Srebrenica — izdani grad [A town betrayed]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Srebrenica  « Srebrenica — izdani grad [A town betrayed]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srebrenica — izdani grad [A town betrayed]  (Pročitano 8191 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Januar 01, 2011, 10:42:14 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 13, 2011, 03:54:36 pm »

*
STEFAN KARGANOVIĆ:


SREBRENIČKI KULT RASPADA SE NA ŠIROKOM FRONTU

Ako kultistima nije pošlo za rukom da po svojoj meri tu priču zatvore i zacementiraju do sada, oni to sigurno neće postići nikad

Neodrživa zvanična verzija događaja u Srebrenici u julu 1995. raspada se na širokom frontu. Sve manji broj ljudi zanimaju besomučno ponavljane banalnosti o "osam hiljada streljanih muškaraca i dečaka". Sve su brojniji oni koji zahtevaju da se sazna istina, bez propagandnog doterivanja: šta se stvarno dogodilo u Srebrenici?

Dokumentarac "Srebrenica: izdani grad" norveškog reditelja i istraživačkog novinara Ole Fliuma, koji je nedavo emitovala norveška državna televizija, poslednji je u nizu dokaza da se nametanjem političkog konformizma težnja za istinom ne može potisnuti. Sledbenici srebreničkog kulta u Norveškoj propratili su taj iskren pokušaj objektivnog sagledavanja srebreničke tragedije protestnim urlicima i grubim pretnjama upućenim ne samo reditelju već i Bošnjacima koji su sarađivali sa njime na izradi ovog izuzetnog dokumenta. Taj bes je razumljiv jer Fliumov dokumentarac izazovno prekoračuje sve njihove crvene linije zabranjenog diskursa: analizira se uloga sarajevskog ratnog rukovodstva u pripremanju terena za Srebrenicu, iznose se provokativni zločini Nasera Orića i njegovih bandi protiv srpskog stanovništva srebreničkog kraja, procenjuju se stvarni gubici bošnjačke strane kako u borbenim dejstvima tokom proboja kolone 28. divizije, tako i od streljanja ratnih zarobljenika, da navedemo samo nekoliko glavnih tačaka.

Ali neoborivi dokazi koje je Ole Flium izneo u svom filmu, što još jedanput potvrđuje našu tezu da, kada je Srebrenica u pitanju, ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda, predstavljaju samo jedan od mnogih istraživačkih projekata u svetu koji imaju za cilj korekciju prevaziđene ratne propagande i utvrđivanje stvarnih činjenica. Zapažena studija američkog profesora Edvarda Hermana "Srebrenički masakr: dokazi, kontekst, politika" još je jedan u nizu ozbiljnih stranih radova koji se bave ovom temom gde se postavljaju prava pitanja i sugerišu razumni odgovori.

Profesor Herman kaže da Srebrenica predstavlja "trijumf propagande na kraju dvadesetog veka". Polazeći od te nesumnjivo tačne konstatacije, on i njegovi ugledni američki i britanski saradnici razmatraju politički kontekst iz kojeg je nastala ta propagandna priča, dokazni materijal na kojem počiva i mehanizme — među kojima se ističe Haški tribunal — zahvaljujući kojima je ta lažna priča stekla prividnu respektabilnost sudski utvrđene "istine."

U poglavlju za poglavljem profesor Herman i njegovi saradnici raskrinkavaju neodrživu konstrukciju koja se zloupotrebom moćnih medijskih i političkih mehanizama već petnaest godina uporno nameće: "Vojni kontekst pada Srebrenice" od Tima Fentona; "Igra sa brojevima" Džonatana Rupera; "Zloupotreba svedoka i dokaza u Hagu" Džordža Samuelija; "Haški tribunal i Srebrenica" prof. Majkla Mandela; "Kako su američki mediji izveštavali o Srebrenici" prof. Edvarda Hermana; i "Sumarni zaključci" takođe od prof. Hermana.

U poslednjem poglavlju prof. Herman skreće pažnju na neobičnu činjenicu da je zvanični bilans srebreničkih žrtava — osam hiljada — bez obzira na problematičan način kako je nastao (ukupna cifra sklepana od izveštaja Međunarodnog Crvenog krsta o 5.000 nestalih i posmatrača Unprofora sa terena o oko 3.000 poginulih u proboju) od tada pa do danas u zvaničnoj verziji ostao zaprepašćujuće stabilan. Sve druge cifre slične prirode, uporedo sa daljim i objektivnijim istraživanjima, redovno se ispravljaju naniže: ukupan broj poginulih u ratu u BiH sa nekadašnje fantastične cifre od 250.000 sada je preciznije revidiran na oko 97.000; pravi broj žrtava sasvezničkog bombardovanja Drezdena sa nemačke propagandne cifre od preko 400.000 spao je na verovatnijih 30.000; sada znamo da u napadu na njujorške kule 11. septembra nije stradalo deset hiljada ljudi, kako se u prvom trenutku govorilo, nego oko 3.000. Ali objektivno preciziranje stvarnog broja žrtava moguće je na svim drugim mestima — osim u Srebrenici.

Prof. Herman i njegovi saradnici odbacuju drski zahtev srebreničkih propagandista da se njihovom omiljenom falsifikatu mora bezpogovorno klanjati. Prof. Herman je isuviše ugledan da bi imao da brine o svojoj političkoj korektnosti: za svaku tvrdnju on uporno traži dokaze.

Nakon savesnog istraživanja, on i njegovi koautori nisu uspeli da pronađu tela 8.000 streljanih ratnih zarobljenika niti činjenične okolnosti koje bi se mogle uklopiti u definiciju genocida. Ono što jesu pronašli, najvećim delom sa osloncem na rezultate naše nevladine organizacije "Istorijski projekat Srebrenica" je da forenzički materijal sa terena uopšte ne podržava zaključke sudskih veća u Hagu i Sarajevu. Najverovatnije je da veća taj obiman i tehnički vrlo složen materijal uopšte nisu ni pregledala niti su ga ozbiljno uzela u obzir pre donošenja naručenih odluka nakon montiranih suđenja. Što se tiče grubih procesnih prekršaja samog suda, bez kojih se do niza besmislenih zaključaka u srebreničkim predmetima uopšte ne bi moglo ni doći, to Haški tribunal svrstava u red najsramnijih ad hoc sudilišta u novijoj pravnoj istoriji.

Kada se pročita "Srebrenički masakr" od profesora Edvarda Hermana i njegovih saradnika (ta knjiga će uskoro biti objavljena na srpskom jeziku u izdanju našeg Fonda), stiče se neodoljiv utisak da razumljiva težnja pobornika srebreničkog kulta da svoju verziju događaja ("partijsku liniju", kako se duhovito izražava prof. Herman) zacementiraju zauvek — neslavno propada. Zahvaljujući Ole Fliumu, profesoru Hermanu, Dijani Džonston i mnogim drugim odvažnim ljudima i ženama u svetu kojima je stalo do istine, Srebrenica je u punom smislu te reči otvorena priča u koju se neprestano ugrađuju do skora nepoznate činjenice i nova saznanja.

Ako kultistima nije pošlo za rukom da po svojoj meri tu priču zatvore i zacementiraju do sada, oni to sigurno neće postići nikad.


utorak, 23 avgust 2011 | Novi standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 13, 2011, 03:56:59 pm »

*
DA SE ZNA


SREBRENICA — IZDANI GRAD:
FILM NORVEŠKOG REDITELJA, PUBLICISTE I NOVINARA OLE FLIUMA 1


IZETBEGOVIĆ PRODAO MUSLIMANE SREBRENICE


Teza da su Srbi krivi za sve zločine u bosanskom ratu ne samo da ne može da opstane, već je došlo vreme da se ta jednostrana priča promeni. To tvrdi norveški reditelj, publicista i novinar Ola Flium, autor dokumentarnog filma o Srebrenici. Njegov film je u dva nastavka emitovan na TV NDK. Nakon projekcije došlo je do burne reakcije ne samo u Norveškoj, već i u drugim zemljama. Nijedna srpska televizija nije htela da otkupi ovaj film.

Tabloid objavljuje transkript ovog dokumentarca, svedočenja o "slučaju Srebrenica"



*   *   *

Srebrenica u istočnoj Bosni je pust grad. Više od 7.000 muslimana nije se vratilo nakon građanskog rata. Njih su 1995. godine ubili srpski vojnici u sledu događaja koji se često nazivaju najgorim genocidom od kraja Drugog svetskog rata. Svake godine, na godišnjicu pada Srebrenice, sahrani se određen broj ekshumiranih tela nastradalih. Rođaci dođu iz svih krajeva sveta kako bi se oprostili od voljenih.

Srebrenica još uvek privlači veliku pažnju medija. Vlada Bosne i Hercegovine koristi svaku priliku da podseti svetsku javnost na to da UN nisu zaštitile Srebrenicu.

Već nekoliko godina novinar Mirsad Fazlić - Fazlo, istražuje šta se dogodilo u Srebrenici. Poglavlje o Srebrenici još uvek nije dovršeno. Mirsad Fazlić - Fazlo kaže: "Srebrenica je do sada uvek smatrana jednostavnom pričom, ali nije baš tako. Moj zadatak je da otkrijem istinu".

Jugoslavija je počela da se raspada 1991. godine. Muslimanska većina predvođena Alijom Izetbegovićem proglasila je nezavisnost Bosne i Hercegovine 1992. godine. Srbi su se suprotstavili toj odluci i uskoro je izbio građanski rat.

Radovan Karadžić je upozorio muslimansko rukovodstvo: "Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat, ovde.

Građanski rat u Bosni sastavni je deo Fazlovog života. Fazlo je stupio u JNA 1990. godine. Pošto se Bosna odvojila od Jugoslavije on i njegovi drugovi Srbi postali su neprijatelji. Fazlo se priključio novoj bosanskoj vojsci.

Pre rata, na primer, 1990. su Srbi, Hrvati i Muslimani živeli u miru i slozi u čitavoj Jugoslaviji, a i u Srebrenici. Ljudi su dolazili u Srebrenicu da prodaju hranu, rade u fabrikama i okrepe se u čuvenoj banji. Dve godine kasnije više niko nije dolazio zbog zdravlja.

Isti snimatelj-amater zabeležio je građanski rat. Bio je to najkrvaviji rat u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Sukob je trajao od 1992. do 1995. godine. Srbi su kontrolisali JNA i njenu tešku artiljeriju. Uskoro su muslimanski gradovi bili opkoljeni. Srebrenica, Žepa i Goražde bili su izolovani unutar srpske teritorije. Slično se dogodilo i sa glavnim gradom Sarajevom.

Glavnokomandujući bosanske armije general Sefer Halilović dugo je uspevao da odbrani muslimanske oblasti.

Sefer Halilović: "Tad uspevamo odbraniti Srebrenicu u nemogućim uslovima, tad šaljemo municiju, uspevamo nešto ljudi unutar poslati, naoružanja i tako smo odbranili Srebrenicu".

Još jedan čovek iz Srebrenice nametnuo se kao komandant. Brigadir Naser Orić uskoro je postao legenda. Zvali su ga Branilac Srebrenice. Orić je napadao okolna srpska sela kako bi prikupio dovoljno hrane za 40.000 žitelja Srebrenice.

Muslimanske snage uništile su 50 srpskih sela. Žene, deca i starci brutalno su ubijani. Srebrenica je postala omražena enklava unutar srpske teritorije.

Ove ruševine u okolini Sarajeva podsećaju Fazla na ratne dane, kao i žitelji Srebrenice i Fazlo je bio opkoljen i bombardovan od strane srpske artiljerije. Jedan događaj nikada neće zaboraviti: nije bio na dužnosti i otišao je iz kasarne. To mu je spaslo život.

Fazlo: "Tenkovska granata uletela je kroz prozor. Eksplodirala je u sobi u kojoj je bilo sedmoro ljudi. Bilo je gadno, svi su poginuli. Ne razmišljam više o tome jer ne želim. Pokušavam da zaboravim. Valjda je to normalna reakcija".


ISTRAGA

Fazlova istraga je počela kada je upoznao Fuada Justića, jednog od retkih muslimana koji su se vratili u Srebrenicu. Fuad ne krivi samo Srbe za masakr već i muslimansko rukovodstvo. On tvrdi da je Srebrenica žrtvovana zarad postizanja političkih ciljeva.

Fazlova istraga neće biti ograničena. Njegov prvi zadatak je da pronađe srpske žrtve iz okoline Srebrenice. Muslimani se ne usude da rade to. Pogotovu u selu Kravice. Mržnja prema muslimanima je jaka otkako su muslimanske snage napale Kravice na pravoslavni Božić 1993.

Napadači su spalili kuću Ratka Nikolića. Ratko je pokušao da se sakrije u šumi ali su ga pronašli i ranili. Ratko je prepoznao muslimanskog komandanta Nasera Orića i njegovog zamenika Zulufa Tursunovića.

Ratko Nikolić: "Tu ima česma, tu odozdo je išao kombi, rafalna pucnjava, ne puškaranje, Naser je nosi škorpion pištolj i okretao ga je. U njega je zeleno odelo, vojničke čizme, one preuske vojničke pantalone, fino, u Zulufa Tursunovića dobro se sećam kao da je to juče bilo, zelena beretka, automatska puška znam dobro..."

Ratka su mučili svakog dana narednih mesec dana. Zbog batina je ostao bez kuka. Posle mesec dana provedenih u srebreničkom zatvoru, Ratko je pušten u sklopu razmene zarobljenika. Niko nije našao tela šestorice ljudi koji su bili zatočeni sa Ratkom.

Crkva u Kravicama takođe je oskrnavljena u napadu.

Kod spomenika nastradalim Srbima, Fazlo je popričao sa dve udovice. Razgovor je ubrzo prekinuo jedan ratni veteran, Ilija Nikolić.

Jedna od udovica kaže: "Dvadeset šest kuća je bilo u Šiljkovcima, a sad nema ni jedne". Ilija Nikolić bio je ubeđen da su Fazla i ekipa špijuni. To je preovlađujući stav ljudi?

Fazlo: "U ovakvim mestima jeste. U gradovima nije. Ali u ovom selu..."

"Rat još uvek traje?"

"Da!"

Fazlo: "On je rekao da je sa muslimanima na zdravo-zdravo, ali da ih mrzi, zato što oni mrze njega. On je pun besa. Rekao je kada bi znao ko mu je ubio brata, odmah bi se osvetio celoj porodici".

U martu 1993. Srbi su povratili izgubljene teritorije. Ovu ofanzivu je obeležio iskusni ratni snimatelj Miša Urošević iz Beograda. Tokom većeg dela rata, Miša je bio jedini izveštač iz Srebrenice. Izgubio je oko od gelera i zamalo je nastradao. Ali uprkos tome on još uvek radi kao snimatelj. Miša svoje snimke čuva pod ključem, jer je na njima zabeleženo ubijanje civila u spaljenim Kravicama. Isti zidovi se vide i na drugim fotografijama.

Ovo su pobedonosni muslimanski borci u Kravicama 1993. Broj rupa na zidovima identičan je sa Mišinim snimkom. Time je uklonjena svaka sumnja u pogledu učesnika napada na Kravice. Na jednoj fotografiji vidi se ime njihovog komandanta. On sedi na konju, a ime je napisano na zidu jedne spaljene kuće.

Miša je snimio i beogradskog patologa generala Zorana Stankovića, koji je tokom rata izvršio obdukciju na više od 5.000 tela.

Zoran Stanković: "Mi smo došli u selo Kravice, rekli su nam — idete da obrađujete tela u Kravicama. I kada smo se stacionirali odjednom su nas napali psi koji su ostali tu nakon pobijenih svojih domaćina ili gazda, da se izrazim narodski, i oni su skrnavili ta tela".

Dr Stanković ne veruje nikome i zadržao je kopije nalaza obdukcije. On dobro zna da ovakvi dokumenti lako mogu da nestanu.

Dr Stanković: "Žrtve, 34 u Kravicama. Iz Kravica obdukcija Popović Risto 20. godište, ovo su opisi i ovo je njegovo telo. Znači telo koje je bilo zakopano kad smo mi došli i gde se vide povrede. Ovakvih primera ima na hiljade. Mnogim Srbima su vezivane ruke pre nego što su bili likvidirani".

Dr Stanković: "U Zvorniku, kao što sam pokazao, sa odsečenom glavom Miladin Ašević, i našli smo ljude čije su ruke i noge bile vezane žicom, a kasnije su ubijeni nakon toga". Snimatelj TV Beograd Miša Urošević pitao me je: "Da li ti lažeš kada pričaš o onim žicama i da li je to istina, kaži mi nije za kameru nego onako..."

Religijske dimenzije ubistava posebno je uznemirujuće. Muškarci su kastrirani u jednom nehrišćanskom obredu obrezivanja. Trudnim ženama stomaci su rasečeni rezovima u obliku krsta. Neki ljudi su razapeti. Ekseri su im zabijani kroz ruke. Orića su 1993. pitali u vezi sa mučenjima Srba. Miša ga je zvao preko radija.

Miša: "I tako da jedan školski drug Nasera Orića, kako da ga ne znam išao je sa mnom u školu. I zove ga motorolom, i kaže Naseru — tu je moj drugar koji hoće nešto da te pita. Ja pitam da li ti nije bilo lakše da uzmeš pištolj da ubiješ čoveka, nego da ga mučiš, vezuješ u lance i ukivaš ekserima, nego ovo. I znaš šta mi je on onda odgovorio: Ah, nemam kao vi četnici municije".

Kasnije je Miša imao priliku da direktno postavlja pitanja Oriću. Američka TV ekipa unajmila je Mišu zbog intervjua s Orićem u Srebrenici. Miši je rečeno da ćuti, jer da se saznalo da je Srbin, bio bi ubijen.

N: "Srbi su vas optužili za ubijanja?"

Naser Orić: "Pa, mi ratnici smo verovatno ubijali ratnike, odnosno vojnike, a ljude to može da ima više značenja, ovaj ako se kaže vojnike na vatrenoj liniji, onda je to sigurno, jer, ovaj, rat je bio i čitav svet zna da su se ovde vodile žestoke borbe i verovatno prilikom pucanja možda sam nekog i pogodio".

N: "A ubistva nevinih ljudi?"

Naser Orić: "Što se tiče tih stvari, to su bile samo dezinformacije od strane Srba, i kod mene na ovim prostorima nije se tako nešto desilo".

Ali ovaj amaterski snimak dokazuje nešto drugo. Na proslavi druge godišnjice formiranja muslimanske vojske, brigadir Orić preuzeo je zasluge za napad na Kravice i druga srpska sela. On to karakteriše odbranom muslimana, njihove teritorije i sprečavanja genocida nad njima.

Na srpskoj strani čuli su se drugačiji tonovi.

Masovna ubistva pokrenula su brojne zahteve za osvetom. Zbog opsade Sarajeva i Srebrenice ispaštali su mnogi civili. Neko rešenje je moralo biti pronađeno.


DELIMITARIZOVANE ZONE

U aprilu 1993. sastali su se komandanti zaraćenih strana. General Sefer Halilović i general Ratko Mladić potpisali su plan UN za Srebrenicu i druge gradove, po kome bi enklave postale demilitarizovane zone. Muslimani su obećali da će prestati sa napadima na okolna srpska sela i na 15.000 Srba koji su još živeli u Sarajevu. UN su poslale mirovne trupe koje će nadgledati sprovođenje sporazuma.

U isto vreme su mirovni pregovarači Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg okupili zaraćene strane na britanskom nosaču avion Invisibil kako bi pronašli mirovno rešenje za čitavu Bosnu i Hercegovinu.

Stotelnberg: "Na Invisiblu smo postigli dogovor i utvrdili principe. Sećam se da smo otišli razgovarajući o sprovođenju plana".

Izetbegović koji je podržao plan Oven-Stoltenberg, predomislio se. Posavetovao se sa ljudima iz Klintonove administracije koji su se protivili ovom mirovnom predlogu.

Stoltenberg: "Prvo su se prisutni složili, a onda smo se duboko razočarali kada smo saznali da su Amerikanci savetovali da se plan odbaci".

"Klinton ne želi da podrži plan koji legalizuje vojna osvajanja". Izetbegović je ovo protumačio kao američku podršku za svoju težnju ka većim i manje iscepkanim muslimanskim oblastima. Predsednik Izetbegović posavetovao se sa vojnim komandantom.

Sefer Halilović: "I tad počinju, Izetbegović testira nas, mi moramo odustati, preuzeti komandu Bosne pa u nekoj budućnosti neka nove generacije grade Bosnu i oko toga smo se sporili i nekoliko puta pokušao je sa mnom da razgovara. Sećam se da sam dva puta bio prisutan kada je on pozvao predstavnike Srebrenice i Žepe, pitao ih za mišljenje uz obrazloženje da nije siguran da mi to možemo odbraniti".

Uticajni komandir policije u Srebrenici Hakija Meholjić pozvan je na sastanak u hotel Holidej in u Sarajevu kako bi razgovarao o planu Oven-Stoltenberg. Hakija i delegacija Srebrenice bili su puni nade.

Hakija Meholjić: "Mi smo došli helikopterom na aerodrom i na aerodromu su nas iz helikoptera u transporter i transporter nas je dovezao s ove strane pozadi i mi smo tada, uveli su nas u jednu prostoriju gore na spratu gde je bio veliki sto. Mi smo seli kao delegacija i bio je Alija Izetbegović kao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine i znači to je bio sastanak sa predsednikom. Delegate je iznenadilo što ih je primio predsednik lično".


IZDAJA

Hakija Meholjić: "Reći ću izvorno šta je rekao predsednik: Dragi moji Srebreničani, kako ste? Dobro je, kako ste vi, predsedniče? Nudi mi Klinton da uđu četnici u Srebrenicu i pokolju 5.000 Muslimana, a to će izazvati napade NATO snaga na sve srpske snage u celoj Bosni i Hercegovini. Šta vi mislite o tome? Ja sam skočio i rekao: Jesi li ti lud, ko će odrediti ko će ići na klanje, ti ne ideš — ti ideš na klanje. Ovo je ono što je on rekao. I onda je počela rasprava.

Hakija Meholjić: "Da li je to njemu Klinton nudio, da li nije ja ne znam. Nakon naših izmenjanih nekoliko reči, rečenica gospodin Izetbegović je pitao: Da li prihvatamo zamenu Srebrenice i Vogošće, jer ima i tu ponuda. Tada smo svi mi delegati rekli: Predsedniče, ako ste nas zbog toga zvali nismo trebali ni doći, jer mi nemamo mandat da menjamo teritorije, jer nam nije za to dao dao narod.

Tada je Izetbegović okončao sastanak. Dok su još bili užasnuti predsednikovim predlogom, Hakiju i delegate iz Srebrenice predstavili su kao heroje.

Hakija Meholjić: "Posle toga uveli su nas na sednicu, bilo je to mučno i mi smo međusobno bili frapirani, da ne možemo da dođemo sebi, je l' to moguće da smo mi dati i da su nas dali, da će nas žrtvovati.

Na konferenciji je učestvovao i profesor Muhamed Filipović, jedan od osnivača SDA, vladajuće bosanske partije. Tokom rata bio je ambasador u Londonu i učestvovao je u pregovorima. Jednom prilikom o Srebrenici je razgovarao sa Slobodanom Miloševićem.

Muhamed Filipović: "Razgovarali smo o razmeni teritorije. Izetbegović mi nije ništa rekao, ali Milošević jeste. Milošević mi je rekao da je pitao Karadžića, zašto mu trebaju Srebrenica i Žepa kada tamo gotovo da nema Srba? Rekao mi je da mu je Karadžić odgovorio da želi da ima kompaktnu teritoriju uz Drinu i da će zato dati Hadžiće, Ilijaš i Vogošću. Ovakva razmena teritorije omogućila bi muslimanima Sarajeva veću slobodu i veze sa drugim muslimanskim oblastima. Ali general Halilović bio je protiv zamene tri sarajevska predgrađa za tri muslimanske enklave: Srebrenicu, Žepu i Goražde.

Halilović: "Ja sam rekao da mi to možemo odbraniti, naravno on (Izetbegović) je sa nevericom slušao ono što sam ja pričao i bio je uporan u ovom nastojanju da se zamene Srebrenica, Žepa i Goražde za delove ovde oko Sarajeva".



*  *   *


Na kraju života nećemo se sećati reči naših neprijatelja, već ćutanja naših prijatelja — dr Martin Luter King.

Skandal: Srbija odbila da otkupi film Ola Flium, iako je on u međuvremenu preuzet od velikog broja država Evrope.

TABLOID
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 13, 2011, 03:58:09 pm »

*

NORVEŽANIN SRUŠIO MIT O GENOCIDU

Dokumentarni film o Srebrenici režisera Ola Fluma, prikazan u aprilu na norveškoj televiziji u dva dela — "Grad koji se može žrtvovati" i "Tragovi iz Sarajeva" uzdrmao je javnost i doveo u pitanje preovlađujući vojni, politički, humanitarni i pravosudni tretman tog zločina. Koristeći muslimanske izvore, preživele Bošnjake i ratne komandante jedinica Armije BiH stacioniranih u Srebrenici, autor nudi potpuno drugačiji pogled na srebreničku tragediju, rušeći pre svega tvrdnju o nenaoružanoj vojsci Alije Izetbegovića, kao broj od 8.000 ubijenih Bošnjaka.

Razobličavanje medijskih laži o srebreničkoj tragediji donelo je Flumu mnogo nevolja.
 
Napali su ga sa raznih strana u kampanji koju predvodi Age Bohgrevnik iz norveškog Helsinškog odbora. Napad je stigao i sa adrese Saveta radiodifuzne agencije Norveške.

Na Fluma je nasrnulo i nacionalno novinarsko udruženje tvrdeći da je u svom filmu prekoračio standarde slobode govora i štampe u Norveškoj.
 
Ipak, najveću hajku vodi bošnjačka zajednica u Norveškoj koja broji oko 15.000 ljudi. Najavljuju tužbu protiv autora filma i lobiraju za to da norveški parlament donese posebnu rezoluciju o Srebrenici.
 
U filmu prikazujemo kako general Ratko Mladić ulazi u potpuno napuštenu Srebrenicu iz koje je prethodno izbeglo oko 15.000 muslimanskih muškaraca koji su preko srpske teritorije stigli do položaja pod kontrolom Armije BiH.
 
To je ličilo na ekstremno haotičnu situaciju, a nikako na planirano etničko čišćenje — konstatovao je Flum koji je sa engleskim kolegom, režiserom Dejvidom Hebditom, dugogodišnjim saradnikom BBC, radio na ovom dokumentarcu punih deset godina. Flum otkriva i da je postojala nagodba o Srebrenici.
 
U filmu Bošnjaci pričaju da su bili izdani od svojih nadređenih. Iz njihovih svedočanstava se nedvosmisleno vidi da su njihovi lideri žrtvovali Srebrenicu za oblast oko Sarajeva — kaže Flum.
 
On se osvrnuo i na medijske izmišljotine o srpskim logorima za istrebljenje muslimana za koje kaže da su ih isfabrikovale pi-ar firme Ruder Fin i Bernar Kušner. Kasnije se ispostavilo da se radilo o sabirnim centrima za razmenu zarobljenika, što je potvrdio i Alija Izetbegović.

 

FILM KONAČNO I NA RTS Udruženje za istinu o Srebrenici, sastavljeno od članova iz Norveške, Švedske, Danske, Kanade i SAD, tvrdi da je predlagalo RTS-u da otkupi i prikaže Flumov film gledaocima u Srbiji, ali da u tome nisu imali uspeha.
— Javni servis Srbije je otkupio film Ola Fluma i prikazaće ga narednih dana u udarnom terminu, čim nam to omogući programska šema — rekao je za "Vesti" direktor RTS Aleksandar Tijanić.


SARAĐIVALI I NOVINARI BOŠNJACI Dr Zorica Mitić, koja se već godinama u Norveškoj bori za istinu o Srbima, nalazi se u grupi saradnika reditelja Ole Fluma.
— Prikazani su užasni zločini mudžahedina nad Srbima, dokumentovani njihovim dnevnicima koje sam prevela za potrebe filma, kao i izjave srpskih svedoka, među kojima je svedočenje oca kojem su doneli obezglavljenog sina, izjavila je Mitićeva za "Pečat".
Ona kaže da režisera niko ne može da optuži za pristrasnost, pored ostalog i zato što su mu saradnici bili i dvojica novinara Bošnjaka — Esad Hećimović i Mirsad Fazić.


T. Zečević | 27.07.2011. | Vesti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 14, 2011, 12:27:17 am »

*

SREBRENICU TEK ČEKA PRAVA ISTINA

Teza da su Srbi krivi za sve ne samo da ne može opstati, već je kucnuo čas da se ta jednostrana priča promeni, tvrdi istaknuti norveški reditelj, publicista i novinar Ola Flium, autor dokumentarnog filma o Srebrenici. Dokumentarac od dva nastavka emitovan je na TV NDK, nakon čega je izazvao burne reakcije ne samo u Norveškoj, već i u drugim zemljama.

Flium smatra da je da je hajka na njega pokrenuta kako bi se skrenula pažnja sa činjenice da su muslimani tokom građanskog rata u Jugoslaviji tesno sarađivali sa najodgovornijim ljudima iz Al Kaide, kao i da su džihad ratnici bili pod direktnom komandom Alije Izetbegovića, bivšeg predsednika Predsedništva BiH. Srebrenički masakr gleda kao kompleksnu temu.
 
EVROPSKI BOJ

Šta vas je podstaklo da se bavite baš ovom temom, posebno što je srpski narod često demonizovan u zapadnim medijima?
  
Raspad Jugoslavije i posebno građanski rat u Bosni su vremenom postali evropski rat. Ima mnogo nas koji smo bili posebno vezani za Jugoslaviju jakim istorijskim familijarnim i prijateljskim vezama. Lično sam bio dirnut pričama azilanata, izbeglica sa Kosova i iz Bosne, koji su došli u Norvešku. Neki od njih su bili u mešovitim brakovima, Srbi oženjeni muslimankama ili Hrvaticama i obrnuto.
 
Oni su blagovremeno shvatili da bi se njihovi brakovi raspali da su ostali u zemlji. Kao i mnogi drugi, bio sam potresen pričama o srpskim zločinima, slikama iz Sarajeva, ljudima upucanim na ulicama, bombardovanjem grada i ništa manje masakrom u Srebrenici.
 
Malo-pomalo, posle razgovora sa različitim učesnicima u ovom ratu, shvatio sam da postoji i drugačija stvarnost od one koju su novinari predstavili. Srpske vlasti mnogo mogu sebi da zahvale zašto su Srbi bili predstavljeni na taj način jer nisu imale profesionalni odnos prema novinarima.
 
Niko nije želeo da razgovara sa nama kada smo pokušavali da ih intervjuišemo 2000. i 2001. godine. Tada smo snimali film "Savezničke laži" u koprodukciji sa BBC. To je bio film koji su videli ljudi u 50 zemalja. Upravo je taj film bio povod da nastavimo rad i snimimo filmove "Izdati grad" i "Sarajevo — rikošet".

Da li ste slutili na kakav prijem će vaš film naleteti?

Da, delimično. Mnogo toga o čemu sada govorimo već je bilo u različitim lokalnim novinama. Iz iskustva znamo da TV ima šire polje delovanja i da je prijem zato mnogo jači. Ipak, kampanja protiv naših filmova bila je ogromna, naše kolege u Bosni dobijale su pretnje po život.

Nažalost, mnogo je onih koji ne razumeju razliku između ratne propagande i istraživačkog nezavisnog novinarstva. Dvojica hrabrih kolega napravili su posao vredan divljenja sa svojom pričom o komplikovanijoj slici onoga što se dešavalo u Bosni. Oni su Bošnjaci i bili su naš osnovni izvor podataka. To su ljudi čije srce bije za slobodnu Bosnu, za slobodu govora i slobodne medije.
 
TAJNO NAORUŽAVANJE

Uprkos stavovima velikih sila i međunarodnog suda, vi ste nastavili istraživanja?
 
Naš zadatak nije bio da sudimo i osuđujemo. To je zadatak suda, ali nije zadatak suda da piše istoriju. Novinari i istoričari daju važniji doprinos razumevanju važnih političkih i vojnih procesa, koji su po pravilu držani kao tajna.

A u stvari, reč je obično o informacijama koje ne stignu do sudova, nego izađu na svetlo dana mnogo godina kasnije. Obično ih otkrivaju izvori koji više nemaju obavezu ćutanja ili je u pitanju arhivirani materijal koji više nije tajna. Više takvih živih izvora smo otkrili, a potom intervjuisali u našim filmovima.
 
Inače, u Bosni kao i u nizu drugih zemalja u kojima sam kao reporter pokrivao ratove, uvek je bio veliki izazov razdvojiti ratnu propagandu od stvarnosti. Otkrili smo nepoznate i nove strane bosanskog konflikta. Reakcije ukazuju na to da su otkrivene činjenice nove i za većinu.
 
Koji su to momenti i činjenice bile izazovne ili sumnjive?

Postoji čitav niz izvora koji svedoče o nepoznatim stranama rata na Balkanu. Susreti sa Bošnjacima koji žale za svojim porodicama otkrili su nam ne samo optužbe protiv Srba, već i protiv Alije Izetbegovića.

To su bila dva događaja koji su obeležili moje viđenje rata. Jedan od Bošnjaka je uzgred pomenuo izdaju Alije Izetbegovića prema njima i prema gradu, što je pobudilo našu pažnju. Ali pobudilo je pažnju i kod bosanskih novinara koji su kasnije usmerili istraživanje u tom pravcu. Posle toga smo malo-pomalo otkrivali komplikovanu i značajnu predistoriju masakra u Srebrenici.

Drugi događaj koji je privukao pažnju je priča o tajnom naoružavanju pored Tuzle 1994/95, a taj događaj je predstavljao kršenje zabrane Ujedinjenih nacija o naoružavanju. Ovo naoružavanje su potvrdili i centralni izvori u Armiji BiH. Taj isti izvor nas je uputio na trag priče o ulozi islamskih fundamentalista u Bosni i njihovoj vezi sa Al Kaidom.

ZEMLJA SA TRI STRANE

Šta vam je najteže bilo tokom snimanja filma? Da li ste se iznenadili, začudili?

Teško je i pored ove vremenske distance reći koliko je rat još prisutan ili nije završen u Bosni. Tokom istraživanja bili smo praćeni i optuživani da smo špijuni srpskih veterana, što je značajno podizalo nervozu kod bošnjačkih kolega.

Koji je vaš zaključak posle razgovora sa tolikim ljudima?

Bosna je zemlja sa tri istine. Konflikti su duboki i teški i verovatno će proći mnogo vremena pre nego što se ljudi slože oko najmanjih detalja. Srećom, postoje intelektualci na sve tri strane koji smeju i dalje da razmišljaju kao Jugosloveni. Isti slučaj je i sa nama novinarima.

Vođeni strahom da ne budemo optuženi za negiranje genocida ili srpsku propagandu, bavimo se i dalje rovovskim novinarstvom. Otuda, izostaje korišćenje protivničkih izvora, istinitost iskaza meri se po etničkoj pripadnosti, što je način da se nastavi ratna propaganda. Takva je delimično situacija i na srpskoj strani gde nacionalističke i revizionističke snage podrivaju slobodno novinarstvo.
 
Koje ste onda izvore koristili?

U našem novinarskom projektu vezanom za srebreničku tragediju, centralno mesto zauzima korišćenje podataka ili oslanjanje na bošnjačke novinare. Zajedno sa njima smo prolazili stare linije fronta i nagovorili Srbe da progovore. Mnoge od njih nismo mogli da koristimo jer je najveći deo njih bio obuzet namerom da pokažu da su samo Srbi bili žrtve.

Ipak, novinarski kodeks nas je obavezivao da saslušamo i njihove priče, a potom da ih uvrstimo u dalja istraživanja. Ispostavilo se da su i njihove storije takođe deo bosanske patnje.
 
ALIJA I AL KAIDA

Da li je ovim dokumentarcem okončan vaš rad na takozvanom srebreničkom slučaju?

Ne, radim na jednoj knjizi koja se zasniva na našem istraživanju i ne isključujem mogućnost da snimim još filmova. Kako se nove arhive otvaraju i ljudi osećaju da je vreme da i oni nešto kažu, bliže sam toj ideji. Bićemo tu da saslušamo njihove priče. Snimio sam nekoliko filmova i napisao nekoliko knjiga o II svetskom ratu i o hladnom ratu. Čak i danas otkrivam nove strane te dramatične istorije. Isto će se desiti i sa Bosnom.

Film u određenim krugovima u Norveškoj nije dočekan sa dobrodošlicom, kako to tumačite?

U osnovi je reč o politički motivisanoj kampanji koja pokušava da bagatelizuje i diskredituje naše istraživanje. Stvorio se utisak da mi negiramo genocid što je besmisleno.
 
U našim filmovima izričito naglašavamo da je reč o novom evropskom holokaustu i o najstrašnijem masakru posle II svetskog rata. Zato tumačimo ovu buku kao pokušaj da se skrene pažnja sa naše dokumentacije o kriminalnim i mafijaškim odnosima koji su postojali u Srebrenici pod Naserom Orićem i o tome kako se Alija Izetbegović poneo prema svom narodu.
 
Iako nas u ovoj kampanji optužuju da se bavimo prosrpskom propagandom u filmu "Sarajevo — rikošet", ta kritika je neosnovana i neprimerena.
 
A istina je da mi otkrivamo kontakte između Alije Izetbegovića i ekstremnih islamista iz vrhova Al Kaide. Oni treba da zauzmu svoje veliko mesto u istoriji Bosne. Napisali smo svoju verziju i ona se očigledno ne dopada onima koji vode kampanju protiv našeg programa.
 
PESMA I ŠLJIVOVICA

Kažu da Srbi žive u mitovima, a šta je karakteristično za zapadno društvo?

Svi narodi vole da se vraćaju u prošlost i pozivaju na političke ili istorijske događaje. Nažalost, srpsku istoriju su srpski novinari zloupotrebljavali. Isto se desilo i kada se raspadao Sovjetski Savez. Komunistički političari odjednom su postali nacionalisti i koristili su nacionalne i religiozne simbole u pokušaju da ostvare svoje lične interese. Zapad radi isto to. Takozvani Ti-parti pokret u Americi je dobra ilustracija za to.

Posle svega što ste otkrili i videli, mislite li da je priča o srebreničkoj tragediji definitivna ili slede nastavci sa iznenađenjima?

Ne, daleko od toga da je sve ispričano. I dalje je nejasno šta su u Americi i u bosanskom i srpskom rukovodstvu znali o dešavanjima u Srebrenici. Nedostaje detaljna priča o borbama između srpskih i muslimanskih snaga. Ova istorija neće biti sigurno ispričana sada, čekaće još mnogo godina.

I na kraju da li teza da su Srbi za sve krivi može opstati kao poslednja istina i da li je to nametnuta teza, usvojena pod pritiskom velikih sila?

Ta teza ne može opstati i vreme je da se promeni jednodimenzionalna priča. Potom će sve strane istorije polako zauzeti svoje mesto.
 
Da li ste ikad bili u Srbiji, da li vas je neko pozvao i imate li nameru da dođete?

Bio sam nekoliko puta u Srbiji ali me niko još nije pozvao da dođem. Rado idem ponovo u Srbiju, Bosnu, na ceo Balkan, ako me neko pozove.

Da li ste se u karijeri i ranije bavili tabu temama?

Često. Rano sam započeo sa kopanjem-traganjem za dokumentima u Dokumentu 2 za TV2 i za NRK-ov Brenpunkt (Fokus) i vremenom je to postao moj način rada.
 
Hvala, gospodine Flium, želeli bismo da vas vidimo i u prokaženoj Srbiji.

Hvala i vama. Srbija i Bosna su mnogo više od rata i masakra. Tamo je prisutno skoro neograničeno gostoprimstvo sa teškim razgovorima, fantastičnom hranom, strasnom muzikom i žestokom šljivovicom ispod drveta šljive.



FILOZOF NA TERENU Ola Flium rođen je pre 52 godine u norveškom gradu Namsosu u kome je završio osnovno obrazovanje. Studirao je istoriju u Trondhajmu, medije i film u Voldi, a filozofiju i psihologiju u Tromseu. Kao novinar radio je u lokalnim i nacionalnim listovima, a TV istraživač postao je 1995. godine.
Dobitnik je prestižnih domaćih i internacionalnih nagrada za istraživačko novinarstvo. Autor je i pet dokumentarnih knjiga, a danas radi kao urednik programa za Empo TV.
Još 2001. godine Ola Flium je sa Davidom Hebičom uzdrmao zapadnu javnost dokumentarnim filmom "Saveznici i laži", snimanim u Bosni, Hrvatskoj, Norveškoj, Americi i Engleskoj. Četiri godine kasnije film "Krađa istorije", koji je razjašnjavao krađe antikviteta iz ratnih zona Avganistana i Pakistana, nagrađen je u Norveškoj i Americi, dok je dokumentarac "Jedna loša priča" imenovan za Oskara.


BARBAROSA DOVEO "SVETE RATNIKE" U biografiji koju je napisao za "Vesti" Ola Flium otkriva još nekoliko detalja koji su najavili početak najkrvavijeg rata u Evropi posle II svetskog rata. A to je dolazak u Bosnu početkom 1992. godine 42 "sveta ratnika" iz Avganistana, na čelu sa vođom zvanim Barbarosa.
A Barbarosina deklaracija je glasila — Al Kaida ima za primarni cilj da napravi operacionu bazu u Evropi protiv svih neprijatelja Al Kaide i protiv Amerike. Čak 3.000 stranih vojnika borilo se u Bosni za džihad. Još kaže da su svi ti vojnici bili pod direktnom komandom bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, a koji je u zapadnim medijima glumio umerenog evropskog vođu.
Odmah po završetku rata u Bosni, krenuo je rat protiv Amerike i Zapada. A desetorica napadača na njujorške tornjeve bili su veterani iz rata u Bosni.


T. Zečević | 21.08.2011. | Vesti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: