Goli otok još čeka golu istinu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Goli otok « Goli otok još čeka golu istinu
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Goli otok još čeka golu istinu  (Pročitano 13901 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Jun 07, 2011, 07:03:41 pm »

**
Zašto se ćuti o zločinima krvnika Srba i Srbije, monstruma Josipa Broza


GOLI OTOK, NAJVEĆE MUČILIŠTE

Kao Golootočanin, koji sam izdržao groznu robiju od pet godina, kada sam mučen Isusovim mukama, mogu da izjavim da je žalosno i velika sramota da se o stradanjima na Golom otoku ćuti, pogotovo kada se zna da je uhapšeno 55.000 ljudi-slobodara i ljubitelja Rusije, da je 8.800 njih ubijeno i to na zvjerski način, bacano u more, sahranjivano kao pse po bilećkom i golootočkom kamenjaru, udavljeno u moru kao što je slučaj sa ambasadorom Žarkom Popovićem iz Bjelopavlića. Poznato je da je pod mukama u istražnim zatvorima umoreno na stotine ljudi ili se ubilo pod nesnosnim terorom.

Danas se potpuno zna zašto je to činjeno.

Još daleke 1942. godine sin Vinstona Čerčila, Rudolf Čerčil, poslao je telegram svome ocu, tadašnjem predsjedniku vlade Engleske, u kome ovako kaže: "Ne brini tata, partizani su organizovani i vrlo jaki. Broz, ako pobijedi, biće veći antirus i antikomunista od Draže Mihailovića."

Monstrum Broz, u izvršenju tog zadatka, krenuo je od prvog dana po dolasku na vlast, iako je srbomrzačka politika Broza postojala u svim etapama, još u toku rata i bila krvnička. Da li postoji bolji dokaz, nego što je bombardovanje naših gradova 1944. godine, kada u Beogradu gine 7.000 ljudi, u Podgorici 2.000, a u Nikšiću 4.000. Glavni cilj kao dugoročni plan je bio, uništenje srpske industrije.

Broz je, bez obzira na žrtve, sunovratio zemlju i okrenuo jedrima ka Zapadu ne birajući načine i sredstva, pa je do kraja, kao čarobnjak prevare, izvršio svoj zadatak. Naloge za djelovanje mu je davao Čerčil. Amerika mu je dodelila pomoć od 130 milijardi dolara. Ministar inostranih poslova Amerike Džon Foster Dals tada je izjavio: — "Najbolja investicija u istoriji Amerike, to su pare, koje smo nepovratno dali Brozu".

Vatikanac Broz je unaprijed znao, da će učiniti stravične zločine u Srbiji i Crnoj Gori. Svetska oligarhija, nagradiće zaverenika i krvopiju Broza toliko da će ga učiniti najbogatijim vladarom sveta i to sa najviše funkcija i priznanja. Od kada je došao na vlast on je bio predsjednik Republike, predsjednik Partije, Vrhovni komandant Armije, kralj, car nad carevima, heroj nad herojima, dobitnik tri ordena narodnog heroja. Bio je počasni građanin mnogih zemalja, pogotovo onih u kojima je rasipao naše blago, dobitnik je ratnih odlikovanja, doktor vojnih nauka i dobitnik mnogih privilegija, megaloman. Nikada nije mislio da će da umre. Na žalost, danas mnogi titovci, koji su živeli u nezaboravnom dobu raskoši, hoće mrtvom magarcu da podignu alatku.

Ovaj krvnik Srba i Srbije, zločinac, nije ništa drugo, već ono što sam rekao u svojoj knjizi "Portreti za ram". Pripadnik internacionalne terorističke organizacije TITO, vešti obaveštajac, koji je obaveštajnu školu završio u Počuju sa Hitlerom i Krležom. Kao takav je dobro instruisan i smišljeno je radio po zadatku nalogodavaca da se iskompromituje socijalizam kao ratana tekovina, a potom uništi i rascepka Jugoslavaija, u interesu svetske oligarhije i inperijalizma. Brozova politika razbijanja socijalizma, osobito internacionalizma, protkana je velikim iskustvom minera. Ovaj Vatikanac, vršeći preuzetu ulogu, lukavo, za mnoge neprimjetno, pripremao je secesiju republika i slom Jugoslavije.

U toku svih zbivanja, najviše su stradali, rodoljubi, rusofili i Golootočani. Goli otok će postati koncentrat ljudskog zla, vladavina zla u ime zla, pakao u ime pakla, izvor svih ludosti, izopačenosti, izrođenosti, nakazne raspojasanosti nasilja, stalne agresivnosti, bezdušnosti, deponija nedostižnih granica prema nevino osumnjičenima, kako reče dr Žarko Mikić.

Goli otok je svojevrsni zverinjak u kome su upravljači, razarali ljudsko telo, razgrađivali, čerečili, drobili, na varvarski i vandalski način, u korijenu razarali dušu i moral nevinih žrtava, zdravih i normalnih ljudi. Goli otok je bio škola za razvijanje mržnje čoveka prema čoveku. Fabrika za proizvodnju ljudskih patnji, bola i rana, škola za izmišljanje krivaca gdje čovjek čovjeku može biti pakosniji od đavola, a gori od vuka.

Osnovica svih zala, počivala je na direktivi Broza: "Golootočanima stvoriti takav pakao u logoru, da jedan drugoga jedu kao pacovi".

Takmičili su se satrapi u tome, pa su proizveli glad pod najsurovijim iscrpljujućim mukama, žeđ ih je satirala na užarenom suncu golog bezvodnog ostrva. Za bržu smrt, pomagale su zarazne bolesti. Najveća radost bila je smrt i svi su molili: "Ubijajte, ne mučite me više". Moj brat Živojin je zubima pregrizao palac oboleo od paranicijuma. Sakrio se ispod ćebeta i sebi zubima pregrizao prst...

Zašto je ovaj svojevrsni genocid za ubijanje, mučenje i satiranje ljudi, stvoren u tišini najvećeg evropskog mira 1948. godine? Zašto pred ovom groznom istinom ćute istoričari, akademici, naučnici i javni radnici? Da li vlast, kao legitimni predstavnik, ćuti i čeka da i poslednji Golootočanin biološki nestane i da sve tajne odu u grob?

Dragan KOMADINIĆ — Budva

Izvor: Srpski glas boke • Broj 37—39 KOTOR • 8/9/10. 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 13, 2011, 11:39:56 pm »

*

GOLI OTOK JOŠ ČEKA GOLU ISTINU

Navršava se 60 godina otkako su prvi osuđenici, takozvani ibeovci, prebačeni na "prevaspitavanje" na pusto jadransko ostrvo. Arhive zatvorene. Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima, kao i spiskovi osuđenika i njihove matične knjige

MOŽDA će među bivšim logorašima koji će danas oko podneva brodom doći do zapuštene kaznionice, da obeleže 60-godišnjicu otkako su prvi osuđenici prebačeni u izolovani kazamat, biti i onaj čija je ruka "kriva" za grafit koji i dalje krasi napuštenu zgradu: "Mi gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas!"
 
U jutro 9. jula 1949, politički zatvorenici iz Beograda, političke žrtve sukoba Tito-Staljin, takozvane rezolucije Informbiroa koja je odnose bratskih komunističkih zemalja SSSR i Jugoslavije potresla do temelja, stigli su brodom "Punat" na ostrvo koje će postati poznato kao "gulag na Jadranu", ozloglašeno mučilište u kojem su se punih sedam godina, sve do 1956, "prevaspitavali" "ibeovci".
 
Pridružili su im se, ubrzo, i ostali "raskrinkani neprijatelji naroda", a potom i mnogi za koje je neko negde šapnuo da se protive zvaničnoj politici Komunističke partije Jugoslavije.
 
Prema nekim procenama, kroz Goli otok je, posle raskola u Informbirou i obračuna Tito-Staljin, prošlo između 30.000 i 50.000 zatvorenika, a prema drugima od 40.000 do 60.000. Zvanična istorija KPJ kaže — 11.000. Barem nekoliko stotina ljudi ostalo je zauvek na njemu — bilo na usijanom kršu koji danonoćno udara bura, bilo u vodi Velebitskog kanala, dok su pokušavali da se domognu slobode.
 
Prave brojke, ipak, još nisu izašle na videlo. A sa njima ni — istina. Koliko je nevino osuđenih ljudi, koliko onih čije "grehe" niko nije mogao da dokaže, ko je sve i za šta "robovao" na "Titovim Havajima", kako su zatvorenici od muke zvali Goli otok... Zna se, doduše, da su 46 odsto svih uhapšenih tokom progona političkih neistomišljenika bili Srbi, 21 odsto Crnogorci i 15,8 odsto Hrvati.
 
Sva ova tajnovitost prkosi činjenici da se podaci od pre pola veka brižljivo čuvaju. Ali, daleko od očiju javnosti.

— Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima u vezi sa Informbiroom. Ona se nalazi u Bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, a delom i u Arhivu Srbije — navodi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. — Istraživanje i objavljivanje dokumentacije pomoći će u rasvetljavanju tih događaja i u tome da se prestane s licitiranjem brojkama. Ne postoji nijedan razlog da se ta građa ne publikuje i ne stavi na uvid široj javnosti.
 
Prema Pavlovićevim rečima, za otkrivanje konačne istine potrebni su dobra volja i saglasnost "tvorca" dokumentacije, odnosno bezbednosnih agencija.

— Postoje spiskovi osuđenika i njihove matične knjige. Spiskove doušnika nisam video, ali bi se iz dosijea i oni mogli pronaći — objašnjava Pavlović.
 
Ne zna se pouzdano ni ko je u KPJ, tog leta 1949. godine, u jeku političkog prepucavanja sa ostalim komunističkim zemljama, predvođenim Staljinovim Sovjetskim Savezom, došao na ideju da se pristalice IB šalju na Goli otok, bivši austrijski zatvor iz Prvog svetskog rata, kojim su do tada carevale samo koze i ovce.

Jovo Kapičić Kapa, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije i jedan od upravnika logora, rekao je u jednom od retkih intervjua da je odluka bila Titova i Kardeljeva, ali da je ideja potekla od Krleže i Antuna Augustinčića. Ovaj se vajar, kažu neki izvori, setio Golog otoka po izvrsnom mermeru koji se tamo nalazi.
 
Posle pomirenja sa Sovjetskim Savezom i susreta Tita sa Hruščovom, 1956. godine, sa Golog otoka otpušten je poslednji politički zatvorenik. Kasnije su na ostrvu svoje kazne izdržavali kriminalci i teški maloletni delinkventi. Zatvor je definitivno ukinut tek 1988. godine, a već sledeće godine ruiniran.
 
Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna gostionica, u koju ponekad, brodovima sa Krka, svraćaju turisti. Najviše ih je iz Slovenije.
 
Koliko je logoraša danas među živima, niko ne zna. Međutim, oko 80 njih iz Srbije, onih koje još malo služi zdravlje, povremeno se okupljaju i rezimiraju kome su sve pisali, i ko im nije odgovorio. Ostalih 150 komunicira telefonom.

— Ne prođe dan a da mi ne zazvoni telefon i da me neki golootočanin ne pita šta ima novo — kaže predsednik udruženja Velimir Jovanović. — A ja im već duže vreme odgovaram samo jedno: Ništa. Država digla ruke od nas, niko ništa ne preduzima.
 
Prema rečima našeg sagovornika, koji je sa sedamdeset i nekom najmlađi član udruženja, sudovi su do sada rehabilitovali oko 750 njegovih sapatnika. Mnogi od njih su, kaže on, još u "proceduri", jer njihovi potomci ne znaju ni gde da potraže potrebna dokumenta.

— Zbog čega je država, ako je već donela Zakon o rehabilitaciji, odlučila da svako mora posebno da podnese zahtev? — pita Jovanović. — Zbog čega nas nije sve zajedno rehabilitovala? Mi smo pisali i predsednici parlamenta, ministarki pravde, premijeru, predsedniku... Tražili da se zakon promeni i da, kao što je to slučaj u Sloveniji i Hrvatskoj, dobijemo obeštećenje od države zbog toga što smo bili na prinudnom radu. Ali, ništa. Odgovorio nam je samo predsednik Tadić, koji nas je uputio na Ministarstvo pravde.



UŽAS I U DOSIJEU
ZORAN Ašanin iz Novog Sada, sin Radivoja Ašanina, osuđenog na četiri godine golootočke robije, jedan je od malobrojnih kome je pošlo za rukom da dođe do dosijea o očevoj golgoti i svemu što joj je prethodilo.
U dosijeu, do koga je Zoran Ašanin (inače predsednik Udruženja golootočana Vojvodine i potpredsednik Republičkog udruženja) došao zahvaljujući, kako kaže "hrabrosti nekih ljudi u BIA", otkrio je "užas". Odgonetnuo je i ko je pravio lažne izveštaje, montirajući "političku nepodobnost" njegovog oca.
— Uprkos činjenici što ga je nadležni sud rehabilitovao, moj otac nije dočekao punu satisfakciju za preživljenu patnju — kaže nam Ašanin. — Jednostavno, donošenje zakona koji bi regulisao obeštećenja toliko je traljavo, da je prosto ponižavajuće.
 
EVIDENCIJA
PREMA evidenciji koju je uradio Ljubo Mikić, stradalnik "po liniji IB", u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosilaca Spomenice 1941. Zatim 4.153 raznih funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.
 
40 LOGORA U JUGOSLAVIJI
U Jugoslaviji je u vreme Informbiroa, prema istraživanju Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, bilo oko 40 raznih logora i zatvora za staljiniste. Osim Golog, kaznionice su postojale na obližnjem ostrvu Sveti Grgur (za vojna lica i žene). U iste svrhe su, navodi u knjizi "Između srpa i čekića", korišćene "Glavnjača" u Beogradu i "Zabela" u Požarevcu, kao i kaznionica u Staroj Gradiški.
U Makedoniji su bila dva manja logora, a u Crnoj Gori bio je poznat "Bogdanov kraj". U Bosni je glavna kaznionica bila u Bileći, gde se radilo u kamenolomu. Među glavnim revidircima batinašima tamo je bio ražalovani general Branko - Kađa Petričević, uhapšen kada je sa Vladom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem pokušao da pobegne u Rumuniju.
 
PETROVA RUPA
NA OSTRVU je postojalo više logora: stari muški logor ("Stara žica"), novi muški logor ("Nova žica"), Radilište 101 ("Petrova rupa") i ženski logor. Najozloglašenija bila je "Petrova rupa", nazivana i "Manastir", koja je dobila ime po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore, jednom od prvih stanovnika.
 
METODE PREVASPITAVANJA
NEPOSREDNI akteri torture bili su sami zatvorenici, koji su tako okajavali svoje "grehe", a kreativnost i surovost mučenja dojučerašnjih partijskih drugova prevazilazila je svaku granicu čovečnosti. Bili su tu "topli zec", kada bi novopridošli robijaš vezanih očiju prolazio kroz špalir logoraša koji su ga divljački tukli do iznemoglosti. Suština nije bila u fizičkom prebijanju, već u razbijanju duha zatvorenika i, posebno, njihovog drugarstva i osećaja zajedništva. Pa "tiganj", kada bi kažnjenik, vezan za stolicu, danima sedeo na užarenom suncu bez vode. "Mina" je bila posuda od 180 litara vode koju bi zatvorenik morao da nosi puna četiri kilometra, a kazna "sipanje vode u nozdrve" nije ostavljala nikakve tragove na telu zatočenika.
 
HRONOLOGIJA INFORMBIROA
27. SEPTEMBAR 1947. — Na Staljinovu inicijativu, osnovan Komunistički informacioni biro, kao telo koje bi posle raspada Kominterne ponovo objedinilo komunistički svet. Odlučeno da mu sedište bude u Beogradu. KPJ predstavljali Kardelj i Đilas
DECEMBAR 1947. — Prvi sastanak Informbiroa, u Beogradu, u novoizgrađenom Hotelu "Slavija"
27. MART 1948. — Staljin napisao pismo u kojem kritikuje i omalovažava Komunističku partiju Jugoslavije
13. APRIL 1948. — Odgovor Centralnog komiteta KPJ
20. do 28. JUN 1948. — U Bukureštu održano drugo savetovanje Informbiroa, na koje nije došao Tito. Na kraju doneta rezolucija "O stanju u KPJ", poznata kao Rezolucija IB. KPJ zamereno da ide ka buržoaskim ciljevima i da sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu.
29. JUN 1948. — Rezolucija objavljena u Jugoslaviji preko Radio Praga, a narednog dana štampana u novinama. Usledio Đilasov odgovor u ime Centralnog komiteta, u kojem se odbacuju optužbe
21. do 28. JUL 1948. — Na Petom kongresu, KPJ "odbranio nezavisnost" Jugoslavije i rekao konačno "ne" Staljinu
29. NOVEMBAR 1949. — Poslednje zasedanje Informbiroa, doneta druga rezolucija, naslovljena "Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna", koja optužuje KPJ za ubistva Arsa Jovanovića i progon Vlada Dapčevića i Sretena Žujovića i drugih "staljinista.

E. V. N | 08. jul 2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 01, 2014, 02:37:23 am »

*

GOLI OTOK IDE U STRAZBUR

Udruženje zatvorenika zloglasnog logora ovih dana je tužilaštvu podnelo krivičnu prijavu protiv generala Jova Kapičića, a planiraju da se obrate i Evropskom sudu za ljudska prava jer od 2006. kada je stupio na snagu "krnji" Zakon o rehabilitaciji nisu donete njegove izmene i dopune koje bi regulisale naknadu štete za pretrpljene strahote

Na broj telefona Udruženja "Goli otok" u Bulevaru Lenjina (Mihajla Pupina) javlja se ženski glas: "Oni više nisu ovde." Daje nam kućni broj bivšeg sekretara u Udruženju, Mitra. On prvo pita: "Ko je onog pustio na televiziju", misleći na generala Jova Kapičića i onda dva dana traži kućne telefone rukovodstva Udruženja, ali ne zna, kako kaže, da li će nam se svi javiti: "Zovite ovog... Ako je živ."

— Prosek godina nam je 87, a imamo jednog koji ima 98. Ja sam najmlađi, osamdeset prva mi je — priča Velimir Jovanović, predsednik Udruženja "Goli otok" za Srbiju dok sedimo u njegovom stanu na Čukarici, privremenom sedištu bivših "golootočana", jer im se pre neku godinu u prostorije na Novom Beogradu uselila Narodna radikalna stranka Radovana Krčmarevića Rake Ešingera.

Otad su kao u ilegali, nalaze se po stanovima.

— Nas ne poštuju, još nas smatraju ljudima drugog reda, i posle Golog otoka — Goli otok — priča Jovanović, inženjer agronomije, pominjući rehabilitaciju iz 2006. godine, po tadašnjem zakonu, koji je, kako kaže, donet na brzinu, jer u njemu nije predviđena materijalna nadoknada, nego je utvrđeno da će se to rešiti posebnim zakonom. "Ni posle četiri godine nismo ostvarili naša ustavna prava, a Ustav, jasno i precizno kaže da žrtve diktatorskih režima, nevino proganjane, imaju pravo na odštetu za vreme provedeno u zatvoru. Pisali smo svima, jedini odgovor dobili smo od predsednice Skupštine, koja nam je rekla da oni ne mogu ništa da urade, a Boris Tadićnam je pisao da nije kompetentan. Malo mi je to uvredljivo. Kako je kompetentan da obilazi ekipu filma "Selo gori, a baba se češlja", a nije da snagom svog autoriteta ukaže na našu muku" — pita se Jovanović.

U njegovom stanu, na polici biblioteke, velika slika Josifa Visarionoviča Staljina, ispod manje fotke Mladića, Karadžića i Živojina Mišića.

— Ustavni sud jasno kaže da je i nedonošenje propisa kršenje ljudskih prava. Moraćemo na kraju i Evropskom sudu u Strazburu da se žalimo. Mi smo stari ljudi, ne želimo da se tužimo sa svojom državom, ali ubile su nas i memorija i život i muke i ovo nepoštovanje. Svi ćemo umreti, nećemo dočekati zakon — priča Jovanović.

Reditelj Miodrag - Mile Gajić, "dvomotorac" (dvaput je bio na Golom otoku), čovek koji je nosio kovčeg velikog ruskog režisera Ejzenštajna kad je ovaj umro, pa je posle "nagrađen" logorom, objašnjava da u radnoj verziji izmena i dopuna Zakona o rehabilitaciji, koji su dobili u Ministarstvu pravde, ima nekoliko falinki.

— Ne piše kakvu nadoknadu dobijaju porodice ubijenih, umrlih ili oni koji su izvršili samoubistvo na Golom otoku. Najvažnije, nije preciziran iznos odštete. To polje je prazno. U Sloveniji su golootočani dobijali šest evra po danu zatvora, u Hrvatskoj 54 kune. Naš slučaj je sličan kao slučaj Ivana Stambolića, čijoj porodici je dodeljena nadoknada. I njega i nas je ubila država — kaže Gajić, koji je u kontaktu sa Dragoljubom Mićunovićem, koga zna sa Golog otoka, jer je u njegovoj logorskoj dramskoj sekciji glumio Nušićevog Đoku Prominclu.

Udruženje je, inače, prošle nedelje tužilaštvu podnelo krivičnu prijavu protiv Jova Kapičića, u kojoj pored ostalog piše: "Kapičić priznaje da je učestvovao u stvaranju logora za političke zatvorenike u bivšoj FNRJ, pa i Golog otoka i njegovog samoupravnog prevaspitavanja. Ovo prevaspitavanje se sastojalo od batinanja, ponižavanja, mučenja glađu i žeđu i besmislenim radom. Mnogi zatvorenici svedoče da je bio inicijator ritualnih ubistava."

Golootočanka Smilja Filipčev bila je toliko uzrujana nedavnim Kapičićevim nastupom na TV B92, da je sutradan pozvala voditelja Jugoslava Ćosića.

— Pitala sam ga: kako vas nije sramota da njega zovete, jednog zločinca, a zašto ne pozovete nas da čujete pravu istinu. Kakvi su špaliri bili, kakve batine, kako kamen nosiš na jednu gomilu, pa ga sa te gomile vraćaš odakle si ga doneo. Do 2006. smo čekali rehabilitaciju, to je bolno i para nam srce i dušu, a oni sada posle svega dozvoljavaju da jedan takav zločinac govori da to nije bilo ništa, a oni su nas ubijali. Ubijaaali! Zločini nikad ne zastarevaju. Kakva je to demokratija da tužilac ne reaguje — pita Smilja, dok u njenom stančiću u Mirijevu pijemo kafu i zaslađujemo je crnom čokoladom.

— Kada sam pre četiri godine rehabilitovana, nisam se osećala lakše. Ništa se nije poboljšalo. Niti su nam povećali penziju niti bilo šta drugo — objašnjava.

Velja Jovanović kaže da ih je medijska promocija Kapičića dotukla.

— U Hitlerovim logorima to nije bilo. Ovi su hteli ne samo da nas unište biološki nego da unište ljudsko u nama, a Kapičić prepotentno i bezobrazno kaže da smo se mi tamo sami ubijali. A sve to su oni organizovali. I dok nas Jovo Kapičić, general ubilačke struke, pljuje, mi nismo potpuno rehabilitovani. Niko u ovoj zemlji nema osećaj moralne odgovornosti prema žrtvama titoističkog režima — kaže Velimir Jovanović.

Udruženje "Goli otok" nema ni konačan spisak svih golootočana u Srbiji. Jedne godine ih je bilo 1.600, veće sledeće upola manje... U Srbiji je, to se zna, po "okrnjenom" zakonu rehabilitovano oko 700 što živih što preminulih "ibeovaca", a rešenja se čekaju u još 2.000 slučajeva.

TAČNE BROJKE I DANAS NEPOZNATE

"Po liniji IB" u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosioca Spomenice 1941. Zatim 4.153 razna funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

Do danas nije utvrđeno koliko je osuđenih ili neosuđenih (kakvih je bilo najviše), boravilo na Golom otoku, a brojke se kreću od 17.000 do čak 60.000 stradalnika. Takođe, procenjuje se da je u logoru ubijeno ili umrlo oko 500 zatvorenika (cilj, naime, nije bilo ubijanje ljudi, već ubijanje duha), mada pojedine procene govore o nekoliko hiljada žrtava.

BIVŠI "IBEOVAC" — TURISTIČKI VODIČ

Goli otok se nalazi u velebitskom kanalu između hrvatskih ostrva Rab i Sveti Grgur. Poslednji politički zatvorenik sa njega je pušten 1956. godine, kada je pretvoren u "hrvatski Alkatraz", i tu su do 1988. godine kazne izdržavali kriminalci. Danas je ostrvo turistička atrakcija. Grupe turista, kako nam je rečeno u hrvatskom Udruženju golootočana "Ante Zemljar", kao vodiču obilaske vodi Vladimir Bobinac, bivši "ibeovac". Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna kafana.


Velimir Jovanović (81): Humane mere druga Tita

Bio sam u istrazi sedam meseci i na Golom otoku dve godine. Bilo mi je dvadeset, u partiju sam primljen sa 15. Nisam se izjašnjavao o Rezoluciji IB, bio sam na radnoj akciji, a sastanak za izjašnjavanje o Rezoluciji zakazali su — u ponoć. Ja sam tad ćutao. Kako je vreme prolazilo, kritički sam rasuđivao, analizirao detalje — ne može šegrt da bude bolji majstor od majstora, ne može Tito da bude bolji borac za svetsku revoluciju od Staljina. Drugo, da nije bilo generala Ždanova nikad se ne bismo oslobodili. Ja i moji drugovi smo to pričali tajno, međusobno. Kada sam video u listu Borba Tita na nekoj radnoj akciji u belom odelu, rekao sam: "Ovaj Tito izgleda ko engleski lord među Indusima."

Počeo sam o tome da razgovaram sa ljudima u koje sam imao poverenje. To je moj neprijateljski rad. Čitali smo tajno rusku štampu. Neki od njih su već 1948. pohapšeni. Onda se se Golog vratio jedan drugar, otišao sam kod njega. Kažem mu: "Hvala, brate slatki, što nisi o meni ništa govorio." A on odskočio kao da sam ga prelio vrelom vodom. Kad je počeo tiradu: "da smo mi izdali partiju, narod, druga Tita, 18 miliona Jugoslovena…" Odlazim kod drugova, kažem im ili da begamo u Bugarsku, ili da odemo sutra i sve priznamo. Posle toga, odem u šetnju po Zaječaru sa tim koji se vratio s Golog, prolazi pored nas jedna malo umobolna ličnost, trči ko lud. Pita on: što ovaj tako trči. Kažem: ćuti — dasa revidira stav. Posle nekoliko dana su me pozvali u Udbu.

Ubiše boga u meni. Govorili su, sad ćeš na Golom otoku da budeš junak! Ljudski razum ne može da opiše te krvoloke. Govorili su: slušaj, bando, mi ćemo te i ovako noćas likvidirati. Tukli su nogom, cipelom, letvom… Na brodu ka Golom su prebili dva dvomotorca, povratnika na Goli, životinjski, letvom. A ja sam bio srećan. Mislio sam, idem među svoje, informbirovce, istomišljenike, kad mene dočekuje gromoglasno urlikanje logoraša: "Bando jedna banditska… J… te Staljin…" Jedni nas biju, drugi samo pljuju. Ljubišu Simića, pokojnog predsednika našeg udruženja, toliko su prebili da ga nisam prepoznao. Prišao mi je zatvorenih očiju, jedna amorfna masa, crn, kaže — Veljo, pomogni mi da otvorim oči. Pa ko si ti... Pa ja sam Ljubiša Simić Oluja. I tako, to je ta humana mera naše partije i druga Tita o kojoj priča Jovo Kapičić.

Radmila Mrđa (83): Ličili smo na čopor

Uhapšena sam samo zato što sam kolegi sa fakulteta rekla gde može da nađe pisaću mašinu, na kojoj je on nameravao da otkuca protestno pismo zbog hapšenja kolega. Na put ka Golom otoku krenula sam 4. maja 1950. Putovale smo u takozvanim "furgonima", vagonima u kojima se prevozila stoka.

Izgledali smo kao čopor životinja. Nabacane u gomili, vezane. Znale smo jedino da idemo negde na more. Putovale smo dva dana i dve noći. Iskrcali su nas sve sa našim prnjama, koje su nam kasnije oduzeli i smestili nas u barake. Po 50 žena u jednoj. Dali su nam po ćebe i dva para gaća, a na nama su ostala robijaška odela od abe, najgrubljeg sukna. Bile smo prve stanovnice Golog otoka. Ustajalo se u šest. U sedam je sledio doručak — kačamak. Zatim smo, poput Sizifa, do podne vukle kamen sa vrha ostrva ka moru. Onda je, negde oko dva, sledila jednočasovna pauza za ručak. A ručak, jednoličan. Svaki dan pasulj, pasulj i samo pasulj. I parče hleba. Onda ponovo guranje kamena, sve do večere. A za poslednji obrok — "divka", šolja nečega što bi trebalo da bude kafa, pravila se od preprženog ječma. Onda mrtve od umora i gladi, pravac u krevet, a sutra... "Jovo nanovo".

Imala sam 22 godine kada sam uhapšena. Nisam se ničeg bojala, a na otoku me držala misao da gore od ovoga ne može biti. Ili ću da umem, ili ću izaći odavde, druge nema. Šta imam od toga da padam u depresiju? Radila sam šta mi se kaže i maštala o odlasku. Iste godine kada sam stigla na Goli otok, deportovan je i moj kolega sa Poljoprivrednog fakulteta, kasnije moj suprug, Stojadin Mrđa. Ipak, za dve godine boravka na ostrvu nismo se nijednom sreli, jer za to nije postojala mogućnost. Tek kada smo izašli, venčali smo se i dobili troje dece. Stojadin je sećanje na Goli otok, kao i na svoju ljubav i životni put, pretočio u knjigu "Pakao Golog otoka". Nažalost, nije dočekao njeno objavljivanje jer je preminuo deset dana pre zvanične promocije, u junu 2005.

Smilja Filipčev (89): Uništili su mi celu porodicu

Moju porodicu počeli su da uništavaju tokom Drugog svetskog rata. U našoj kući bila je baza okružnog komiteta partije za severni Banat. Braća, sestre i ja, morali smo da gledamo kako Nemci vešaju našeg oca ispred crkve u Melencima...

Onda je došla 1948. Na sastanku komiteta redom su pitali ko je za šta. Ja sam rekla: "Mislim da je trebalo da naši idu u Rumuniju da odbrane svoj stav pred Staljinom." Predsedavajući, član CK, rekao je: "Marš napolje, kurvetino jedna." Ja sam mu rekla: "Baš vam hvala na ovom kulturnom ponašanju" i izašla. Mog muža Fiću su uhapsili devet dana posle Rezolucije IB, a mene 15. novembra 1949. Fići su organizovali suđenje. Svedok protiv Fiće je bio Milenko Bojanić, Banaćanin koji je bio predsednik vlade Srbije od 1969. do 1974. Sudili su mu za stav, da je on ruski špijun. Tri godine je bio u Mitrovici, odmah posle ga odvezli u Petrovu rupu na Goli otok, i tako još nekoliko puta. Nijednom rešenje nije dobio, niti da je hapšen, niti da je pušten.

Ja sam, kad su nas rehabilitovali, prvo tražila presudu Okružnog suda, rekli su mi da je nema, da je uništena. To je odmah urađeno da ne bi kompromitovali onog lažnog svedoka. Fića je bio 15 i po godina po raznim zatvorima i na Golom otoku, a ja četiri godine i 15 dana.

Uhapšena sam u stanu, tu su mi bila i deca, ćerke od četiri i dve godine. Zvali su moju majku da dođe po decu, jer one u tom momentu nisu imale ni oca ni majku. Uhapsili su i moju sestru Nadu. Ja sam bila u Glavnjači na Obilićevom vencu, pa su nas prebacili na Adu Ciganliju, pročitali su nam da smo administrativno kažnjeni na tri godine. Odveli su nas autobusima u Ramski rit kod Požarevca, tukli su nas, milicionerke dovedene iz raznih krajeva, bile su primitivne, iživljavale se. Kopali smo u vodi punoj pijavica, zalepe nam se za noge, a to što smo kopali opet se napuni vodom. Hrana kao da su oprali suđe, pa nam dali pomije. Noću nismo smeli da otvaramo vrata i prozore. Avgust, smrdi, miševi i pacovi lete između nas. Užas jedan. Došao je novi upravnik Veselin Popovići sve to promenio. Da njega nije bilo ili bismo poludele ili nas ne bi bilo. Na kraju je jedne noći taj dobri čovek, upravnik, seo u kola i pobegao u Rumuniju! Onda su nas odveli na ostrvo Sveti Grgur, bilo je dobro dok nisu došle zatvorenice Bosanke koje je Džemal Bijedić sve već prevaspitao. Onda su počeli špaliri kroz koje smo prolazili, a one su nas tukle. Premestili su nas na Goli otok. Hrana je bila grozna, tukli su nas krvnički. Jednu devojku Veru ubili su od batina, a posle rekli da je umrla od zapaljenja mozga. Užasi... Nosiš kamen na gomilu. Padaš. Ispustiš. Oguliš noge i ruke, ostane ti koža na kamenju, tuku te, svako veče kroz špalir... Videla sam i Jovu Kapičića sa Rankovićem kad su obilazili Goli otok.

Puštena sam posle četiri godine, majka mi je u međuvremenu umrla. Mirjana je već imala osam, a Slobodanka šest godina. Kad sam došla, one me pitaju: "A jesi li ti, stvarno, naša mama?" Kada je Fića izašao, već su bile devojčurci.

Mog muža su tukli samo po glavi, to im je bio zadatak, ali pod uslovom da ga ne smeju ubiti. Kad se vratio, nije bio baš normalan. Samo je ćutao. Deca nisu mogla da shvate zašto njihov tata neće s njima da priča. On je napustio porodicu. Živeo je na Dunavu, na starom brodu. Na kraju smo ga dali u dom na Bežanijskoj kosi. Tamo je i umro 1993. godine. Iste godine umrle su mi i obe ćerke.


Autor: Dragoljub Petrović, Katarina Živanović | 12/04/2010 | Danas.rs
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: