Srboljub Živanović — Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Prećutana istorija « Srboljub Živanović — Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srboljub Živanović — Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja  (Pročitano 21930 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 16, 2011, 01:22:33 am »

**

MOŠTI I GROBOVI SRPSKIH VLADARA-SVETITELJA


Posle svršetka Drugog svetskog rata srpska nacionalna istorija se sve manje predaje i uči u školama. Preovladalo je mišljenje da učenici treba da se "rasterete" pa je tako svedeno na minimum poglavlje preistorije i rane istorije Srba, a većina srpskih vladara pre dinastije Nemanjića se uopšte ne spominje. Vladari i svetitelji, čiji život i rad ne pogoduju trenutnim ideologijama nosilaca vlasti, bivaju gurnuti u stranu i zapostavljeni u nastavi, iako je njihova zasluga za srpski narod ogromna.

U toku komunističke diktature u Jugoslaviji u nastavi nacionalne istorije naglasak je stavljan na tzv. "neprijateljske ofanzive" i događaje iz borbe komunista za osvajanje vlasti. Istovremeno, politički ideolozi su zahtevali da se da podjednak prostor u nastavi Hrvatima, Slovencima, muslimanima, Albancima i drugima, pa za istoriju Srba više nije bilo mesta. U sadašnje vreme, posle pada komunizma, zavladala je nova ideologija koja teži da se nacionalna istorija potisne iz nastave, a da se više uči zajednička istorija naroda koji žive u Evropskoj zajednici. Uvođenjem informativne tehnologije u nastavu učenicima se pruža samo ono znanje koje sadrži američki i "evropski" školski program. Polako se ostvaruje težnja da u celoj Evropi svi učenici postanu neznalice istorije sopstvenog naroda.
 
Sa druge strane, neprestano se razvija i stimuliše turizam. Sve više ljudi putuje, posećuje arheološka nalazišta, muzeje, brojne crkve i manastire. Tu se sreću sa spomenicima, grobovima i moštima vladara-svetitelja za koje nikada nisu čuli. O njima ništa nisu učili u školi. Ostaju zapanjeni kada im čuvari svetinja, ili pak manje ili više stručni vodiči iznesu podatke o nekom vladaru ili svetitelju o kome baš ništa ne znaju.
 
Cilj ovog teksta je da pomogne zainteresovanima da dobiju bar izvesne, iako veoma oskudne, podatke o srpskim vladarima-svetiteljima, čiji se grobovi i mošti čuvaju u brojnim crkvama i manastirima širom Srbije. Na ovaj način zainteresovani, individualni posetioci, kao i učesnici organizovanih putovanja, moći će da usmere svoje interesovanje prema određenim mestima, i moći će nešto više da saznaju o svojim vladarima-svetiteljima pre nego što dođu na poklonjenje njihovim moštima ili u obilazak njihovih grobova.
 

SVETI JOVAN VLADIMIR

Velikomučenik Jovan Vladimir (Vladimir je prezime), čudotvorac, knez Duklje od 998. (?) ubijen je na Prespi 22. maja 1015. godine. Rođen je u jednom debarskom selu udaljenom dva i po dana hoda od Elbasana, u sadašnjoj Albaniji. Kod Klbasana je Podigao manastir, koji Albanci zovu Sin-Đon, jer su tako zvali Svetog Jovana Vladimira. Prema vizantijskim izvorima, sveti Jovan Vladimir je bio dobar, mudar, pravedan, miroljubiv i pravi svetitelj. Na poziv makedonskog cara Vladislava došao je na Prespu, gde ga je, dok se molio u crkvi, ovaj na prevaru ubio. Sveti Jovan Vladimir je podigao pored svog dvora, u mestu Krajina, crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, koju je nazvao Prečista Krajinska. Njegovo telo je preneto sa Prespe i sahranjeno u ovoj crkvi. Nad svečevim grobom čitane su molitve i mnogi bolesnici su bili isceljeni. Iz njegovih moštiju širio se svetački miris. Gospodar Albanije, Karlo Topija, 1381. godine podigao je novi manastir kod Elbasana i u njega je preneo mošti sv. Jovana Vladimira, sahranjene sa drvenim krstom koji je držao u ruci u momentu ubistva. Taj krst se sada nalazi u crkvi u selu Velji Mikulići, na putu Bar-Ulcinj. Po tradiciji, pravoslavni Srbi, muslimani i katolici svake godine na Duhove u svečanoj povorci idu noseći ovaj krst na planinu Rumiju, upućujući molitve za isceljenje Gospodu i sv. Jovanu Vladimiru.
 
Kult sv. Jovana Vladimira postoji još od dana njegove pogibije. Pored pravoslavne crkve, priznaje ga i katolička, kao i Albanci muslimani. Priče i legende o životu sv. Jovana Vladimira našle su svoje mesto u knjigama više pisaca i u narodnim pripovetkama.
 

SVETI SIMEON MIROTOČIVI, STEFAN NEMANJA

Rođen je verovatno 1113, a umro 1200. godine. Bio je veliki župan srpski od 1168. do 1196. godine.
 
Život Stefana Nemanje nam je dobro poznat. Rođen je u Ribnici pored Podgorice kao najmlađi sin župana Zavide. Postoji više njegovih žitija (biografija), od kojih je najpoznatija ona koju je napisao njegov najmlađi sin — Sveti Sava. Drugo žitije je napisao njegov srednji sin sv. kralj Stefan Prvovenčani, a treće poznato žitije napisao je hilandarski monah Domentijan. Stefan Nemanja je umro kao monah u manastiru Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj na rukama svoga sina, Svetoga Save, 13. februara 1200. godine. Osam godina posle njegove smrti otvoren je grob i u njemu je nađeno netaknuto telo iz koga je teklo miro i širio se svetački miris. Sveti Sava je preneo svete mošti svoga oca, Svetog Si-meona, u carsku lavru Studenicu i tu ih položio u ćivot 19. feb-ruara 1208. godine. Prema Domentijanu, prva služba sv. Simeonu Mirotočivom održana je u manastiru Hilandaru 3. februara 1202. godine, na dan sv. Simeona Bogoprimca. Mošti sv. Simeona Mirotočivog sada se nalaze u manastiru Studenica. U Hilandaru se još uvek nalazi loza koju je zasadio sv. Simeon, dok je u Studeni ci uvenula. Na mestu gde je postojala loza u Studenici, postavljena je 1419. godine mermerna ploča. Prema kultu, zrno grožđa iz Hilandara uz post i molitve sv. Simeonu pomaže nerotkinjama da dobiju potomstvo. Kult. sv. Simeona je duboko ukorenjen ne samo kod Srba, već i kod Rusa, Grka, Bugara i Rumuna.
 

SVETI STEFAN PRVOVENČANI

Drugi sin Stefana Nemanje, prvi srpski krunisani kralj, na zamonašenju je dobio ime Simon, a posle smrti sveti Simon. Umro je 24. septembra 1228. godine, kada se javio u snu bugarskom caru Borilu i latinskom vizantijskom caru Henrihu Flandrijskom, koji su sa svojim vojskama prodrli do Niša. Pojava sv. Simona ih je toliko preplašila da su odustali od daljeg ratovanja. Stefana je za prvog srpskog kralja krunisao njegov brat, arhiepiskop Sveti Sava, u manastiru Žiči na Spasovdan 1220. godine. Postoji jedno Stefanovo pismo papi iz marta 1220. u kome sebe naziva krunisanim kraljem. Postoji više žitija Stefana Prvovenčanog, a kult je počeo da se uspostavlja još za vreme njegovog života. Opisano je kako ga je Sveti Sava vaskrsao iz mrtvih i kako se on, tri sata posle toga, ponovo upokojio. Smatra se da je prvobitno bio sahranjen u zemlji, da je njegovo telo izvađeno posle projavljivanja kao svetitelja i da su zbog ratnih prilika 1687. godine njegove mošti prenete iz Sopoćana u Crnu Reku, a odatle 1701. godine u Studenicu, gde i sada počivaju. Jedna komisija je u manastiru Fenek 1813. godine otvorila kovčeg sv. Stefana Prvovenčanog koji je bio donet u Fenek iz manastira Studenice. U kovčegu se nalazilo telo sv. Simona i njegova okovana ikona sa česticom Časnog krsta. Po naredbi mitropolita Stratimirovića, kovčeg je opet zatvoren i zapečaćen. Godine 1958. kovčeg je ponovo otvaran i izvršeno je "presvlačenje" svetih moštiju koje su širile ugodan miris.
 

SVETI SAVA, PRVI ARHIEPISKOP SRPSKI

Rastko, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, prvi arhiepiskop srpske crkve, najveći je srpski svetitelj. O Svetome Savi je mnogo pisano, a njegov kult je uspostavljen u narodu još za njegova života. Svuda, u celom svetu, Srbi ga uvek slave i molitveno mu se obraćaju u dobru i u nevolji.
 
Na povratku iz Svete zemlje, u Trnovu, u Bugarskoj, preminuo je na dan Odanija Bogojavljenja, 13. januara 1236. godine. Pošto je preminuo na dan kada se prema tipiku niko ne proslavlja, Sveti Sava se slavi 14. januara po starom kalendaru, dok ga Rusi slave 12. januara. Sveti kralj Vladislav Nemanjić preneo je iz Trnova Savino netljeno telo, što su posvedočili brojni arhijereji, u manastir Mileševa. Kao dan prenosa moštiju svetitelja ustanovljen je 6. januar, kada je 1237. otvoren kovčeg u Trnovu. Kult Svetoga Save svuda je prisutan, a u Trnovu, gde je prvobitno bio sahranjen, stalno se čitaju molitve na njegovom grobu. U manastiru Mileševa nalazi se grobnica u koju je Sveti kralj Vladislav položio telo Svetoga Save. Svečani ispraćaj tela Svetoga Save iz Bugarske predvodio je bugarski patrijarh sa arhijerejima i sveštenstvom a telo je primio na granici Srbije arhiepiskop Arsenije sa srpskim sveštenstvom. Prema pisanju Domentijana, Sveti Sava se "javio" i rekao da ga izvade iz groba i da njegovo telo stave u sredinu crkve kako bi ga svi mogli videti. Tako je i učinjeno.
 
Pored Srba, Svetoga Savu su uvek slavili Rusi, Bugari i drugi pravoslavni narodi. Katolička crkva ga nikada nije priznala za svetitelja. Jedino se u Dubrovniku i okolini uvek slavio ovaj svetitelj. U svetu postoji preko sto hramova posvećenih Svetome Savi, a najveći i najlepši je spomen hram na Vračaru u Beogradu, koji je po veličini drugi pravoslavni hram u svetu (posle Sv. Sofije u Carigradu).
 
Kult Svetoga Save je bio toliko jak da je predstavljao stub otpora srpkog naroda protiv Turaka. Zato je Sinan Paša 1594. godine naredio da se telo Svetoga Save prenese iz Mileševe u Beograd i spali na Vračaru, da mu se pepeo razbaca kako Srbi ne bi imali više kome da se mole. Izgleda da spaljivanje nije bilo potpuno. Sačuvane su obe ruke koje su verovatno bile van središta vatre. Savinu desnu ruku je otkupio Nikola Bošković 1688. godine i predao je jezuitima. U Trojici Pljevaljskoj čuva se leva Savina ruka. Đakon Atanasije Daskalo piše 1667. da nije izgorelo celo Savino telo i da su neki delovi spaseni.

Teško je pobrojati sve događaje iz života Svetoga Save, sva njegova dela i sva čuda koja su se dešavala. Izgleda da na svakoj stopi srpske zemlje, kao i u drugim zemljama i mestima kroz koje je prolazio, nalazimo tragove njegovih dela. Sveti Sava je jedan od najvećih srpskih pravoslavnih svetitelja. Bio je hilandarski monah, imao je sedište u Studenici i Žiči, imao je dva groba — u Trnovu i Mileševi, a pepeo mu počiva na Vračaru u Beogradu.


BLAŽENA KRALJICA JELENA ANŽUJSKA

Supruga kralja Uroša I, Jelena Anžujska, iz svetorodne francske vladarske porodice, udala se za kralja Uroša I oko 1250. godine. Posle muževljeve smrti, zamonašila se u crkvi sv. Nikole u Skadru. Ona je prva srpska kraljica koja je podizala crkve i manastire u svoje ime. Osnovala je prvu devojačku školu i sirotište pored svog dvora u Brnjacima na izvoru reke Ibar. Tu je i umrla 8. marta 1314. godine. Još za života narod ju je prozvao Sveta Jela. Sahranjena je u Brnjacima na veoma svečan način. Kralj Milutin je došao na sahranu iz Skoplja, tadašnje srpske prestonice, arhiepiskop Sava III stigao je iz Peći, a služio je episkop raški Pavle i mnogi drugi. Tri godine posle smrti (1317) javila se Jelena Anžujska u viziji jednom monahu u svojoj zadužbini, manastiru Gradac, i rekla da se njeno telo izvadi iz blata i stavi pred posetioce. Posle svenoćnog bdenija raški episkop Pavle je otvorio grob i našao njeno netaknuto telo iz koga se širio miomiris. Tada je preneta i sahranjena u desnoj grobnici u manastiru Gradac. Sedamdesetih godina XX veka Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije vršio je radove u cilju obnove manastira Gradac. Tom prilikom je otvorena grobnica Jelene Anžujske. Nađene su njene mošti, kao i drugi skeleti u ostalim grobnicama u crkvi. Mošti Jelene Anžujske je razbacala C. Jurišić, arheolog Republičkog zavoda, koja se uvek trudila da uništi tragove srpskih vladara ili svetitelja. Ista osoba je razbacala i mošti kralja Uroša I u Sopoćanima, i to bez potrebnog antropološkog pregleda i stručne dokumentacije. Grobnica Jelene Anžujske u Gradcu je sada prazna, a mošti su, navodno, zakopane "negde" ispod poda crkve.
 

SVETI STEFAN DRAGUTIN (KRALJ 1276—1282.)

Stefan Dargutin je bio stariji sin kralja Uroša I. Opisan je kao asketa, spavao je u grobu na trnju i kamenu. Nosio je oštru lanenu košulju sa pojasom od trske koji mu se usecao u kožu. Monaško ime mu je bilo Teoktist. Umro je 12. marta 1316. godine u Debrcu i prenet je u manastir Đuređevi Stupovi, gde mu se grob nalazio desno od vrata u kapeli koja je postavljena uz severozapadni deo crkve. Zna se da su njegove mošti tu ležale sve do 1597. godine, a dalje se ne zna tačno šta je sa njima bilo. U manastiru Dečani se čuva relikvijar sa njegovom desnom rukom. Njegov kult postoji samo kod Srba i Rusa.
 

SVETI KRALJ MILUTIN

Podigao je više crkava i manastira u Srbiji nego svi Nemanjići pre njega. Zna se za 42 crkve u Srbiji, a podizao je crkve i na Svetoj Gori, u Solunu, Carigradu, Sofiji, Jerusalimu i u Prizrenu. Bio je kralj od 1282. do 1321. godine. Umro je 29. oktobra 1321. godine, a proslavlja se 30. oktobra. Smrt ga je zadesila u Nerodimlju, na Kosovu, odakle je prenet u manastir Banjska. Dve i po godine od njegove sahrane, u proleće 1324. godine, počela su se javljati čuda na njegovom grobu. Tada je otvoren njegov grob i nađeno netruležno telo. Kada je za to saznala njegova žena Simonida, odmah se zamonašila. Mošti Sv. kralja Milutina bile su u Banjskoj sve do poraza na Kosovu. Posle toga su prebačene u Trepču, odakle ih je mitropolit Siloan preneo u crkvu Sv. Đorđa u Sofiji (verovatno oko 1460. godine). Iz moštiju se uvek širio svetački miris. Na Lazarevu subotu 11. aprila 1831. godine turski paša Ali-beg izbacio je mošti Sv. kralja Milutina na zemlju. Posle su pohranjene u crkvu Svete nedelje, koja je dignuta u vazduh 1926/27. godine, ali je telo kralja Milutina ostalo potpuno očuvano.
 
Sveti kralj Milutin sada počiva u crkvi koja se naziva Sveti kralj, u Sofiji u Bugarskoj, gde je odavno uspostavljen njegov kult koji se izuzetno poštuje, kao i kod Srba. Slave ga i drugi slovenski narodi, u prvom redu Rusi. U Srbiji se kult svetog kralja Milutina održava od 1324. godine i njega je još sv. Stefan Dečanski nazivao svetiteljem. Katolička crkva je bila protiv kanonizacije Sv. kralja Milutina, a Dante ga je u svojoj "Božanstvenoj komediji" bacio u pakao.


SVETI KRALJ VLADISLAV

Kao drugi sin sv. Stefana Prvovenčanog, nasledio je na prestolu svoga brata Radoslava i vladao deset godina, od 1234. do 1243. Krunisao ga je Sveti Sava. Bio je iskreno odan pravoslavlju i svojoj otadžbini. Još pre krunisanja za kralja podigao je oko 1225. godine manastir Mileševa, čija je crkva posvećena Vaznesenju Hristovom. U taj manastir je preneo iz Trnova u Bugarskoj mošti Svetoga Save. Manastir Mileševa je jedan od najznačajnijih srpskih manastira i u svetu je poznat po divnim freskama, a freska "Beli anđeo" je najlepše delo srpskog srednjovekovnog slikarstva. Pošto su se mošti Svetoga Save nalazile u Mileševi, smatralo se da tu treba da budu krunisani srpski kraljevi. Tako je u Mileševi krunisan kralj Tvrtko. U Mileševi se nalazila velika škola za obrazovanje sveštenika, monaha i pismenih ljudi iz naroda. Ovu školu je pohađao i vezir Mehmed paša Sokolović, čiji je rođeni stric bio iguman manastira. Mehmed paša je imao 17 godina kada su ga Turci uzeli iz Mileševe i odveli u janičare.
 
Sveti Nikolaj Srpski u svome "Ohridskom prologu" piše da se sv. kralj Vladislav odlikovao milošću prema bednim ljudima. O osnovnom opredeljenju i pogledu na svet ovoga našega vladara dovoljno govori već i činjenica da se na novcu potpisivao kao "Rab Hristov Vladislav".
 
U toku leta 1990. godine vršena su velika arheološka iskopavanja i restauracija manastira Mileševa. Tom prilikom izvršeno je iskopavanje manastirskog groblja u kome su bili sahranjeni i manastirski đaci. Paleopatološkim pregledom, koji je izvršio antropolog iz Londona, prof. Srboljub Živanović, utvrđeno je da je glavni uzrok smrti bila tuberkuloza. Skeleti ovih đaka su posle izvrženog pregleda sahranjeni u zajedničkoj grobnici uz južni zid crkve. U toku radova u crkvi otkriven je grob Sv. kralja Včadislava. Otvaranju groba prisustvovao je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, P. Stanić, direktor Arheološkog instituta iz Beograda, V. Kondić, prof. Srboljub Živanović iz Londona, dr V. Letić iz Novog Sada i monasi iz manastira. Prof. Živanović je izvršio antropološki pregled i identifikaciju moštiju Sv. kralja Vladislava. Zatim su mošti predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.
 

SVETI KRALJ STEFAN DEČANSKI

Sin Sv. kralja Milutina, Stefan, nazvan je Dečanski jer je sazidao jedan od najznačajnijih i najlepših manastira u Srbiji — Visoke Dečane. Vladao je kao kralj od 1321. do 1331. godine. Oko 1310. je podigao bunu protiv oca, kralja Milutina, ali je izgubio bitku, bio uhvaćen i oslepljen. Otac ga je poslao u Pantokratorov manastir u Carigradu, gde se nalazila bolnica za lečenje slepih. Tu je proveo sedam godina, od 1310. do 1317. godine. Prvo veliko čudo koje se pripisuje sv. Stefanu Dečanskom je kada mu se posle molitvi sv. Nikoli povratio vid. Posle sv. kralja Milutina na presto je stupio sv. kralj Vladislav, Dragutinov sin. Kada se utvrdilo da sv. Stefan Dečanski nije više slep, Vladislav se povukao i prepustio presto Stefanu. Za vreme svoje vladavine došao je u sukob sa vlastelom. Velikaši su se pobunili, uhvatili sv. Stefana Dečanskog i odveli u Zvečan, gde je i umro 13. septembra 1331. godine. Neki strani izvori govore da je bio udavljen. Sahranjen je u grobnici koju je podigao za života, na južnoj strani naosa u Visokim Dečanima. Sedam godina posle smrti javio se u vidu svetlog čoveka koji je rekao eklezijarhu manastira da se njegovo telo izvadi iz zemlje. Sveti Arhijerejski Sabor je otvorio grobnicu i našao netruležno Stefanovo telo. Mošti su položene u kovčeg i sada se nalaze u manastiru Visoki Dečani. Iz raznih krajeva zemlje stalno dolaze bolesnici da se mole kraj njegovog ćivota. Posle molitvi, uz pomoć sv. Stefana Dečanskog, vraćaju se isceljeni. Naročito mu se obraćaju slepi i oni koji boluju od bolesti očiju. Njegov kult je uspostavljen još dok je bio živ. Prvi put je pomenut kao "sveti car" na jednom krstu iz 1330. godine koji se čuva u Dečanima. Njegov sin, car Dušan, takođe ga je nazivao svetim. Posvećene su mu mnoge crkve. Veliki broj porodica ga slavi kao krsnu slavu. Neki ga identifikuju sa Svetim Martinom (Mratom), koji se proslavlja na isti dan. Njegov manastir Visoki Dečani je već više vekova mesto gde dolaze, pored bolesnika, i nerotkinje da se pomole za porod, kao i umobolni koji traže utehu. Pored manastira se nalazi sveti izvor na kome se slepi umivaju, moleći se da im se povrati vid. Mnogi ljudi traže da im Sveti kralj postane kum. Tada iguman manastira preuzima ulogu kuma. Kult sv. Stefana Dečanskog je, osim u Srbiji, veoma raširen u Rusiji i drugim zemljama.
 
Sv. Stefan Dečanski je imao težak i mučenički život. U ranoj mladosti je bio talac na dvoru tatarskog kana. Bio je oslepljen i proživeo sedam godina bez očinjeg vida. Za kraljevanja morao je da vodi ratove protiv Bugara i protiv Vizantije, a imao je i stalne unutrašnje borbe sa domaćom vlastelom i raznim jereticima, naročito sa vođama tzv. akidinske jeresi, koje je progonio iz Srbije.
 
Za vreme Prvog svetskog rata Bugari su odneli njegovo telo, ali su posle rata morali da ga vrate u Dečane.
 

CAR DUŠAN SILNI

Vladao je kao kralj od 1331. do 1346. godine, a potom kao car 1346. do 1355. Nikada nije proglašen za svetitelja i nikad nije ustanovljen njegov kult, iako je bio najznačajniji srpski vladar svih vremena. Pominjemo ga samo zato jer se njegove mošti nalaze u ćivotu u Crkvi sv. Marka na Tašmajdanu u Beogradu. Car Dušan je u Prizrenu podigao Crkvu i manastir svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila. U toj crkvi se nalazio i njegov grob. Turci i Šiptari su taj manastir rušili, spaljivali i pretvarali crkvu u džamiju. Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Radoslav Grujić, prilikom otvaranja grobnice cara Dušana izvadio je njegove, delom oštećene, mošti i sklonio ih da bi ih sačuvao. Posle smrti dr Grujića, njegov sinonac je našao mošti i dao ih pregledati antropologu Srboljubu Živanoniću. Po njegovom savetu, mošti su predate Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu. Godine 1965, po odluci Svetog arhijerejskog sabora i uz blagoslov Njegove svetosti patrijarha Germana, mošti su svečano prenete iz Patrijaršije u Crkvu sv. Marka na Tašmajdanu i položene u ćivot koji se nalazi uz južni zid crkve na počasnom mestu.
 

SVETI CAR UROŠ

Posle smrti cara Dušana, srpski presto nasleđuje njegov devetnaestogodišnji sin Uroš, koji je vladao od 1355. do 1371. godine. Umro je 4. decembra 1371. godine. Podigao je, zajedno sa majkom, manastir Matejić i Crkvu Svete trojice u Skoplju. Dvesta jedanaest godina nakon smrti javio se nekom pastiru sa Ovčeg Polja, koji je onda izvadio njegove mošti iz groba. Narod je masovno dolazio da se pokloni moštima i da se moli za isceljenje. Uroševe mošti su ležale u zemlji od 1371. do 1583/84. godine. Tada su izvađene, stavljene u ćivot i čuvane u Manastiru Uspenija Bogorodice u Nerodimlju na Kosovu. Monah Hristofor je 11. maja 1705. godine preneo Uroševe mošti u manastir Jazak na "Svetoj Fruškoj Gori". Jedna Uroševa kost se nalazi u drvenom ćivotu iz 1720. godine u Studenici. Po nalogu mitropolita Mojsija prenete su Uroševe mošti 1726. u Krušedol, pa zatim 1730. u Vrdnik. Mitropolit Vićentije je 1731. godine vratio mošti u Jazak. Hrvati katolici, koji su pustošili fruškogorske manastire i uništavali pravoslavne svetinje, ugrozili su i mošti Svetog cara Uroša. Srećom, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Radoslav Grujić, posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti, uspeo je da spase ćivot sa moštima sv. cara Uroša i preneo ga je u Beograd 14. aprila 1942. godine. Tu su se nalazile u Sabornoj crkvi. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je doneo odluku da se mošti vrate u manastir Jazak, gde se sada čuvaju u crkvi. Car Uroš je proglašen za svetitelja u XVI veku. Njegov kult je raširen u prvom redu na Kosovu i u "Svetoj Fruškoj Gori". U Rusiji postoji njegov kult od XVII veka. U Nerodimlju je podignut manastir cara Uroša, a sa južne strane se nalazi sveti izvor Carevac.
 

SVETI KNEZ LAZAR HREBELJANOVIĆ

Rođen je u gradu Prilepcu kod Novog Brda, južno od Prištine. Vodi poreklo od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana. Vladao je od 1371. do bitke na Kosovu 1389. godine, kada je pogubljen. Odmah mu je uspostavljen kult, a nikome od naših svetitelja nije napisano toliko pohvala i službi koliko je napisano knezu Lazaru, koji se ubraja među najveće srpske svetitelje. Njegovo telo je sahranjeno u Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Prištini. Godinu dana posle smrti njegovi sinovi Stefan i Vuk otkopali su očevo netljeno telo i poneli ga u Ravanicu. Na tom putu zastali su u Pavlici. Zabeleženo je da je kneginja Milica tu, u Pavlici, pala u nesvest videvši telo svoga muža. Iz moštiju se širio svetački miris. Mošti sv. kneza Lazara ležale su u Ravanici sve do seobe Srba 1669. godine, kada su prenete u Sent Andreju, gde su se nalazile četiri godine. Potom su 1697. godine prenete u manastir Vrdnik na Fruškoj gori, koji je tada dobio naziv Ravanica. Za vreme ratovanja sa Turcima 1716. godine mošti su prenete u Futog. U toku nemira 1848. mošti su sklonjene najpre u Fenek, zatim u Klenak, a potom su vraćene u Vrdnik. Tokom Drugog svetskog rata arhimandrit Longin je preneo mošti u manastir Bešenevo. Zbog divljanja katolika Hrvata, mošti su bile ugrožene. Hrvati su ih oteli i odneli u Zagreb. Posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti, Hrvati su pristali da vrate mošti koje su prenete u Sabornu crkvu u Beogradu 14. aprila 1942. godine. Krajem osamdesetih godina XX veka, mošti su nošene kroz mnoga mesta u srpskim zemljama, da bi po odluci Svetog arhijerejskog sabora konačno bile vraćene u zadužbinu kneza Lazara — Ravanicu, koju je sam odredio za mesto svog večnog počinka. Neposredno pre otpremanja moštiju na put po srpskim zemljama do Ravanice, antropolog iz Londona, prof. Srboljub Živanović, utvrdio je da je sačuvano telo od vrata i ramena do stopala. U raznim vremenskim periodima uzimani su delovi da bi se ugradili u antiminse ili časne trpeze u crkvama i manastirima. Glava je odvojena od tela, i na njoj su sačuvani mišići; nedostaje kosa; ušne školjke su sitne, a u potiljačnom predelu postoji otvor usled postmortalne povrede. Oči su očuvane, kao i jezik. Leva ruka, od koje su očuvane podlaktica i šaka, odsečena je u ramenom zglobu.
 
Ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije iz Beograda, koja je vršila iskopavanja u manastiru Manasija 2006. godine, misleći da se u otkopanoj vladarskoj grobnici Lazarevića nalaze mošti sina kneza Lazara — Stefana, uz blagoslov nadležnog braničevskog episkopa Ignjatija, otišla je u Ravanicu da uzme uzorak Lazarevog tela radi DNK-analize. Tom prilikom su mošti sv. Lazara dosta oštećene. Odsečena su meka tkiva iznad butne kosti i uzet je isečak kosti dugačak 2,5 centimetara. Ovo sasvim nepotrebno odsecanje i skrnavljenje moštiju sv. kneza Lazara izvršeno je na zahtev Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, čiji je osnovni zadatak da u prvom redu zabrani oštećenja spomenika i sačuva mošti svetitelja. Do oštećenja je došlo i uz blagoslov nadležnog episkopa SPC, kome je crkva poverila da se stara o svetim moštima i da spreči njihovo skrnavljenje.
 

SVETI DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ

Stariji sin Sv. kneza Lazara, Stefan, rođen je verovatno oko 1373. godine. Umro je 19. jula 1427. godine po starom kalendaru. Tako se ovaj svetitelj proslavlja 1. avgusta po novom računanju vremena. Njegovo žitije napisao je u Grčkoj, više godina posle despotove smrti, po sećanju, Konstantin Filozof. To žitije je izgubljeno, ali postoje prepisi iz docnijih vekova. Dva takva prepisa je objaviio Vatroslav Jagić 1875. u "Glasniku Srpskog učenog društva".

Stefan je vladao zajedno sa majkom Milicom kao knez od bitke na Kosovu 1389. do 1402. godine, a od tada do svoje smrti 1427. kao despot. Despotska titula je bila po rangu viša od titule kralja. Bio je državnik, vitez i ratnik, ali pre svega mudar i od rane mladosti veoma pobožan čovek. Njegov lični život bio je skoro monaški. Na njegovom dvoru nije bila dozvoljena svirka, pevanje ili šuplji i nepotrebni razgovori. Zidao je crkve i manastire. Najveći njegov manastir je Manasija, podignuta kao utvrđeni grad sa jedanaest kula. Tu se nalazila čuvena Resavska škola u kojoj su prepisivane crkvene knjige. Bio je veoma skroman, pa je za mesto svog večnog počinka odredio najmanju od svih crkava koje je podigao — manastir Koporin, kod Velike Plane. U Beogradu je podigao tri crkve — Uspenije Bogorodičino, Tri jerarha i Crkvu svetog Nikole, a grad Beograd proglasio je za prestonicu Srbije. Njegov kult uspostavljen je u momentu njegove smrti, 19. jula 1427. godine. Umro je u peti sat po crkvenom računanju vremena, što je podne po sadašnjem računu. Bila je subota. Smrt ga je zadesila u mestu Glava ili Glavica. U tom momentu u Beogradu je udario strašan grom. Beograd je prekrio mrak. U crkvi su popadale ikone sa oltara i poređale se u poretku kao na Strašnom sudu. Odmah je ustanovljen njegov kult i u Ruskoj crkvi, ali se u Srbiji za to nije znalo. Sam narod je dolazio u manastir Koporin ne znajući da je tu sahranjen sv. Stefan; narod je jednostavno osećao potrebu da se moli upravo tu i verovao je u isceljenje zahvaljujući molitvama sv. Despotu. Uz manastir se nalazi i sveti izvor. Pred Prvi svetski rat pokrenut je postupak u Svetom arhijerejskom saboru SPC da se kanonizuje sv. despot Stefan, ali je postupak odložen zbog odložen zbog izbijanja rata. Patrijarh Dimitrije je proglasio za svetitelja despota Stefana u Beogradskoj mitropoliji 1927. godine. Tokom više vekova manastir Koporin je mnogo puta rušen i obnavljan. Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kragujevca je, počevši od 1974, izvodio radove na zaštiti i obnovi crkve. Tom prilikom je ispod ktitorske freske, na kojoj je prikazan sv. despot Stefan sa koporinskom crkvom u ruci, pronađena uz južni zid njegova grobnica koja je, prema doslovnim rečima episkopa braničevskog g. Hrizostoma, "prilično aljkavo i nestručno iskopana od strane arheologa Zavoda iz Kragujevca, Marina Brmbolića". Episkop Hrizostom je više puta izrazio nezadovoljstvo radom arheologa iz kragujevačkog Zavoda. Pošto je posumnjao da su u ktitorskoj grobnici nađene mošti sv. despota Stefana, zatražio je da se izvrši stručni pregled. Na molbu Njegove svetosti patrijarha Germana i nadležnog episkopa braničevskog g. Hrizostoma, antropološki i paleopatološki pregled i identifikaciju moštiju izvršio je antropolog iz Londona, prof. Srboljub Živanović. Laboratorijska istraživanja su trajala od 1983. do 1989. godine, a analize su izvršene u Beogradu, Britanskom muzeju i Bolnici sv. Bartolomeja u Londonu (koja je osnovana još 1123. godine). Celokupan antropološki pregled i veštačenje snimao je Naučni program Radio-televizije Beograd. Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC, mošti sv. despota Stefana su položene u ćivot koji je izradio vajar Nebojša Mitrić, autor spomenika sv. despotu Stefanu na Kalemegdanu i autor krstova na Hramu svetoga Save u Beogradu.
 
Prilikom izvođenja radova u manastiru Manasija 2006. godine ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije pronašla je u crkvi vladarsku grobnicu Lazarevića. U želji za slavom i medijskom promocijom, ekipa je javno objavila da su pronašli grob i skelet sv. despota Stefana pre nego što su izvršili bilo kakva stručna ispitivanja. Docnije se pokazalo da je tu bio sahranjen mlađi brat sv. despota Stefana — Vuk, kome su Turci odsekli glavu. Odsečena glava je pronađena pored skeleta trupa, ispod levog lakta. DNK analiza je utvrdila da je glava pripadala sinu sv. kneza Lazara, ali to nije utvrđeno i za trup. Možda je prilikom prenosa posmrtnih ostataka pogrešno prenet trup neke druge osobe (možda unuka sv. kneza Lazara) pogubljene zajedno sa Vukom (Turci su zajedno sa Vukom pogubili odsecanjem glava još nekoliko osoba koje su bacili u zajedničku jamu nedaleko od Plovdiva u Bugarskoj).
 
Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije i uprava manastira Manasija nisu dozvolili nijednom stručnjaku, niti ijednoj naučnoj ili stručnoj instituciji da vide skelet ili nalaze u Manasiji, već su ih sakrili tako da niko nije u stanju da potvrdi ili opovrgne tvrdnje ekipe koju je predvodio arheolog Marin Brmbolić.
 
Kult svetitelja u manastiru Koporin postojao je od smrti sv. despota Stefana još u XV veku, dok takvog kulta u Manasiji nikada nije bilo. Pri likom antropološkog pregleda moštiju sv. despota Stefana u Koporinu crkvom se širio svetački miris, što je istaknuto pred kamerama Radio-televizije. Takve pojave svetačkog mirisa nikada nije bilo prilikom rada u manastiru Manasija. Na žalost, moramo primetiti da je i ovoga puta Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije poverio radove u Manasiji ekipi koja nije bila dovoljno stručna za obavljanje antropoloških ispitivanja. Pored toga, Zavod se nije potrudio da se rad u Manasiji pravilno i javno dokumentuje.
 

MOŠTI KRUŠEDOLSKIH SVETITELA I VLADARA

Manastir Krušedol na "Svetoj Fruškoj Gori" posvećen je Blagoveštenju, a građen je od 1509. do 1516. godine. Zadužbina je despota Đurđa Brankovića, potonjeg mitropolita Maksima. Sticajem okolnosti, ovaj hram nisu razorili Hrvati u Drugom svetskom ratu, ali su ga opljačkali i spalili njegovu veoma bogatu i značajnu biblioteku sa mnoštvom srednjovekovnih knjiga, koje su zauvek uništene. Hrvati su odneli u Zagreb sve manastirske dragocenosti (u dvadeset velikih sanduka), kao i ikonostas koji je posle Drugog svetskog rata vraćen i predat Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U manastiru su sahranjene mnoge znamenite ličnosti: kralj Milan Obrenović, kneginja Ljubica, patrijarh Arsenije Čarnojević, Stevan Šupljikac i mnogi drugi. U manastiru se čuvaju i delovi moštiju blažene Majke Angeline, despota Jovana i despota Stefana Slepog.
 

SVETI STEFAN NOVI (SLEPI) BRANKOVIĆ

Vladao je kao despot samo od 1458. do 1459. godine. Oženio se u Skadru 1460. godine Angelinom (potonjom Blaženom majkom Angelinom). Umro je 9. oktobra 1476. godine. Posle smrti nad njegovim grobom se pojavila svetlost, pa je grob otvoren i u njemu nađeno celo njegovo telo netruležno. Mošti su prenete u Krušedol, najverovatnije 1515. godine. Nad njegovim moštima su se dešavala čuda. Danas je ostalo sačuvano samo desno stopalo.


SVETI JOVAN BRANKOVIĆ

Bio je poslednji despot srpski. Vladao je od 1493. do smrti, 10. decembra 1502. godine. Tri godine posle smrti izvađeno je iz groba njegovo netljeno telo. Mošti su se nalazile u Krušedolu sve do 1716, kad su ih Turci spalili zajedno sa crkvom.
 

SVETI ĐORĐE (MAKSIM) BRANKOVIĆ

Manastir Krušedol je njegova zadužbina. Vladao je kao despot srpski od 1486. do 1495. Bio je oženjen Izabelom Aragonskom, ali se razveo 1497. godine, kada se i zamonašio, dobivši ime Maksim. Postavljen je za arhiepiskopa vlaškog, a potom mitropolita beogradskog i sremskog. Rođen je 1461. godine, a umro je 18. januara 1516. godine. On je poslednji izdanak porodice Branković. Sedam godina posle njegove smrti otvorena je grobnica u kojoj je nađeno celo telo iz koga se širio svetački miris. Mošti su isečene na delove i spaljene zajedno sa crkvom 1716. ali je očuvan deo leve ruke — podlaktica i šaka. Kult Maksima Brankovića je uspostavljen sedam godina posle njegove smrti.
 

SVETA ANGELINA (BLAŽENA MAJKA ANGELINA) BRANKOVIĆ, DESPOTICA SRPSKA

Bila je žena sv. despota Stefana Slepog. Zamonašila se posle muževljeve smrti i živela je u crkvi koju je podigla u Krušedolu pored manastira. Tu je i umrla. Nekoliko godina posle smrti nađeno je celo njeno telo u grobu. Njene mošti su tada prenete u manastir Krušedol. Umrla je 30. jula između 1516. i 1520. godine. Prilikom paljenja manastira Krušedol Turci su 1716. godine spalili i njene mošti. Sačuvana je samo desna šaka i deo podlaktice. Njen kult je veoma raširen, naročito u Sremu.


SVETI STEFAN ŠTILJANOVIĆ

Gospodar Morovića, sv. Stefan Štiljanović, po predanju je poticao iz plemena Paštrovića. Proslavio se kao zaštitnik sirotinje i celog svog naroda. Umro je posle 1540. godine i sahranjen na gu. Kada se iznad njegovog groba pojavila svetlost, Turci su otkopali grob koji se nalazi u Siklusu na bregu Đuntir. Njegovo telo je bilo očuvano. Kult mu je uspostavljen verovatno 1544. ili 1545. godine. Monasi manastira Šišatovac otkupili su od TuraKa telo sv. Stefana. Da bi dobili potvrdu da se radi o svetitelju, monasi su jednu ruku odneli u Carigrad vaseljenskom patrijarhu, koji je ruku celivao, odslužio službu i ustanovio kult. Žena sv. Stefana Štiljanovića, Jelena, tada je postala monahinja Jelisaveta. Kada je umrla, sahranjena je na desnoj strani priprate u Šišatovcu. Njene mošti su izvađene iz groba i stavljene u ćivot njenog muža 26. maja 1780. godine. Početkom Drugog svetskog rata katolici Hrvati su dograbili mošti sv. Stefana Štiljanovića i bacili ih u svinjac. Njegov zlatni krst i druge dragocenosti su pljačkali i odneli u Zagreb. Posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti, Hrvati su 14. aprila 1942. godine dozvolili prof. Radoslavu Grujiću sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu da pokupi ostatke sv. Stefana Štiljanovića i da ih prenese u Beograd, gde se sada čuvaju u ćivotu postavljenom pred oltarom u Sabornoj crkvi. Katolička crkva je vekovima pokušavala da ospori kult sv. Stefana Štiljanovića raznim smicalicama — perom i rečju", ali bez uspeha. Mrzeli su ga i zato što je doneo iz Paštrovića u Vojvodinu Dušanov zakonik.


Srboljub Živanović




LJUDI GOVORE
ČASOPIS ZA
KNJIŽEVNOST I KULTURU
godina 3 | proleće — leto 2010
knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: