Kosovo je srce Srbije
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosovo je srce Srbije  (Pročitano 14533 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 13, 2011, 03:39:28 pm »

**

KOSOVO & METOHIJA
dva imena i dva lica

Kosovo i Metohija su južna srpska pokrajina, sastavljena od dve fizičko-geografske celine, dve kotline (Kosova i Metohije) razdvojene takozvanom "Dreničkom prečagom", planinama Ćićavicom i Crnoljevom. Metohijska i kosovska kotlina čine, oduvek, značajan geografski i geo-politički prostor srpske države. Brdovita kosovska kotlina (koja se nalazi u jugoistočnom i istočnom delu pokrajine) je prostorno manja od Metohije. Ima karakteristike visoravni i okružena je planinskim predelima (na padinama Prokletija, Šare i obroncima Kopaonika). Njene reke su Sitnica, Lab, Drenica i Lepenac. Klima je umereno kontinentalna. Inače, reč Kosovo se, u tom obliku, gotovo i ne pominje u vreme pre kosovske bitke. Do tada je ovaj prostor bio poznat kao Sitnica (na severu) i Lipljan (na jugu Kosovske kotline).

Bajkolika metohijska kotlina (nalazi se na jugozapadnom delu Kosova sa kojim čini prirodnu, istorijsku, geografsku, privrednu, religijsku i svaku drugu celinu). Metohiju omeđuju visoke planine: Šara, Paštrik, Prokletije, Drenica i Mokra Gora. Centralna reka joj je Beli Drim. Ovako omeđena, zaštićena je od hladnih severnih vetrova i u nju se, kroz albanske planine, uvlači mediteranski vazduh, stvarajući od Metohije primorje bez mora. Zbog klime i zemljišta, izuzetno je plodna i zemlja rađa u obilju. Jedino ovde postoji, još od srednjeg veka, kameni vinovod, kojim je teklo vino ka dvoru srpskog cara iz bogatih metohijskih vinica.


KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 13, 2011, 03:39:47 pm »

**

IME
iza naziva

Reč nikada nije samo obična reč, "prazan zvuk", "bič vazduha". Poput molitve i krštenog imena, posvećena reč u sebi nosi mnoga tajna, mistična značenja. Kao zvučni odjek beskrajne sile mudrosti i znanja. Reč je često velika, a uvek duboka i moćna. Posebno onda kada kroz nju izgovaramo neko ili nečije ime. Bez imena nema ničega. Kako bi to Rusi rekli: "Sa imenom — Ivan, bez imena — balvan". Ime je čovekov "anđeo čuvar". Zato, ako prepoznamo tajnu imena — otkrićemo i unutrašnju suštinu, samu dušu imenovane stvari. Znajući i razumevajući neko ime proniknućemo u njegovu "višu stvarnost". U njegovu misteriju. Kroz ime ćemo raspoznati i drevnu poruku koja je skrivena u njemu.

Tačno u meri svoje tajnovitosti, ime KOSOVO nam ne dopušta da ga lako rastumačimo. Prva pomisao je vezana za onu malu crnu pticu kos (blackbird). Naime, u latinskim dokumentima uz godine Kosovskog boja se pominje "šuma kosova" (campus merularum), naziv koji će kasnije (na raznim jezicima) usvojiti svi putopisci koji su prolazili ovim krajevima. Zanimljivo je ezoterijsko tumačenje značenja ptice kos koje nam sugeriše da ona simbolizuje "kapiju", "prolaz" (gateway) između svetova, onaj sveti prostor u kome se ne sme neodlučno stajati, koji nam ne dopušta preterano oklevanje i traži da se, što brže i odlučnije, otisnemo ka nepoznatom. Crni kos nas tako upozorava da je svako zastajkivanje greh, nedostojno "odricanje od naše odgovornosti". Crna ptica simbolizuje potrebu za meditacijom, kontemplativnošću i povlačenjem u duhovno središte našeg bića. Uostalom, poj kosa se najčešće može čuti baš u ono čudno, mistično vreme pred zoru i uoči sumraka, na prelazu između sna i jave.

S druge strane, imamo i sasvim drugo tumačenje reči Kosovo: izvedeno iz pojma košenja, "kosidbe Božije livade". Uz onaj tragični dodatak (po Ljubi Nenadoviću) kako je ovde, možda, ipak reč o onom drugačijem istorijskom košenju i tuči između velikih sila" što bi, onda, sugerisalo kako je Kosovo u stvari isto što i poprište bitke, bojište.

Duhovni smisao, ipak, ne zavisi samo od porekla imena. Kosovo je, prvenstveno, mesto srpskog svedočenja vernosti Bogu (reč mučenik i znači, originalno, "svedok istine"). Tako da je njegov današnji smisao u stvari nataložen, vremenom, svim onim što za nas predstavlja ova nadistorijska srpska lozinka. Kada se izgovori reč KOSOVO, mi u njemu odmah osetimo i sve ono što stoji iza dugih vekova našeg odupiranja pred neprijateljem, našeg prkosnog nepristajanja da "prodamo svoju veru" i odbacimo ideale i zavet predaka.

METOHIJA (po reči metoh: "crkveni posed") je, rekli bismo, idealno upotpunjavanje punog imena ove oblasti. Ako je KOSOVO njeno ime, onda je METOHIJA njeno (crkveno) prezime.

Tako imamo spojeni par pojmova: Kosovo i Metohiju kao ljudsko i Božije, ratničko i molitveno. Kao simfoniju prividnih suprotnosti.

Time se sve idealno dovršava, a naziv Kosovo i Metohija ovako dobija i svoj puni, bogo-čovečanski, zaista celoviti smisao.





KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 13, 2011, 03:40:10 pm »

**

SEOBE I PROGONI
tragedija koja ne prestaje

Zanimljivo je da dostupni istorijski izvori nigde ne pominju albansko prisustvo tokom ranog srednjeg veku na Balkanu. Pomena o Albancima nema čak ni u čuvenoj hronici učenog Vizantinca Konstantina Porfirogenita (De administrando imperio). I ne samo to. Nikakvog navođenja albanskog imena nema ni u drugim važnim istorijskim izvorima tog doba. A albanskih naziva nema ni na sačuvanim geografskim kartama Kosova i Metohije, što samo potvrđuje egzaktnu činjenicu da su Albanci ovu oblast masovno naselili prateći turska osvajanja (a pritom ne ostavljajući doslovno nikakav kulturni i civilizacijski trag svog prisustva). Velika demografska pomeranja su se na Kosovu, po pravilu, događala na štetu Srba i to uvek kad bi dolazilo do političkih prevrata i ratova velikih sila. Nesrećnim sticajem tragičnih okolnosti.

Uostalom, znamo kako su čak i u vreme prvih turskih osvajanja Srbi bili apsolutna većina na Kosovu i Metohiji. Naseljavanje Albanaca i zauzimanje srpskog zemljišta se posebno pojačalo posle velikih srpskih (prisilnih) seoba, u XVIII i XVIII veku (1690. i 1739. godine). Ipak, na početku devetnaestog veka, u doba Prvog i Drugog srpskog ustanka, Srbi su i dalje predstavljali većinu na teritoriji Kosova i Metohije.

Tako je ostalo sve do San-Stefanskog mira i Berlinskog kongresa.

Tek posle 1878. godine je došlo do dramatičnog porasta broja muslimanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Tada je, u stvari, i počeo najveći progon (do tada većinskog) hrišćanskog srpskog življa. I ovaj zulum, praćen stalnim nasiljem i svakodnevnim zastrašivanjem, neće prestati (sa kratkim pauzama) sve do danas.

U Drugom svetskom ratu pobijeno je oko 10.000, a proterano gotovo 100.000 Srba sa Kosova i Metohije, da bi se ovo iseljavanje naših ljudi nastavilo i u posleratnom periodu, od 1945. pa sve do 1991. godine. Naime, po završetku rata komunističke jugoslovenske vlasti donele su odluku o "zabrani povratka kolonizovanih Srba" na njihova imanja na Kosovu i Metohiji. A, istovremeno, samo u kratkom periodu između 1945. i 1948. godine, iz Albanije se u Titovu Jugoslaviju doselilo preko 50.000 Albanaca, koji su zaposeli napuštena srpska imanja. Sve se dodatno dovršava procesom takozvane "nacionalizacije", kojim je Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeta njena vekovna imovina u ovoj oblasti.

Koliko je nasilno albanizovanje ovog dela Srbije uzelo maha, najbolje nam svedoči podatak da je posle Drugog svetskog rata više od 900 naseljenih mesta na Kosovu i Metohiji u potpunosti ostalo bez Srba.

A posle tragičnih događaja iz 1999. godine, demografska slika se dodatno pogoršala.

Tada je veliki broj Srba i nealbanskog stanovništva bio prinuđen da, u dugim izbegličkim kolonama, napusti svoja vekovna ognjišta, čime je suštinski pripremljen teren za sva kasnija dramatična dešavanja (rušenje srpskih kuća i hrišćanskih svetinja, ubistva i progoni preostalih Srba).


KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 13, 2011, 03:40:30 pm »

**

ZNAČAJ KOSOVA I METOHIJE
više od teritorije

A kada govorimo o svemu ovome, nikada ne smemo izgubiti iz vida da su Kosovo i Metohija već oko hiljadu godina ona centralna oblast srpskog naroda, prestona regija naše države, kulture i duhovnosti. I osim što je (u periodu između pada srednjovekovne srpske države i Prvog balkanskog rata) nekoliko vekova bila okupirana od strane Otomanske imperije, ona nikada u svojoj dugoj istoriji nije pripadala albanskom narodu. Ubedljiv prilog svemu ovome je, svakako, i podatak da je na Kosovu i Metohiji danas (posle svega) u upotrebi oko 2.000 slovenskih (srpskih) naziva. Na ovom relativno malom prostoru, srpski pravoslavni narod je (od 12. pa do kraja 20. veka) podigao čak 1.300 crkava i manastira, među kojima i četiri hrama sa spiska svetske kulturne baštine: Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška (u Prizrenu). Ovom impozantnom spisku treba dodati i sve one srpske isposnice, spomen-kapele, groblja, tvrđave i dvorce...

Time je čitava ova oblast postala i autentična duša Srbije, istinska kolevka njenog kulturnog, duhovnog i istorijskog identiteta.

Kosovo i Metohija su tako postali srpska Sveta Zemlja, naš Jerusalim. Živi simbol naše veze sa prošlošću i večnošću.

Poslušajmo ruskog patrijarha Alekseja Drugog: "Za pravoslavne Srbe Kosovo nije samo geografski pojam i nekakav objekat na karti — nego Svetinja Otačka. Zemlja ispunjena drevnim hramovima i manastirima koji imaju neprolazno duhovno i kulturno značenje". Tek ovako shvaćeni, Kosovo i Metohija dobijaju svoj pravi izraz i objašnjenje — nečeg podjednako važnog i tajanstvenog.

Ova srpska i pravoslavna, kosovska Sveta Zemlja, optočena je beskrajnim duhovnim blagom neprocenjive vrednosti (oltarima, kupolama, nepreglednim živopisom, neizbrojivim ikonostasima, relikvijama, rukopisnim knjigama, liturgijskim posudama, kovčezima sa svetiteljskim moštima...).


KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 13, 2011, 03:40:52 pm »

**

KOSOVSKA BITKA
tragedija, mit, zavet

Mnogi narodi sveta imaju svoje mitove, svoje priče koje čuvaju, kao svetinju, iz generacije u generaciju. Kroz mitove su uvek projavljene one najbolje i najautentičnije osobine jednog naroda. I on uvek govori o stvarima koje su se desile "na početku", u nekom bezvremenom trenutku velikog, svetog vremena. U večnosti. I kasnije bi se, uvek iznova, pred novim naraštajima, ponavljala ova "sveta priča". Ona tako postaje obrazac ponašanja i za one koji je izgovaraju i za one koji je slušaju. Zato se mitovi i govore i prepričavaju samo u posebnim trenucima i na poseban način. Uz njihovu pomoć se odvajamo od svog vremena (svojih briga i problema) i ponovo vraćamo na mesto početka. Kroz Kosovski zavet Srbi su odsanjali svoj središnji san. Tu ljudski dan zauvek pobeđuje ljudsku noć. Jezikom biblije, burnim kao grmljavina, pokazana je moć hrišćanske duše našeg naroda. Po jevanđelskoj analogiji: Knez Lazar ima ulogu Hrista, Vuk Branković Jude, srpski vitezovi — apostola, a poslednja večera našeg Carstva — Tajne večere... Time se samo dovršava i zaokružuje ona realna istina naše istorije o srpskim srednjovekovnim vladarima koji se, svi redom, zakaluđeriše. O monasima — prinčevima. I zato se i danas, baš kao i 1918, 1912, 1804, 1389. godine — vodi ova dvostruka Kosovska bitka, u vremenu i večnosti. Ona nam svedoči da velika prošlost trajno živi, i da se stvari, ljudi i pojave nikada ne dele na "prošle" i "sadašnje", već, samo i uvek — na velike i male, prave i lažne, dobre i grešne, otadžbinske i izdajničke. Uči nas naš Zavet da bez probuđenog nacionalnog duha nema ni nacionalne države, ni kulturnog napretka. I da su večni samo kosovski vidici.

KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.








Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 13, 2011, 03:41:15 pm »

**

KOSOVSKI BOŽURI
krvave latice

Podjednako prisutan po kosovskim poljima i legendama. Zovu ga i "kraljev cvet", "duhovska ruža", "kurjak", "božurak", "devetak", "peonija". Po Aristotelovom učeniku Teofrastu "detlići obožavaju božure", pa zato, eto, božurovo semenje i korenje moramo "isključivo noću brati", da nam "detlić ne bi iskopao oči". Apulej nas, opet (nešto manje duhovito), uči da je božur najpouzdaniji lek protiv ludila.

A po srpskim legendama, božur je prvobitno bio beo — ali je na Kosovu, od krvi srpskih junaka, dobio svoju sadašnju crvenu boju.

Izgleda da su naši preci njime, pred boj, kitili svoje kalpake i šlemove.

Zato bi, uoči Vidovdana, otac porodice, svim ukućanima, predavao po struk božura i govorio: "Da budeš kao ovaj cvet crven i jak". Božur se oduvek nosio oko vrata, kao "zaštita od padavice, ludila, promuklosti i vratobolje".

"Kome svet mrca pred očima da pije seme božurovo pre izlaska sunca i da ga uvek ima uz sebe"...

Ime božur se dovodi u vezu sa imenom: "Bog".

Za srećnog čoveka bi se, u narodu, govorilo: "Razvio mu se božur!"


KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.








Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Septembar 13, 2011, 03:41:35 pm »

**

ŠTAMPA I ŠTAMPARIJE
"pletenije sloves"




Prvu knjigu na Kosovu, štampali su Srbi 1539. godine, kada je u manastiru Gračanica nastao Oktoih petoglasnik gračanički. Reč je o jednoj od najstarijih srpskih štamparija (četvrtoj po redu posle Cetinjske štamparije, 1494), a na teritoriji današnje Srbije — prvoj posle Rujanske štamparije (1536). Ovaj poduhvat su izveli mitropolit novobrdski Nikanor i njegov sabrat, štampar Dimitrije. Osim po lepoti štampe i drvoreza koji su se nadovezivali na rukopisnu tradiciju nemanjićkog doba, sama pojava štamparije bila je, već po sebi, veliki podvig u opustošenoj državi.

Na Balkanu su jedino Srbi osnivali svoje štamparije u doba najveće osmanlijske moći. U čitavoj Otomanskoj imperiji, osim Srba, svoju štampu imali su još jedino Jevreji.

Značaj ovog poduhvata, kao znaka vitalnosti srpskog kulturnog identiteta, treba posmatrati u svetlu činjenice da su Turci, u sopstvenom carstvu, svoje prve knjige odštampali tek u XVIII veku.

Na srpskom jeziku se ponovo počinje sa štampanjem 1871. u Prizrenu, gde je štampan istoimeni dvojezični list, na srpskom i turskom jeziku. Novi zamah srpske štampane reči počinje 1884. godine u Prištini, kada je objavljena Prva čitanka za osnovne škole: Kosovo. Od kraja XIX veka do danas, srpska štampa na Kosovu znatno je manjeg obima nego u velikim srpskim centrima, ali, u načelu, nezaostaje, pa čak i prevazilazi provincijsku štampu centralne Srbije.

Sve do 1944. godine, na Kosovu nije odštampano ni jedno jedino slovo na albanskom jeziku.






KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 13, 2011, 03:42:02 pm »

**

MOŠTI
moć i miris

Čitava hrišćanska civilizacija počiva, najpre, na ideji svetosti. Zbog toga je upravo Svetitelj, možda, idealni junak čitave srednjovekovne epohe. Njegova suštinska uloga je u tome da bude onaj prijateljski posrednik između nas i Boga. Njemu su se upućivale molitve, njemu su se palile voštanice, njemu su pevani tropari. On bi nam (kao istovremeno: "nebeski čovek" i "zemaljski anđeo"), pružao zaštitu i isceljenje, a posle smrti bi nas zastupao i na Strašnom sudu. Čitava srpska srednjovekovna istorija se, upravo po tom modelu, zasniva na ideji Bogom blagoslovene, svetiteljske dinastije Nemanjića. Naši sveti vladari su nebozemna potvrda legitimiteta srpske države u vaseljenskom poretku, garant nebeskog pokroviteljstva nad svetom srpskom dinastijom i pobožnim narodom.

Posebno je, po tom pitanju, interesantan naš Sveti Kralj, Stefan Dečanski, čiji je sakralni (svešteni) kult jedan od, nesumljivo, najsnažnijih u čitavoj porodici Nemanjinih naslednika. On je proslavljen kao Sveti Ratnik koji pobeđuje one koji "zlo misle protiv njegovog otačastva", "protiv srpske zemlje". Ali, on ih ne satire samo vojnom veštinom i snagom oružja, već — zaštitom "višnjih sila". Ovu zaštitu su, po rečima Danilovog učenika, "uživali i kraljevi roditelji i preci". A najbolji dokaz za ovu tezu o Božijem blagoslovu omogućio je veliki trijumf Svetog Kralja i srpske vojske kod Velbužda 1330. Tada Srbija uspostavlja svoju prevlast na Balkanu, ali i vladajuća dinastija dobija snažan argument u korist ideje o sopstvenoj izabranosti. Ipak, ključni dokaz bi uvek bio vezan za čudesna znamenja svetiteljstva, a najpre za "objavu moštiju".






Jer su sačuvani, "netljeni" posmrtni ostaci najčudnija relikvija pravoslavlja, gde mošti svedoče nečiju svetost kroz čudo, sa dejstvom Božije volje i ljudskih vrlina. Dakle ne samo ljudskim moralom ili posrednim svedočenjem savremenika, već objavom čuda očuvanja nečijih moštiju i bogougodnim mirisom koji bi "tekao" iz njih.
Velika je to i čudesna moć, na koju se ne može uticati ljudskom voljom. Uostalom, mošti su i dobile svoje ime kroz staroslovensku reč "mošt", "moć". Time se najbolje pokazuje pravo značenje ovog pojma i njegova važnost. Takođe, ne smemo da zaboravimo da se u pravoslavlju liturgija drži samo ako u oltaru postoji makar najmanja čestica autentičnih svetiteljskih relikvija, pa nam tako već sam broj crkava na Kosovu i Metohiji najrečitije govori koliko je samo tamo pohranjeno svetiteljskih moštiju!

Hiljade svetitelja je i danas živo prisutno kroz svoje mošti. A tu su i mnoge mošti neznanih kosovskih mučenika: dece, kraljeva, vojnika... koji su živeli i ginuli za veru, sve do danas.

Na Kosovu se nalaze i posmrtne relikvije nekih od najvećih svetitelja celokupne istorije hrišćanstva: Svetih Vrača, Kozme i Damjana, i tolikih drugih... Ali, to je, opet, samo početak jedne zaista beskrajne priče o hrišćanskom nasleđu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.


I toj priči, srećom, nema kraja...




KOSOVO JE SRCE SRBIJE
mala monografija
Štampa: Politika a.d.
2008.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: