Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA V « Divljaštva Šiptara na Kosovu i Metohiji « Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine  (Pročitano 16136 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Jun 14, 2011, 02:25:53 am »

*

KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941—1988)


Umesto predgovora

Lazarevo opredeljenje za Carstvo Nebesko — beše li to dar Božji ili Njegovo prokletstvo svekolikog srpskog roda i svakog srpskog uva ponaosob? Bi li Srbinu, onog Vidovdana 1389. leta, suđeno i presuđeno da u ovozemaljskom carstvu nikad ne nađe mira i spokoja, da večito i neprestano bude na Krst raspinjan i za Golgotu rađan, neprestano, jadan i čemeran, grehove neke nepočinjene da ispašta i okajava? I da za sve što na zemlji dela i ostvaruje pravednu nagradu i nadoknadu tek od Nebeskog Carstva očekuje? Otkuda, zašto i kada Srbin navuče toliko neizmerne mržnje i gneva na svoj rod i delo, ime i slovo svoje? I otkuda toliko snage. u Srbinu da večito trpi i ono što se otrpeti ne da i prašta ono što niko pod ovom kapom nebeskom praštao ne bi? Je li i odgovor na ova pitanja Gore, u Carstvu Nebeskom?

Velika su i svevremena Srbinova stradanja i nebrojeni njegovi paklovi. A muke i od paklenih muka veće! Udaraše mu, najčešće, i najradije, na čast i obraz. Valjda zbog toga što Srbinu Čast i Obraz nikad ne behu apstraktne imenice no ovozemaljske svetinje, mnogo veće od mnogih drugima na Nebu što jesu. Pa kad krvnicima njegovim ni to ne beše dovoljno, zatiraše mu ime i pleme, pamćenje uskraćivaše i istoriju potiraše.

Često Srbin nije smeo imati ni prošlosti ni tradicije, svako njegovo delo (a dela mu, po pravilu, bivahu velika) umanjivano je i unižavano.

Niko kao Srbin ne plaćaše svoju Slobodu i pravo na život i opstanak. Večito ga terahu s Juga na Sever i trag mu zametahu da se jednom ne bi, kada tome vakat dođe, po tragu svome, na pradedovo ognjište i grob njegov vratio. Zato je Srbin, valjda, nastanjen, bezmalo, po vasceloj kugli zemaljskoj i ne bez nade, jer ona je u njemu večna, "da će se povratiti zlatno doba Dušanovo i ono pređašnje, kad Serbi po šaru zemaljskom razvijaše zlatne barjake..."

Živi imaju pravo na nadanje. Ali, šta s onima čije su kosti davno istrulile negde u dalekom svetu ili tu, po Jasenovcima, Jadovnima i Golubnjačama? imaju li njihovi potomci pravo na zaborav i ćutanje? Čak i onda ako su ni precima sve želje i sve nade uslišene preseljenjem u Carstvo Nebesko? Imamo li prava na taj zaborav i ćutanje i ne samo zbog kletve praotačke koja nas jednom i te kako može stići?

Jeromonah Atanasije Jevtić, neumorni i rodu svom nesvakidašnji privrženi poslenik, i ovom knjigom, nastalom zapisivanjem ličnim i obelodanjivanjem onoga što davno pre njega zapisaše i opisaše isti takvi poslenici, vraća i podstiče pamćenje onima što bi hteli da se zulumi i nečuvena nedela što pre zaboravu predaju. Njima pamćenje vraća, a onima koji ne behu u prilici da štošta o Srbinovim patnjama i paklovima saznaju, istinu surovu saopštava. Čini on to bez mržnje, ali ne i bez tuge i gorčine, ne bez bola, jer i njega "sve rane roda bole". A, kako bi drugačije i bilo, da li drugačije i može biti? Jer, rane su duboke i nezalečive. Čak i za onoga ko slaže zapise o njima i u knjigu ih pretače, a kamoli za onoga što ih na svojoj duši i telu oproba.

U ovo vreme kad je istina o Srbinovim stradanjima na Kosovu i Metohiji, naročito od 1941. godine do dana današnjeg, a Jevtićeva knjiga, upravo, o tom vremenu svedoči, veoma često ličila na šaputanje gluvih, istina ovde zapisana trebalo bi da odjekne kao prasak groma i svetlost munje osvetli zatamnjene kutke naše ne tako davne prošlosti i sadašnjosti. Prilika je to da se čitalac priseti, ili prvi put sazna, ko to Srbinu na Kosovu i u Metohiji beše komšija, i kakav mu beše, i koliko mu to beše. I jedan i drugi zgroziće se nad nebrojenim nedelima mnogih Šiptara, ali, neka se zgrozi, biće to manja nevolja od nevolja onih nesrećnika koji tu grozotu na svojoj koži osetiše. I, saznanje iz ove knjige da su zulumi dela šiptarskog življa na Kosovu i u Metohiji, kao nastavak, nikako drugačiji no nastavak, onih davnih zuluma, čim Turci stupiše na ovo tle, otpočeli netom se ratni metež zatalasao. O tome verodostojno svedoče pisma i izveštaji sveštenika što su neprestano bdili nad svojim stadom pa o svojoj nemoći da ga sačuvaju i od pogroma spasu detaljno, i s tugom i zabrinutošću, izveštavali crkvene vlasti. Svedočanstva su mnogobrojna, kao što i zulumi behu, i Jevtić ih otrpava iz pepela vremena i zaborava. Pre ne biti, iz zaborava, jer desilo se nešto što nikako neće u svest i razum - nedela ne samo da su oproštena (što je ljudski i nadasve hrišćanski) nego kao da su blagosiljana stvaranjem nove države i ustoličavanjem komunističke vlasti, zulumćarima zulum, najčešće, ne bi upisan u greh, već, što vreme više odmicaše, bivahu nagrađivani, čak i boračkim statusom i penzijama!

Onaj što beše darivan, ili osuđen, da živi na Kosovu i u Metohiji, toj kolevci srpske kulture i baštini svekolikih dobara i vrednosti, ili u srpskom nesnu, mori i paklu, zna za svakojake pritiske i progone i izgone, za skrnavljenje svetinja - crkava i grobalja - za silovanja monahinja, nedozrelih devojčica i onemoćalih starica, za nesrećnu majku Milinčića, Šariće i Martinoviće, za paljevine i poare, oslepljivanje stoke, uništavanje letine i voćnjaka... za, vidi čuda i sramote, prekopavanje grobova novorođenčadi!

I za dugogodišnju ćutnju i muk o svemu tome. Sve negde do sredine osamdesetih godina, kad u narodu uskipe muka, pa mukom i čemerom progovori.

Mnogi ne izdržaše i krenuše u seobe, kao u ona davna, Čarnojevićeva vremena, često glavom bez obzira, ostaviše praotačke naseobine da puste i drugi se na njih nastanjuju, grobove i ognjišta zatiru. A taj jad i čemer, evo, i danas graju, umnožavaju se i jedan na drugog nadodaju tako da se i deca s mišlju o seobi rađaju!

Nekome, je, sigurno, trebalo da srpsku kuću raskući, Srbina obezvremi, unizi i zaplaši da ne sme ni svoje ime ni poreklo pamtiti, a kamoli isticati i njim se ponositi. Donedavno na ovim prostorima nije smeo biti pomenut ni Miloš ni Lazar, ni Sinđelić ni Hajduk Veljko. Ni Crni Đorđe. Ni crni đavo, ako je Srbinov bio!

Ako sve to čitalac i ne nađe u ovoj knjizi, moći će da ga dočara. Jer je jeromonah Atanasije Jevtić uspeo, ipak, da sakupi mnoštvo svedočanstava što o pogromu i nevoljama govore. Pa, i pored toga, normalan može pomisliti da je previše besmisla, previše genocidnih nedela za tako mali prostor i malobrojni živalj koji ih čini. Da, normalnom sve to izgleda nenormalno i nemoguće. No, Jevtić revnosno skuplja lična svedočanstva, prelistava i novine, koje, napokon, shvatiše šta im je dužnost i šta im valja činiti, i svoju knjigu, uglavnom, pravi od ličnih i novinskih informacija koje, ponekad, i ne ulaze sasvim u srž i bit, ali, ipak, neumitno beleže i svedoče. Jedna po jedna informacija ili je, ili bi ostala nedostupna mnogome. Ovako, u mnoštvu, jedna za drugom i jedna pored druge, te informacije su koliko grozota, bljutavost i ogavnost, toliko i dragocenost, obilat dokument krcat patnjama i stradanjima jednog naroda, s jedne, i zverskom liku i nudi drugog, s druge strane.

I onda kad je Srbija, napokon, shvatila da mora biti pravna država i svom narodu na ovim prostorima. osigurati kakav-takav mir, vratiti mu veru u moć države i njenog sistema, a zauzdati atove — kabadahije, anarhiste i teroriste — ideja o "velikoj Albaniji" koja suludo podstiče zulum i raspiruje mržnju prema svemu što je srpsko, ne splašnjava, a po zlu i bestijalnosti čuvena "alternativa" ne odustaje od terorističkih akcija, pa na sva zvona zvoni i u pomoć priziva sve srbofobe od Tirane do dalekih prekookeanskih prostora, pa i nedela zabludelih i mržnjom zadojenih ne prestaju. Ona se u sve različitijim oblicima javljaju, pa ponekad i na fantastiku nalikuju kao ona, recimo, o jednonacionalnom trovanju, čak i pod vedrim nebom! Srbinu treba pokazati da si mu neprijatelj, a On, Srbin, da je zločinac i krivokletnik. Eto, i zbog toga je ova knjiga dobrodošla. Da bi prava istina otišla u svet. Jer, svetu treba otvoriti oči za pravu i jednu istinu i tome će i ova knjiga, makar i malobrojnim tiražom doprineti. I u tome je jedna od njenih vrednosti. Jer, ona nije samo svedočanstvo. Ona je više od toga. Opomena, nauk, naravoučenije da Srbin nikad više ne sme biti jagnje za klanje i da mu je spas, izbavljanje i budućnost, samo i jedino, u jedinstvu i slozi, uzajamnom pomaganju i uvažavanju. Nije dovoljno i mudro samo u patnji i na golgoti biti jedno i isto. Ne treba se ni u dobru poneti. Da ne beše tih dobrom ponešenih, ne bi bilo toliko izdaje, a izdaje da ne beše, ne bi bilo ni toliko zuluma o kojima i ova knjiga na svojevrstan način kazuje. Dakle, ni knjige ne bi bilo. A, iznad svega, bilo bi dobro kad ni jedan Srbin ne bi više imao razloga da se laća pera. da ovakvu knjigu piše. I zbog toga "što čovek nije ptica selica pa da ode i vrati se u isto gnezdo ili novo svije, već večiti podvižnik iskušenja, potrebe da novo dokuči".

Aco Rakočević
http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/stradanje_srba/index.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 14, 2011, 02:32:02 am »

*

KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941—1988)


Napomena autora:
Ovom hronikom predstavljen je samo deo stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji, jer je autor koristio građu Arhiva Sv Sinoda i, delimično, dnevnu štampu.



STRADANJA OD ARBANASA POD OKUPACIJOM




Klanje Srba od strane Šiptara-balista 1941. godine.


Hronika sadašnjih stradanja kosovsko-metohijskih Srba počinje teškim ratnim vremenom 1941—1945. godine. Osnovna karakteristika tih srpskih kosovskih stradanja jeste: nasilje nad ljudima i porodicama, otimanje imovine, skrnavljenje i rušenje srpskih svetinja, progon sa pradedovskih ognjišta, prisilno iseljavanje, jednom rečju — biološki i kulturni genocid nad Srbima.

Ranija stradanja pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji od turskih i arbanaških zuluma bila su prestala, za kratko, posle oslobođenja Kosova 1912. godine. Okupacija tokom I svetskog rata 1915-1918. godine, iako je kosovsko-metohijskim Srbima nanela velika zla, ipak nije bila tako strašna kao albanska okupacija, pod pokroviteljstvom Nemaca i Italijana, tokom II svetskog rata 1941—1944. Srpska stradanja od arbanaških nasilja i zločina tokom ove okupacije bila su u mnogo čemu nova, teža od svih prethodnih iz Turskih okupacionih i ratnih vremena. Naime, postojao je određen plan i cilj tzv. "Velike Albanije", stvorene pod okriljem nemačko-italijanskog okupatora: genocidom očistiti Kosovo i Metohiju od Srba i svih tragova srpstva. Zato su krenuli svi zajedno, i kvislinška vlast i brojne arbanaške mase Kosova i Metohije, potpomognute organizovanim oružanim bandama kačaka i balista iz Albanije, na istrebljenje svih Srba na Kosovu i u Metohiji, počevši najpre od Srba kolonista, a zatim i samih starosedelaca.

O tim srpskim stradanjima tokom okupacije postoji velik broj dokumenata (kojima, mimo državnih arhiva, raspolaže Srpska pravoslavna crkva). Jedan sažeti izvod iz tih dokumenata ratnih stradanja Srba na Kosovu i Metohiji izradila je Kancelarija Svetog arhijerejskog Sinoda 1945. godine. Iz te dokumentacije navodimo sledeće karakteristično mesto:

"Najveća stradanja i progoni Srba i najmasovnija iseljavanja zbili su se odmah prvih nedelja iza sloma Jugoslavije (aprila 1941). Sve se tako nepovoljno okrenulo po Srbe da su oni bili bespomoćni. Kad su se Srbi vojnici vraćali kućama iz razbijene jugoslovenske vojske, oni su dočekivani od Arnauta, koje nije niko razoružavao i koji su se još više naoružali iz obijenih vojnih magacina. Tako su Srbi vojnici pljačkani i ubijani putem, iz zasede, a ukoliko su uspevali doći do svojih sela, nalazili su obično svoja kućišta već pusta, iseljena, popaljena, porušena. Sve je to išlo po planu, neverovatnom brzinom. Na pljačku i izbacivanje Srba diglo se celo arbanaško stanovništvo, uz pomoć mnogobrojnih kačaka, koji su zbog kriminalnih dela ranije bili izbegli u Albaniju i sada su nagrnuli natrag... Nemci su bili sasvim ravnodušni prema progonu i izbacivanju Srba, videlo se čak da su i sporazumni s time, i jedino su osiguravali relativni red u varošima i na glavnim drumovima. Italijani su pokazivali nešto više simpatije (prema Srbima). Docnije, usled nepovoljnog po njih toka rata, Italijani su postajali sve popustljiviji (prema Arbanasima) i sami su internirali, naročito 1942. g. veliki broj Srba. Zatim u leto, 1943. godine, Italijani su počeli predavati svu civilnu vlast Arnautima, spremajući se za svoju kapitulaciju, koja je usledila 8. septembra. Iza toga, Srbi su potpuno prepušteni besnilu Arbanasa. I tako je od jeseni 1943. pošao nov talas nasilja protiv Srba, osobito na Kosovu, gde je bilo zaostalo još dosta Srba kolonista. Jedan deo Metohije, srezovi Peć, Đakovica, Istok i Orahovac formalno su, odmah 1941, anektirani Albaniji, a time i imperiji italijanskoj. Posle sloma Italije, Albanci su, po sporazumu sa Nemcima, smatrali i ostatak Metohije i sve Kosovo 'Novom Albanijom'. Arbanasi iz Metohije i Kosova ušli su u zajednički albanski parlament i zajedničku vladu u Tirani. Ostvarena je bila 'Velika Albanija'.

Ko bi danas (= 1945) prošao kroz Kosovo i Metohiju našao bi jednu tužnu sliku. Našao bi hiljade pogorelih i porušenih potpuno pustih kućišta, našao bi porušene mnoge crkve i manastire, našao bi cela sela potpuno opustela. Po svedočenju Gavrila Kovijanića, profesora iz Peći (izbeglice), bilo je već 1941. g. uništeno 65% srpskih naseljeničkih kuća u srezu Pećkom i 95% u drugim srezovima u Metohiji, tako da su ostala samo zgarišta. Voćnjaci su isečeni, oranja izgažena, pa i groblja dobrim delom razrušena. I zaprepastio bi se gledalac ne malo kad bi video da se još i danas, posle opšteg oslobođenja zemlje i izgona okupatorske vojske, Srbi naseljenici ne mogu da se vraćaju na svoja sa toliko znoja i truda sagrađena ognjišta. Ne mogu zato što se boje, kao i zato što im sama jugoslovenska vlast (DF Jugoslavija) još uvek ne dozvoljava da se vraćaju — očigledno iz političkih razloga da se ne bi prerano zamerili Arbanasima. Ni govora nema još o sudskoj istrazi i kažnjavanju onih koji su se tako strašno ogrešili o sva pravila čoveštva i prava. Naprotiv, na zvaničnim aktima Kosovsko-metohijske oblasti, koja je sada dobila svoju autonomiju, albanski jezik stoji na prvom mestu, a činovništvo i žandarmerija i dalje su pretežno u albanskim rukama, čak i u rukama nekih koji su služili i pod okupatorom!. Zverstva Albanaca (nad Srbima), nadasve muslimanskih Arnauta, prevazišla su sve što ljudi pamte, čak i u tim krajevima, od starine na zlu glasu po divljini."[2]

Dalje ovaj dokumentarni tekst navodi razne vrste arbanaških nasilja i zlodela nad srpskim življem Kosova i Metohije, kao: pljačke, ucene, tuče, tj. batinanja; raznovrsna ubijanja: na kućnom pragu, kroz prozor, ubacivanjem bombi u kuću, iz zasede; pa masovna ubijanja, razne vrste mučenja i komadanja živih ljudi, spaljivanja, mučenja i ubijanja dece, silovanja devojaka i žena ili nasilno odvođenje ženskinja, i razni drugi zločini.

Još strašnije podatke o stradanju kosovsko-metohijskih Srba od Arbanasa na početku okupacije daju sami očevici Srbi sa Kosova, oni kojima je pošlo za rukom da izbegnu otuda i tako spasu gole živote. Navešćemo dva tri takva svedočenja. Evo, najpre, šta kaže sveštenik Dimitrije Šekularac, drenički paroh (iskaz dat 20. jula 1941): "Parohiju sam napustio pošto sam prethodno bio opljačkan od strane Arnauta. Gole duše, ja, žena i naše šestoro dece pobegli smo u momentu kada sam ja imao da budem ubijen, a možda i moja familija, jer su padali (ubijani) mnogobrojni Srbi, a Srpkinje i deca mučeni. Moja realna opažanja iz tih crnih dana jesu ova: Naša se vojska povlačila u neredu od Kačanika i drugih mesta. Žandarmerija napušta svoje stanice i takođe se povlači. Arnauti vojni obveznici pobegli iz vojske, doneli oružje, presvlačili se, a mnogi i u vojničkoj uniformi već su na poslu. Napadaju vojnike Srbe, žandarme i ostale, borbe se vode na svim stranama. Kuće se pale, ubijaju se viđeniji građani ukoliko isti nisu u vojsci. Čuje se vriska žena i dece. Vapaj za vapajem. Pomoći niko nikoga ne može. Nemačka vojska još nije stigla, naša u rasulu. Anarhija likuje. Arnauti nemaju samilosti. Tuku, ubijaju, pljačkaju. Srpski narod u panici. Evakuiše se, ali ne zna kuda. Pokušavamo da dođemo u razgovor sa njihovim (arbanaškim) prvacima, a prvenstveno s pretsednicima opština, koji su u Jugoslaviji uživali privilegije i favorizirani od naših vlasti. Na našu žalost i gorko iznenađenje, oni su postali opasniji za nas od ostalih.

Ostavlja se sav naš imetak i bogatstvo. Beže žene, starci, deca, mnoga bosa i rđavo obučena. Pešači, se, jer kola nema, uzeta su za vojsku s konjima i volovima zajedno. Moja deca maloletna. Najstarije ima 11 godina starosti. Jedno izgubilo cipelicu, drugo ne može da ide, treće traži vode, četvrto hleba. Pravi pakao. Bežim k Peći. Tu nalazim Episkopa Raško-prizrenskog. On i nas dva sveštenika u bekstvu smo. Idemo zajedno kod komandanta mesta nemačkih trupa, koje su već prispele. Tražimo zaštitu, jer Arnauti i tamo vrše pokolj nad srpskim življem. Dobivamo odgovor (od Nemaca) da nemaju dovoljno trupa da bi zaštitili i sela, već da samo mogu garantovati za varoši. Pokušavam da se prebacim preko Čakora, ali od Peći do Čakora opet Arnauti operišu. Saobraćajnog sretstva nemam. Uspevam da se vratim preko Kosovske Mitrovice za Rašku. Kasnije se vraćam ponovo u Drenicu. Sad su tu Italijani mesto Nemaca. Javljam se. Optužujem komandantu članove Kosovskog Komiteta. Arnauti doznaju. Spavam zato po šumi. Tragaju za mnom. Sad oni mene tuže lažno. Hoće da me ubiju. Nešto se življa vratilo na zgarište, ali se ubistva još vrše, sada noću. Crkva mi unakažena, parohiski dom porušen. Opstanak nemoguć. Uspevam da se s mukom ponovo prebacim za Rašku i da se više ne vratim, jer me Arnauti vrebaju."[3]

Evo sada kazivanja očevidaca o stradanju srpskog življa od Arbanasa u Prizrenu i okolini. To je svedočenje Branislava Leskovca, studenta iz Prizrena (23), i Živote Jovanovića, trgovca iz Prizrena (24): "Odmah po kapitulaciji trupa Jugoslovenske vojske u Prizren su ušle italijanske trupe. Koliko se sećamo, ovaj ulazak desio se 17. aprila 1941. g. Sve arnautsko stanovništvo Prizrena oduševljeno je dočekalo italijanske trupe, i po tome mi smo odmah mogli videti da će naš položaj ubuduće biti vrlo težak. Oko 20 aprila 1941. g. u Prizrenu je izvršeno prvo hapšenje srpskog stanovništva. Uhapšeno je oko 20—30 lica, koja su sva bila predstavnici dotadašnje jugoslovenske vlasti. Svi uhapšenici zatvoreni su u opštinsku zgradu Prizrena, gde su svi bili tučeni kundacima od pušaka i motkama. Ja, Branislav Leskovac, sa prozora svoje kuće posmatrao sam kada su zatvorenici u krugu opštinskog dvorišta bili besomučno batinani. Od ove grupe uhapšenika posle nekoliko dana izdvojeno je 5 osoba, koje su sve van grada streljane. Žrtve su bile: dva brata Marjanovića, studenti prava, Andrija Fišić, Samardžija i Popović, žandarmerijski narednik u penziji, čijeg se imena ne sećamo, i jedan grnčar, zvani Kokolja, čije nam ime nije poznato. Od ovih žrtava Kokolja i Fišić zaklani su noževima, pošto su im pre smrti oči bile iskopane.

Otimačina srpske pokretnine i nepokretnine otpočela je odmah. Bilo je slučajeva da su pojedini Arnauti isterivali Srbe iz njihovih kuća. Italijanske vojne vlasti kasnije su zaštitile imovinu lica srpske narodnosti.

U toku 1941. g. izvršena je organizacija novih arnautskih vlasti u Prizrenu. Iz Albanije predratnih granica došlo je više pretstavnika civilnih vlasti, prefekt, pretsednik opštine i šefovi raznih državnih nadleštava. Vojne vlasti bile su isključivo u rukama italijanske vojske. Žandarmerija je isprva bila čisto italijanska, posle godinu dana obrazovana je mešovita albansko-italijanska policija, u kojoj su Albanci imali većinu i pretežan uticaj. Vrhovni kontrolor nove policije, zvane 'Kvestura', bio je Italijan. Posle ubistva Srba 1941. g. i pored obrazovanja kvesture u 1942. g. sve do kapitulacije Italije u Prizrenu više nije bilo srpskih žrtava. Hapšenja i internacije vršena su stalno, međutim italijanske vojne vlasti sprečavale su ubistva.

Iz sela u okolini Prizrena odmah je izvršeno proterivanje svih Srba kolonista naseljenika; svi su proterani za Srbiju i Crnu Goru, a njihova imovina je oduzeta. Ujedno je izvršeno rušenje svih naseljeničkih novopodignutih kuća. Na taj način Srbi naseljenici proterani su iz okoline Prizrena još prvih meseci. Za sve vreme od aprila 1941. g. vršena su pojedinačna ubistva Srba starosedelaca po selima, ali nam imena žrtava nisu poznata, zato što se i mi nismo omeli udaljavati iz Prizrena Poznato nam je samo da je ovako ubijen Đorđe Jovanović, bivši pretsednik opštine Damjanske, srez Šarplaninski.

Internacije Srba za Albaniju otpočele su neposredno posle dolaska italijanskih trupa Odvedeni su za Tiranu i odatle u razne logore po Albaniji (navode imena oko desetak Srba — A. J). Druga faza interniranja srpskog stanovništva iz Prizrena otpočela je marta 1942. G. Onda je zatvoreno oko 40 osoba (navode imena — A. J.). Veći deo interniraca vratio se svojim kućama posle kapitulacije italijanske vojske; sudbina nekolicine ostala je neizvesna. U Prizrenu hapšenja pojedinaca srpske narodnosti vršena su i dalje, ova hapšenja bila su naročito intenzivna kadgod bi u grad dolazio neki bivši albanski funkcioner iz Albanije. Tako je prilikom dolaska Mustafa Kruje, bivšeg pretsednika albanske vlade, u junu 1942. g. uhapšeno 30 lica, isto se dogodilo i prilikom dolaska Kol Bib Mirakaja, sekretara fašističke stranke za Albaniju, koji je u Prizren došao zajedno sa Jakomonijem, italijanskim kraljevskim namesnikom Albanije, jula 1942. godine. U toku leta 1942. g. izvršeno je jedno novo hapšenje Srba u Prizrenu i njihovo interniranje za Albaniju Uhapšenici su ovom prilikom u zatvoru kvesture u Prizrenu, koji se nalazio u zgradi katoličkog seminara, bili vrlo teško tučeni. Tuča je najpre vršena udarcima korbača, zatim su uhapšenicima stavljane igle pod noge, kao i vruća jaja ispod pazuha. Zlostavljanje je vršeno čitavih 10 dana. Posle toga svi uhapšenici sprovedeni su za Tiranu, gde su ostali do kapitulacije Italije. Jedan od zatvorenika ovde je i umro, njegovo ime nije nam poznato.

Novembra 1942. g. izvršeno je četvrto novo hapšenje Srba u Prizrenu. Ovom prilikom uhapšeno je 25 osoba, na inicijativu i denuncijaciju albanskih vlasti. Hapšenja su vršena po kućama. Svi smo zatvoreni u zatvor Okružnog suda u Prizrenu, gde smo držani pet i po meseci, do 31. maja 1943. g. Svi smo bili tučeni u zatvoru: Srećko Stanković, gvožđar, tučen je tri dana korbačima po tabanima i golim leđima; bio je vezan pa tako bacan niz stepenice okovane gvožđem Veselin Nikolić, svršeni učenik gimnazije, tučen je 14 časova korbačima. Svu hranu za vreme održavanja zatvora dobijali smo od kuće. Za sve vreme bili smo pod italijanskom zatvorskom upravom. Tukli su nas i Italijani, a najviše karabinijer-brigadir, kome je ime bilo Belkaro.

1. aprila 1943. g. nas 25 odvedeni smo za logor Porte Romano kraj Drača (dalje opisuje sam logor i muke u njemu — A. J.) ... U logoru je bilo oko 900 Srba, od njih samo iz okoline Gnjilana bilo je oko 600. Ostali su bili iz Prizrena, Uroševca, Prištine, Peći i Lipljana (opisuje teške uslove — A. J.). U logoru Porto Romano ostali smo do 16 septembra 1943. g. Ovog dana smo pušteni kućama, osim zatvorenika iz okoline Gnjilana, kojih je bilo oko 600. Svi su zatvorenici iz Gnjilana transportovani brodom za Trst. Kako smo kasnije saznali brod je potopljen u Jadranskom moru i skoro svi internirci su poginuli ili se udavili prilikom propasti broda. Ovo smo saznali od nekolicine zatvorenika spašenih, koji su polovinom marta 1944. g. boravili u Uroševcu.

Kada smo se mi vratili u Prizren krajem septembra 1943. g. stanje koje smo ovde zatekli bilo je dosta mirno. Ovo stanje pogoršalo se u odnosu na srpsko stanovništvo kada je na Kosovo polje došao ministar unutrašnjih dela Albanije, Džafer Deva, koji je na Kosovu i Metohiji organizovao novu albansku žandarmeriju, čiji pripadnici nose sada naziv 'balisti'. 9 decembra 1943. g. u Prizrenu je masakriran Stevan Bačetović, kafedžija, koga su pripadnici nove žandarmerije izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na gradsko đubrište Njegov leš, sav iskomadan, pronađen je posle nekoliko dana na ovom đubrištu U isto vreme u samom Prizrenu nastala su silovanja žena (Srpkinja) i to prilikom upada u njihove kuće. Nama je poznato da su ovako silovane početkom 1944. g. dve sestre Berzanović, devojke.




Silovanje srpskih devojaka od Arnauta 1941 god.

Pljačke srpskog stanovništva vršene su od septembra 1943. g. bez prekida. Vršene su u isto vreme i ucene pretnjom ubistva. Svote su iznosile po nekoliko stotina albanskih napoleondora. Nikoli Dimitrijeviću, limaru, uzeto je 300 albanskih napoleondora. Hapšenja i tuče nastavljaju se isto tako; naročito u februaru 1944. g. mnogo je tučen i zlostavljan Jovan Dobrosavljević, trgovac. Stanje koje smo mi ostavili u Prizrenu prilikom svoga napuštanja varoši sve je gore i gore po srpsko stanovništvo. Sada se u prizrenskom zatvoru nalazi oko 800 osoba, uglavnom trgovaca, za koje se sasvim pouzdano može pretpostaviti da ima vrlo malo izgleda za njihov izlazak iz zatvora, razume se, živih."[4]

Izostavljamo ostala mnogobrojna lična svedočenja o arbanaškim zločinima nad Srbima. Samo radi ilustracije, navešćemo dva delimična spiska ubijenih iz dve srpske kosovske parohije. Iz parohije Istok u Metohiji, spisak od 102 srpska imena sastavio je iguman Sava, sa napomenom da "svi imenovani pravoslavni Srbi poubijani su od Arnauta". To su: prota Andreja Popović, paroh istočki; Vladeta Popović, jeromonah Nikodim Radosavljević iz manastira Gorioča; Radivoje i Staleta Rašić, Ljupče Krstić, Dimitrije Mirković, Radovan Vulić, Radivoje Patrić, Milosav Ćurić, Milisav Ćirković, Vojislav Lušić, Vukola i Bogosav Antić, Vule i Nevenka Vojinović, Vladimir Patrić, Staleta Krstić, Milosav Carević, Stana Vulić, Nikodim i Obrad Burić, Blagoje Bojić, Savo i Ilija Zuvić, Bogić i Stamena Zuvić, Ivko i Uroš Pumpalović; Radosav, Bogosav i Živko Pumpalović, Radivoje Betić; Radomir, Sretko i Stanoje Brajković; Miloš, Petar, Đorđe i Bogosav Ašanin, Milić Maksimović, Dimitrije Zuvić, Rako Deverdžić, Panta Pumpalović, Milovan i Koja Ašanin, Trajko i Sreto Brajković; Petronije, Simeon i Tomo Terzić, Dimitrije Krstić, Miloš Popović, Vojo Bojović, Novica, Draško, Voja i Vitomir Barjaktarević, Jovan i Andrija Živković, Vule i Sretko Raičić; Staleta, Milovan, Radosav, Petar, Krsto, Radomir, Mika i Mata Sedlarević; Krsto Burović, Milenko Krsmanović, Dara i Pero Burašević, Radun Beković, Sreto Veljović, Nedeljko Borić, Krsto Miljković, Petko Zarić, Milan Gočević, Milenko i Janko Ristić, Maksim Popović, Milica Zarić, Radovan i Buro Radičević, Dragomir i Miloš Darčević, Ćirko Đorđević, Boka Vojinović, Radisav Stanojević, Miloš Minić, Miro i Mileta Pitulić, Zdravko Nikolić, Trivo Grković, Vasilije i Radojko Martinović, Milovan i Koja Ašanin, Trajko i Sretko Brajković.

Drugi spisak, takođe delimičan, iz Lipljanske parohije, sastavio je paroh Borislav Kevkić, a sadrži 62 imena Srba iz Lipljana i Donje Gušterice: Spasa Milićević, ubijen puškom na putu 1941; Bogdan Cvejić, ubijen u Prištini; Zafir Spasić, ubijen u svom dvorištu ašovom; Velibor Marković, ubijen u 19. godini; Aksić Đorđe i supruga mu Mirjana, ubijeni istog dana; Ilija Rađenović, ubijen kod svoje kuće puškom; Jovan Denić, ubijen iz puške, i sin mu Jordan zajedno; Nikola Lazić, ubijen na putu; Živo Dimić, ubijen noću; Veselin Matić (Dabić), ubijen 1942; Serafin Milivojević, ubijen više sela; Milan Lazić, ubijen na njivi; Stojko Smiljić, od 19 godina, ubijen na nepoznatom mestu; Milorad Stojanović, od 18 godina, na nepoznatom mestu; Vojin Gudžić, ubijen kod Dobrotina; Radomir Trajković, ubijen kod Slovinja; Milan Jovanović, ubijen izvan sela; Ilija Rusimović, između Dobrotina i Lipljana; Aleksandar Stolić, ubijen iz puške u svom dvorištu; Gligorije Perenić, ubijen u šumi više sela; Stojan Mirić, ubijen 1942; Jevta Milkić, ubijen na putu; Velibor Milenković, ubijen na putu; Trajko Simić, ubijen na žetvi u njivi; Serafin Cvejić, ubijen na svojoj njivi; Blagoje Filić, ubijen kod kuće i sa njim njegov sin Milorad; Miodrag Jović, ubijen u Janjevu; Andrija Samardžić, ubijen 1943; Luka Đokić, od 22 godine, ubijen na njivi; Živko Milićević, star 22 godine; Filjko Tanasković, izbeglica, ubijen na njivi; Mile Drašković, streljan u Staro Gracko; Neđeljko Milićević, ubijen u Gracko; Ilija Marković, star 22 godine; Damnjan Drljača, ubijen u Suvom Dolu; Milutin Aksić, učenik 6. razreda gimnazije, ubijen iz puške blizu pruge; Aksa Ilić, ubijen na njivi; Krsta Lalić, ubijen uveče, 1943; Petar Kuzmanović, čuvar pruge, ubijen 1944; Marko Marković, čuvar pruge; Mile Marković, iz N. Rujca; Anto Denda, umro od posledica tuče; Jovo Lalošević, ubijen u Suvom Dolu; Cveta Bulajić, dete; Bosiljka Ožegović, dete; Dušan Krtinić, dete, poginuo od eksplozije bombe; Blagoje Ilić, poginuo u borbi; Nikola Papić i Vlado Bokić, poginuli u Suvom Dolu od eksplozije bombe; Rajko Došlić, Božidar Milkić, Stojan Vasić, Danica Novaković i Danilo Ilić, svi poginuli u borbi sa balistima 1945. u Drenici; Nikola Bogunović, umro od tuče 1944; Čedomir Vučić, mladić, i Aleksandar Kostić, mladić, poginuli isto na Drenici od balista; Miladin Velić, ranjen iz puške umire 1945; Radomir Stojković, umro od tuče u Glogovcu 1945, i još neka lica.

Postoje u arhivi Raško-prizrenske eparhije i drugi spiskovi mnogobrojnih Srba, žrtava arbanaškog genocida, ali ćemo ovde navesti samo još imena sveštenih i monaških lica sa Kosova ubijenih tokom okupacije. Osim već pomenutih (prote Andrije Popovića iz Istoka i jeromonaha Nikodima iz manastira Gorioča), koje su Arbanasi ubili odmah da bi zastrašili srpski živalj u istočkom srezu te da bi ovaj pobegao i iselio se, još su ubijeni jeromonah Damaskin Bošković, iz manastira Deviča, ubijen na najsvirepiji način, tučen kundacima i mučen, vučen preko trnja i kamenja, i najzad iz puške usmrćen, polovinom oktobra 1941; sveštenik Todor Sekulić, iz Ljubižde kod Prizrena, podlegao ranama zadobijenim od eksplozije bombe podmetnute u manastiru Dečanima od arbanaških fašista, oktobra 1942; sveštenik Krsta Popović, paroh raniluški, ubijen 1944. od arbanaških balista; jeromonah Aleksandar Perović, ubijen u Podujevu oktobra 1944. od arbanaške policije, ne zna mu se ni grob; iguman Pećke patrijaršije Jovan Zečević, ubijen 1944. od balista u Albaniji; jeromonah Janićije Minović iz manastira Binča, nestao; sveštenik Kosovske Mitrovice Momčilo Nešić, odveden od Nemaca i streljan na Banjici 1943; sveštenici Čedomir Bačanin i Tihomir Popović, streljani tačno u ponoć 28. 11. 1942. u zatvoru Kosovske Mitrovice; monah German iz manastira Dečana, interniran u Albaniju i tamo streljan; monah dečanski Stefan Živković, ubijen u selu Zočištu kod Velike Hoče od jednog Arbanasa vojnika 8. 1. 1945, navodno "nehotice". Sveštenik Stajko Popović iz Prizrena ubijen je od Bugara u Kačaniku 17. 4. 1943, a sveštenike Slobodana Popovića iz Đakovice (ubijen pred kapijom svoga stana 8. 2. 1942), Dragoljuba Kujundžića iz Uroševca (ubijen revolverskim metkom kroz prozor svog stana, 30. 11. 1942) i Mihaila Miloševića iz Peći (streljan 9. 12. 1944) ubili su partizani "kao simpatizere četnika". Isto tako, kosovski sveštenici Radule Božović iz Pridvorice, Tihomir Balšić iz Peći, Mitar Vujisić iz Vitine i jeromonah Simeon Gojković iz Babinog Mosta streljani su od partizana i novih vlasti, dok je sveštenik Vladeta Popović iz Istoka ubijen u Beogradu od četnika 28. 4. 1944. Iz Raško-prizrenske eparhije ubijeni su takođe i sveštenici Uroš Popović i Luka Popović za vreme bogosluženja u crkvi u Tutinu (21. 2. 1943), zajedno sa svojim crkvenjakom, kao i sopoćanska monahinja Pelagija (ubijena na Sv. Luku 1942) od strane sandžačkih muslimana. Za tri ili četiri sveštena lica ove eparhije "nema nikakvih podataka za njihovu sudbinu", veli prizrenski episkop Vladimir u aktu upućenom Sv. Sinodu 22. oktobra 1946.

Broj pobijenih Srba na Kosovu i Metohiji od Arbanasa tokom rata teško je precizno odrediti, ali on dostiže nekoliko desetina hiljada. Isto tako teško je tačno odrediti i broj prognanih Srba, tj. izbeglica sa Kosova, ali se nesumnjivo taj broj penje do sto hiljada duša. Ovde treba navesti i porušene srpske crkve i groblja u kosovsko-metohijskim naseljima, kao i manastire i druge svetinje, kao npr. spomenik kosovskim junacima, na koje su Arbanasi nasrtali sa besom i mržnjom neviđenom, jer su to tapije vekovnog srpskog prisustva na Kosovu. Najstrašnije je opljačkan, razoren i spaljen manastir Devič u Drenici (oktobra 1941), tako da u njemu od crkve i mnogobrojnih konaka nije ostao ni kamen na kamenu.



Srušena srpska crkva u Necu kod Đakovice, 1941. god.

Zatim treba pomenuti da su porušene do temelja sve crkve u svim naseljeničkim selima Metohije, koja su već u aprilu 1941. spaljena, a stanovništvo poubijano i proterano. Mnoge pak druge crkve su narušene, demolirane, oskvrnjene, opljačkane. Tako su spaljene i porušene crkve u srpskim selima: Bistražinu i Šeremetu kod Đakovice; u Donjem Ratišu, Pacaju, Necu, Ponoševcu i Rastavici, takođe u đakovičkom kraju; zatim u selu Brnjači kod Orahovca, pa u Čikatovu kod Glogovca, pa crkva Sv. Petra (iz XIV veka) u selu Koriši kod Prizrena. Arbanasi su opljačkali i demolirali, i pokušali da spale još, i crkve: u Vitomirici kod Peći, u Kačaniku, Velikom Belaćevcu kod Prištine, crkvu Sv. Nikole u selu Banji kod Srbice i istoimenu crkvu u selu Banjoka kod Vučitrna, pa zatim crkve u selima Rastavici i Ratišu kod Dečana, u selu Siga kod Peći, u Crkolezu kod Istoka, u Pomazatinu kod Prištine, crkvu u Podujevu i crkvu iznad sela Štimlja kod Uroševca, kao i poznati manastir Svetog Marka u Koriši iznad Prizrena. Opljačkan je manastir Gračanica i manastir Sokolica, crkva Samodreža je obijena, freske i ikonostas uništeni, sasudi i utvare crkvene polupani i pocepani. U crkvi Sv. Petra i Pavla u Istoku arbanaške vlasti su tokom 1943—1944. držale danonoćno zatočene Srbe, njih oko 100, iz Istoka i okolnih sela, i to je trajalo mesecima, pri čemu ljude nisu puštali napolje, pa su morali u crkvi da vrše i nuždu. I crkva manastira Gorioča kod Istoka služila im je za zatvor pri masovnom hapšenju Srba. I tako redom beskrajna hronika stradanja Srba na Kosovu od Arbanasa, kao i srpskih svetinja.

Na opštu žalost kosovsko-metohijskih i svih ostalih Srba, ovakav odnos prema srpskim manastirima i crkvama na Kosovu nastavio se i posle oslobođenja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 14, 2011, 02:43:10 am »

*
KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941—1988)


STRADANJA U PRVOJ POSLERATNOJ DECENIJI (1945—1955)

Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. — 21. 2. 1945), došao je period na izgled smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.

Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u 343. broju "Književne reči" (maj 1989).

Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "[6]

Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova — i uglavnom sve bez uspeha.

O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata.[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici — za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.

Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast. Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."[9]

Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."[10]

Manastir Devič je kasnije ipak obnovljen, ali je neprekidno do danas imao velikih nevolja i zuluma od susednih Arbanasa, koji su često napadali ne samo manastirska dobra nego i same sestre monahinje. Ali, gornji navod oca Makarija odslikava stvarni odnos nove jugoslovenske vlasti, proarbanaški a antisrpski nastrojene, što se može videti i iz činjenice da nijedna džamija nigde na Kosmetu nije porušena. Naprotiv, mnoge nove džamije podignute su na mestu porušenih crkava ili od njihovog građevinskog materijala.". Kao ilustraciju samo navodimo: selo Radonjić kod Đakovice, gde je na mestu i od materijala crkve podignuta džamija, jer Srba više i nema u tom selu. Crkveni prostor, imanje, groblje neretko je dato, ili prisvojeno, nekom Arbanasu, kao što je slučaj u selu Rakitnici kod Podujeva, Pomazatinu kod Prištine, Drenovcu i Prilepu kod Dečana, u bivoljaku kod Vučitrna i drugde. U selu Ljevoši kod Peći, iznad Pećke patrijaršije, na temeljima stare srednjevekovne srpske crkve podignut je 1955. godine lovački dom za SUP Kosmeta. U selu Miruši kod Mališeva preorani su temelji crkve i staro groblje srpsko (1963) i zemljište postalo zadružna njiva. U selu Kravasarija kod Mališeva sadašnja škola podignuta je na temeljima srpske crkve, a i Srba u selu više nema. Zatiranje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji činjeno je i na razne druge načine (delimična dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova).



Manastir Devič srušen oktobra 1941. g. (snimak iz 1947.)

Jedan od načina pritisaka na Srbe u ovo vreme, i time započinjanje njihovog prisilnog egzodusa sa Kosova, bila je i nacionalizacija zemljišta "za društvene potrebe", gde se zemljište uzimalo najpre od srpskih porodica. Tako je, npr. sasvim nestalo srpsko selo Nakarade kod Đakovice, kraj magistralnog puta za Prizren, koje je pretvoreno u Poljoprivredni kombinat "Erenik".[12] Novo Selo kod Prištine, sa ostacima crkve i grobljem. srpskim, potopljeno je celo (1965) pri izgradnji veštačkog jezera na Gračanici. Stadion "Prištine" u Prištini podignut je na zemljištu Srba koje je nacionalizovano. Selo Vrbnica na Drimu, do albanske granice kod Prizrena, imalo je Srba još u posleratnoj deceniji, a onda je zemljište oduzeto i potopljeno za hidrocentralu u Albaniji (!), tako da danas u tom kraju više nema Srba.

U ovoj posleratnoj deceniji imamo i česte progone i zatvaranje srpskog sveštenstva. Tako su 1945—1946. u zatvoru bili: arhiđakon Gavrilo iz manastira Dečana (osuđen na 10 godina zatvora), sveštenik Stanislav Vasiljević iz sredačke župe, sveštenik Grigorije Baljošević iz Orahovca (3 godine zatvora), prota Branko Jakić iz Prizrena, pa sveštenici Đorđe Dragić iz Lipljana i Živa Boldorac iz Istoka (zatvoreni 1947), prota Perko Kipović iz Gnjilana (zatvoren 1949). Naravno, bilo je to doba robijanja mnogih nevinih ljudi u zemlji, ali broj kosovskih Srba u zatvorima nije tada bio prosečno manji, što je tamošnji narod obeshrabrivalo. Najkarakterističniji primer progona srpskog sveštenstva na Kosovu u ovo doba (1952) svakako je nevino stradanje od vlasti jeromonaha Venijamina Boškovića u manastiru Binču kod Gnjilana. Sam on opisao je raško-prizrenskom episkopu ono što se njemu i manastiru desilo od vojnog, milicijskog i drugih predstavnika tadašnje "narodne vlasti" na Kosmetu: "Poznato vam je da sam teško bolestan i da već godinu dana ne napuštam sobu, većinom ležim u krevetu. Tako sam ležao u krevetu i 3. maja t. g., koga su dana oko 5 sati po podne banuli u moju sobu 6 ljudi meni nepoznati, jedan je bio u uniformi vojnoj sa titovkom na glavi, a ostali u civilnom odelu, a jedan je bio u plavoj (milicijskoj) uniformi. Onaj u uniformi vojnoj i jedan gologlav u civilu ostali su kod mene, a ostali su izišli Onaj u civilu seo je preda me i razbijao jaja, kojih je bilo oko 100 komada u dve korpe (bilo je to vreme oko Uskrsa — A. J.) Onda je obe korpe s jajima bacio na mene, bacio je i sud sa jelom na mene. Onda se onaj u uniformi popeo na mene, stao mi na grudi i počeo da me davi; od težine krevet je se prelomio i ja sam propao. Onda su mi naredili da se dignem na onaj deo kreveta što nije propao; kad sam seo, onaj u civilu skinuo je lampu sa gasom i izručio na mene, i hteo da me zapali, ali nije imao šibice Onda je izručio na mene testiju vode. Posle me je onaj u vojnom odelu udarao nogom po celom telu, a onaj u civilu udarao me je sa štapom po glavi, po licu, svuda Onda su me i dalje toliko tukli da sam pao onesvešćen i tek posle 1 časa došao je sluga (manastirski) iz Binča i komšija Raša i Milena Petrović. Pri polasku, onaj u vojnom odelu kazao mi je. U roku od 24 sata da se izgubiš odavde, inače ćemo te baciti kroz prozor. Teško pretučen, ja sam morao da napuštam manastir, a ključeve sam predao namesniku."[13] Dodajmo da je otac Venijamin uskoro umro od zadobijenih povreda.

Opisani tragični događaj nije bio samo "agitpropovski ateizam" državne marksističke ideologije, nego pre svega bezakonje jednog sistema vlasti, nesumnjivo sa krajnjim ciljem trajno iskorenjenje srpskog naroda iz istorije i pamćenja Kosova Posledice ovakvih postupaka, a iza njih sigurno stoji i arbanaški doprinos i politika albanizacije (i islamizacije) Kosova, Jesu ta da je manastir Binač danas skoro zapusteo, a i srpski živalj oko njega veoma se proredio. Slično je i sa čestim napadima na imanje i sestrinstvo manastira Devič, zbog čega su okolna sela, njih oko 20, zapustela od Srba; pa napadi na manastir Svetu Trojicu kod Mušutišta, kome preti zapušćenje, kao što je zapustio manastir Sv. Marka u Koriši kod Prizrena.

Da ovo nije bio usamljen slučaj, pokazaće i sledeći, nešto drugačiji, ali sa istom namerom i namenom učinjen napad na Srbe i Srpsku crkvu. Paroh raniluški Anđelko Petrović izveštava episkopa u Prizrenu 7. januara 1948: "Noću uoči Sv. Save u crkvi Raniluškoj (kod Gnjilana) načinjen je pravi rusvaj — sve su knjige pocepane na paramparčad. Na sv. Prestolu ostala je jedino sračica, a ostali pokrivači, jevanđelje, jedan krst, antimins, carske dveri, zavese, službenik, svetnjaci — sve je polupano i razbacano po crkvi, ikone neke koje su visile o zidu i one su polupane, jedino je pošteđen pribor za sv. pričešće na žrtveniku i ništa drugo. Jedek sa zvona na zvonari skinut je i odnešen "[14] Ako sada navedemo sličan slučaj iz 20 godina kasnije, videćemo isti zločinački odnos prema kosovskim Srbima i njihovim svetinjama. Naime, mitrovački paroh Vladimir Popović izveštava episkopa u Prizrenu 5. jula 1972: "U selu Vinarcu, ataru ove parohije, postoji crkvica još iz davnina, pre nekoliko stoleća, iz doba patrijarha Čarnojevića Ona je prošla u skoro istovetnom stanju u vremenu 1915—1918. g. kao i u vremenu 1941—1944. g. Međutim, februara ove godine našla su se neodgovorna lica (čitaj Arbanasi — A. J.) pa u nemogućnosti da otvore crkvu, pokvarili su krov na njoj, otvorili je i ubacili dosta prljavštine (đubreta, izmeta), tako da je nižepotpisani morao da se obrati miliciji za zaštitu... Vernici (Srbi) su za tim pristupili obnovi crkve, krov prepokrili, okrečili i vrata još bolje učvrstili. Međutim, juna meseca, ne znamo (tačno) dan, došli su opet nepoznati, pa su je potpuno ruinirali. Vrata su skinuli i odneli, stolove u crkvi polomili, kandila i svećnjake uništili, tako da je u crkvi ostao samo goli i isprljani zid. ... Smatram da ovakav postupak ne liči čak ni na kriminal, već na politički gest radi istrebljenja ove naše svetinje.". Tako piše srpski paroh mitrovački, dodajući u objašnjenju da se ova crkvica "nalazi u selu sa življem isključivo muslimanske veroispovesti" (tj. selo je arbanaško), a srpsko selo Vinarce je nekoliko kilometara dalje.[15]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 15, 2011, 01:03:44 am »

*
KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941—1988)


ČETVRT VEKA GOLGOTE KOSOVSKIH SRBA (1956—1981)

Hroniku ovih srpskih stradanja na Kosovu svesno delimo na ove periode, a ne kako je neki, najčešće sami Arbanasi, dele — pre i posle Brionskog plenuma (1966). To zato što su srpska stradanja na Kosmetu bila ista i pre i posle te političke "promene" u Komunističkoj partiji Jugoslavije, što pokazuju i već navedeni i još mnogobrojniji nenavedeni primeri srpskih kosovskih patnji.

U prilog ovakvom tvrđenju navešćemo ovde dva teksta, jedan iz 1951, a drugi iz 1967. godine. Jedan Srbin Kosovac, Jovan Gligorijević, sudija u penziji, pisao je patrijarhu srpskom g. Vikentiju 28. juna 1951, povodom rušenja srpske crkve u Đakovici: "Osećam se prinuđenim da Vašoj Svetosti lično i pismeno, poput naših starih patrijaraha, izložim pravo stanje stvari kako je u Metohiji, na osnovu mojih zapažanja... U okupacionom vremenu II svetskog rata svi ovi anacionalni (tj. antisrpski, arbanaški — A. J.) elementi popalili su domove naših naseljenika, opljačkali ih, opustošili sve što se njihovim imenom nazvalo, silovali ženski svet, prinudno ih naterali u zbeg. Ujedno nisu ostali dužni ni prema staromeštanima Srbima, koliko su ih pobili, tukli i opljačkali za vreme okupacije... Iza oslobođenja 1944. god. mi smo opet svekolike pretrpljene muke, žrtve, neprijatnosti, trzavice, strah, nevolje u raznim oblicima bacili u zaborav, da bi stvorili između nas bratstvo jedinstvo, dajući im kao manjinama Kosmeta, čak se može reći, preterano veliki broj škola, veći i od same Albanije. Međutim, šta se zbiva: dok se mi s jedne strane pokazujemo prema njima humani, čovečni, u pravom smislu kao ljudi, dotle s druge strane oni nam potkopavaju jamu u rođenoj našoj državi, rušenjem crkava i spomenika. U Đakovici imaju muslimani 18 džamija i 12 tekija, katolici 2—3 crkve, a pravoslavni svega jednu pomenutu malu crkvicu i tu nedovršenu novu crkvu-spomen kosturnicu... Datu im autonomiju Kosovsko metohijske oblasti uzeli su vrlo pogrešno i proizvoljno, kao da su država u državi, da im je sve u moći učiniti štogod žele u korist svojih nacionalnih poslova... Asimilaciju, odrođavanje i iseljavanje oni znaju dobro kako se vrši."[16]

Podsećamo da je ovo pismo pisano 1951. godine. Arbanasi su kasnije tvrdili da su do 1966. godine bili zlostavljani, a Srbi na Kosmetu povlašćeni. Bio je to propagandni plan jedne antisrpske politike, smišljene postepeno posle neuspeha balističke pobune posle oslobođenja. Kako su se pak Srbi na Kosmetu tada osećali, pokazuje drugi tekst: Izveštaj Upravnog odbora Raško-prizrenske eparhije, iz 1967. godine: "Posle stupanja na snagu Društvene reforme (posle Brionskog plenuma 1966 — A. J.), koja se, po jednodušnoj oceni (Srba), smatra kao negativna za srpski živalj na Kosmetu, jer će to još više potstaknuti iseljavanje Srba sa Kosmeta, obzirom da neće moći da odolevaju većem pritisku većine šiptarskog življa, koji koristi i zloupotrebljava samoupravu. Šiptari i druge nacionalne manjine na Kosmetu isticali su da su oni gonjeni, a da su Srbi i Crnogorci od Rankovićevog režima bili favorizovani. Ako bi to bilo tako, mnogi postavljaju pitanje: zašto su se onda Srbi do sada iseljavali sa Kosmeta? Ako su uživali osobitu zaštitu Rankovića, što sigurno nije tačno, mnogi se s razlogom pitaju: zar iseljavanje neće biti veće sada kada Srbi više nemaju tu zaštitu, a Šiptari će je imati, koristeći samoupravu i većinu svoga življa i verovatno neki, ako ne ovi, istu zloupotrebljavati... Fakat da su se Srbi i Crnogorci iseljavali sa Kosmeta od samog oslobođenja, a to znači da su uslovi bili takvi da neko nije mogao pod tim uslovima živeti na Kosmetu zajedno sa Šiptarima, pa je izlaz nalazio u seobi na teritoriju uže Srbije, i to onda kada je vlast pretežno bila u rukama boraca, a njih je bilo više Srba i Crnogoraca, kako se onda može pretpostaviti da seobe neće biti više od sada pa nadalje kada pretežan deo vlasti pripada šiptarskoj većini na Kosmetu; a da oni mogu vlast bolje da iskoriste za svoju nacionalnu stvar nego što su je Srbi i Crnogorci koristili, svedoči fakat da je Srba i Crnogoraca sada proporcionalno manje na Kosmetu nego što ih je bilo 1912. g., posle oslobođenja od Turaka. Iseljavanja nije bilo u periodu između I i II svetskog rata, već za vreme prošlog rata.

I ovaj tekst je rečit sam po sebi i ne treba mu objašnjenje. Uz njega kao dokumentaciju možemo navesti brojne ranije izveštaje episkopa raško-prizrenskog o prisilnom iseljavanju srpskog življa sa Kosmeta. Već smo spominjali da je broj parohija morao biti postepeno smanjen za jednu trećinu: od predratnih 93, spao je na 67, jer je 26 parohija moralo biti rasformirano. U izveštaju episkopa prizrenskog g. Pavla od 12. maja 1959. stoji: "Tokom 1958. g. odigrala su se dva veoma mučna događaja. Naime, u manastiru Devič Šiptari su odveli devojčicu od 12 godina, Srpkinju, koja je tu gajena od svoje druge godine, i zahtevali od nje da se uda ili za momčića Šiptara od 12 godina, ili za čoveka od 34 godine, koji već inače ima jednu ženu... Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa (podvukao A. J). Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini tri poslednje kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U tursko vreme bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko Šiptarskih... Sad se sele poslednje tri kuće (srpske). Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle I svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada 160 itd."[18]

U izveštaju od 27. aprila 1961. episkop piše: "Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Npr. posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine (1959), uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porcelanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi (iseljenici) navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, pa se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza i to uvek u zakonskoj formi. U tome (favorizovanju Arbanasa) učestvuju i Srbi članovi Partije."[19]

U izveštaju od 11. maja 1962: "I ove godine (1961) još intenzivnije je nastavljeno iseljavanje našeg (srpskog) elementa, kako naseljenika tako i starosedelaca, iz svih krajeva Eparhije. Iz Gnjilanskog namesništva u toku godine iselilo se preko 200 domova: samo iz Vrbovačke parohije, koja je inače mala, iselilo se 70 domova. Iz okoline Prištine, od lanjske godine, takođe se naglo iseljava. U selu Komoranu posle rata bilo je 40 srpskih domova, sada ih ima 12; Novo Čikatovo 48, sada 22; Donji Zabel 18, sada 4; Veliki Belaćevac 23, sada svega 3. Iz Tološke parohije iselilo se u toku godine 81 dom. To je glavna nevolja naša u ovim krajevima."[20]

Izveštaj od 1. aprila 1965: "Osim navedenih teškoća, imamo onu stalnu koju sam u svim ranijim izveštajima iznosio, a to je neprestano raseljavanje pravoslavnog (srpskog) elementa sa Kosova i Metohije... (slede podaci). Selo Belo Polje od 42 kuće iseljeno 12, ostalo 30. (Iseljenja samo posleratna). Selo Glavnik od 43 kuće iseljeno 20, ostalo 23 Selo Batlava od 27 kuća iseljeno 13, ostalo 14. Selo G. Sibovac od 48 kuća iseljeno 25, ostalo 23 Selo Trnova od 29 kuća iseljeno 23, ostalo 6 Selo Bradaš od 41 kuće iseljeno 40, ostala 1, i tako redom u svih 20 sela parohije Podujevske. . Komentar ovome je nepotreban."[21]

Da dodamo još i izveštaj od 1. aprila 1966; "Opšte teškoće na koje Crkva u Eparhiji raško-prizrenskoj (nailazi godinama su iste, no utoliko teže što su, tako reći, prešle u hronično stanje. Teški problem je raseljavanje našeg elementa, koje se vrši i dalje. Svakako da tu deluju mnogi uzroci, ali ima nasilja sa strane Šiptara. Letos, vraćajući se iz jednog manastira kod Prizrena i čekajući autobus, imao sam ovakav razgovor sa jednom ženom meštankom. Prodali smo kuću i zemlju u planini i spustili se ovde u ravnicu i tu kupili. Sa jednog parčeta samo dobili smo triput više no gore sa svega (imanja). Takav je i kolomboć (kukuruz). Ali ne možemo ovde ostati. — Zašto? — Noću nam Šiptari uteruju stoku u usev i otvoreno prete Selite se, ovo nije Srbija Siledžije neke, reći će se. No kad sam posle bio na sasvim drugom kraju Eparhije, kod Kosovske Mitrovice, izneli su mi, od reči do reči, potpuno iste nevolje. Vidi se jedna organizovana hajka, kojoj ovako proređeni teško odolevamo."[22]

Osim ovih izveštaja u Arhivi eparhije u Prizrenu postoje brojni izveštaji sveštenika sa terena o prisilnom iseljavanju srpskog življa i o broju iseljenih pod pritiscima. Iz njih se vidi da je oko godine 1968. zaista došlo do većeg porasta iseljavanja Srba. Ali, iz njih se vidi i nešto drugo — a što poslednjih godina iznose skoro svi Srbi Kosovci da je tada bio prisutan strah od posledica ako se iznese puna i neskrivena istina o razlozima prisilnog iseljavanja jer, ne treba smetnuti s uma da je zvanična jugoslovenska politika, čak i posle arbanaške pobune 1968. godine, dok je Josip Broz Tito bio živ, svesno prikrivala srpsku tragediju na Kosovu i Metohiji (naziv Metohija u međuvremenu je zvanično ukinut 1968. g. od vlasti, jer je jasno svedočio da je to vekovni srpski i pravoslavni kraj oko manastira). Mnogi su ljudi tada i sa položaja odleteli, i sa Kosova se iselili, čim su samo progovorili o srpskom stradanju od Arbanasa na Kosmetu. Primera radi, eno šta piše arhijerejski namesnik iz Gnjilana: "Prednji izveštaji paroha su vrlo šturi i ne iznose puno činjenično stanje iz opreznosti da sebe ne bi doveli u nepoželjni položaj, jer im njihovu tvrdnju o činjeničnom stanju ne bi potvrdili oni kojima je to poznato, iz straha od posledica, radi čega i izbegavaju (Srbi parohijani — A. J.) da daju ma kakve podatke. To se očito vidi iz izveštaja sveštenika Petra Popovića i Mihaila Radojevića. ... Šiptarska omladina od predškolske dece do učenika više gimnazije, učiteljske i ekonomske škole u gradu (Gnjilanu) na najgrublje načine ponižavaju, psuju i vređaju sveštenstvo, a često puta se bacaju za njima i kamenjem i pljuju na njega... Narodna poslovica kaže što očevi govore na ognjištu, deca iznose na ulicu. Zbog takvih postupaka vrlo je otežan položaj i opstanak sveštenstva, naročito mlađih sveštenika. Dostavljajući prednji izveštaj, želim da napomenem: da bi se konkretniji podatci o iseljavanju pravoslavnog (srpskog) naroda sa Kosova dobili kada bi sami iseljenici u Srbiji dali svoje izjave i izneli razloge svog iseljenja. To bi bilo najverodostojnija slika o njihovom iseljenju."[23]

Potvrdu o iznesenome zaista su dali, ali dosta kasnije, iskazi iseljenih pod raznim pritiscima kosovsko-metohijskih Srba davani u tzv. užoj Srbiji, o čemu je poslednjih godina štampa dosta pisala. Podsećamo na već navedeno svedočenje Miloša Savićevića, kao i na izjavu Radoša Nedića iz lapskog sreza, sela Donje Ljupče kod Podujeva, koji je 24. 4. 1987. opisao "iseljavanje i tragediju 11 porodica Nešića iz sela Donje Ljupče", takođe i svedočenje Vuksana Pantelića.[24] Najkraće je o iseljavanju izrekao je istinu te iste kosovske noći Ljubomir Vujović: "Preko 40 godina traje proces iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, a pospešuju ga albanski nacionalisti i separatisti; verovatno imaju svoj plan rada i delovanja. Iseljavanje traje nekada bržim a nekada sporijim intenzitetom. Skoro pola naselja na Kosovu su etnički čista, što ide u prilog ostvarenju cilja albanskih separatista... Težak je manjinski osećaj, osećaj nesigurnosti. Samo onaj ko je osetio šta je seoba, može u punom smislu reči da shvati koliko je ta reč opora i gorka."[25]

Ili jedan drugi rezime uzroka iseljavanja Srba pod raznim pritiscima, koji je dao sveštenik iz Kosovske Vitine Ljubiša Miljković, u svom izveštaju arhijerejskom namesniku u Gnjilanu: "Iseljeni Srbi izjavljuju da nisu imali slobodu, da su ugnjetavani od strane Šiptara. Iseljeni iz Vrbovačke parohije izjavljuju da su im Šiptari mnogo dosađivali, nasilno su ulazili sa stokom u njihova imanja, njive, livade i bašte, izazivali ih na svađu, ulazili im u kuće, kod žena (= silovanje). U grobljima su lomili krstove, i to u selima: Belekaru, Drobešu, Grmovu, Vitini, Devaju, Gušici, Trpezi i drugim. Bilo je i ubijenih, i pred sudom slabo su zaštićeni. U manastiru Binču sestrinstvo (monahinje) često je potresano i napadano od Šiptara: jedna je sestra udarena drvetom po glavi, a druga je napadnuta nožem. Stalno komšije Šiptari navaljuju sa stokom do samog manastira, bacaju kamenje na manastirske njive, i na sami manastir Sv. Arhangela Gavrila u Buzoviku, i dobacuju sestrama: Idite odavde, ovo nije vaše, ovo nije Srbija. Vaše je mesto u Srbiji, itd."[26.]

Navešćemo ukratko još vrlo karakterističan mada nepotpun izveštaj paroha iz Podujeva Živojina Trajkovića (od 8. juna 1969), za posleratni period do 1968. godine, za sela oko Podujeva, gde se pregledno vidi da je iz tih sela iseljeno 663 srpska doma, a kao pravi razlozi iseljavanja mogu biti uzeti ostali tu dati podaci, naime: 350 fizičkih napada Arbanasa na Srbe, 21 silovanje Srpkinja, 430 krađa pričinjenih Srbima, i 2 ubijena Srbina.[27] Tako isto rečit je i izveštaj paroha iz Babinog Mosta na samom polju Kosovu (od 7. juna 1969): "Parohija Babinomoška, od 1945. godine do danas, izgubila je svoja tri starosedelačka sela, i to: Bivoljak sa 9 kuća, Drenovac sa 11 kuća i Amediju sa 4 doma, dok crnogorsko naseljeničko selo Breznica od 55 domova, ostaće samo u sećanju kod mlađih pravoslavaca (Srba). Grobovi su im zarasli, a spomenici polomljeni i uništeni pored naseljenih šiptarskih kuća. Breznice divnog planinskog sela nema više. U svim ostalim selima oseća se pritisak Šiptara na srpski živalj. Usled toga pritiska dolazi do pomaganja Srba u većim srpskim selima, mahom idu u Srbiju na preseljavanje. Životni standard njih ne veseli (tj. nije ekonomsko stanje u pitanju — A. J.) u odnosu na šiptarsku dominaciju na svakom koraku. Srpski narod je tužan i brižan u ovoj parohiji. Srpsko bratstvo svakim danom sve je manje, a prekriva ga šiptarsko razmnožavanje rapidno. Svaki Srbin u ovoj parohiji gleda kako da se iseli sa Kosova, ili kako da osigura miran garantovan život. Srbin živi u neizvesnosti danas za sutra."[28]

Od ovog tužnog iseljavanja srpskog življa sa Kosova i Metohije pod raznoraznim arbanaškim pritiscima, ima i još potresnijih i tragičnijih, i to iz godine u godinu u ovom periodu, naročito posle demonstracija, u stvari pobune 1968. godine. Od tada pa nadalje udvostručeni su i uvišestručeni napadi na crkve i manastire, na groblja i spomenike, na samo srpsko nacionalno, duhovno i kulturno biće na Kosovu. Pojedine od tih tzv. "ekscesa", a u stvari pravih varvarskih zuluma i zlodela, koje je zabeležila Raško-prizrenska eparhija, objavili smo u monografiji Zadužbine Kosova, a ovde ćemo samo podsetiti na neke od najgrubljih nasrtaja na Srpsku crkvu, srpski narod i njegove svetinje i spomenike vekovnog prisustva na Kosovu. Najviše su stradavali manastiri Devič, Gorioč, Sveta Trojica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, a zatim mnogobrojne seoske crkve i srpska groblja, na kojima su pojedini Arbanasi varvarski lomili krstove i rušili spomenike, pogađajući tako srpskog čoveka u najtananiji nerv srca i najbolniju nit duše. Ne treba zaobići i ne spomenuti mnogobrojne šiptarske skoro životinjske nasrtaje da siluju žene Srpkinje, a u poslednjim decenijama napadaju posebno devojčice i starice, pa čak i monahinje.

Dana 3. aprila 1968. pisao je dečanski iguman Makarije srpskom Patrijarhu g. Germanu: "Šiptari opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje svakodnevna su pojava. Vi svakako i od drugih čujete šta se sve radi na Kosmetu sa Srbima. ... Pre mesec dana Šiptari iz Dečana teško su pretukli šumara Milivoja Lanićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi šume. U isto vreme jedan Šiptar kondukter izbo je nožem na sedam mesta jednog Srbina šofera, samo zato što nije hteo da vozi prepun autobus po zapovesti Šiptara. Nedavno je u Labljanima na Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se to proslavlja u srpskom selu, a sada isti Srbin leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre nedelju dana Šiptar iz Ratiša (Dečanska parohija) isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu Pešić. Ona se žali svemogućim vlastima ovde, i sve je bez uspeha. Porodicama iz Dečana: Zariji Pavloviću, Stevanović Mirku, Miloradu Joksimoviću, Nikčević Blagoti, Miloradu Bašiću, Pavlu Bašiću i porodici Avramovića iz Drenoca oduzeše samovoljno zemlju i šumu. Tako ovi ljudi nemaju kome da se žale, niti ovde kakva žalba pomaže."[29]

Igumanija Paraskeva iz manastira Deviča pisala je žalbu Patrijarhu, ali i Izvršnom veću pokrajine: "Dana 28. maja 1968. g. podneli smo prijavu i molbu Opštinskom komitetu i Narodnoj miliciji u Srbici protiv sinova Osmana i Azema Deljevića iz Rezala, koji su napali starešinu manastira Deviča igumaniju Paraskevu, udarali je štapom po glavi, zatim upali u manastirske sobe. ... Dana 13. juna napao me je isti sin Osmana i Azema Deljevića i zgrabio me za ruku i zavrnuo, skoro da mi je slomi... Dana 14. juna 1968. g. oko 9 sati ujutro došao je jedan u sam Devič i skrenuo mi pažnju da ne idem dole (na manastirsko imanje), jer me iz Rezala čekaju da me ubiju. Ja ne znam šta da radim i kome da se žalim, jer je ovo neizdržljivo. Mi same ženske ne smemo da siđemo na svoje imanje, jer nam oni večito prete, i kažu nam: Nemate vi tu šta da tražite! Stoku puštaju slobodno u naše kukuruze, u bašte i livade. Šta mi da radimo, kad oni dođu i za nekoliko sati svu našu muku unište? Mi ih lepo molimo, ali molbe ne vrede, oni prete, i na sestre bacaju kamenje... Žalimo se, pa ništa, oni sve drskiji i slobodniji."[30]

Kao primer raznovrsnih arbanaških pritisaka i zlodela činjenih Srbima, navešćemo samo jednu žalbu episkopa prizrenskog Pavla upućenu Verskoj komisiji AP Kosova: "Ne jednom smo se do sada obraćali Vama za zaštitu zakonitosti za Pravoslavnu crkvu i njene vernike i imovinu... (zatim navodi slučajeve obijanja crkava u selima Vinarcu i Dobračinu i u Prizrenu — A. J.) ... U groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice, tokom leta ove 1972. g. mladići albanske narodnosti, pevajući uvredljive pesme protiv Srba, porušili su 15 nadgrobnih spomenika. Slično rušenje spomenika desilo se nedavno i u selu Srbovcu kod Kos. Mitrovice, gde je porušeno 8 spomenika. Tako je i na groblju u Orahovcu, gde su polomljeni ne samo drveni nadgrobni krstovi, nego i 7 spomenika od mermera, 2 od cementa i 14 kamenih krstova. U selu Opteruši kod Orahovca, polomljena su 3 nadgrobna kamena krsta i svi drveni krstovi sem tri. U selu Retimlju kod Orahovca polomljeni su na groblju ovi drveni krstovi i na grobovima je vršena velika nužda."[31]



Poluporušena (od Šiptara tokom rata)
crkva u Bistražinu kod Đakovice


Ako ovome dodamo da su u ovom periodu rušena i oskrnavljena groblja i cinično povređivani srpski grobovi u selima Buzovik, Petrič, Velika Hoča, Žegra, Robovac, Smoluša, Straša, Koriša, kao i to da su crkve srpske provaljivane, pljačkane i skrnavljene u: Gornjem i Donjem Nerodimlju, Babljaku, Štimlju, Dobrčanu, Prizrenu (Sv. Nikola), Donjoj Gušterici, Vrbovcu, Žitinju, Cernici, Kosovskoj Kamenici, Donjem Drenovcu, Straži, Dobrotinu, manastiru Sokolici i drugim srpskim naseljima, onda postaje jasno kako su se Srbi tada osećali, posle takvih varvarskih bestijanja i iživljavanja arbanaških siledžija i zulumćara nad srpskim življem i njegovim svetinjama.



Porušeno i spaljeno srpsko groblje (Begov Lukavac kod Istoka)

A šta je u to vreme doživljavala od arbanaških nasilnika jedna obična srpska porodica, neka posluži kao primer svedočenje Krunoslava Jošanovića i njegove majke Dace iz sela Orlane kod Podujeva Neposredno iza rata u mome selu je bilo 100 srpskih kuća, danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Najveći broj mojih seljana je otišao zbog direktnih pritisaka. Nije se to moglo izdržati.

Mi smo dugo godina bili bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka? Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača, Brvenik... Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju kuću i familiju. Nasrtali su mi noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela. Oborili su je, pa sve nogama (gazili), a ona stara i bespomoćna. ... 'Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije', veli majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala. ... "[32]

Ovakvih i sličnih potresnih kazivanja o patnjama pojedinačnim i grupnim stradalnim sudbinama srpskog življa na Kosovu i Metohiji ima toliko da bi to iziskivalo čitave tomove. Da potsetimo samo na neka stradanja Srba: I u tim godinama su mnogim srpskim porodicama oduzeta imanja, bilo smišljenom eksproprijacijom za neka državna dobra (poljoprivredne kombinate, kao napr. Erenik kod Đakovice ili onaj kod Peći), bilo otmicom samih vlasti u korist albanskih emigranata, kao što je bilo napr. u Dečanima (1972. i 3. godine), bilo pak uzurpacijom ili otmicom od strane pojedinih šiptarskih porodica, kao što je bilo 1968. g. u selu Dolac kod Kline, kad su Šiptari (rimokatolici) iz porodice Tomaj i Bunaj ubili Božidara Bacića na njegovoj njivi motikama, a ranili mu braću Bogosava i Bogdana, i onda preoteli njihovu njivu. Ovakvih šiptarskih napada i čak ubistava Srba na imanjima bilo je u ovo vreme više, jer pravni organi i sudovi na Kosovu nisu pravilno funkcionisali.

Za ovaj period stradanja Srba na Kosmetu, kada nisu mogli ni da se žale, ili je žaljenje bilo bezuspešno, ili čak sa lošim posledicama po žalioce, možda najbolje odgovara reč jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je na pitanje jednog našeg sveštenika iz Beograda: "Kako živite?" — odgovorila: "Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo i trpimo."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 15, 2011, 01:10:33 am »

*
KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941—1988)


NAJNOVIJA STRADANJA (1981—1988)

Posvudno i posvednevno stradanje srpskog življa na Kosovu i u Metohiji teklo je tako četvrt veka, u gluši i ropcu, bez prava protesta i bez odgovora na sudske žalbe, a posledica toga bila je neprekinuta rska iseljavanja pod pritiskom. Međutim, s proleća 1981. godine desio se najednom događaj koji je mnogima na Kosovu i van njega, naročito u Srbiji, otvorio oči. Istina, i o tome se prvih meseci nije smelo ni pričati javno, a kamoli pisati, sve je zataškavano i skrivano kao "državna tajna", mada je ta tajna već u čitavom svetu bila javna. Reč je o poznatoj arbanaškoj separatističkoj agresiji u martu i aprilu 1981. godine (koja je zamagljivana političkom terminologijom: "demonstracije", "kontrarevolucija" i slično). Od ove pobune 1981, koja je novembra 1988. i februara marta 1989. imala svoju reprizu, nad kosovsko- metohijskim Srbima počeo je javno da se sprovodi genocid biološki, ekonomski i kulturni. O tome je sasvim tačno nedavno rekao prof. dr Dragoje Žarković: "Danas smo svedoci genocida koji se godinama sprovodi nad srpskim i crnogorskim narodom na Kosovu, koji Jugoslovenska vlast gotovo mirno posmatra, očekujući da će se taj problem konačno rešiti kad Kosovo postane etnički čisto, tj. postane samo albansko, bez Srba."[33]

Prvi javno učinjeni zločin arbanaške separatističke agresije 1981. godine protiv svega srpskog na Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke patrijaršije, pred zoru 16. marta, tj. u noći Nedelje pravoslavlja. U konaku je mirno spavalo 30 monahinja, sa još nekoliko gostiju, i 3 sveštenomonaha. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na rastojanju od po desetak metara (konak je dug 60 metara) i srećom da ga je primetio jedan stariji Srbin Kosovac, koji je bio te noći gost u manastiru, a odmah za njim vatru je primetila i igumanija manastira Deviča Paraskeva, takođe gost te noći u Pećkoj patrijaršiji. Sestre monahinje jedva su uspele da spasu starog jeromonaha Dionisija i stare rukopisne knjige i nešto ikona, a sve ostalo u konaku, sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacinima izgorelo je potpuno, jer vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara (dolazile su prazne cisterne), te je požar utihnuo tek uveče kad je konak izgoreo. Posle toga, počele su "političke izjave": da je za požar "kriva električna instalacija" (a struju su prekinuli tek vatrogasci), pa onda "dimnjak na konaku" itd, a u stvari skrivalo se svesno da je to bilo zlodelo, jedno od prvih u nizu tada izvršenih sabotaža, rušilačkih napada i terorističkih akata opšte separatističke pobune Arbanasa (počev od 11. marta 1981. u studentskoj menzi u Prištini, pa dalje 26. marta, i naročito prva tri dana aprila, kada su u skoro svim naseljima i gradovima na Kosovu buknule separatističke mase, u kojima je bilo na desetine mrtvih, a i nekoliko nevinih Srba palo je kao žrtva razjarene rulje). Cilj ove agresije bio je odmah jasan: nasilno otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripojenje Albaniji. Nešto kasnije, to je zamenjeno veštom parolom "Kosovo republika", naravno sa istim ciljem - da se ta republika zatim otcepi i pripoji Albaniji. Jednom rečju, u događajima na Kosovu s proleća 1981. vaskrsavala je ideja iz doba okupacije, o "Velikoj Albaniji", koju je trebalo ostvariti "milom ili silom", kako su i uzvikivali demonstranti u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu i drugde.

   

Spaljeni konak Pećke Patrijašije (16.03.1981.)

Posle vojnog ugušenja ove arbanaške agresije, Srbima na Kosovu bilo je još teže. Teže im je bilo zatim i sledećih godina, koliko zbog pritisaka, sada sve otvorenije drskih i agresivnijih, toliko i zbog jasnog sagledavanja nehtenja i neefikasnosti političke vlasti Jugoslavije da na Kosovu uspostavi pre svega istinu, slobodu i jednako pravo za sve, a pre svega za potlačene Srbe i ostali nealbanski živalj. Vrlo je karakteristično bilo da, osim grupe uglavnom mladih Arbanasa, niko iz organa vlasti, a ona je bila sasvim u rukama Arbanasa, nije tada odgovarao zbog neuspeha višegodišnje komunističke politike na Kosovu, zbog tolikog kršenja osnovnih ljudskih i ustavnih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, zbog zavera i u samim organima vlasti protiv ustavnog poretka u zemlji, zbog ukidanja slobode i pravne jednakosti za Srbe i ostali slovenski živalj na Kosovu Partijski je samo kažnjeno nekoliko lica, smenjeno je sa radnih mesta nekolicina i — ubrzo je izlaz nađen u poznatoj jugoslovenskoj "uravnilovki": da Je opasan i albanski nacionalizam, ali da je isto tako opasan i srpski nacionalizam (iako su Srbi na Kosovu od 25% sada spali na jedva 12%, dakle postali su manjina u svojoj sopstvenoj otadžbini).

Iz ovog perioda, u kojem je tek u ovoj (1989) godini počelo donekle menjanje nekih tokova i zbivanja na Kosovu, toliko je primera stradanja srpskog življa i njegovih svetinja da, kada je najzad i štampa osvojila sebi pravo da slobodno piše o pravom stanju na Kosovu i uopšte u Jugoslaviji, zaista nema dana a da u štampi ne osvane vest o jednom ili čak desetini zlodela, nasilja, silovanja, paljevina, fizičkih nasrtaja, maltretiranja i raznovrsnih javnih i psiholoških pritisaka na Srbe širom Kosova i čak preko njegovih granica. (Tako je književnik iz Prištine, Petar Sarić, u otvorenom pismu Azemu Vlasiju, 3. septembra 1987, samo u jednom danu nabrojao deset u štampi objavljenih arbanaških nasilja nad Srbima na Kosovu).*

[NAPOMENA: U nastavku ove knjige čitalac će naći detaljniju, skoro svakodnevnu hroniku stradanja Kosovo-metohijskih Srba, koja obuhvata period od 1988 do Vidovdana 1990 godine.]



Oskrnavljen grob Sime Igumanova
u manastiru Sv. Marka u Koriši, a na zidu
crkve ispisane reči "Umri(te) popovi".


Naravno, opet su bile na udaru prvo srpske crkve i manastiri, sveštenici i monahinje. U sledećim godinama, posle 1981, provaljivane su, pljačkane, skrnavljene i narušavane mnoge crkve i manastiri, a posebno srpska narodnocrkvena groblja Ako izostavimo manastir Svetog Marka u Koriši kod Prizrena, koji nije propustio godinu bez arbanaških rušilačkih napada, skrnavljenja i oštećenja, i takođe manastire Devič i Svetu Trojicu, koji takođe nisu ni jedne godine prolazili bez fizičkih napada na monahinje, bez zuluma i poljskih šteta, pa čak i paljevina (Devič je u 1982—1984. imao tri velike podmetnute paljevine stočne hrane oko štale i vinograda iznad crkve), onda bismo mogli nabrojati nekoliko desetina obijenih, opljačkanih i oštećenih crkava po selima, do stotine oskrnavljenih grobalja sa porušenim spomenicima i polomljenim krstačama, i to ponekad u čitavim talasima, jer je očigledno reč o organizovanim i dirigovanim šiptarskim pritiscima na srpski živalj da se konačno iseli sa Kosova. Napadnute su bezbrojno i srpske kuće i imovina, kao i ljudi, žene i deca.

Pomenućemo ovde provalu, skrnavljenje i oštećenje fresaka u istorijskoj srpskoj crkvi Samodreži na Kosovu (1981), pa zatim isto zlodelo u crkvi u Donjem Nerodimlju (1982), pa u Štimlju (1983), pa u Dolcu kod Kline (1984), pa u Đakovici i Kosovskoj Kamenici (1985), pa u selu Perkovcu i Boljetinu i u Mitrovici (1986), pa u manastiru Sokolici (1986), pa zagađivanje i skrnavljenje ljudskim izmetom ulaznih vrata Saborne crkve u Prizrenu (sedište episkopa), pa napad na sveštenika i crkvu u samoj Prištini (1987. i 1988) i tako redom. Da to nije samo niz "ekscesa" činjenih od "neodgovornih" ili "nenormalnih" lica arbanaške narodnosti, kako se, na žalost, često izjavljuje u "zvaničnim saopštenjima" organa vlasti na Kosovu, ili čak i u sudskim presudama, nego da je to deo šireg dobro smišljenog plana protiv Srba na Kosovu, s ciljem njihovog iskorenjivanja i likvidiranja svakog istorijskog traga, može se videti iz jednog na izgled kurioziteta, ali vrlo karakterističnog za položaj Srba na Kosovu ovih godina. Reč je, naime, o svesnom, državnom prepamljivanju srpskih crkava i manastira na Kosovu, o čemu ćemo navesti samo jedan dokumenat.

U aktu br. 307, od 3. aprila 1987. episkop prizrenski Pavle piše Verskoj komisiji SAP Kosova, i navodi da je u selu Mušutištu kod Suve Reke, skoro slučajno otkrio da je u katastarskim knjigama jedna crkva upisana kao "džamija". Zatim je isto to otkrio i za crkvu u selu Dvorane, pa i za crkvu u Suvoj Reci, i dalje redom: u selu Rečane, selu Popovljane i još nekim selima istoga kraja. Isto to je otkrio i za pećki kraj, gde su u katastru kao "džamije" upisane crkve u selima: Vitomirici, Sigi i Goraždevcu. Kao "džamija" upisana je čak i crkva manastira Svete Trojice kod Mušutišta, a kasnije je otkriveno, i onda brzo ispravljeno, da su kao "džamije" upisivani i drugi veći kosovsko metohijski srpski manastiri. Neke, pak, crkve upisivane su u katastar samo kao "zgrade", a crkvena imanja kao "vakuf", tj. kao svojina muslimanske zajednice.[34]

Srpska pravoslavna groblja za ovo vreme rušena su, skrnavljena i razarana, nekad čak i paljena ili preoravana, u selima: Šipolje i Mučivorce kod Mitrovice, Dvorane kod Mušutišta, Toponica i Robovac i Rogačica kod Kos. Kamenice, Petrovce kod Gnjilana, Smoluša kod Lipljana, a takođe i u drugim srpskim naseljima. Često se dešavalo da su povređivani sveži srpski grobovi, i to ponekad baš uoči Zadušnica, da bi Srbima, koji sutradan dođu na grobove svojih pokojnika, bol i žalost bili veći i perspektiva za opstanak na Kosovu bezizlaznija. Najčešće se počinioci ovakvih zlodela ne pronađu, ili se doture maloletnici kao izvršioci, ili osobe "neuračunljive" i "nenormalne", tj. proglase ih za takve sami arbanaški organi vlasti. Ipak, najjeziviji primer nanošenja ovakve vrste patnje i stradanja Srbima na Kosovu svakako je onaj koji se nedavno desio u selu Grace. Tamo su na Krstovdan, 27. septembra 1988, na dečijem seoskom groblju, petorica mladih Arbanasa suseda, raskopali dečji grob nedavno umrlih novorođenčadi blizanaca, sinova Radojka i Dragice Petrović iz sela Grace kod Prilužja, i jedno detinje telo raskomadali i razbacali po okolnom džbunju, a ono drugo onako u kovčežiću poluzakopali. Iako su počinioci uskoro otkriveni, i njihovi roditelji kažnjeni, u srpskom narodu ovoga kraja, ali i čitavog Kosova, ostala je gorčina i bol kakav se ne da izraziti i opisati. Istina, tada je, mada to biva vrlo retko, progovorio ljudski i jedan Arbanas, novinar Maksut Šehu iz Prištine, napisavši tim povodom da "velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama".[35]

Među zlodela i zločine nad srpskim življem ovoga perioda treba spomenuti i javnosti već poznato mučko ubistvo mladoga Danila Milinčića pred njegovom kućom u selu Samodreži, 2. juna 1982. godine, kada su četvorica Arbanasa držala Danila, a albanski emigrant Ferat Mujo pucao mu iz pištolja u srce, na oči majke Danice koja je svojim telom pokušala da zaštiti život svog nevinog sina.[36]

Sudbina ubijenog Danila Milinčića i zatim čitave njegove porodice samo je simbolička pojava za sudbinu čitavog srpskog življa na Kosovu. Bilo je još i drugih ubistava, za ovih nekoliko poslednjih godina, kao što je ubistvo oca porodice Šarića, u selu Meće kod Đakovice, ubijenog od familije Krasnići (arbanaških katolika, koji mu otimaju imanje), pred svojom kućom, 3. jula 1983, posle čega je nastavljeno sa progonom njegovih sinova i porodice, s ciljem da se isele sa svog imanja i iz Metohije. Godine 1981, drugog aprila, po povratku sa demonstracija u Prištini, arbanaška masa ubila je jednog Srbina mladića na izlazu iz Vučitrna, ali je to ubistvo čuvano kao "državna tajna" i nije dosad objavljivano. U Novom selu kod Vitine poznati balista Hisen Trpeza ranio je teško jednog srpskog mladića (1986), koji je jedva ostao živ, a jedan drugi srpski mladić, Miloš Košutić iz sela Sazlije kod Uroševca, pretučen je od 6 Arbanasa lopatama, tako da je posle nekoliko dana umro od povreda (1983). Mladiću Slaviši Tomiću, studentu iz Prizrena, nasred ulice zario je nož u rebra Šukri Gaši i zatim pobegao (juna 1988), a u srpskom selu Prekalu kod Istoka (od septembra 1988) žene i deca s puškama čuvaju danonoćnu stražu zbog nasrtaja arbanaških aga i begova iz dečanske opštine, o čemu je štampa opširno pisala.

Noćne straže drže Srbi, seljaci i u mnogim drugim srpskim selima po Kosovu i Metohiji, zbog šiptarskih nasilja i zuluma. Ipak, izgleda da je od svih najkarakterističnija za stradanje kosovskih Srba u ovim godinama nečuvena u istoriji tragedija Đorđa Martinovića iz Gnjilana Njega su trojica nepoznatih napadača, maskiranih i sa morfijumom, napali na njegovoj njivi 1. maja 1985. i zločinački ga bukvalno nabili na flašu (i to dancetom nagore, jer su u grlić stavili drvo i ugurali mu u debelo crevo) Prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana bilo je da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja, što su kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista Ali, odmah zatim je stupila u dejstvo politička mašinerija, u koju su umešani i viši funkcioneri jugoslovenskih vlasti, te je ona iskonstruisala drugo saopštenje, čak i "izjavu" samog Martinovića i "lekarski" nalaz "eksperata" — da je reč o "samopovređivanju". [37] Tim povodom nekoliko srpskih intelektualaca i novinara pisali su našoj i svetskoj javnosti protest, naslovljen "Istina nabijena na kolac". Martinovićev slučaj samo je pokazatelj kako je stradanje srpskog naroda na Kosovu, u jugoslovenskim zvaničnim krugovima pa time delom i u svetskoj javnosti, moralno diskreditovano i iskrivljeno prikazano i tumačeno To je već samo po sebi udvostručenje tih stradanja.



Đorđe Martinović (snimak posle stradanja)

Bilo bi nemoguće ovde pobrojati sve nebrojene slučajeve brutalnog i životinjskog silovanja srpskih žena, devojčica, starica i monahinja od obesnih Arbanasa Tih silovanja je poslednjih desetak godina bivalo i biva sve više i učestalije na tragičnom Kosovu. O tim drastičnim slučajevima varvarskog ponižavanja srpskih majki i devojaka pisala je u novije vreme sve češće i opširnije štampa, kao što su bila silovanja devetogodišnje devojčice u selu Žitinja kod Vitine (1983), pa starice monahinje Ane (72 godine) u manastiru Gorioču kod Istoka, pa 12-godišnje devojčice (avgusta 1984) u Ljubeniću kod Peći, pa opet starije žene (54 godine) u Belom Polju kod Peći, pa jedne posetiteljke manastira Svete Trojice kod Mušutišta, pa opet starije žene (57 godina) u Starom Selu kod Uroševca (1984), pa Beograđanke N. K., majke jednog deteta, koju je silovalo nekoliko Arbanasa u kosovskoj Mitrovici (jula 1986) i mnogi drugi slučajevi širom Kosova Pokušaji pak silovanja još su brojniji, a među njih spada i nedavni nasrtaj radi silovanja na gračaničku igumaniju Tatijanu (na Vel. gospojinu, 28. avgusta 1988), i to je učinio jedan milicajac Arbanas. Na opštu žalost kosovskih Srba, u nasiljima nad nedužnim srpskim življenjem neretko učestvuju i same vlasti i sami organi bezbednosti sa Kosova.[38]



Mića Popović: "1. maj 1985."
(slika stradanja Đorđa Martinovića)


Zbog svih ovih nasilja, činjenih im od Arbanasa na Kosovu, Srpski narod se počeo okupljati u 1988. godini na protestne skupove, na Kosovu i po široj Srbiji, eda bi javno digao glas očaja zbog sopstvene obespravljenosti, neslobode i beznađa. To je donekle ohrabrilo Srpski narod po Kosovu, pogotovu što su ti skupovi pravednog protesta i solidarnosti sa nevino proganjanima dobili široku podršku u Srbiji i Crnoj Godi. Ali, to je istovremeno izazvalo i veći antisrpski bes mnogih siledžija arbanaške nacionalnosti na Kosovu koji su, novembra 1988. i februara i marta 1989. godine, krenuli u masovne antisrpske agresivne pokrete, pa i oružane napade. Zbog toga je na Kosovu bilo zavedeno vanredno stanje, dakle nešto slično kao odmah posle završetka II svetskog rata. Nije li to samo dokaz, ako ničega drugoga, a ono kraha jedne politike, jednog sistema i režima komunističke ideologije, koja je mislila i radila na tome da na antisrpskoj politici o Kosovu i Metohiji gradi budućnost Jugoslavije i njenih naroda.

Valjda će ovo najnovije stradanje Srpskog Kosovskog naroda konačno otvoriti oči svima u ovoj zemlji, ako nam je stalo do zajedničke budućnosti i naročito do budućnosti naše dece.



Oštećena od Šiptara freska (XIV vek) jednog Svetitelja
u Sv. Petru Koriškom kod Prizrena





Srbi iz Batusa, Kline i Kosova Polja krenuli na kolektivno
iseljavanje zbog šiptarsko-komunističkih nasilja i nepravdi
(20. juna 1986).


http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/stradanje_srba/atanasije_1deo.html
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: