Milan Šantić — Vitezi slobode [1938]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Knjiga kao putokaz — odabrane stranice  « Milan Šantić — Vitezi slobode [1938]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Šantić — Vitezi slobode [1938]  (Pročitano 13750 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: April 19, 2011, 01:45:57 am »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938









"...Neka je blagosloveno carstvo malih i neznanih, koji su pali braneći slobodu rodne Zemlje. Neka je blagoslovena sveta misao koja ih vodila i pokazala im put slave i ponosa". [Milan Šantić]





Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2013, 04:07:22 am »

**

MILAN ŠANTIĆ — VITEZI SLOBODE






PREDGOVOR
MARŠALA G. FRANŠE D'EPEREA

Jedan narod može da bude ponosan kad odaje počast svojim junacima. Zato treba srdačno čestitati beogradskim novinarima koji su posvetili ovu lepu knjigu vitezima Karađorđeve zvezde.

"Vitezi slobode", naslov sjajno izabran da označi, u sebi samom, nauk koji treba izvući iz ovog životvornog dela. Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.
 
Ali došao je rat. I, evo, kako su se namah, okupljeni oko svoga Kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam ja gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u bedonosnu slobodu njihove otadžbine.

Mladim naraštajima treba pokazati tu prostotu, ja bih čak rekao tu prirodnost u heroizmu. U tim ljudima, njima tako bliskim, koji su njihovi ocevi ili prijatelji, koje gledaju u svojoj kući ili ih susreću na seoskim saborima i na koje ih samo jedna izbledela vrpca u dane velikih svečanosti potseća da su bili junaci, mladi ljudi današnjice treba da vide ne samo uzore nego i sliku onoga zašto su, — nema sumnje, — sposobni i oni sami.
 
Rat je od tih mirnih i povučenih ljudi iznenada stvorio junake i vođe, ali i oni koji dolaze treba da se naviknu da mu gledaju u lice. Rat je svirep i užasan, to je sigurno, ali nije li on ponekad potreban? "On je manje tegoban od ropstva", napisao je jedan filozof, koji je bio takođe vojnik. Nijedan Srbin godine 1914 nije mislio drugojače. I iz te jednodušne volje rođena je Jugoslavija, krštena u krvi junaka.
 
Rat, danas, postavio bi isto pitanje: sloboda ili smrt. Oni koji će imati da nose oružje u jednom novom sukobu razumeće, u predanju o sjajnim podvizima svojih starijih, zahvalnost i čast koje duguju ovim junacima; oni će u tome crpsti i volju da im budu ravni i sigurnost da će pobediti.
 
Oktobra 1938 god.
Pariz


Milan Šantić VITEZI SLOBODE | Izdanje "Sedme sile", izdavačkog zavoda novinarske zadruge u Beogradu, Poenkareova ulica broj 21 |
Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije | Beograd 1938
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2013, 04:07:32 am »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



PORUKA
VOJVODE G. PETRA BOJOVIĆA


Četvrt veka već je proteklo od dana kada je srpska vojska započela izgrađivati svoju ratnu epopeju. Vekovni san ostvaren je opštim pregnućem srpskog naroda uz samopožrtvovanje sviju učesnika u ovom velikom narodnom delu. Generacije, koje su kroz mučne ali pune slave časove rata stvorile narodno ujedinjenje, polako se gube, izumiru. Nastupaju nova pokoljenja, koja će moći jedino, po pričanju preživelih svedoka i učesnika, stvoriti sliku herojstva celokupnog srpskog naroda, ali sliku bledu i nepotpunu, jer je još dva i više puta toliko heroja izidalo svojim kostima, rasejanim po bezbrojnim bojnim poljima, veličanstven ali nemi hram slave i viteštva.

Tek kada se veliki rat posmatra sa ove vremenske daljine može se pravilno oceniti koliko je veliki naš vojnik.
[...]



U v o d


Bila je dužnost da se sačuvaju od zaborava imena i teške žrtve i stradanja onih naših junaka, koji su u prošlim ratovima dali sve za slobodu svoje otadžbine i svoga ognjišta.

Pisac u ovoj knjizi nije birao doživljaje tih junaka ni po kakvom naročitom merilu, jer je svaki njihov podvig podjednako velik, podjednako zanimljiv. On je išao od sela do sela, pronalazio te bivše ratnike i beležio njihove doživljaje iz najtežih okršaja, beležio ih onako kako su to oni pričali. Želeo je samo da ova prva knjiga bude posvećena baš onom malom čoveku, seljaku, koji je najviše stradao, koji sada skoro zaboravljen živi u svom dalekom selu, na teškom poslu, koji o svome junaštvu priča bez razmetanja, ne tražei nikakvu nagradu ni zahvalnost. Iz ratova je on izišao sa teškim ranama koje i sada tište i često nalazio svoje ognjište opustošeno, imanje, njegovo najveće dobro, razgrađeno, a porodicu utrvenu. I stegnuo je on svoje okrvavljeno srce i bez roptanja se dao na nov posao, na nove podvige, na obnovu svoga doma, uveren da su sve te žrtve bile potrebne njegovoj zemlji, njenoj i njegovoj slobodi.

I taj naš junak, u ratu neustrašiv, danas je najveći čuvar mira i sa mržnjom govori o ratu kao nemani koja satire napaćeno čovečanstvo. Ali, ako bi se neko usudio da ponovo zakorači na njegovo rodno tle, opet bi se u njegovom srcu rasplamtela stara vatra branioca otadžbine, pravde i slobode.

Najzad, ova knjiga nije rađena po ratnim relacijama, a piscu nije ni na um padalo da ulazi u oblast strategije i u ocenu ratne veštine. To je dužnost vojnih stručnjaka.

Svaki pojedini slučaj u ovoj knjizi, to je po jedan mali roman, zabeležen onako kako je on uistini preživljen. Zato bismo se ogrešili ako bismo činili ma kakve zamerke pričanjima ovih ljudi. Jer svaki je od njih na svoj način doživeo i preživeo izvesni događaj. Bilo je slučajeva gde su ljudi na istom položaju, u istom ratnom okršaju, u istoj situaciji, preživeli iste opasnosti, ali su ih videli i osetili potpuno različito. To je, uostalom, i sasvim prirodno.

U delu "Vitezi slobode" zabeležen je samo izvestan broj interesantnih ratnih podviga iz najvećih borbi, jer je bilo nemoguće samo u jednoj knjizi opisati sva stradanja sviju onih koji su dobili najveće ratno odlikovanje — Karađorđevu zvezdu. Razume se da su i njihovi podvizi isto tako veliki, možda i veći i zanimljiviji. Da bi i tim našim junacima na neki način odali priznanje za njihove žrtve, mi na kraju knjige donosimo ceo spisak nosilaca Karađorđeve zvezde kako smo ga dobili od njihovog udruženja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2013, 04:26:40 am »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



"RAT JE ČUDO BOŽJE". . .


Milenko Jelić priča:

— Još nisam bio predahnuo, a stiže nova mobilizacija. Zatekao sam se, kao trgovački pomoćnik, u radnji Dragomira Zdravkovića, dole na Savi, u Beogradu. To je ona stara, poznata gvožđarska trgovina. Nas jedanaest pomoćnika pošli smo u rat i četiri gazdina sina. Od nas jedanaestorice četvorica su poginula, a nas sedmorica vratismo se nekako.

Odmah sam se prebacio u Skoplje, pošto se moja jedinica nalazila u Debru. Ostala tamo još od turskog rata. Nekoliko dana docnije već smo bili na Drini, tamo oko Višegrada. Bogami sreća nas tamo lepo posluži. Ali, ništa ne brinite, imali smo kad sve da iskijamo. Nastupala je Šumadiska divizija drugog poziva. Komandant mog diviziona bio je Pera Todorović. Prešli smo Drinu i zauzeli Višegrad. Posle smo išli napred, sve do Han Pijeska. Spustili smo se do sela Miranja, znam, baš tako se zvalo. Čisto seoce, zaštićeno jednim šumarkom. A preko puta, u podnožju same Romanije, selo Mažujevica.

Dobro sam ga upamtio. Eh, sve mi je ovo čist ćar što živim, kada sam samo odatle izneo živu glavu.

Nismo znali šta je pred nama. Ni mi, ni naši komandanti. A Bosna je čudna zemlja, puna gudura i iznenađenja.

Osvanulo jutro. Jesen. Šuma se crveni, listu već vreme da opada. Veverice skaču s grane na granu, i rosa s grana pada po nama. Protrči po neki zec. Sve živi, sve peva, sve je čisto i umiveno, samo mi ljudi, prljavi i gadni kao stoka, idemo na klanicu. Čovek da se zgadi i zastidi pred licem neba i pred samim sobom. Život je lep. Usred ove raskošne lepote, koju je Bog podario ljudima, može da te najednom capne neki kuršum i raspali posred čela. A onda — svršeno. Zbogom živote! Ta misao, kao groznica, trese grudi i telo.

Mi smo zauzeli priklonak na jednom ćuviku. Pred nama se našla povelika kuća, brvnara, kao što se već prave u Bosni. Ona brvna na suncu se žute kao zlato. A jutarnji zraci tek ogrejali, ni rosa se još nije digla sa zemlje. Laka izmaglica leluja se tu i tamo. Prilazimo toj kući. Osmotrili smo svuda dobro, ali ničeg sumnjivog nismo primetili. Iz kuće izađe jedan seljak. Onako, sredovečan čovek, ali slabačak. U bosanskom odelu sa onom njihovom širokom košuljom i crnom šubarom na glavi.

— Je li, prijatelju, ima li ovde Švaba? — pita ga naš komandir Raka Radović.

A onaj čovek sve poče da drhti i kao premišlja se šta će da kaže. Osvrnu se desno i levo, pa jedva procedi kroz zube:

— Nema nikoga, gospodine.

Siromah, uterali mu strah u kosti, pa nije smeo da kaže. Komandir naredi da se baterija postavi ispred same kuće. I u zao čas izdade to naređenje. Mesto gde smo postavili topove nije bilo udaljeno ni pedeset metara. Ja dobijem zadatak, da pođom iza one kuće i da hvatam jednu vrzinu, hendek, kako kažu Bosanci. Sa mnom je pošlo još nekoliko vojnika i desetak petnaest pešaka koji su bili pristigli odnekud.

Ali, vidi vraga, najednom iza leđa pripuca. Pred nama se istovremeno pojavi čitava neprijateljska kolona. Austrijanci su tada dobili pojačanje od dva puka. Naši su pričali, a to su vam komordžiske vesti, kako im je stigla silna pomoć iz Galicije. Idu oni lepo, sve u zbijenim redovima. Zaplavilo se od njih. Kud ćeš sad? Pripuca i iz kuće. Onaj grešnik nije smeo da kaže, a na tavanu je bilo skriveno petnaest austriskih vojnika. Pucaju odozgo ispod krova. Lepo odvalili šindru, one daske sa krova, pa provukli cevi kao kroz puškarnice.

Kod moje baterije začu se jauk. Ko li ono završi, Bože? Ali nemaš kad da se osvrćeš. Osu se plotun i na nas. Kuršumi zaparaše oko glava, a fijuk samo striže uši. Trojica pešaka padoše. Jedan vojnik, plav kao devojka, sruši se preda mnom. Siromah, hteo je da se istakne, ne znam zbog čega. Nešto su ga tamo u četi sekirali. Pa zapeo, nesrećnik, da se pokaže. I eto, platio je glavom to svoje junaštvo. Ja nagazih na njega. Nije imao kad ni da zakuka. Tu sliku neću nikad zaboraviti, iako se to sve odigravalo munjevitom brzinom. Nesrećnik je samo nekoliko puta stresao ramenima, i onda osta miran i nepomičan. Ukočen pogled upravio u me, pa kao da me pita zašto ga ostavljam. Ali i ja hoću da živim. Onda čovek gazi preko mrtvih. Ona dvojica jaučući pokušavali su da se izvuku. Jednom je curila krv niz oba obraza. Raznelo mu celu vilicu.

— Bombe! — prisetih se ja u onom jadu i viknuh iz sveg glasa. — Bežite nazad! Bombe! Bombe!

Pešaci se nekako snalaze. Oni su, brate, vičniji, a i bolji junaci od nas. U njihovim rukama već su plamtele bombe. A mi, artiljerci, zbunili se pa ne znamo na koju ćemo stranu.

Pretrčasmo nekoliko koraka do baterije. Tamo nikog od posluge. Nigde nikog. Sve se razbeglo. Samo četiri pet leševa. Podnarednik Šušević, kao da ga sad gledam, leži mrtav na lafetu. Jedna mu ruka opuštena, pa visi i prsti dodiruju zamlju.

Austrijanci izbijaju i sa druge strane. O, zla jutra, zla udesa. Znači — svršeno! Još koji sekund, pa ću i ja ćutati onako kao Šušević. Dovoljan je jedan metak i eto te s one strane groba. U samrtnoj opasnosti čovek brzo misli i snalazi se. Pade mi u oči putanja kojom smo došli.

— Ovamo! — viknuh.

Svi potekoše za mnom. Kad tamo: naši se prikupljaju. Niti ko komanduje, niti ko ume da progovori u ovom paklu. Ljudi unezvereni drhte kao pruće i upravljaju se po onom večnom instinktu za samoodržanje. To je najbolja komanda kad smrt hoće da prigrli ljude. Svi se namah okrenusmo i osu se vatra. Prvo na one oko topova. Ostala nam tamo četiri topa.

Rat je čudo božje. Iako su Austrijanci bili gospodari situacije, kad mi pripucasmo, oni napustiše topove. Budale, a mogli su sve da nas pokolju kao piliće. Uplašiše se i oni iz kuće, pa kao zečevi, dadoše se u bekstvo. Dvojica pešaka pritrčaše onoj brvnari. Sasuli su unutra nekolike bombe. Praskalo je na sve strane. Drveni krov se iscepa kao paučina i počo da plamti. Pet neprijateljskih vojnika tu su našli smrt. Šesti je pokušao da istrči, ali pešaci su ga oborili na pragu. Ubili su još trojicu u bekstvu. Uzeli ih na nišan. Sve ona dvojica pešaka. Oni su vatra, to je prava vojska.

U to dojuri komandir baterije sa poslugom i nekoliko pešaka. Odmah smo stavili jedan top u dejstvo, baš onaj što je na njemu ležao podnarednik Šušević. Bio nam je najbliži. Osuli smo paklenu vatru. Još mi u ušima tutnji ona strašna eksplozija. I drugi top je brzo počeo da dejstvuje. Posluga je pala luneći nezajažljive cevi, koje su samo rigale vatru. Tukli smo šrapnelom, kartečom, razorno i, kako smo stigli.

Onda je pristigla i pešadija. Pojavili se otuda, sa desnog boka. Pešaci, brate, kao da su od čelika, odmah na juriš.

— Ura! Ura!

Glasovi su prolamali nebo i gubili se tamo u šumi kamo je neprijatelj uzmicao. Klanica, nesreća prava. Sure i plave uniforme izmešale se, a kuršumi samo zvižde.

— Najednom pisnu truba: prekini paljbu!

Strašno je to bilo jutro. Vojnici potamneli od vatre i umora, ali još se drže. Nikom se ne ide na onaj svet. Vraćaju se iz onog šumarka gde su uzmicale plave uniforme. Razbili su ih sasvim. Preskaču preko lešina i vraćaju se kao sa žetve. Poneki zastane i pretura nešto po telećacima mrtvih Austrijanaca. Jedan kaplar skinuo sa mrtvaca cokule, pa ih odmah počeo da navlači.

— E, baš kao da su za mene krojene, — veli on i smeška se. — A i pravo je, bio sam mnogo obosio.

Drugi opet pronašao neku konzervu, pa je otvorio bajonetom i jede je nepodgrejanu. Seo pored topa, a na lafetu visi nesrećni podnarednik Šušević. Ljudi u ratu ogrube, postanu prave hijene. Ali ni drugi nisu bolji.

Posle smo se prebrojali. Austrijanci su tu ostavili stotinu i pet mrtvih. Naših je sedamnaest poginulo. Ali, sve je to sreća, imalo je dana kad je i obrnuto bilo.

Još je bilo borbe na Drini, koje sam se najviše bojao. A i danas se bojim Drine, jer ne umem da plivam. Tu je najteže, ali nigde nije bilo lako. Ja sam nesrećan i nemiran, pa sam uvek voleo nezgodne službe: izviđanja, održavanje veze i tako sam se uvek pentrao negde i đavo mi nije dao mira.

Na Mažujevcu sam primio top, a septembra meseca hiljadu devetsto četrnaeste postao sam narednik. U Užičkoj Požezi dvadeset devetog juna hiljadu devetsto petnaeste vojnici me izglasaše za Karađorđevu zvezdu. Tada mi je bio komandant Ješa Damjanović. Iznenadio sam se. Pravo i pošteno da govorimo: ja nisam bio ni bolji ni hrabriji od ostalih, nego, eto, tako se dogodilo. Istina, uvek sam bio u jedinici, nisam se izvlačio i za sve vreme nisam imao ni jednog jedinog dana otsutstva.

Tu, skoro, prošao sam kroz Višegrad. Setim se ratnih dana i događaja. Verujte mi, zaplakao sam kao dete.

Posle već znate kako je bilo. Došlo otstupanje, pa Solunski front. Kod sela Neokazi, ispod Dobrovena, bila su svega naša četiri topa na razmaku od devet kilometra. Ni komandir ne zna gde sam ja kao vodnik. A nismo imali brzometne topove, nego debanžovce. Pa onda borbe na Starkovom Grbu, Šumovitoj Kosi, Crnoj Reci, Čukama, pa kota 12—12. More, đavo sve da nosi, ko bi se svega još setio. Ispod same te kote postavili smo bili svoje nove topove alžirce. Pred nama beše Osmi puk. Nama se zaglavi metak u cevi, jer neki komordžija bio ispustio zrno, pa se prepao komandira i stavio ga opet u sanduk. A na koti se stvorio krkljanac. Mi nemamo izbijača. I šta da radiš, nego nož na pušku i bombe, pa u pomoć pešacima.

Džaba ga bilo. Šta da vam dalje pričam. Kad je probijen front, sa ostalom vojskom i ja sam došao u otadžbinu. Go kao prst. Nisam imao ni hleba da jedem. Gde ću, šta ću, te ja opet u radnju Zdravkovića. Na sebi sam imao odelo od šatorskog krila. Eto, šta sam izneo iz rata. Nisu mi dali ni odelo da ponesem. Tri brata Zdravkovića vratila se i sedam pomoćnika. Jedan od njih je poginuo i četvorica od nas. Za mene nisu nikad mislili da ću se vratiti, jer sam bio najnemirniji, najnezgodniji. Stara Zdravkovićka, koja je bila naša opšta majka, dočekala nas je kao rođene. A ja šta ću? Raditi se mora. Kao heroj i nosilac Karađorđeve zvezde vukao sam kolica po Sava-mali, tovario pleh, gvožđe, drugog služio. Do kraja 1932 proveo sam u radnji. Zdravkovići su me posle pomogli da se osamostalim. Stara ZdravkoviKka me i oženila, a Đoka mi krstio petoro dece. Sada živim ovde u Čačku, pomalo radim, vežem kraj s krajem, kako se to kaže.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2013, 04:53:06 am »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



ČOVEKOVO SRCE TVRĐE JE OD KAMENA


Uvrh sela Blaznave, čiji su domovi prilično raštrkani i udaljeni jedan od drugoga, na jednoj čistoj i dosta strmoj kosi, pod kojom se spleli gusti i modri šljivaci, svojom belinom i čistoćom, koja prolazniku još iz daljine pada u oči, izdvaja se usamljena kućica vrednog domaćina Sime Markovića.

Ona je podignuta na samoj padini ove kose, sa koje se pruža lep vidik i ukazuje se pitomi šumadiski pejzaž. Dole, malo niže, talasaju se valovita polja, zasejana pšenicom, čije je klasje već počelo da rudi na toplom junskom suncu. Na proplancima klasje ima nešto svetliju, gotovo zelenkastu boju. Kao da ga sunce manje prži nego ono u dolini. Ovaj preliv boja toliko je blag da se oko odmara na njemu, kao na najlepšem slikarskom platnu. Poneki zabran svojim upadno tamnim zelenilom liči na oaze koje čine živ i snažan kontrast boja. A šljivaci sa svojom modrinom odudaraju opet od ovog tamnog zelenila.

Miris skoro pokošenog sena, koje još nije domaćin stigao do uplasti u stogove, blago deluje na grudi i u čoveka unosi lepotu onog pitomog, dobrog mira, koji je poznat samo ljudima sa sela.

Oko okrečene kuće Sime Markovića prostire se prostrano i neravno dvorište, ograđeno širokim proštacima na kojima su ostali tragovi sekire. Malo podalje pleteni košar, oko koga pase desetak ovaca.

Pred kućom smo našli samo Siminog sina Živorada, razvijenog osamnaestogodišnjeg mladića, vedrog i nasmejanog.

— Otac nije kod kuće, kazao je on, ali sad ću ga ja dozvati. Onomad umre jedan sused, pa su i on i majka otišli na podušje.

I mladić je, kao srndać, lako otskakutao uz strmu kosu da dozove oca. To vreme iskoristio sam da se malo odmorim i razgledam sve oko ove mirne seoske kuće. Nisam dugo čekao dok se pojavio Sima. Smiren i odmeren, ušao je u dvorište, otvarajući vešto vratnice na plotu i propuštajući svoju ženu Lenku napred, što mi je odmah palo u oči.

Sima je čovek osrednjeg rasta, mršav i koštunjav, ali još uvek lak i snažan. Plava kosa i brkovi čine ga mlađim nego što je, tako da mu niko ne bi dao pedeset i dve godine, koliko je on ostavio za sobom. Samo opaljeno lice nije moglo da zadrži svežinu mladosti; oko usana su brazde duboke i izrazite, a čelo nabrano i ozbiljno. Oči ovog seljaka neobično su rečite: iz njih viri neka čudna dobra blagost i tiha seta. Oni imaju plavu boju vedrog neba, i reklo bi se, otvoreno i pošteno gledaju na ceo svet. Sima je uopšte tih i odmeren čovek; u svakom njegovom pokretu ima mnogo odmerenosti, u svakoj reči mnogo izrazite smirenosti.

Kada govori, Živorad i Lenka pažljivo ga posmatraju, netremice gledaju u njega, dive mu se i gutaju svaku njegovu reč. A on priča tiho, tiho, pogledajući čas u talasaste šumadiske proplanke, čas u sabesednike. Ali uvek gleda otvoreno, određeno i pravo u oči.

— U zadruzi su nas bila šestorica braće, počeo je Sima da priča svoj ratni doživljaj. U turski rat otišli smo četvorica i, hvala Bogu, vratila se sva četvorica. Za austriski rat podrastao je i peti brat. Tamo smo pošli petorica, ali, na žalost, vratila se samo trojica. Dvojica su poginula, a treći, koji se razboleo, pa, kao nesposoban, vraćen kući, umro je baš pre nego što ćemo se mi vratiti.

U austrijski rat ja sam ušao kao podnarednik. Znate, još u bugarskom ratu proizveden sam za podoficira. Bio sam nišandžija prve baterije poljskog brzometnog diviziona Šumadiske divizije drugog poziva. Iz Kragujevca sam krenuo u Užice. Odatle smo, posle onih prvih borba, nastupali kroz Bosnu, u pravcu Sarajeva. Potisnuli smo bili neprijatelja sve do Han-Pijeska i čak gore do Glasinca. Posle smo, bogami, morali da se povučemo. Kada je počela naša opšta ofanziva, dvadeset prvog novembra 1914, prešli smo Moravu i došli do sela Rošce. Tu smo dobili naređenje da dođemo do škole. Rečeno nam je da se pred nama nalazi slab streljački stroj pešadije. Zatim stiže naređenje da jedan top iziđe u prvu borbenu liniju, a druga tri da ostanu kod škole.

Moj komandir, artiljeriski kapetan prve klase Pavle Vitas i ja bili smo određeni da pođemo s topom. Ali, kako je situacija bila vrlo labava, hoću reći teška, još u putu dobismo naređenje da se odmah vratimo, jer, vele, naša je pešadija isuviše slaba. Taman se mi vratili, kad kroz jedan sat opet naređenje da iziđemo na položaj i štitimo pešadiju, pa posle pola časa opet novo naređenje da se ponovo vratimo. To nas je baš dobro izmorilo i izmrcvarilo, ali ko u ratu još i o tome vodi računa.

Proveli smo tako jedan sat u sastavu baterije. Bila je noć. A u samo svanuće, tek što se mrak dizao i zora počela da plavi, stiže nas novo naređenje da iziđemo na položaj, koji je od škole bio udaljen neka dva kilometra. Trebalo je do tučemo neprijatelja i podržavamo našu pešadiju. I to do poslednjeg metka, kazali su nam u naređenju. I zaista, nismo štedeli municiju. Sve brzom paljbom tukli smo ih puna tri sata. Gorelo je pred nama i nebo i zemlja. Ali, bogami, ni oni nisu sedeli skrštenih ruku. Mlatili su i oni nas, i te kako.

A pred nama je bila cela jedna austriska brdska baterija, pored poljaka, koje su oni imali da im se ni broja nije znalo. I ne lezi đavole. Taman mi mislimo da smo ih umirili, kad se otvori jedna ludačka paljba. Tuku oni i samo šrapnel pršti oko nas. Sastavilo se nebo i zemlja, pa kao da pada neki čelični grad iz oblaka. Od silne zemlje i čuda ne vidi se prst pred okom. Tako je trajalo dva do dva i po sata, a onda komandir uoči da je njihova brdska baterija, koja je od nas bila udaljena svega dve hiljade i šest stotina metara, počela nešto da se koleba.

Gospodine kapetane, rekoh mu ja, da obustavimo paljbu dok počnu da tovare i prežu.

Komandir me samo pogleda i odobri:

— Pravo kažeš. Obustavi vatru.

A posle dvadesetak minuta, kada oni počeše da prežu i tovare, mi osusmo na njih brzu vatru kakvu nisam nikad u životu upamtio. Sav mi se top bio usijao i nisam mogao cev da dohvatim. Bio je kao živa žeravica. Mislio sam da će se istopiti kao vosak. Moj komandir i ja bili smo garavi od baruta, baš kao da smo izišli iz nekog odžaka.

U to je stigao Dvanaesti puk prvog poziva. E, sad je bilo lako. Pešaci su, brate, sve i sva u ratu. Oni su ti oni koji osvajaju i gospodare, a, jadnici, oni najviše i podnose. Mi artiljerci prava smo gospoda prema njima. Dvanaesti puk, sve mladići i snažni i lepi kao jabuke, pojačali su naš pešački stroj i podigli moral kod izmorenih i proređenih vojnika.

Predveče, nekako, dođe komandant otseka pa pita:

— Ko su komandir i nišandžija onog brzometnog topa što je danas razbio neprijateljsku bateriju? Cela im je baterija raskokana: i konji, i ljudi, i topovi. . .

— Mi smo, rekosmo mu komandir i ja. Vršili smo svoju dužnost, koliko se moglo, kažemo mi i malo se onako kao šepurimo.

Nastalo je zatišje. Pokojni Kralj, koji je onda bio Regent, objavio je tada vojsci da na tlu Srbije nema više neprijatelja, osim zarobljenika. Mi se zatekli u Užicu. Tu mi se razbole komandir i umre, nesrećnik. Umesto njega dođe Milenko Aćimović, kapetan prve klase. A malo zatim, u Bajinoj Bašti, stiže naređenje Vrhovne komande, da svaka boračka jedinica, po izboru, predloži po jednog najhrabrijeg vojnika ili podoficira za odlikovanje. Komandir postrojio vojnike pa kaže:

— Ja sam, vojnici, nov; vi znate ko je među vama bio najhrabriji?

Vojnici svi u jedan glas povikaše:

— Sima Marković!

Tako izabraše mene. I ja sam ti dvadeset devetog juna hiljadu devetsto petnaeste dobio Karađorđevu zvezdu. Pravo da ti kažem nije mi bilo mrsko.

Ali najteže beše na bugarskom frontu. Iz Bajine Bašte otišli smo za Knjaževac, a odatle na Tresibabu. To je bilo krajem septembra, po starom kalendaru. Upravo, ako hoćete baš tačno, dvadeset osmog septembra. Bugari su divljački napadali. Teškom mukom toga dana odbili smo sedam njihovih napada. Sve juriš za jurišem, sve krvaviji od krvavijega. U pešadiji izgiboše grdni ljudi. Komandant Petog kadrovskog puka traži tada od divizije, da se povuku naša dva brzometna topa sa položaja. Propašće mi, veli, i ljudi i topovi. A divizija mu odgovara:

"Ni koraka! Vi treba da zarobite njihove topove, a ne da povlačite svoje!"

Uhvatila noć. Sitna, hladna jesenja kiša ne prestaje. Bugari udariše u napad. Naša pešadija bila je svega tridesetak koraka ispred nas. Mi tukosmo dokle mogasmo. I u rovovima nastade klanje. Na nož, na bajonet! Izmešali se naši sa Bugarima, pa se ne zna ko koga bije, ko koga tuče. Čuješ samo urlikanje, psovke i jauke, da ti se kosa diže na glavi. Izgiboše oficiri, izgiboše vojnici, a komandant samo trči od jednog do drugog pa viče:

— Ne dajte se, braćo! Izdržite još koji časak, oni više nemaju municije.

Naš vodnik primi pod komandu jednu četu pešadije, jer pešadiski oficiri behu izginuli svi do jednoga.

Strašna je to bila noć. Kuknjava i zapomaganje, ne zna se ko koga kolje. A kiša jednako sipi i pomrčina kao da postaje sve gušća.

Pogibe i komandant Petog kadrovskog puka. Pogodi ga kuršum posred čela. Zalomiše Bugari levo krilo i već hvataju naše prednjake. Kad to vide vodnik poče da urliče:

— Seci zapregu! Vadi zatvarače! Moji artiljerci za mnom! Za MNOM junaci, čuvajte glave i živote! Za mnom, imaćete kad da izginete!   

Krvava je to noć bila. Neću je zaboraviti da živim tri života. . .

Zatim je došlo otstupanje. Prokuplje, pa Lebane, gde nam presekoše otstupnicu. Određen sam kao nišandžija u Dvanaestu poljsku bateriju. Pred nama je bio Deseti prekobrojni puk.

To je bilo 29 oktobra. U 6 sati izjutra trebalo je da krenemo u napad. Ali, na nesreću, Bugari udariše pola sata ranije. Tukli oni, tukli mi, bilo je strašno i krvavo. Tu nam bi ranjen komandir Milenko Aćimović. Njega odnesoše na previjalište, a zameni ga kapetan druge klase Miodrag Damjanović. Bije njina artiljerija, a zvižde pešačka zrna, ne možeš, brate, glavu ispraviti ni oko otvoriti. Oko dvanaest sati naša pešadija poče da otstupa. Mi smo tada naše topove na rukama izneli, ali ih živi nismo hteli da ostavimo. Šrapnel sipa, a Bugari biju sve brzom paljbom na osam stotina metara.

Pojavi se iz rezerve naš Treći puk, vrati one koji su otstupali i, kao vetar, projuri mimo topove. Mi odmah obrnusmo cevi i zasusmo Bugare vatrom. Sve povećavamo daljinu i bijemo po šumarku. Tako ih sterasmo u Pustu Reku. Komandir tada naredi da svaki top najvećom brzinom odjuri u svom pravcu.

Pojurismo i mi. Konji su trčali u galopu. Eh, brate, strašno beše. Točkovi od topa gaze sve preko leševa koji su ležali kao oboreno snoplje svuda unaokolo. Ali čovek stegne srce, ogrezne u krvi, pa samo gazi. Čovekovo srce tvrđe je od kamena. Tako sjurismo do Puste Reke. Otkopčali smo topove, a nema gde da smestiš lafet. Tukli smo po šumarku levo i desno, svu smo šumu spržili silnim ognjem. Ali, bogami, isterasmo ih do grebena. Tu se mnogi podaviše u reci, a mnogi su izginuli po onoj padini. Njina artiljerija prestala. Ali vidimo kako još bije jedna naša haubica, a mi ne znamo šta bije. Bilo šta bilo, udarismo i mi da bijemo.

Tu nas je zahvatila noć i onda se sve stišalo. Kad smo sutradan prešli greben, našli smo njihovu bateriju svu iskršenu. Propalo im je preko dvadeset topova.

Nama se desi kvar na topu, a rezervnih delova nismo ni imali. Posle smo izgubili volju za sve, jer nije lako otstupati. Ostavljaš zemlju, kuću, porodicu, sve ostavljaš i Bog zna hoćeš li se ikada više vratiti, hoćeš li ikada više videti svoje selo. Gledao sam vojnike kako plaču kao deca. Prvo naiđosmo na Prištinu, pa onda dolazi Kosovska Mitrovica, pa prelaz preko Laba i Peć. . . Tu smo uništili topove. Teži čas nisam nikada doživeo. Iskopali smo jamu mom topu i sahranili ga baš kao mrtvaca. A služio nas je toliko, pa se čovek navikao kao na živo čeljade. Sad smo ostali golih šaka... I tice iz vazduha mogle su nas napasti. Mi više nismo vojska, mi smo razbijene lutalice. Eh, ne valja se ni spominjati toga.

Prebacismo se nekako do Lješa, pa odatle u San Đovani.

Posle dolazi Krf, Solun i opet front. Tu sam dodeljen u Prvi divizion Šumadiske divizije prvog poziva. Sada mi je bio komandir Svetomir Mišović, u čijoj sam bateriji bio još za vreme turskog rata. Tako, u ratu se ljudi menjaju i sretaju stari znanci. Na Solunskom frontu stupio sam u borbu trinaestog juna, kod sela Stupinova. Iz nje više nisam ni izišao. Iz dana u dan čekao sam kada ću poginuti, jer tu nije ni bilo mesta skrovitog ni lakog.

Drugog avgusta izjutra, taman mi dobili duvan. Ja hoću da zapalim cigaru, kad pored mene suknu šrapnel. Zasu čelik sa svih strana. Kao da puče grom nebeski. Ne znadoh šta bi sa mnom. Tek u neko doba drma me jedan drug i kaže:

— Ti pogibe?...

— Nisam poginuo, još dišem, ali bih rekao da sam teško ranjen. Zadobio sam sedam rana od šrapnela. Vezaše me sa dva zavoja i sa mnom u Vertekop, u bolnicu. Tu su mi izvadili svih sedam zrna. Ležao sam nekoliko meseci, ne umem vam sada kazati koliko, pa posle opet na položaj. Borbu više nisam napuštao sve do povratka u otadžbinu.

E, to behu najsrećniji dani. Kada smo probili Solunski front nije više bilo sile koja nas je mogla zadržati. Borili bi se mi golim šakama samo da što pre stignemo u Srbiju. Nije bilo umora ni odmora. Samo napred, napred, što brže, što pre.

Dogurali smo do Čačka. Tu stiže naređenje, da se vojnici koji su blizu kuća puste na otsustvo da vide svoje. Sa još dvojicom drugova, nekim Aranđelom Nedeljkovićem i Milivojem Stefanovićem iz Stragara, krenem kući. Ponesem austrijski karabin. Velim, neka se nađe za svaki slučaj. U Milanovcu nas uhvati noć. Tu smo večerali, napunili čuturice rakijom; a u torbama smo imali nekog pekmeza i hleba još sa Soluna. Preko planine dođosmo u Majdan, a ne znamo puta... Stefanović poče da zaostaje. Hajde da ga sačekamo. . . Hladno, kiša, nesreća... Kad eto ga on, jedva ide. Kaže, smrklo mu se nešto pred očima. Šta da radimo?

Naložismo vatru pod jednom bukvom, malo rakijice, hleba i pekmeza i — Bog te veselio. Odmorismo se jedno dva sata dok on dođe k sebi. Išli smo još malo zajedno, a onda kod jednog starog bukovog panja, toga smo se sećali, rastadosmo se. Sam nastavim put. A staza zarasla, izgubila se, jer niko godinama nije prolazio i gazio. Zalutam, pa se opet vratim do onog bukovog panja. Jedva sam se snašao. Kad sam stigao gore do manastira — počnem da dozivam. Niotkud glasa. Manastir gluv i pust kao pećina, nigde žive duše... Udarih onda preko nekih vinograda, a zatim kroz opštinsku šumu. Najednom, iza mojih leđa neko opali četiri metka. Vidi zla, pomislih u sebi, prođoh tolike frontove i hoću sad, na domaku svoje kuće, da poginem. S puškom na gotovs nastavio sam put.

Kod kuće sam bio ostavio majku, ženu, dvoje dece i brata, koji je zbog bolesti vraćen. Primakoh se kući. Gluva noć i prohladna novembarska kiša, pa me sve jeza podilazi. Stanem pod onaj prozor, a iz kuće neko kuka... Ima još čitav sat do zore. Zakucam na vrata, ali niko se ne odazva. Utiša se i ona kuknjava.

— Otvorite, ponovim dva-tri puta. Ali jok. Bi mi teško oko srca i probi me hladan znoj. Šta ću, gde ću, te ja odem do stričeve kuće. Ali i oni se poplašili, pa niko neće da otvori.

— Ko si? — najzad se javi jedan ženski glas.

— Ja sam, vojnik — odgovorim.

Strina mi poznade glas:

— Je si li ti, pisaru? (Tako me je ona zvala).

— Ja sam. Šta je ovo kod moje kuće? Ko kuka?

— Uđi, sine, pa ću ti sve kazati, otvarajući vrata i grleći me dodade strina. To ti kuka snaja Milosija, jer ti je skoro brat umro. I poče da mi priča muke i nevolje koje su preživeli za vreme okupacije.

Kad je zora zabelela i malo se razdanilo, krenuo sam svome domu. Tamo sam našao samo snaju Milosiju i mlađeg brata, koji me nije poznao. Majka umrla, žena umrla, pomrlo i oboje dece, i brat, i sve, sve se izmenilo, kuka se zatrla. Eto, tako ti je bilo.

Iz blagih i plemenitih očiju starog ratnika u tom času skotrljale su se dve krupne suze i zadržale u dubini brazda koje seku njegovo opaljeno i mršavo lice. Tražeći nešto pogledom na pitomim šumadiskim proplancima, gde je lak povetarac lelujao zarudelo klasje pšenice, Sima Marković je tiho dodao:

— Tako sam ja platio rat i stekao Karađorđevu zvezdu. Ali, hvala Bogu, zemlji je to trebalo. Neka samo Bog poštedi naše sinove da oni ne osete i prežive ono što smo mi morali. Neka sudbina njima bude bolje naklonjena. . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 22, 2013, 10:34:03 pm »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



MOLITVA U NOĆI


U sumrak sumornog dana trupe su zastale na nekim položajima s leve strane reke Vlasine. Vojnici, nedavno prebačeni iz Mačve, zamoreni neprekidnim borbama i dugim marševima, slabili su svakim danom sve više. Godina dana je već minula otkako je neprijatelj napao zemlju. Hladna, sitna kiša pratila ih celog dana, a predveče vetar je počeo da nanosi vlažne pahuljice. To su oni dani kasnog oktobra kad zemlju počinju da zaogrću prvi snegovi. Goli bregovi pružali su malo nade da će se naći kakav zaklon.

Duge kolone Desetog puka zastale su u jednoj udolici da se odmore i probde noć koja se spuštala. Pešaci sa uzdignutim kragnama prokislih i dotrajalih šinjela, stojali su bespomoćno i čekali naređenje za nov pokret. Zlo vreme šibalo ih je nemilosrdno. Sudbina ih nije čuvala. Svaki dan nosio je nove nevolje, nove borbe i nove napore. Kao da je Bog ukleo celu jednu vojsku i hteo da je potpuno uništi. Po nekoliko njih skupljali su se u grupice, zaogrtali šatorskim krilima, pravili zaklone da se koliko toliko zaštite od kiše i snega, ložili vatru da se ogreju. Izmučene ljude san je brzo hvatao.

Samo jedna četa ni ove noći nije imala mira. Već oko 9 časova, ordonans je došao do komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića i saopštio mu, da ga zove komandant puka. Vojnici su se samo zgledali i nije im bilo pravo što komandant puka doziva njihovog komandira. I dok su oni, zaogrnuti šatorskim krilima, nagađali o čemu se radi, dotle je pukovnik Tucović izdavao njihovom komandiru naređenje za pokret.

— Cvijoviću, počeo je suvo komandant puka. Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče otstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo?

— Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napali ceo jedan bataljon! Moja tri voda ne broje, više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, moždl, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke.

— Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

— Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

— Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

— Dobro, gospodine pukovniče, kažite mi bar gde mislite da mogu sresti taj bataljon.

— Tamo negde desno od položaja zvanog Golema Garina. To je jedna padina koja se spušta u Vlasinu.

— Lepo, dajte mi bar jednog seljaka koji poznaje teren i koji će me odvesti do te Goleme Garine...

— Nemam nikoga.

— Dajte mi onda jednu kartu.

— Nemam ni karte.

— Pa kako onda da izvršim naređenje?

— Kako znaš. Idi pa šta ti Bog da i postupi kako te Bog uči.

— Onda, gospodine pukovniče, molim vas, napišite mi to naređenje.

— Zbog čega ti je potrebno pismeno naređenje?

— Pošteno ću vam kazati. Ako poginem noćas, a to je sigurno, u mom džepu možda će neko pronaći naredbu. Istina, ja ću poginuti s njom kao i bez nje, ali niko neće moći prigovoriti da je kapetan Cvijović odveo na klanicu sto i trideset ljudi. A ako zadatak izvršim i vratim se živ, — onda hoću da se to prizna i meni i mojim bagljavim i izmučenim redovima.

Na ove reči pukovnik Tucović okrenu se komandantu bataljona i, pokazujući prstom na hartiju, dodade:

— Piši!

Naredba je začas bila gotova i pukovnik je potpisao.

— A sada, srećan ti put, kapetane.

— I vama ostanak, gospodine pukovniče.

Visok i krupan kao neka planina, kapetan Cvijović uspravi svoja široka ramena i kroz mrak i susnežicu ode svojim vojnicima. Hladan i odmeren, sa svojim orlovskim nosom, ispod koga se šire dugački raščešljani brkovi, on odlučno priđe četi i diže ljude.

— Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

Nasta tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima "bagljavih" redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:

— Vonici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: "Ja ne smem!" — Poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se javi glas jednog redova:

— Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?

— Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?

— Onda ćemo poći svi! — odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.

— Znači svi ćete sa mnom?

— Hoćemo svi!

Dobro. Ja ću napred, a za mnom vodnik prvog voda, pa narednik, pa vojnici. Onda vodnik drugog voda i tako redom. Svaki vojnik neka uhvati za šinjel onoga pred sobom, da ga drži i ni pod kakvim uslovima nema kidanja veze. Ako se ko okrene i počne da beži, unapred vam kažem, svakoga ću na mestu ubiti. Ugleda li ko od vas mene da nisam na svome mestu — neka gađa pravo u čelo. Jesmo li se razumeli?

Kapetan Cvijović tada se osvrte prema potporučniku Mariću, koji je rodom iz sela Branića, sa Rudnika.

Ti ćeš, Života, poslednji da ideš. Ko pokuša da ostane iza tebe — ubij bez oklevanja!

— Razumem!

Opet se javi glas onog vojnika iz pomrčine:

— Ako mene, gospodine kapetane, snađe srdobolja?

— Nema noćas srdobolje, prijatelju. Svi mi već odavna imamo srdobolju kad ovako krećemo na put. Ma kakva te nevolja snašla ima da ostaneš u stroju. Tamo Vlasina tutnji, pa ćemo se sutra prati.

Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije muniijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt... Kao četa beskućnika, četa izgnanika.

Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za četom kapetana Cvijovića.

— Kape skini! — kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.

Vojnici su to isto učinili. I njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i obrati se Bogu, koji je već sasvim bio napustio i zaboravio nesrećni srpski narod i njegovu vojsku.

— Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijvkov! Amin!

Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:

— Pokri s'! Napred!

Kado se četa krenula, bilo je otprilike nešto preko deset časova. Držeći se jedan za drugoga vojnici su se peli uz vrleti, spuštali u doline, gazili kroz pomrčinu. Cele noći bez prekida. Kapetan Cvijović išao je pred njima, a potporučnik Života pozadi. Teško bi se mogao opisati napor ovih ljudi.

Hladno jutro jedva se probijalo kroz maglu, iz koje je sipila susnežica. Kada su izbili na jednu visoravan, ljudi su već malaksavali. Dalji pokret bio je nemogućan. I sam kapetan Cvijović jedva se držao na nogama. Osmotrio je teren ispred sebe. Jedna kosa blago se spuštala ka Vlasini, koja je, kao pomamna i podivljala, hučala i tutnjala negde na levom krilu. A ispod same visoravni krivudao je neki potok, nabujao od skorašnjih kiša. Tamo preko potoka crnila se šuma. Tamna kao ugorak.

— U ovoj potok nećemo, — govorio je vodnicima kapetan. Nećemo ni u šumu. Neka Bugara ima kolikogod hoće, sačekaćemo ih i gurnuti sa ovog visa. Patrole odmah pošljite da ispitaju teren. Vojnici neka se utvrđuju.

A kapetan Cvijović sa trojicom vodnika krenuo je da osmotri ceo front.

— Kopajte rupe okrugle i do pasa duboke. Natrpajte sena iz onih stogova koliko da se sedne.

Rupe, koje su pojnici kopali, bile su udaljene po sedam osam metara jedne od druge. Tako je zauzet dosta dugačak front. Kad su "utvrđenja" bila gotova, kapetan se obrati potporučniku Životi:

— Da polažem kaplarski ispit i predložim da se iskopaju ovakva utvrđenja — sigurno bih propao. Drugo ti je teorija, a drugo rat.

Vojnici su ušli u rupčage. Oni su tačno znali da nema nikakve veze, da nema doturanja municije. Svak je imao da čuva svoju glavu. A komandir je išao od grupe do grupe i govorio:

— Nemojte pucati u vetar. Samo ako jednim metkom možeš sigurno da oboriš neprijatelja — onda pali. Inače će nas preklati kao stoku.

Svako savetovanje vojnicima, reklo bi se, bilo je suvišno. Oni su svesni položaja u kome se nalaze. Niko nije pomišljao da beži, a još manje da uludo troši municiju. Svi su bili nervozni, svi su osećali opasnost, ali svi želeli da što pre dođe kraj. Smrt ili pobeda! Svejedno. Samo da se jednom svrši sa ovim mučenjem.

U patrolu su otišli jedan podnarednik i dva redova. Njihov zadatak je bio da siđu u onaj potok, da udare šumom i vide ima li Bugara. Kapetan Cvijović sedeo je u jednoj rupčagi sa još trojicom vojnika. To je otprilike bio centar čete.

Nije prošlo ni deset minuta otkako je otišla patrola, a iz potoka odjeknu čitav plotun bugarskih pušaka. Podnarednik beži odozdo, a ona dvojica nesrećnika udarili u stranu. Podnaredniku kuršum probio uvo, pa mu sve lice krvavo.

— Evo Bugara, gospodine kapetane, — zadihano je i isprekidano govorio podnarednik, kada je istrčao odozdo. — Tu je onaj bataljon. Leže u potoku! Mi naiđosmo, a njihove puške sastavljene. Potrča za nama čitava gomila.

Kapetan Cvijović uspravi se u svojoj jami i viknu vojnicima:

— Pazite — evo Bugara! Budite spremni!

— Ne boj se, gospodine kapetane, upamtiće oni Vlasinu! — sada vojnici počeše da teše svog komandira. Sad ćemo mi zaurlat! Ti, Jovane, budi komandant baterije, a ja ću biti komandir osme čete. Nek misle da je cela divizija ovde.

Bugari krenuše iz potoka. Nastupale su tri čete, a četvrta ostala u rezervi. Bataljonom komanduje jedan prosed oficir. Idu u savršenom poretku za juriš. Tačno onako kako predviđaju pravila službe. Pred prvom četom gura jedan mlad narednik i viče:

— Napred, braćo!

Došao je na pedeset koraka. Naši su ih još bliže pustili. A kad su se primakli na četrdeset koraka, zapraštaše puške. Nijedan metak nije promašio... Bugari su padali. Gomila za gomilom. Onda počeše u skokovima da pretrčavaju teren. Ali na svoju nesreću. Ni koraka nisu mogli napred. "Bagljavi" redovi treće čete Desetog puka satirali su ih kao mrave.

Kapetan Cvijović uspravi se i osmotri položaj. Jedna desetina na desnom našem krilu nije bila napadnuta. Njome je komandovao narednik Đokić, otuda iz Sreza kačerskog, koji je docnije poginuo na Solunskom frontu. Bio je to član jedne vredne i bogate zadruge. Kapetan ga doviknu:

— Đokiću, tebe ne napadaju!

— Bijem ja ceo bataljon s boka! — viče Đokić s krila.

— Sleti, Đokiću, sa desetinom u onaj kamen odakle su krenuli, pa udri bataljon s leđa!

Nijednog trenutka Đokić nije čekao. Sručio se samo u dolinu do onog potoka. Odozdo zatreskaše naše brzometke. Bugarski oficir, koji je komandovao bataljonom, grdno se zbuni. Osvrnu se za sobom i sa zaprepašćenjem vide da ga Srbi i s leđa biju. Ceo bataljon zasta. Bugari počeše da se okreću u stranu.

— Brza paljba! — vikao je iz sveg glasa kapetan Cvijović iz svoje rupčage.

Sve je ključalo u dimu baruta. Okrvavljeni ljudi padali su jedan preko drugoga. U jednom trenutku onaj bugarski narednik samo poskoči u vis i preturi se. Poginuo! Bog da mu dušu prosti! Zvao se Naum Dimitrijev, i imao je sestru učiteljicu u Sofiji. To su naši videli po pismima, koja su mu našli u džepu.

U isti mah oba krila bataljona najedared se zalomiše i zbiše. Pod pritiskom vatre, Bugari se opet sručiše u potok. Naši vojnici nisu čekali zapovest. I dogodi se čudo: hiljada je bežala pred stotinom. Pojurili su za njima, a ovi nagnali pa bežali sve do Vlasine. Neki poskakali u reku, neki izranjavljeni ležali na obali. Sve je plivalo u krvi. Sa izrazom užasa na licu, ispreturani leševi ležali su tu i tamo. Samo oko onog potoka palo je preko sto i pedeset glava. Jezivo je bilo pogledati.

Bugarski bataljon bio je potpuno urnisan. Uništen u temelj. Dvesta i nekoliko vojnika zarobio je kapetan Cvijović sa svoja tri voda.

Kada je oduzeta puška i poslednjem bugarskom zarobljeniku, Cvijović posla jednog kaplara i dva redova da predadu izveštaj komandantu puka. Pukovnik Tucović poslao je tri oficira koji su konstatovali da je zadatak tačno izvršen i da su bugarski gubici veći nego što je pisalo u izveštaju kapetana Cvijovića. I izdao je jednu naredbu kojom je pred celim pukom pohvaljen rad komandira treće čete i svih njegovih ljudi. Kapetan Radomir Cvijović predložen je za čin majora i za Karađorđevu zvezdu. A on je predložio svoje vojnike za odlikovanje.

Izginule Bugare sutradan naši su sahranili sa svim vojnim počastima. Nad njihovim grobom, koji je bio strašan i ogroman i u koji je sahranjeno preko dve stotine ljudi, ispalili su plotun. To je bila poslednja vojnička počast. Narednika Neuma Dimitrijeva posebno su sahranili i vrh glave stavili mu krst od granja. U džepu su mu našli dnevnik, koji je vodio od dana mobilizacije. U njemu su našli zabeleženo i to, kako su se vojnici bunili protiv ulaska u rat sa Srbijom.

Kapetan Cvijović ispitivao je zarobljenike.

— Pa dobro, obratio se on jednom bugarskom podoficiru, — otkuda da ostanete u potoku?

— Naš je komandant bio vrlo dobar čovek, — odgovorio je ovaj. — Mi smo pre vas bili izišli na onaj položaj. Ali kako je padao sneg i kiša, bilo hladno, komandant se ražalio na nas i vratio nas u potok. Dok smo se mi odmarali vi ste se dotle utvrdili. Šta ćete, takva je ratna sreća.

Posle šest dana kapetan Cvijović sa svojom četom ušao je u sastav puka. Otada pa do konca rata on nije napuštao borbeni red. Uvek je bio u četi. Nijednog dana otsustva, nijednog dana bolovanja.

*

Jednoga jutra pod konac meseca novembra devetsto osamnaeste, Cvijović je na konju ušao u svoj Čačak. Narod ga je u oduševljenju pozdravljao.. . Njihov učitelj vratio se iz slave i pobede. Zdravio se sa poznanicima, ljubio s prijateljima. Kada je stigao u selo Kotražu, gde se nalazila njegova porodica, stari otac Kosta jedva ga poznao. U sreći, starac nije mogao da govori, nego ga samo dugo gledao i plakao. Jer i stari je bio ratnik. Dva sina poslao je u vojsku i dočekao da mu se oba živi vrate.

U razorenoj zemlji učitelja Radomira Cvijovića čekale su nove dužnosti. Trebalo je podizati opustošena srpska sela, trebalo spremati za život napuštenu i nesrećnu ratnu siročad. Verujući da je zadrugarstvo najsigurniji put da se selo podigne i unapredi, on je predano legao na taj posao. I učinio vrlo mnogo. Za trideset godina neprekidnog rada i učiteljovanja u selu Lučanima, on je zabeležio lepe rezultate. Podigao je zadrugu, a s njom i celo selo. Iako je danas već u šezdesetim godinama, Radomir Cvijović još nije seo da se odmara. On neumorno radi i stvara, jer voli svoju zemlju i ljude oko sebe.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 22, 2013, 11:54:58 pm »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



IZMEĐU DVE VATRE


Visok i koštunjav, sa plavim očima u kojima se istovremeno ogleda i tiha blagost i snaga odlučna čoveka, Vladimir Radojević je izraziti tip šumadiskog seljaka. Skroman i povučen sam u sebe, on retko kad govori, retko se kad zaboravi da priča više nego što bi trebalo. Takav je bio celog svog života. Uvek je više radio nego govorio. Ali svaki započeti posao završio je onako kako je trebalo da ga završi.

Otuda junaštvo Vladimira Radojevića potpuno je u skladu sa svim potezima koje je on napravio u svom životu. To je junaštvo sabranog i smirenog čoveka, koji jakom voljom upravlja svim svojim postupcima, koji smireno i pribrano donosi svoje odluke, prima i izdaje zapovesti od kojih docnije nikada ne otstupa.

Kao i ostali seljaci iz sela Mladenovca i on je prošao sve ratove s puškom u ruci. Sve, od početka do kraja. Iz balkanskog rata odmah je ušao u svetski, a u otadžbinu se vratio tek posle proboja Solunskog fronta, gde se svojom hrabrošću neobično istakao. O vojevanju i svom junaštvu ne voli mnogo da priča. On to ne smatra nikakvom vrlinom. Jer, on je samo vršio svoju dužnost i vraćao dug zemlji koja ga je hranila.

— Mi koji smo se istakli i dobili Karađorđevu zvezdu, — govori tiho Vladimir Radojević, — nismo mi bili ni bolji ni hrabriji od ostalih vojnika. Nego tako nam zapalo u dužnost da izvršimo poneki zadatak, da učinimo nešto što bi i svaki drugi vojnik učinio, da je bio na našem mestu.

Zaturajući svoju visoku šubaru na potiljak i gledajući netremice ozelenela polja, koja se talasaju oko Mladenovca, Vladimir Radojević suvo i kratko priča svoj ratni doživljaj u kome je stekao najviše odlikovanje.

— Bio sam vodnik treće čete drugog bataljona Osamnaestog pešadiskog puka. Kad smo stigli na Solunski front, moja četa našla se naa položajima kod Stare Popadije, pod Čegaj Planinom. Tu smo ostali punih šesnaest dana ukopani, ali nikako nismo mogli da saznamo gde su tačno bugarski položaji. Sigurni smo bili samo u to, da su Bugari tu, pred nama, ali s koje strane nas mogu napasti i iznenaditi — to nismo znali. Naši su često slali patrole i izvidnice, ali blizu im nikako nisu mogli da priđu, pa su svi izveštaji ostajali nekako nepotpuni. Sedamnaestog dana oko četiri časa posle podne, dođe komandir Brkić i kaže, da se za najkraće vreme moraju izvideti bugarske pozicije. Moraju, pa to ti je.

— Hoćeš li ti u patrolu, naredniče? — pitao je komandir Radojevića.

— Hoću, ako moram...

— E, pa onda spremi se.

— Još jedan vojnik, ne sećam se više kako se zvao, priča dalje Radojević, i konjički narednik Velimir Mijalković imali su istu sudbinu kao i ja. Nas trojica te večeri krenuli smo u patrolu. Bilo je potrebno da se primaknemo bugarskim rovovima pred kojima se nalazila gusto ispletena bodljikava žica. Dobili smo makaze za sečenje žice i svaki po nekoliko bombi da ih ubacimo u bugarske rovove. Ostalo šta nam Bog da. Pravo
da kažem, nismo se mnogo ni dogovarali ni spremali, nego čim je pala noć krenuli sva trojica prema neprijatelju. Bili smo udaljeni jedan od drugoga po desetak koraka. Nije trebalo dugo da se ide. U onom božjem kamenjaru, koji se sav beli kao staklo, rovovi nisu bili mnogo udaljeni jedni od drugih. Polako, kao gušteri, sve pužući, prišli smo žici. Ali vidi đavola: tek što smo počeli da sečemo žice, osuše Bugari vatrom iz mitraljeza. Kuršum je toliko sipao da mu ni tica ne bi mogla umaći. Mi nismo imali kud. Napred se nije moglo, jer smo bili presekli tek jedan red žice, a još dva reda ostala neprosečena. Da se vratimo nazad? Kako ćemo se vratiti kad zadatak nismo izvršili. I kud smeš.

U samim žicama zateče nas jutro. Zahladilo nebo i nikada neću zaboraviti onu Božiju lepotu. Sunce je već počelo da ogreva, a mi iza kamenja nismo mogli ni makac. Ne može se ni okrenuti, ni pomaći, a da te ne primete. Šta je tu je. Valja čekati dok padne noć, jer ako se i jedan makne — glavu živu neće izneti odavde. Položaj smo im istina osmotrili, jer su se oni sami odali pucajući na nas. Ali šta nam vredi kad ono što mi znamo ne možemo da saopštimo našima koji čekaju na izveštaj. Ispod onog kamena ja samo očima mrdnem desno i levo i vidim onu dvojicu kako im nije nimalo mekše nego meni. Znaš, i to ti je neka uteha kad čovek nije sam. Nego, da vam ne dužim priču. Ceo bogovetni dan tako smo proveli, ležeći, s mesta se makli nismo. Oko podne sunce pripeče na onaj pusti kamenjar, pa jara sipa sa svih strana, a žeđ mori da čovek poludi. U jednom času htedoh da se dignem i pojurim ka našim rovovima, živ ili mrtav, svejedno. Samo da se dignem odavde. Da mi se dokopati neke čuturice s vodom! Ali, šta ćeš, brate, pust život čoveku opet drag, sve se nekako nada da će isplivati. U neko doba dana naredniku Mijalkoviću, vidim, dodijalo baš kao i meni. I on poče da se miče. Aman, kad Bugari to primetiše i osuše paljbu! Pljušti kuršum o kamen baš kao neki krupan grad.

Tek posle nekoliko sati primetiše nas naši, neke druge jedinice koje su bile na desnom boku. To je bio Treći puk. Posle smo čuli kako su pitali naš puk zašto nas nije povukao. Jeste, odgovorili su naši, povukli bi mi njih kad bi mogli. Ali oni su u takvom položaju da im niko do samog Boga ne može pomoći. Tako je to bilo, i ceo dan tu smo preležali između dve vatre. Tek kad je noć pala, pužući naopačke, povukli smo se iz kamenjara i nekako pretrčali u naše položaje. Saopštili smo sve što smo videli, i to nam je sutradan znatno olakšalo borbu.

— Eto, tu sam predložen za Karađorđevu zvezdu, koju sam docnije dobio na Crnoj Reci kad mi je poverena cela četa da je prebacim preko vode. Tu vam je sve bilo izginulo. Ostala četa i bez komandira, i bez vodnika, a mi se našli na obali Crne Reke. Bugari sve da nas satru. Da bismo se zaštitili od njihove vatre, bilo je potrebno da se prebacimo preko vode, jer tamo, na onoj obali, bićemo sklonjeni u mrtvom uglu. Komandant puka pukovnik Dulić naređuje mi da pređem reku s ljudima kako god znam i umem.

— Ljudi, vi znate šta je naređenje. Crnu Reku moramo preći. Ja odoh prvi, a vi kako znate. . .

Dobri su naši vojnici. Nijedan nije ostao za mnom. Kad sam prešao na drugu obalu, svi su već bili u vodi. Gazili su kao da idu po travi. Samo, vala, propade mi jedna mazga sa dva sanduka municije. Mogli smo je spasti, ali omače se nekako. Neću je nikad prežaliti. To mi je bio jedini gubitak. Sto pedeset ljudi, koliko nas je bilo u četi, prebacilo se za mnom.

Završavajućii tiho i skromno svoju ratnu priču, Vladimir Radojević dodade:

— Nije to ništa. Svi su naši ljudi bili hrabri, svi dobri i vredni. Svaki je bio mučenik i svaki je zaslužio odlikovanje. . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2013, 12:13:53 am »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



SAM NA TOPU. . .


Kosmaj je osvanuo sav u plamenu. Hladno novembarsko jutro bilo je vedro i čisto. Sa širokih proplanaka lepo su se raspoznavala šumadiska sela u kojima su ostale samo žene i deca. Sem iznemoglih staraca i nejakih mališana, muških glava u njima nije bilo. Svi su oni pod oružjem. Valjalo je braniti zemlju, jer Austrijanci su već bili prešli i Savu i Drinu, i prebacili se u Srbiju. Otimali su i osvajali selo po selo slobodne srpske zemlje, kojoj je sudbina, izgleda, dodelila da večito grezne u krvi. Ali ma da su imali mnogo bolju opremu i veću snagu, Austrijanci nisu mogli tako lako da napreduju. Šumadinci su se borili poslednjim snagama i bez krvi nisu napuštali ni jedan pedalj zemlje.

Nesrećni dvadeset treći novembra podjednako su zapamtile obe strane. I oni koji su osvajali i otimali, i oni koji su branili rodnu grudu. Tutnjava topova otpočela je toga jutra pre nego što se mrak digao sa zemlje. Stotine čeličnih grla bilo je okrenuto prema šumadiskim selima, koja je trebalo zbrisati sa lica zemlje. Neprijateljske trupe već su bile zaposele selo Đurince. Njihova artiljerija bila se koncentrisala na nekoliko mesta, tako da je iz jednog polukruga neprekidno sipala vatru. Od silnog ognja izgledalo je da gori celo nebo, na onoj strani ka Beogradu.

Naši su odolevali. Ali teško se moglo odoleti sili, koja je mnogo veća, mnogobrojnija, spremnija. Austrijanci su zasipali šrapnelima i granatama iz brzometnih topova, kojih su oni imali više nego naši mitraljeza. A Kosmaj je branila Dunavska divizija. Na Brljočevcu bilo je postavljeno šest topova. Tri voda sa po dva mala poljska topa, koji su bili jedva po petnaest metara udaljeni jedan od drugoga. Pod drugom kosom bila je još jedna baterija sa težim topovima. To su bile haubice, koje su baš pred rat dobijene iz Francuske. Ali, sve te naše topovske cevi nisu mogle da odole onoj kiši granata koje su sipali Austrijanci.

Tog jutra oni su brzo napredovali, upinjući se da osvoje Kosmaj. Naši osmatrači tačno su videli kako prevoze bateriju za baterijom i pomiču ih napred. Svaka borba izgledala je uzaludna. Zato su naši počeli da uzmiču, jer bi bilo ludo pogubiti ljude na jednom poslu, koji nikako ne može doneti uspeha. I naši su, pritešnjeni vatrom sa svih strana, počeli da napuštaju rom po rov. Vojnici su povadili zatvarače iz topova i zajedno sa pešacima iz prve linije počeli da uzmiču. Topove su morali da napuste, jer su se Austrijanci takvom brzinom primiclli, da bi im lako pali šaka i ljudi i topovi. Zato je bilo bolje žrtvovati samo topove, kojima se oni bez zatvarača svakako neće moći da koriste.

Samo dva vojnika nisu napustila svoj top. To je bio Lazar Čokić, nišandžija trećeg voda one poljske baterije, i njegov drug Jakov Šarčević, jedini od posluge. Niko ne bi znao da objasni zbog čaga su oni ostali pored svog topa. To nisu znali čak ni oni sami.

Lazar Čokić sa svog položaja mirno je posmatrao sve šta se događa. S jedne strane video je silnu neprijateljsku vojsku koja se u plavim uniformama sve više primicala, a s druge strane video svoje selo Kovačevac. Gledao je rodno selo i srce mu se stezalo od žalosti što ga možda više nikada neće videti ako ga sada napusti. Zato je on, na svoju ruku, odlučio da pogine tu, pored svoga topa.

Njegov drug Jakov Šarčević, koji je rodom iz Male Moštanice, nije mogao da izneveri Lazara, svog druga, pa je i on ostao pored njega. I zbunio se čovek, pa ostao ne znajući ni sam zašto. U ratu se to često dešava da ljudi potpuno nesvesno donesu i izvrše izvesne odluke. Tako je bilo i ovoga puta. A sada je, uostalom, bilo i dockan da beže, jer Austrijanci su sve dalje gađali šrapnelom, prateći naše koji su zamicali za kosu. I njihova pešadija bila je već na domaku. Tako su se Lazar Čokić i Jakov Šarčević našli između dve vatre. Ako krenu za našima, moraju proći kroz beskrajno vatreno polje iz koga sigurno ne mogu izneti živu glavu. Krenu li napred, udariće pravo na neprijatelja, koji im sigurno neće oprostiti život.

Zato su odlučili da sami brane svoj položaj.

— Udri, Jakove, udri! Došlo je vreme da se gine, — uzviknuo je Lazar stavljajući metak u topovsku cev.

Jakov mu nije ništa odgovarao nego samo dodavao municiju. A Lazar je sada sam i punio, i nišanio, i palio. I da vidite, nije to bilo bez dejstva. Njegov poljski top takvom brzinom davao je vatru da je izgledalo kao da gađa cela baterija.

— Udri, slavu ti tvoju, što si stao kao neka ženturača!. . .

— Ama vidiš li, bolan, da se sve plavi. Ima ih ko na gori lista. Šta nas dvojica možemo učiniti ovolikoj sili?

— Udri, Jakove, kad ti velim! Možemo ih makar stotinu ubiti! Eto, šta im možemo učiniti.

Sada se i Jakov malo ohrabrio. Snašao se nekako i pribrao pa počeo da cima upaljačem.

Među Austrijancima nastala je izvesna pometnja, pogotovu kod je Lazar počeo da bije kartečom u zbijene redove plavih uniformi, koje su i usred borbe htele da imaju nekakav paradni nastup.   

Ali ni neprijatelj nije sedeo skrštenih ruku. Zrna su fijukala oko ušiju dvojice usamljenih boraca, ali, eto, po nekoj ratnoj sreći, ni jedno ih nije pogađalo. I granate počeše da se rasprskavaju svuda oko njih.

— Ovo ti je, Jakove, ono što naši kažu: obučeni smo u zmijsku košuljicu. Ništa nam, vala, ne mogu. Ja ti kažem, ima Boga, ima pravde! Pali samo, majku im dušmansku, naše glave niće jevtino kupiti.

— Fiju — tras!   

Jedna ogromna granata tresnula je pored njih i zakopala se pod sam topovski lafet. Ali, eto, opet po ratnoj sreći, nije eksplodirala. Od silnog udarca zemlja kao da se zatresla. Ali Lazar i Jakov nisu se zbunili. Hladni i pribrani, oni su nastavili svoj posao. Izgledalo je kao da ih se savršeno ne tiče onaj udar neeksplodirane granate, koja je mogla obojicu da raznese.

— Velim ti ja, da nas je majka obukla u zmijsku košuljicu, pa nas ništa ne bije! Udri i ničega se ne boj!

Ih, kolika je, po Bogu brate! Dosta ovake tri četiri pa da ceo Kovačevac odleti u vazduh.

— Jes, sreće mi, ali, evo, vidiš, nije nju ispalila muške ruka.

Ohrabreni junaštvom ove dvojice tobdžija, najednom istrčaše na položaj i ostali artiljerci, koji su bili pre pola časa napustili ovaj položaj, misleći da ga neće moći zadržati. Pred njima je istrčao i major Vladimir Matić, komandant diviziona haubica, koje su Austrijanci već bili tako reći zaposeli.

— Alal ti vera, Čokiću, majka te junaka rodila!

I major Matić zagrli i poljubi Lazara Čokića niz čije je opaljeno lice curio znoj.

— Pali, Jakove, ne puštaj!

Artiljerci dohvatiše druge topove i osu se jedna mahnita paljba kartečom. Neprijateljske trupe, koje su bile već tu, na domaku, počeše da beže u jednoj neobičnoj zabuni i haosu, da su vojnici padali jedni preko drugih, a čelična zrna samo ih kosila. Istina, s druge strane, i oni su sipali vatru na naše, tako da ni ovamo gubici nisu bili manji. Tog nesrećnog jutra proplanci uvek vedrog Kosmaja bili su okrvavljeni. Ali i haubice i poljski topovi opet su pali našima u ruke, i zatvarači su opet postavljeni na njih. Sada je borba bila mnogo lakša, jer bez oružja uzaludno je svako junaštvo. A junak sa Kosmaja Lazar Čokić to je najbolje pokazao.

O njegovom junaštvu počelo je da se priča po rovovima. Oficiri se raspitivali za njega, vojnici se ponosili i hvalili kako su mu najbolji drugovi. Sada su naši počeli da nastupaju i da gone austriske trupe. Za kratko vreme ponovo su ih potisnuli preko Save i Dunava. Posle Kosmaja došla je Koviona, pa Torlak, i onda proterivanje neprijatelja preko obeju velikih reka.

A kad su naši Kosmajci, terajući Švabu, stigli u Ritopek i obalu Dunava očistili od njih, jednoga jutra postrojena je ona ista baterija i svi artiljerci. Komandant diviziona prišao je i pozdravio vojnike.

— Kažite, ljudi, ko je bio najhrabriji među vama u onom krvavom okršaju na Kosmaju. Kralj hoće da ga nagradi i odlikuje.

— Lazar Čokić — odgovorili su vojnici u jedan glas.

— I ja velim da je on. Lazare, čestitam ti Karađorđevu zvezdu, jer si je muški i junački stekao. Hiljadili se takvi junaci! A onda su došle nove borbe, došla nova stradanja. Lazar Čokić nije se odvajao od svoje jedinice za sve vreme rata. Vidimo ga opet kako se ističe na Badnjevcu, više Kragujevca, gde je zadobio sedam rana, sedam tužnih uspomena iz rata. Sretamo ga posle u borbama sa Bugarima, vidimo ga kako se provlači kroz albanske gudure, pa najzad on je neustrašivi osmatrač na Kožuhu, gde su ostali mnogi zaboravljeni grobovi naših Šumadinaca. Uvek u prvim borbenim redovima, uvek na položajima gde se nisu štedeli ljudski životi.

Za sve vreme rata o Lazaru Čokiću niko ništa nije znao. U Kovačevcu se pričalo kako je poginuo na Kosmaju, a neki su opet tvrdili da se udavio u Dunavu. A on se sam nikom nije javljao. Pojavio se u selu jedne kišne novembarske noći. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a selo pusto. Niotkud glasa, nigde žive duše. U iscepanom šinjelu, koji je prošao tolike frontove, prokisao i zamoren, Lazar Čokić se lagano kretao kroz selo, gde je proveo prvu svoju mladost, gde je odrastao i zametnuo kućno ognjište.

Poznavao je svaku kapiju, svaku njivu i svako drvo. Ali nikada u ratu nije osetio takav strah i zebnju kao one mrkle jesenje noći kad se vraćao u svoje selo, u kome je bio siguran da ga neće niko napasti ni ubiti. Bilo ga je strah od istine na koju može naići, plašio se da sazna sve ono što se u njegovom selu odigralo onih mučnih godina rata. Ko zna da li su mu živa deca? I da li je krov uopšte održan? Žena mlada ostala je za njim, a neprijateljske horde harale su i pljačkale kud su prolazile. Ko zna? . . .

"Eno, ono je kuća, ono je Stanojeva livada. Ali ne, ne, neću svom domu", najednom je odlučio Lazar. "Prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da čujem šta se sve u selu dogodilo".

Kao da je doneo neku važnu odluku, on je snažno zakoračao i posle nekoliko časaka zakucao na prozorče oniske Radisavljove kuće.

— Ko je? — začuo se iznutra jedan krupan muški glas.

— Otvori, naši smo.

Nije bilo malo iznenađenje kad je Radisav ugledao svog rođaka Lazara, a ovaj ga je samo gledao, hoteći iz njegovih očiju da pročita već u prvom trenutku pravu istinu.

— Šta ima u selu, Radisave, govori odmah, govori brže? Je li sve živo i zdravo na domu?

— Jes, brate, sve je živo i zdravo, samo smo mnogo osiroteli, nemamo nigde ništa.

— Živa glava opet će steći.

I razgovor je otpočeo. Radisav je ovog iznenadnog putnika počastio rakijom, a žene otrčale Lazarevoj kući i obavestile čeljad o njegovom dolasku.

— Što se, bolan, nikad ne javi? — upita ga jedna starica.

— E, majko, kako da vam se javim. Da sam imao trista glava, mislio sam da ni jednu neću izneti iz rata. Pa šta džabe da vas varam da sam živ kad nikada nisam znao da li ću se vratiti.

Jedan mališan uđe u sobu i pristupi mu ruci:

— Dobro veče, — prošaputa mali tiho.

— Čije je to dete?

— Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!

— E, neka si mi, sine, živ i zdrav, ja sam ti otac.

U Lazarevim očima prvi put zablistaše suze i poče nešto da ga davi u grudima. Hteo je da se isplače, hteo da zajeca od nekog prigušenog osećanja, koje on ne bi umeo da objasni. On više nije umeo da se raduje i samo je netremice gledao u svog sina koga nije mogao da pozna. I u tom čudnom osećanju dohvatio je ruku mališana, stegnuo je i krenuo kroz selo.

— Sine, ajdemo sada našoj kući. . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Mart 30, 2014, 08:41:09 pm »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



KROZ REDOVE ŽICA I U NEPRIJATELJSKE ROVOVE


Iver do ivera, svuda unaokolo. Pod malom nastrešnicom, — koja nije ni šupa ni radionica, bez vrata i prozora, kojima ovde, uostalom, ne bi ni bilo mesta, i sa krovom od izbledelog i raznobojnog crepa, iskrpljenog zarđanim plehom od starih petrolejskih kanti, — čitave gomile hrastovih i lučevih otpadaka i iskrivljenih rashodovanih obručeva. Te gomile nadvisuje jedan oveliki panj sa nakovnjem, oko koga su razbacani čekići i bradve raznih veličina, zarđali i izlomljeni klinci, klešta, baskije i drugi pinterski alat.

S druge strane nastrešnice, nekoliko burića i čabrica, koje mirišu na još svežu čamovinu. Pored njih još jedan nakovanj, nešto niži i manji od onog pod nastrešnicom, i kraj njega šafolj sa ustajalom crnom vodom, po kojoj su plivali sitni komadiki iverja. Tu majstor gasi usijane obručeve kad isklesane duge hoće da sastavi u bure. Desno je viganj sa ogromnom ispucalom i iskrpljenom mešinom, koja je već davno dotrajala. Ali ona još uvek nekako služi i, kad ustreba, može da

raspali nekoliko pregršti Kumura u žeravicu. Istina, njene nvdostatke najbolje oseKo majstorov sin, niz čiJe lice svakog dana po nekoliko puto pocuri garav znoj dok raspali žeravicu.

Tu radi i žiži pinter Stojadin Stanković, koga danas poznaje ceo Gornji Milanovac. Od njega boljega nema.

A po njegovom izgledu niko ne bi rekao da je tako vešt majstor. Omalan i krivonog, on se jednako vrzma oko onih burića i čovek ga jedva primećuje. Čakšire su mu iscepane i sve u ritama, tako da njegove noge liče na duge od bačava. A široke, retko raavijene grudi pokrio je prslukom od jagnjeće kože, koja već na dva tri koraka zaudara na znoj i zadah iz staje.

I koliko su mu god noge male i krive, toliko su mu ruke dugačke i žilave, sa masivnim i snažnim šakama, koje liče na neku spljoštenu olovnu kuglu.

No glavi Stojadina Stankovića nema ničega što bi naročito padalo u oči. Oči, plave i sitne, sasvim utonule u senku gustih obrva, a lice okruglo, neizbrijano, niukoliko se ne razlikuje od glave i potiljka, koji su isto tako obrasli prosedom čekinjastom kosom. Samo visoko Stojadinovo čelo i gusti neuredni brkovi nešto odudaraju. Ali, ipak, ima nečeg dobrodušnog u celoj njegovoj neskladnoj figuri, koja je večito u pokretu, u zamahu i nervu. Jer, Stojadin je poslovan čovek i njemu vreme nikada ne prolazi uzaludno. Iz njegove radionice udarci bradve odjekuju već u ranu zoru i čuju se sve do mrklog mraka. Stojadin se nikada ne smiruje. Kad nema porudžbina, on radi sam, za svoj račun. Napravi tako po nekoliko burića, a onda nalete mušterije i proda ih. Često puta i bez zarade, ali tek da se ne sedi skrštenih ruku.

— Od besposlice nema ništa gore, često govori Stojadin. Bolje je džabe raditi, nego sedeti i lenstvovati. Poludeo bih bez posl, i ne dao mi Bog samo dugo bolovati...

Tako Stojadin Stanković živi i muči se u svojoj sirotinji. Rođen je u nemaštini, odrastao i srastao s njom, i ona je postala nekako sastavni deo njegovog života. Zbog nemaštine je ostao i nepismen, jer on nije imao kad da ide u školu. Trebalo je zarađivati čim je stao na noge.

Ali nije ceo život Stojadinov ipak ostao tako jednolik i siromašan. Zapamtio je on i velike dane kada se o njemu pričalo i govorilo. To su oni nesrećni dani rata, dani stradanja celog naroda, dani izgnanstva i mučenja. Eto, to je Stojadinovo veliko vreme.

Bilo je to pod Veternikom. Onih dana kada je u paklu baruta i čelika gorela cela zemlja. Samo jedno jedino posle podne, smrt je progutala tri patrole Četrnaestog pešadiskog puka, čiji je komandant bio potpukovnik Ljubomir Maksimović. U jednoj patroli pogibe i Mihailo Dragačević, Stojadinov verni drug i odani prijatelj. A onda dođe red i na njega da pođe u smrt. U sam sumrak dana, potpukovnik Maksimović nađe se među vojnicima druge čete, prvog bataljona. Bio je nešto zamišljen i zabrinut, — to se lako moglo primetiti na njegovom licu. Pogledom je samo preleteo od vojnika do vojnika i oči mu se zaustaviše na kaplaru Stojadinu Stankoviku.

— Pinter, — upirući prstom na Stojadina, dozvao ga je komandant Maksimović.

— Molim? . . .

— U patrolu. Uzećeš još dva vojnika i kako god znaš moraš da izvidiš gde se nalazi onaj bugarski osmatrač u kamenu. Artiljerija ne može da ga otkrije.

— Razumem, gospodine potpukovniče.

— Ali odmah...

— Razumem.

Kaplar Stojadin Stanković izdvojio se istog časa, a za njim su stigli još kaplar Vojislav Milojević i redov Nikola Milić, koji je bio rodom sa Drine. Stojadin je bio vođ patrole.

— Spremite se, tiho je on šapnuo drugovima. I uzmite poviše bombi.

— More, dosta i ove dve ako ih živi bacimo, smešeći se kiselo dodade Milojević.

I patrola Stojadina Stankovića krenu kroz kamenjar. Trebalo je da se prevali put od nekih 400 koraka do bugarskih žica. Slobodno kretanje bilo je nemogućno, jer čim se neko pomoli, čim bi podigao glavu, Bugari su zasipali vatrom iz pušaka i mitraljeza. Srećom, mrak se već bio počeo da spušta i to je, bar unekoliko, olakšalo kretanje. Stojadin je isturio pušku preda se. Počeo je da puže, preturajući se lagano od kamena do kamena. Njegov mali trup sada je ličio na nekog guštera, koji se vuče po zemlji. Za njim nisu izostajali Milojević i Milić. Lagano su se kretali, i od kamenica pravili zaklone pred glavom, da bi se koliko toliko zaštitili od kuršuma. Čitav sat trebalo im je da se preturaju dok su prepuzili ovaj opasni teren. A kad su se privukli žici, Milojević i Milić izvadili su makaze i počeli da seku. Stojadin se nalazio u sredini. Sreća ga je nanela na takozvanog "španskog konja" i makaze su mu sad bile suvišne.

— Pst, pst! — Evo ga "španski konj", — šapnuo je on drugovima. Može lepo da se pomakne. Ne seci, jer će nas čuti.

I uistinu, Stojadin je pomaknuo "španskog konja", a onda im je bio otvoren put kroz žice sve do rova, koji je bio iskopan jedva nekoliko koraka pozadi. Istina, taj posao nije išao lako i prosto, kako to u priči izgleda. Stojadin se dobro preznojio i iskrvavio ruke dok je pomakao konja. A onda je došao čas da se gine.

— Ako pucamo — glave ćemo pogubiti. Nego, ja Ku usko-čiti na rov i viknuti, a vi onda zaurlajte kao da nas mnogo ima, — šaputao je on dalje.

Sa osećanjem koje je poznato samo ratnicima u ovakvim situacijama, tri vojnika odvrnuše bombe, spremni da krenu u smrt. Čelične lopte trebalo je samo kresnuti. Kaplar Stojadin nije višo hteo da gubi ni jednog trenutka. Sa svojim krivim nogama, on je u dva skoka već bio na bugarskom rovu. Ali, gle čuda. U rovu nije nikog bilo. Stojadin se osvrnu desno i levo i, sav usplahiren, poče da trči po ivici rova. Ledene graške znoja prosuše se po njegovom čelu, jer svakog časa odnekud sa boka, mogla je planuti puška... A onda, — svemu je kraj. On je sada bio jasna meta svakom neprijateljskom metku. Ali, na sreću, niko ga nije primetio. Okrećući jednako svoju nemirnu glavu na širokim ramenima, desno od sebe on primeti kao neki tunel, kroz čiji je otvor moglo lepo da se vidi unutra. Namah potrča tamo i rukom dade znak drugovima da pođu za njim.

Mrak je već uveliko osvajao. Krivudavi rovovi crnili se u pomrčini i zjapili kao otvorene grobnice.

Stojadin je već bio na otvoru kod zemunice. O kundak od puške vešto je kresnuo jednu bombu i bacio pred niski otvor s druge strane, da bi tako onima iznutra onemogućio bekstvo. Bomba je planula i rasprsnula se u hiljade parčića.

A odozgo kroz odžak Stojadin je vikao:

— Izlazi, ili ste svi gotovi! — I pokaza bombu koju je trebalo samo spustiti unutra.

— Oružje dole! — uzviknu Milić i skoči pred vrata.

U tom času na onom otvoru pojavi se bela maramica na nožu od puške.

— Brzo, brzo, dovikivao je Stojadin, jer će sada bomba planuti.

Nemajući kud, dvadeset i četiri neprijateljska vojnika izišla su iznutra i predali se. Bez oružja, jedan za drugim, izlazili su oni na niska vrata male zemunice.

Ali u taj čas s druge strane rova, kao neka senka, pojavi se neprijateljski potporučnik, vodnik zarobljenih vojnika. On uzjaha na mitraljez. Ali pre nego što je stigao da opali, Stojadin mu je pritrčao, lak i okretan kao munja.

— Polako, bratko, puštaj taj mitraljez!

U to pristigoše prve dve desetine Stojadinove čete. Sada je bilo lako. Neprijatelji su videli da je uzaludan svaki otpor i nisu ni pokušavali da se brane.

Kaplar Stojadin Stanković zgrabi mitraljez i sa svom njegovom težinom uprti ga na leđa. Nije mu bio težak. Pretrča on sa njim čitavih dvadesetak koraka, pa ga tresnu pred noge svog komandira, kapetana Smiljanića, koji njega baš nije mnogo mario.

— Eto, gospodine kapetane, vaš prljavi i vašljivi pinter zaradi mitraljez, — pomalo gordo i zajedljivo reče on.

— Alal ti vera, pinteru!

U taj mah iz pozadine i sa leve strane pripuca nekoliko neprijatvljskih pušaka. To je bio čitav jedan vod koji je skriven ćutao negde u pozadini.

I jedan metak pogodi kapetana Smiljanića u ruku.

— Ih, pinteru, što me šljisnu.

Ali nesreknik još nije bio ni izgovorio ove reči kad stiže drugi metak i pogodi ga u trbuh.

— Ja sam se o tebe ogrešio, pinteru. Budi junak pa me nemoj ostaaiti ovde da me neprijatelji oderu."   

Dok su se drugi vojnici, skačući po bugarskim rovovima, utrkivali da satru i ovaj njihov vod, koji je iznenada stupio u borbu, Stojadin Stanković previjao je ranu svom komandiru. Iz torbe je izvukao oba zavoja, jednim zavio ranu na ruci, a drugi obavio oko trbuha, iz koga je zjapila ogromna rana, jer ga je metak uzduž pogodio i isekao. Kad mu je koliko-toliko pružio pomoć, onda ga je odneo nekoliko koraka u pozadinu i ostavio iza jednog kamena.

A on je pojurio napred, u rovove, u borbu koja je svakim časom postajala sve krvavija, sve mahnitija. Potporučnik Manojlo Joksimović primio je tada četu, a pinter Stojadin Stanković prihvatio vod. Ranjeno je nekoliko vojnika. Borba je trajala još čitav sat i Bugari su najzad, pod strahovitom vatrom, otstupili i napustili položaje. Naši su docnije prihvatili ranjenog kapetana, koji je već izgubio svest.

Stojadin Stanković imao je u ratu mnogo sreće. Za sve vreme njegovog dugog vojevanja, počevši od turskog rata, on iz rova nije izlazio sedam godina, a metak ga nikad nije pogodio.

— Mene neće kuršum, — hvalio se on često vojnicima u četi, tako da su neki zaista bili počeli u to da veruju. Pogotovu kada se jednog dana Stojadin vratio iz patrole i na šinjelu pokazao sedamnaest okrzotina od neprijateljskih metaka. Na dva mesta kuršum mu je bio probio čak i šlem na glavi.

Stojadinov podvi. pod Veternikom nije ostao nezapažen. Drugovi su izglasali pintera i on je odlikovan Karađorđevom zvezdom. Dobio ju je jednog dana u rovu, tamo negde oko Bitolja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Mart 30, 2014, 08:44:17 pm »

**
Milan Šantić
VITEZI SLOBODE
Beograd 1938



MAJKA JE GODINAMA ČEKALA. . .


Vojnici su se vraćali. Dolazili su raskaljanim drumovima, koji su ih nekada odveli u tuđinu. Rodna mačvanska polja, natopljena krvlju i jesenjim kišama, čekala su mušku snagu. Sela su oživela. Golotrba dečica skakutala su i savijala se pod skutove svojih majki, koje su im pričale o njihovim ocevima što su otišli da ginu na bojištima. Starice su izvirivale i preplašenim i usahnulim pogledom tražile svoju decu među onima koji su dolazili. Odjekivale su prangije i čula se pesma povratka.

Promicala je grupa za grupom. Ljudi su se zdravili, raspitivali jedne za druge, radovali se. U selu Pričinoviću, tamo kod Prnjavora, na drum izišlo i staro i mlado. Žene čekaju muževe, majke sinove, deca roditelje koje nikada nisu videli. A oni su svraćali u svako dvorište, zastajkivali prod svakom kućom, pili rakiju za dobrodošlicu, odgovarali na pitanja radoznalih. I stara Soka Lolić izišla je da sačeka ratnike. Sa njima će doći i njen prvenac, njen Živadin i bratić Janko. Spremila im je čisto ruho i oplela čarape da se presvuku umorni od dugog puta i ratovanja.

A davno su otišli. Kad ono zazvoniše zvona u selu, njen Živadin otišao je u vojsku među prvim momcima. Videla ga je samo jedanput posle toga. Sa Švabama su se bili kod Šapca. U selu pričali kako se vojnici muče bez hrane, kako su prokisli i iznemogli, pa Soka otišla da pronađe svog Živadina. Ponela mu pogaču, malo sira i slanine, ponela peškir i dvoje čarape. Seća se, on se ljutio zbog toga i naterao je da se odmah vrati. Našla ga je pod šatorom i predala mu zavežljaj koji je tako brižno spremala. Posle su otišli nekud, a ona se vratila u selo koje su Švabe opustošile. Nikad ga više nije videla. A prošle su četiri jeseni od tada.

— Videste li gde mog Živadina? — pitala je starica vojnike u prolazu.

Oni su se pravili da ne čuju njene reči i, pozdravljajući je uzgred, prošli mimo njene tarabe.   

— Otišao je sa Jankom, oni će se zajedno vratiti? — opet će stara Soka.

Vojnici su nastavili put. Svaki je hitao svome domu. Samo sveštenikov Marko osvrnu se na Soku, i dobaci joj usput:

— Oni su u drugoj grupi. Idu za nama. . .

Ali toga dana Živadin i Janko nisu stigli. Nisu se vratili ni sutra, ni prekosutra, nikada više. A starica je svakog jutra izvirivala iza taraba, izlazila na drum i koščatu staračku ruku stavljala iznad čela, pogledajući neće li ,se otuda iz daljine pojaviti i njena deca. Ostale majke su se radovale, samo je ona čekala i čekala. Zle slutnje počele su da muče njenu dušu. U duge novembarske večeri, ona se uzajamno tešila sa svojom snajom, čije su oči bile crvene i podnadule od suza.

— Da podranimo ujutru, — hrabrila je ona sebe i obraćala se snaji, — možda će stići. . .

Mnogi se još nisu vratili. . .

Zlo vreme. Novembarsko jutro teško je svanulo. Hladna magla pritisla široka polja, koja su ostala neuzorana.

Daždilo je. U susedovoj kući slavio se praznik povratka. Paja Matić se vratio iz rata. Njegov mališan Rada sav se umeljao od pekmeza, što mu otac doneo miloštu sa bojnog polja. Ostala mu u torbi neka konzerva, pa poneo da obraduje sina. I mali je veselo skakutao po dvorištu i nekoga dozivao iz sveg glasa.

— Da odemo, najo, do Paje, možda će on nešto znati da nam kaže? . . .

— Da odemo, ćeri. . .

I dve žene, majka i snaja, pridržavajući jedna drugu, bojažljivo su ušle u susedovu kuću koja je sijala od radosti. Kad su ušle unutra, sve je namah zaćutalo. Seljaci su bolno pogledali u Paju, čije se lice najednom izmenilo i postalo tužno i ozbiljno. On je starici imao nešto da kaže, nešto strašno, nešto veliko i plašio se toga. A dve žene, sa zlim slutnjama u duši, nemo su gledale u njega i nisu umele ništa da progovore. Paja je prišao starici, poljubio je u ruku i prošaputao:

— Pomaže Bog, najo.

— Dobro nam došao, sine. . .

I nastao je mučan tajac.

— A moj Živadin?

— Ostao je tamo, na Kajmakčalanu. . .

Usahle oči starice kao da su se najednom ugasile i ona se srušila od bola. Seljaci su je pridržali. Svi su oplakali njenu tešku sudbinu. A snaja je samo jauknula, i kao da je sišla s uma od ove strašne istine, istrčala u dvorište, po kome je mali Rada veselo trčao i dozivao svoje drugove. Njen jauk očajnički se razlegao u ovo tužno novembarsko jutro.

A Paja je iz svoje vojničke torbe izvadio jedan moli svežanj i pružio starici, koja od bola nije mogla više ni da plače. Ona je samo zurila i nije znala šta se zbiva oko nje. Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i Osvećeno Kosovo.  

— Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina. Bio je najbolji među nama. Kralj ga je odlikovao, jer je junački poginuo za otadžbinu. Nije sam. Mnogi drugovi pali su sa njim. Tamo su ostali najbolji naši junaci.

Bol je slomio majku, pred kojom su ležali ratni trofeji njenog mrtvog sina, njenog prvenca, njenog domaćina.

A Paja je nastavio:   

— Još dok smo bili u Srbiji, Živadin se istakao. Na Gučevu čuda pravio. Išao je u patrolu i kosio neprijatelja; Njegova izvidnica sudarila se s Austrijancima, rasterala ih i napravila čitav urnebes. Na Jarebicama, kad ono izgiboše naši ljudi, pričalo se o njegovom junaštvu. On je bio tada narednik i komandovao vodom.

Poginuo je, jadan, na Kajmakčalanu. Pred zoru nekako dotrča ordonans i kaže kako je komandir naredio da pomognemo Četvrti puk. Ja sam bio narednik, a Živadin potporučnik. Kaže on meni:

— Dede, Pajo, spremi vojnike što pre!

— Razumem.

Onda dođe komandir i pozva nas vodnike.

— Dobili smo naređenje, — veli nama komandir, — da pomognemo Četvrti puk. Napali su ih Bugari. Držite pravac ka onoj kosi.

Mi potekosmo tamo. Sretali smo vojnike Četvrtog puka, pa onda poskakali u rovove i otvorili brzu paljbu. Živadin je isterao svoj vod pedesetak koraka napred. Narediše nam da i mi izbacimo naše vodove. I taman kad smo se izravnali sa Živadinom, Bugari se koncentrisaše na našem levom krilu, pa osuše paljbu s boka. Pade prvi Janko, Bog da mu dušu prosti! Jadni Živadin potrča da ga podigne, a metak ga pogodi posred čela. Preturi se on preko Janka i tako su zagrljeni ostali na Kajmakčalanu.

Ja skočih u rov. Stadoh za traverzu da bi se zaštitio od vatre. Uganuo sam nogu. Za traverzom moj komandir, njegov ordonans i Jefta, kamenorezac iz Loznice.

— Živ li si, Pajo? — pita me komandir.

— Živ sam, nego kako glave da iznesemo odavde?

A mitraljez bije, kosi sve na onom brisanom prostoru. I čekali smo kad je onaj menjao redenik, pa za ono nekoliko sekundi pretrčali do treće čete. Živadina smo sahranili još te noći. Posle smo išli da mu tražimo grob, ali ga nismo našli. Ostao je na Kajmakčalanu. . .

*

Dani su prolazili, ljudi prestali da pominju rat, mačvanska polja opet se zelenela i na vrelom suncu padali snopovi zlatnoga klasja. Sela su obnovljena, podignute nove kuće.

Samo stara Soka Lolić nije mogla da zaboravi svog sina. Minule su duge godine, ali ona svakoga jutra provirivala je kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum, ne će li se otuda, iz daljine pojaviti njen Živadin. . .

Nema ga, ni danas ga nema, — govorila ona svakoga jutra svojoj snaji.

Nema ga, najo, i nikad više neće doći, — svakoga jutra odgovarala je žalosna žena.

A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali:

"Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916 godine".

Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakoga leta o Vidovdanu, ona kupi voštanicu i pripali je za pokoj Živadinove duše, koji je na kajmakčalanskom vrhu ostao da spava večni san i čuva večnu stražu jedne slobodne zemlje.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: