema nalazima istrage Komisije holandskog parlamenta o događajima u Srebrenici, najveća odgovornost za propust da se jula 1995. spreči masakr leži na tadašnjem zapovedniku UNPROFOR-a, francuskom generalu Žanvijeu.
 
Pored njega, odgovornost za propust da se spreči masakr navodno više od sedam hiljada muškaraca (od kojih se blizu hiljadu i dalje nalaze na spisku onih koji redovno plaćaju struju u BiH, ne mali broj je takođe među živima u inostranstvu ili među poginulim širom BiH, ali ne u Srebrenici) i deportacija oko 25.000 žena i dece, snosi ipak holandski vojni vrh, koji je od civilnih vlasti skrivao informacije o tome šta se događa u Srebrenici, kao i komanda holandskog bataljona u Potočarima, koja je pogrešno procenila razvoj situacije i nije na vreme obavestila komandu UN-a o zbivanjima nakon ulaska srpskih snaga.
 
Na vrhu liste međunarodnih činilaca odgovornih za tragične propuste nalazi se zapovednik međunarodnih snaga, koji je odbio da Holanđanima pruži vazdušnu podršku, iako su se stekli svi uslovi za vazdušno delovanje. Kao i u izveštaju holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju, nakon koga je usledila ostavka vlade u Hagu, u izveštaju parlamenta naglašava se da su Holanđani u Srebrenicu upućeni nedovoljno opremljeni i obučeni, sa nedovoljno jasnim mandatom.
 
Holandske vlasti, dakle, imaju svoj deo odgovornosti — vlada je morala biti svesna rizika kojem je bataljon izložen u Srebrenici, ocena je formirane Komisije koja takođe navodi da je koordinacija između ministarstava odbrane i spoljnih poslova bila "nedostatna".
 
Međutim, po Holanđanima, ključnu odgovornost za počinjene zločine snose "pojedinci iz vojnog i političkog rukovodstva bosanskih Srba", te se, s tim u vezi, od vlade traži da snažnije insistira na hapšenju Mladića i njegovom što bržem suočavanju sa haškim sudijama pred kojima se već nalazi Karadžić.
 
Prema pisanju švajcarskog dnevnika "Noje Cirher cajtung" (Neue Zurcher Zeitung), o izveštaju iz Amsterdama o slučaju muslimanske enklave Srebrenice 1995. godine i o tadašnjoj ulozi holandskog bataljona u sastavu snaga UN-a, na svetlo dana izlazi malo toga novog. Na više hiljada strana iznose se slabosti misije UN-a u Srebrenici, ali ništa o pozadini tih navodnih slabosti.

U leto 1995. godine holandski plavi šlemovi su bili stacionirani u Srebrenici koju su UN pre toga proglasile za bezbednosnu zonu. Za vreme i nakon zauzimanja Srebrenice bosanski Srbi na čelu sa generalom Ratkom Mladićem ubili su, ponavlja i švajcarski dnevnik kao i svi zapadni mediji, otprilike 7.000 muslimana. Drama u Srebrenici je zbog toga postala trauma za Holandiju.
 
Vlada bivšeg premijera Vima Koka je u aprilu 2002. godine, posle objavljivanja izveštaja Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, podnela ostavku kako bi se razjasnila politička odgovornost Holandije. Holandija ne može da se krije iza međunarodne politike; zemlja snosi deo odgovornosti, iako su holandski plavi šlemovi navodno časno i savesno obavljali svoj posao u Srebrenici. Kao i ranije objavljeni izveštaj, i parlamentarna istraga navodi na zaključak da se "genocide" nije mogao izbeći. Glavna krivica za "genocide" pripisuje se bosanskim Srbima. Međutim, o pozadini se i dalje zna ili malo ili ni malo.
 
Teške kritike u izveštaju upućene su i na račun bivšeg komandanta holandskih kopnenih snaga Hansa Kouzija. Kouzi je tadašnjeg ministra odbrane Jorisa Vorhuvea nedovoljno i neprofesionalno informisao o mogućim ratnim zločinima, čime ga je doveo u političke probleme. Istovremeno se kritikuje i sam Vorhuve zbog slabosti u rukovođenju. Holandska vlada i parlament su se prilikom slanja snaga u Bosnu rukovodili "emocionalnim i humanitarnim aspektima", ali nije preduzeta integralna analiza mogućih rizika na licu mesta.
 
Kao neshvatljivo označeno je ponašanje holandskog bataljona u odnosu na informacije tajne službe. Zatim, bataljon nije bio dovoljno opremljen, što se može dovesti u vezu sa nedovoljno jasno formulisanim mandatom UN-a. Holandski bataljon je u julu 1995. godine s pravom tražio podršku snaga iz vazduha. Bili su ispunjeni uslovi neophodni za to. Prema mišljenju istražne komisije, francuski general Žanvije bio je tada nadležan da izda nalog za podršku iz vazduha, ali nije učinio ništa. Zašto?

"Srebrenica, Žepa i Goražde su bile tri koščice u grlu Republike Srpske", navodi se u jednoj analizi CIA. Ako bi osvojili preostale bošnjačke enklave, Srbi bi osigurali da na kraju rata celo Podrinje pripadne njima. Ta je jednostavna kalkulacija bila jasna i Ujedinjenim Nacijama, kaže Andreas Cumah, dugogodišnji dopisnik berlinskog Tageszeitung-a iz UN-a.

"Odeljenje za mirovne operacije UN-a u Njujorku (DPKO) znalo je još početkom 1995. da Karadžić i Mladić planiraju da napadnu Srebrenicu. Do ovih saznanja UN su došle posredstvom nacionalnih obaveštajnih službi, ali i vlastitih obaveštajnih potencijala u Bosni. Naznake koje su upućivale na takav rasplet bile su toliko snažne da je tokom marta Odeljenje za mirovne operacije UN, pod predsedništvom tadašnjeg šefa tog odeljenja Kofija Anana, održalo seriju sastanaka na kojima se razgovaralo o tome kako sprečiti napad na Srebrenicu. Napravljen je plan po kojem je postojećih oko 300 lako naoružanih holandskih vojnika trebalo zameniti teško naoružanim danskim kontingentom koji je, u to vreme, bio raspoređen u okolini Tuzle".
 
"Drugog aprila 1995. u Njujorku su se sastali Kofi Anan i američka predstavnica u UN Madlen Olbrajt. Na tom je sastanku plan za odbranu Srebrenice odbačen. Nikad nisam doznao — zašto? Sastao sam se s Kofijem Ananom 1999, stavio pred njega na sto pismene i potpisane izjave svih učesnikaa tog dogovora o Srebrenici i pitao ga šta se dogodilo na sastanku s Madlen Olbrajt i zašto se odustalo od plana? Rekao je da mi na to pitanje ne može odgovoriti i da je dosije Srebrenica zvanično zatvoren".
 
"U jesen 1995. doznao sam da je", tvrdi Andreas Cumah, "francuska obaveštajna služba dosta ranije znala da se priprema napad na Srebrenicu. General Bernard Žanvije, koji je u to vreme bio zapovednik UNPROFOR-a za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Zagrebu, tu je informaciju dobio od francuske vojne obaveštajne službe, ali i od svojih podređenih — holandskog zapovednika u Srebrenici i zapovednika UNPROFOR-a u Bosni. Obojica su upozorili generala Žanvijea da raspolažu vrlo uverljivim dokazima da je napad na Srebrenicu neminovan i zatražili da pozove u pomoć NATO-a kako bi se napad sprečio. On je to odbio. Šest dana zaredom, od 6. do 11. jula, primao je isti zahtev od dvojice nižih zapovednika i uvek ga odbijao. Pouzdano znam i video sam dokaze da je general Žanvije tako postupio po naređenju što ga je primio iz Predsedničke palate u Parizu."
 
Francuski se general do poslednjeg trenutka uzdržavao da pozove NATO u pomoć jer ga je na to obavezivao i tajni sporazum koji je, mesec dana pre napada na Srebrenicu, u Zvorniku postigao s Ratkom Mladićem. Da bi izbegao da vojska bosanskih Srba nastavi da uzima vojnike UNPROFOR-a kao taoce svaki put kad NATO izvede vazdušni udar, Žanvije je obećao da više neće tražiti podršku iz vazduha. O tome nesumnjivo znaju više agenti francuske obaveštajne službe, ali ih pripadnost toj službi i dalje obavezuje na ćutanje (na primer, rečito ćutanje francuskog lekara pri UNPROFOR-u, u vreme secesionističkih ratova, agenta Barioa koji je svedočio u procesu Slobodanu Miloševiću).

Iako su sve zapadne analize ukazivale na neodrživost izolovanih muslimanskih enklava u Srebrenici, Žepi i Goraždu, iako je postojalo uverenje da će ih srpska strana neutralisati, pripreme za sam napad izvedene su brzo i gotovo neopaženo, tvrdi Wiebes. "Ono do čega smo došli istražujući ove događaje i što do sada nije osporeno, pokazuje da se ni na jednom od procesa koji se vode pred Haškim tribunalom ne iznose činjenice o dugo planiranoj akciji, već se sugeriše da su pripreme napada na Srebrenicu trajale svega nekoliko dana".
 
Mladić je počeo pripreme 2. jula, što potvrđuje i strogo poverljiva analiza napada na Srebrenicu, koju je kasnije izradila britanska vojna obaveštajna služba i koju sam imao priliku da vidim. Pripreme su protekle neopaženo. Napad je počeo šest dana kasnije, 8. jula. Zauzimanjem Srebrenice proširio bi se etnički čist prostor uz granicu sa Srbijom, prestala bi potreba za održavanjem više od 1.000 kilometara linije dodira oko istočnih enklava i okončali bi se stalni napadi koji su iz njih preduzimani.
 
Kakav je bio stav tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića prema događajima oko Srebrenice? Dok jedni smatraju da je Milošević bio užasnut kada je čuo o tim događajima, drugi pak ističu da je bio u toku priprema i čak se sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom dogovarao o podeli BiH i sudbini srpske Krajine i drugih oblasti u Hrvatskoj u kojima su vekovima živeli Srbi.


HOLANDSKI STRUČNJAK: MASAKR NIJE PLANIRAN

Pad Srebrenice i okolnosti koje su do njega dovele još su 1995. godine otvorili više nepoznanica na koje ni do danas uglavnom nema konačnih, ni do kraja argumentovanih odgovora. Analiza delovanja zapadnih obaveštajnih službi u tom razdoblju, posebno američkih i britanskih, mogla bi bar da ukaže na deo odgovora, ocenjuje američki radio Slobodna Evropa u seriji o tome šta su znale a šta nisu zapadne obaveštajne službe o pripremi događaja u Srebrenici i oko nje.
 
Da li su masovna pogubljenja srebreničkih muškaraca bila ranije planirna, jedno je od ključnih pitanja koje je za holandsku vladu istražio stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu, dr Cees Wiebes: "Ako planirate masovna pogubljenja, morate prethodno osigurati kamione, bagere i gorivo. Kada smo istraživali ovo pitanje na licu mesta, otišli smo u građevinske kompanije na srpskoj teritoriji u istočnoj Bosni i pitali direktore kada im je naređeno da pošalju teške kamione na mesta gde su otkrivene masovne grobnice. Svi su odgovorili da su takvu zapovest primili 12. ili 13. jula, neki čak i kasnije. U to vreme je vladala i nestašica goriva. Ako nameravate izvesti zločin takvog obima, morate osigurati i dovoljne zalihe goriva. Takvih uputstava, međutim, nije bilo", ističe holandski stručnjak i ocenjuje da već to sugeriše da masovna pogubljenja nisu bila deo prvobitnog plana za napad na Srebrenicu.

"Vođstvo bosanskih Srba nameravalo je srebreničkom operacijom ('Krivaja 95') smanjiti deo enklave na jugu i preseći vezu sa Žepom. Ograničena vojna akcija, međutim, završila je kao ratni zločin bez presedana u novijoj povesti".
 
Na pitanje kako se to dogodilo, dr Wiebes odgovara: "Verujem da je u srpskim područjima oko Srebrenice bilo dosta mržnje i želje za osvetom zbog čestih napada koje su iz ove enklave preduzimale jedinice Nasera Orića. U srpskim selima oko Srebrenice u tim je akcijama do leta 1995, prema nekim procenama, poginulo između 1.200 i 1.500 srpskih civila. Čini se da su upravo zbog toga u masovnim pogubljenjima Srebreničana učestvovale lokalne srpske grupe. Nema sumnje da je ta smaknuća lično odobrio Ratko Mladić, ali su ih uglavnom izvodili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija iz tog dela Bosne. Zaključili smo da masakr nije bio prethodno planiran, i da je moguće da su nakon zaposedanja Srebrenice stvari unutar vojske bosanskih Srba izmakle kontroli."


ZAŠTO AMERIKANCI NISU TRAŽILI KARADŽIĆA I MLADIĆA?

Andreas Cumah (Zumach), dopisnik berlinskog dnevnika Tageszeitung, potvrđuje ovu pretpostavku uz jedan važan dodatak. Kao što je 1994.godine, pritešnjena lošim razvojem situacije u Bosni, američka administracija, uprkos embarga UN, prećutno dopustila dopremu iranskog oružja za armiju BiH, moguće je da je tako signalizirala i Slobodanu Miloševiću da neće intervenisati ako vojska bosanskih Srba zaposedne istočnobosanske enklave. "Time bi se olakšali pregovori o unutrašnjoj podeli BiH radi postizanja mira", kaže Cumah, ali masakr bošnjačkih muslimana sigurno nije bio deo prvobitnog plana za zaposedanje Srebrenice, odnosno tog, možda i prećutnog, razumevanja između Amerikanaca i Miloševića.
 
Stvari su izmakle kontroli, pa stoga američka vlada snosi ogromnu političku i moralnu odgovornost. Morali su znati da bi se tako nešto moglo dogoditi. Mladićevo je ponašanje do tada već bilo dobro dokumentovano i poznato. Odgovorni političari su morali računati na takvu mogućnost, smatra nemački novinar i objašnjava da je to razlog što je Mladić još uvek na slobodi i što nije izveden pred Haški tribunal. "Očito je da je Karadžić bio direktno uključen u taj sporazum i da znao je što je dogovoreno s Amerikancima. Čak i deset godina nakon Srebrenice i nakon promene vlasti u SAD, njegovo svedočenje pred sudom bilo bi vrlo štetno i po Amerikance, ali i po druge, po Nemce i Francuze, pre svih." Uostalom, i Mladić je posedovao garantije da Amerikanci neće intervenisati ukoliko vojska bosanskih Srba osvoji istočnobosanske enklave, pa je to pravi razlog zašto su Karadžić i Mladić bili tako dugo "neuhvatljivi".

Haški tribunal je optužio Radovana Karadžića i Ratka Mladića za genocid i ratne zločine. Veliki deo optužnice tereti ih za događaje nakon pada Srebrenice, iako su dokazi slabi i zasnivaju se na jednostranim i nedovoljno proverenim iskazima. U nedostatku logičnijeg objašnjenja, činjenicu da su i toliko godina posle srebreničkog zločina obojica bila tako dugo na slobodi, mnogi su skloni da objašnjavaju teorijom zavere: Karadžić i Mladić dobili su navodno garantije od Amerikanaca da ih neće progoniti ako se uklone s čelnih političkih i vojnih pozicija i ne ometaju sprovođenje Dejtonskog sporazuma.
 
"To je potpuna izmišljotina", tvrdi jedan od glavnih američkih pregovarača u to vreme i posebni izaslanik predsednika Klintona za Balkan, Džim O Brajen: "Nikada se o tome nije govorilo i nikada Karadžiću i Mladiću nismo izneli takvu ponudu. Bilo je nagađanja da je takav sporazum postignut pre Dejtona, u zamenu za oslobađanje zarobljenih francuskih pilota. Nikada i nigde nisam video dokaze koji bi potkrepili takvu tvrdnju. Postoji i špekulacija da je sporazum s Karadžićem i Mladićem postignut u leto 1996, ali znam da takvo što s američke strane nikada nije ponuđeno". Najviši funkcioneri Klintonove administracije više su puta ponovili kako nikada nisu sklopili nikakav sporazum s Karadžićem i Mladićem kojim im je zajamčena sloboda u zamenu za povlačenje iz javnosti.
 
Ipak, očigledno je da administracija nije ni preporučila američkim obaveštajcima i pripadnicima specijalnih snaga, koji su došli u Bosnu nakon Dejtona, da ih lociraju ili uhvate, kaže dr Cees Wiebes: "CIA je nakon Dejtona prvi put uspostavila stalno prisustvo u Sarajevu. Kada sam pitao njene predstavnike, koji su tada stigli u BiH, šta im je bio prioritetan zadatak, na moje veliko iznenađenje rekli su mi: 'Osloboditi se mudžahedina'. Kada sam ih podsetio da je upravo njihova služba dopustila tim ljudima da dođu u Bosnu, zauzvrat bih uvek dobio veliki osmeh i odgovor: 'To je bila tadašnja politika'".
 
Britanskim i američkim obaveštajnim službama i njihovim specijalnim snagama koje su bile prisutne u BiH nakon Dejtona naređeno je da, po svaku cenu, prvo eliminišu mudžahedine. Te su akcije nekada sprovođene na vrlo brutalan način, često u insceniranim saobraćajnim nesrećama u BiH i Hrvatskoj.
 
"Dok su britanski i američki obaveštajci i specijalci tragali za mudžahedinima i uništavali njihove baze, Karadžić (u međuvremenu uhapšen i prebačen u Hag — prim. red.) i Mladić su se, bez većeg prikrivanja, kretali po dejtonskoj Bosni, čiji je mir tada osiguravalo 60.000 vojnika NATO-a. Zapadne obaveštajne službe ni danas ne tragaju za dvojicom haških bjegunaca", govorio je tada Cees Wiebes, autor studije 'Zapadne obaveštajne službe i rat u BiH'. "Prema onome što znam i što su mi rekli ljudi koji su još uvek obaveštajno aktivni u Bosni, lociranje i hvatanje Karadžića i Mladića nije glavni zadatak zapadnih obaveštajnih službi i one ne rade aktivno na njihovom otkrivanju. Ljudi iz američke obaveštajne zajednice s kojima sam razgovarao u Vašingtonu tvrde da nema ni političke volje da se pristupi tom zadatku. Neki su mi kazali kako je to zbog toga što se strahuje da bi Karadžić i Mladić mogli, tokom suđenja, izneti i neke po Zapad neugodne činjenice. Dakle, nema političke volje, pa zato nema ni operativnih akcija obaveštajnih službi koje bi mogle ući u trag beguncima".


Priredio
Života Ivanović

Nastavak možete pročitati u časopisu za književnost i kulturu: LJUDI GOVORE | godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik: Radomir Baturan | Toronto, Kanada
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: