Vuk Drašković — Koekude Srbijo
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Drašković — Koekude Srbijo  (Pročitano 10999 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: April 12, 2011, 04:18:40 pm »

**



Koekude Srbijo
Sabrana dela
Vuk Drašković

knjiga VII
dopunjeno izdanje,

Valjevo, 1991.



VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


Rob tvoj, ljubimi, dobro znade
šta u žitiju piše i šta kaže predanje,
ma ne ume pastvi da objasni:
ali slep nisi, kako ne vidiš
šta zlodeji od tvog naroda rade
.

            (G. Đogo, Stefanu Dečanskom)


Neka je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano!


           (M. Bećković, Priča o Svetom Savi)



UMESTO PREDGOVORA
     — recenzija —

U jednoj Andrićevoj priči gazda ubija svog petla, ali ne zbog toga što ne peva ili što loše peva, već zato što — kukuriče pre vremena!

Vuk Drašković je, metaforično kazano, baš takav "petao" ovog smutnog vremena. On stalno grabi ispred, prti namete, zalazi u zabrane. Pri tome, nikad ne izmiče toliko daleko da bi zalutao i da bi, pre nego što tom stazom koraknu i drugi, mećava zamela njegove tragove. Ovaj pisac je, najkraće rečeno, već čitavu deceniju i prtilac i pokretna, izdvojena meta u koju neprestano pucaju.

Prisetimo se: kad je objavljen roman Nož, Vuk Drašković je proglašavan za monstruma i satanu. U novinama su osvitale karikature ovog pisca opasanog redenicima, sa mrtvačkim znakom na čelu i sa nožem umesto jezika! U međuvremenu, o genocidnom pomoru Srba u Pavelićevoj Hrvatskoj štampani su tomovi i tomovi istorijskih dokumenata i svedočenja. Svima je jasno da je Vuk Drašković u Nožu bio na tragu istorijske istine, ali prokletstvo bačeno na njega nije skidano niti je do danas skinuto.

Jugoslaviju, u proleće 1989, potresa huk zgražavanja i čuđenja zbog saznanja šta je sve činila i šta sve od ljudi čini Služba državne bezbednosti u Sarajevu i gde su sve upleteni prsti feudalno-policijskog bezvlašća i samovolje. Kao da zaboravljamo da je toj Hirošimi ljudskog dostojanstva Vuk Drašković još 1981. posvetio svoj roman Sudija, pokazao razmere zla i — završio u loncu, kao i Andrićev petao. ...

U knjizi Koekude, Srbijo — koja uglavnom kazuje o kosovskom polomu Srba — sva je od nespokojnih, varničastih, odvažnih, ali i sugestivno saopštenih, iskoraka jednog nemirnog duha koji se sa našom sumornom stvarnošću ne miri.

U času kada je Drašković pisao tekstove iz ove knjige ili na javnim tribinama obznanjivao svoja viđenja naše stvarnosti, jugoslovenska štampa i vladajuće političko-ideološko mišljenje izvrgavali su ga žestokim napadima i optužbama. Srećom po pisca, budućnost bi redovno stajala na njegovu stranu i od "greha" je ostajalo samo naknadno saznanje da je on govorio istinu, doduše nešto ranije od onih koji su ga optuživali. Knjiga Koekude, Srbijo to uverljivo pokazuje.

... Takoreći juče, engleski brodovi i vojska prevališe polovinu sveta, odazivajući se pozivu nešh hiljadu i nešto podanika britanske krune da malo ostrvo Fokland bude izbavljeno od argentinske aneksije. London zagazi urat, premda engleske doseljenike - stočare na Foklandu niko nije nabijao na kolje, palio im crkve, otimao imanja i rušio grobove(...) A mi naše Kosovo, naš Sion, ukleti i prokleti Jerusalim naš, prepuštamo neprijatelju bez i pokušaja odbrane(...) Nekoliko puta, za poslednje četiri decenije, do usijanja su dovođeni naši međudržavni odnosi sa Italijom i Austrijom zbog u nečemu diskriminatorskog odnošenja tih nam suseda prema slovenačkoj i hrvatskoj nacionalnoj manjini. Srpska manjina, međutim, od rata pa do danas nigde i nikada ne dobi ni najmanju podršku svoje matične domovine. Sa apsolutnim mukom i spokojem, zvanična Jugoslavija je posmatrala kako naša, po Marksu "klasna braća" asimiluju i fizički istrebljuju Srbe u Rumuniji i Albaniji. Stotine hiljada srpskih mučenika umoreno je po peščarama, močvarama i gulazima u tim državama, a da nikada ni običnu dešepu protesta u Bukurešt i Tiranu ne otpraviše oni koji su pred svetom predstavljali i personifikovali Jugoslaviju!

Vuk Drašković ovo izgovara 11. marta 1986, na protestnoj večeri u Udruženju književnika Srbije, posvećenoj odvođenju u zatvor profesora Dragoljuba Petrovića. Zvanična štampa narednih dana ne navodi šta je pisac rekao, ali navodi da je nastupio sa antisocijalističkih i velikosrpskih pozicija!

Nisam ovde večeras da bih čestitao slobodu profesoru Dragoljubu Petroviću. On nije izašao iz zatvora. On je samo promenio ćeliju... Otkuda nam pravo da slavimo slobodu profesora Petrovića ili bilo koga u Srbiji i Jugoslaviji, ako do naših ušiju, ako ne već i do naših savesti i srca, dopire kolektivni jauk srpskih sužanja i mučenika sa Kosova i Metohije, i ako nismo slepi za istinu da je okupiran jedan deo naše otadžbine?! Dok je to tako, svi smo u zatvoru!

Komentator Beogradske televizije, već sutradan uveče, 8. aprila 1986, ove reči proglašava — antikomunističkom diverzijom! Taj isti novinar danas govori slično kao što je, onda, govorio "diverzant" Drašković.

Ustav SFRJ iz 1974. godine takav je da bi ga se, gotovo u celosti, morala odreći svaka država, ako pretenduje na to da bude suverena, demokratska i pismena Jugoslavija je, tim Ustavom, razbucana na patuljaste i zavađene državice, od kojih svaka, sem Srbije, ima deklarativnu menicu suvereniteta, ali menicu koja je bez ekonomskog, istorijskog ili međunarodnog pokrića i koja se naplaćuje nasilnički i po cenu civilizacijskog propadanja. Zabranivši neposredne izbore za sve nosioce vlasti i javnih funkcija i proglasivši Savez komunista za jedinu i, maltene, večnu vladajuću stranku, taj Ustav je — po mome mišljenju — alhemijska alijansa srednjeg veka i najortodoksnije totalitarne teologije.

Sredstva našeg javnog opštenja gotovo u horu anatemišu Vuka Draškovića kao velikosrpskog šovinistu i osvedočenog neprijatelja temeljnih principa naše revolucije! Danas bi se, izgleda, većina tih komantatora rado odrekla potpisa ispod te optužnice.

Samo naizgled, knjiga Koekude, Srbijo je nastavak Draškovićevih polemičkih i veoma zapaženih Odgovora. Dok u Odgovorima pisac, isključivo, uzvraća na javne napade na njega i njegove romane (Nož, prvenstveno), u knjizi Koekude, Srbijo nema nijednog teksta takve prirode. Drašković je, ovom prilikom, u ulozi radikalnog hroničara koji skida maske sa lica mitomanske stvarnosti oko sebe. On niže činjenice, razlučuje laž od istine, uzrok od posledice, život od iluzije i kultova, poraze pretvorene u pobede od pobeda pretočenih u poraze... Pritešnjen ličnim razlogom, on Odgovore piše u grču, na momente i zadihano. Koekude, Srbijo piše, takođe, pod visokim naponom, u najboljem značenju ovog pojma, ali i sa ambicijom šireg, pre svega nacionalnog i političkog, samoodređenja. Ono što drugi govore poluglasno, gotovo nečujno, u polutami, on saopštava glasno, da glasnije biti ne može. Za mnoge je to ekstremno govorenje. Ali ovaj pisac niti hoće niti može da se prema ekstremnim okolnostima odredi drugačije. Jednostavno, on je pravi izdanak našeg gorštačko-hajdučkog sveta koji mora reći to što ga tišti, pa kud puklo da puklo.

Vuk Drašković je rezolutan, bez uzmaka i rezerve, tek onda kad je sasvim ubeđen da tačno imenuje stvarnost i nepogrešivo pogađa cilj, bez obzira da li je za to vreme ili nije. Nezavisno od vladajućih institucija, ideologije i mišljenja, on ta i takva obznanjivanja stvarnosti često čini na zaprepašćenje onih koji misle institucionalno, pa i mnogih koji se ne slažu sa njim. Drašković se žuri. On kao da nema vremena da sačeka sazrevanje opšteg saznanja o sudu vremena. Ubeđen je da naše vreme nije vreme za čekanje, pasivnost, povlačenje, taktiziranje, oklevanje, a naročito nije zeman za ćutanje. Njemu je draži pljusak od omorine. ...

Svedoci smo jednog apsurda. Dok se u Srbiji zbacuju neosnovane i neodržive anateme sa književnika, filosofa, sociologa, reditelja i srpskih intelektualaca uopšte koji su bili žigosani ili kao nacionalisti ili kao antikomunisti, Vuk Drašković je, i dalje, zbog nečega nepoželjan i okužen. Zbog čega? Pouka priče o petlu ranoraniocu koji završava u loncu ipak je nepotpuni odgovor. Možda uzrok takvom stavu prema ovom piscu koji je, uz Dobricu Ćosića, već deceniju najčitaniji u Jugoslaviji, valja potražiti i u nekim porivima koji nemaju nikakve veze ni sa književnom estetikom ni sa zvaničnom ideologijom.

Kao i ranije Draškovićeve knjige, mnogi "zvanični kritičari" će, najverovatnije, i knjigu Koekude, Srbijo dočekati sa naprezanjem da i knjigu i njenog autora obezvrede i ospore. Teško je, na žalost, pretpostaviti da će biti drukčije.
Istovremeno, sasvim je izvesno da će i ova Draškovićeva knjiga prionuti za srca stotina hiljada čitalaca. Možda i zbog toga što će im se učiniti da je Koekude, Srbijo Vuk Drašković i napisao umesto njih.

Ratko Božović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 12, 2011, 04:25:38 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


IMA LI GRANICE NAŠEM PONIŽENJU

Povodom zatvaranja novosadskog profesora dr Dragoljuba Petrovića, 11. marta 1986, na protestnoj večeri u Francuskoj 7, u Beogradu

... Nisam sreo nijednog Srbina koji se stidi svoje patnje, kaže u trećoj knjizi Dobričinog Vreme smrti ruski lekar Sergejev umirući srpskom majoru Gavrilu Stankoviću. I niko, kao Srbi, kaže dr Sergejev, nije tako ohol u svojim mukama i stradanju. ...

Ajde, vala, da umremo i za tu Soču, što da ne umiremo i za Soču?! — kaže Dankov Milutin u albanskom bespuću i snegu svom poručniku Garašaninu. ...

Ali šta ako smo mi, Srbi, već odavno prešli onu krajnju granicu stradanja i dostojanstvenog podnošenja bola, tako da to više nije nikakva vrlina već sramota, nije trpljenje već poniženje, nije čak ni krotkost pred mačem već obamrlost i samosakaćenje!? ...

Ni prstom ne mrdnusmo da sprečimo pomor našeg pisma, našeg jezika i svih srpskih kulturnih i nacionalnih ustanova u Hrvatskoj, koji je vršen i sasvim dovršen u razdoblju od 1950. do 1980. godine!

Čak i ne promucasmo u znak protesta što je za samo poslednjih petnaestak godina, više od 200.000 (dvesta hiljada!) Srba pobeglo iz Bosne i Hercegovine!

Zakletva: Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo, koja svakog jutra osviće u zaglavlju sarajevskog dnevnika Oslobođenje, ipak ne može ni da prikrije ni da opravda iseljeničke karavane iz Dalmacije, Banije, Like, Korduna, Slavonije, Hercegovine, Istočne Bosne, Centralne Bosne, Bosanske Krajine, izbegličke egzoduse sa Kosova i Metohije, niti može da prikrije i opravda montirane sudske procese, isleđivanja ljudske savesti i sve ostale naše tužne i tragične istine!

Već 40 godina nemo i skamenjeno seirimo kako nam i Njegoša hoće da ispišu iz Srpstva, da ga upišu u Kominternu i da ga hirotonišu za većnika AVNOJ-a! ...

I pored svega toga, od Ljubljane do Skoplja i od Novog Sada do Prištine, ne jenjava — evo — austrougarsko-vatikansko-kominternovska kanonada o — VELIKOSRPSKOJ HEGEMONIJI!

O hegemoniji naroda koji za šest ratnih godina, od 1912. do 1918, u borbi i nadljudskom pregnuću za slobodu svih u današnjoj Jugoslaviji, napuni Sredozemlje svojim telima i prekri ceo Balkan ćilimom svojih grobova! O hegemoniji naroda koji ni danas nema svoje veće naseobine od Jasenovca i koji, od 1941. do 1945, uvrši sve jame u hrvatskoj, ustaškoj, državi i svojim prerezanim vratovima zajazi sve reke u toj monstruoznoj i od pape rimskog, nadbiskupa zagrebačkog i velikog muftije jerusalimskog blagoslovenoj satanotvorevini!

Šta smo to još dužni da otpatimo, za koga još i gde da izginemo, koja Jadovna još da uvršimo, odakle još da se iselimo i čega još da se odreknemo - samo da bi nečiji srbofobni kompleksi bili isceljeni? Da bi snovi svih srboždera bili ispunjeni?

Gde je taj najdublji ponor našeg poniženja i bola, u koji bi trebalo da potonemo, pa da nam ne prebacuju da ugrožavamo bilo koga, da smo tlačitelji i hegemoni?!
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 12, 2011, 04:27:50 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


SVI SMO U ZATVORU

Povodom izlaska iz zatvora novosadskog profesora dr Dragoljuba Petrovića, 7. aprila 1986, na protestnoj večeri u Francuskoj 7, u Beogradu

Nisam ovde, večeras, da bih čestitao slobodu profesoru Dragoljubu Petroviću. On nije izašao iz zatvora. On je samo promenio ćeliju.

Otkuda nam pravo da slavimo slobodu profesora Petrovića ili bilo koga u Srbiji i Jugoslaviji, ako do naših ušiju, ako ne već i do naših savesti i srce, dopire kolektivni jauk srpskih sužanja i mučenika sa Kosova i Metohije, i ako nismo slepi za istinu da je okupiran jedan deo naše otacbine?! Dok je to tako, svi smo u zatvoru!

Nije uhapšen Kosta Bulatović, nego mi svi! Taj transparent, ispisan seljačkom rukom i težačkom mukom, vijorio se nekoliko dana na Kosovu Polju. Sad ga nema, jer je uklonjen.

Da li je, međutim, uklonjeno saznanje da je jedan ceo narod, srpski narod na Kosovu i Metohiji, izložen organizovanom teroru koji nad njim sprovode i susedi Arnauti i vlasti u toj samo formalno srpskoj pokrajini?! Da li je uklonjeno saznanje da će, po ko zna koji put već, rečima i obećanjima utešeni i umireni kosovski Srbi, i dalje, morati da trpe najbrutalnije i najprimitivnije izlive mržnje i fašizma i da nastave svoju Golgotu pod dvoglavim orlovima i zastavama jedne tuđe države?! ...

Srpski seljak na Kosovu i Metohiji nosi svoj krst stradalništva još od aprila 1941. godine. Četiri i po decenije on trpi da ga ubijaju, da ga iseljavaju, da mu siluju decu, da ga tuku i zlostavljaju, da mu otimaju kuću i kućište, truju izvore, oslepljuju stoku, pale letinu, da mu pogane crkvu, premlaćuju monahinje, raskopavaju grobove...

Sve je to on podnosio i, u pustoj nadi da je zlo privremeno, savijao se pred silom i bezakonjem. Sad je čelom dodirnuo samo dno ljudskih poniženja i on nema kud dalje!

Tri dana i tri noći, hrlili su prema kući Koste Bulatovića srpski očajnici iz svih sela Kosova i Metohije. Išli su dostojanstveno, u kolonama tišine, muklo, kao da idu na sahranu. Da, na Kosovu Polju, gde smo začeti kao kultura i kao nacion, nemo manifestuju svoju nesreću pred Srbijom i Jugoslavijom!

Evropa i svet su zbunjeni, ništa ne razumeju. Kako im, razumski prihvatljivo, objasniti da šiptarska manjina, u Srbiji, nesmetano privodi kraju genocid nad srpskim narodom?! Kako ih uveriti u to da Ustav Jugoslavije i Ustav Srbije ne dozvoljavaju zaštitu tih mučenika niti državnu intervenciju protiv mučitelja i da, ta ista Srbija i Jugoslavija, nemaju moći ili volje da taj Ustav promene?!

Evropa i svet prihvataju priču koja im se, uz bučnu podršku Vatikana i Teherana, servira iz Tirane, da strašni i zli Srbi progone usamljene, bespomoćne i siromašne Šiptare! Većina zlostavlja manjinu, jači slabijeg: ta logična laž zvuči kao istina i retko ko nije gotov u nju da poveruje.

Ali, pustimo Evropu i svet i zamislimo se nad sobom. Nijedan pisac, nijedan student, nijedan obućar, nijedan advokat, nijedan glumac, nijedan krojač, nijedan rudar iz Srbije ne ode da podeli tugu sa svojim probuđenim sunarodnicima na Kosovu. Nijedan brzojav bratske podrške ne stiže ni iz Podgorice, ni iz Sarajeva, ni iz Zagreba, ni iz Skoplja, ni iz Ljubljane. Ostadoše po strani, čak, i Voždova Topola i Njegoševo Cetinje!

Svi smo seirili. Kao ljudi, kao Srbi, kao Jugoslavija, pali smo na krupnom ispitu solidarnosti i pokazali svoju slabost ne samo onom, u Prištini i Tirani, već i svakom drugom našem neprijatelju!

Onda su ti od svakog svog napušteni mučenici krenuli ka nama: valjda da Beogradu pokažu svoje rane i da nas, kao Lazar uoči Kosovskog boja, prokunu!

Ni to im nije dozvoljeno. Odvedeni su u Sava centar i, umesto sa srpskim narodom, ponovo razgovarali sa predstavnicima nepostojeće srpske države i ubilački ravnodušne Jugoslavije!

Oni su sada na putu ka svojim kućama, opkoljenim Arnautima i ogrnutim mrakom. Otuda ih isprati muka, ovde ih dočeka policija — kako pročitah u jednim novinama!

Možda je to i dobro: da se, bar, oslobode iluzija, da shvate sve razmere svoje samoće i da na pomoć nas, ovakvih, ne mogu i ne smeju da se oslone!

Neka menjaju veru, neka menjaju imena: teror će tada da prestane. Ne, ovo nije sarkazam: o poarbanašenju, kao jedinom spasu, mnogi od kosovskih Srba već otvoreno i javno govore!

Pitam: ko će od nas imati moralnog prava da im zameri na tome? Obogaljeni Đorđe Martinović propustio je šansu i možda sebe sada proklinje!
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 12, 2011, 04:28:40 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


VRATIMO REČIMA ZNAČENJE

Na književioj tribini O  K o s o v u  z a  K o s o v o, 16. maja 1987, u Francuskoj 7, u Beogradu

Već je šesta godina kako slušamo istu priču o — kontrarevoluciji na Kosovu.

To je goli autizam! — rekao bi svaki psihijatar koji poznaje istoriju i svaki istoričar koji se razume u psihijatriju.

Autizam je — da pojasnim — stanje emocionalne hladnoće i bolesnog razlaza sa stvarnim svetom i stvarnim činjenicama. U kosovskom slučaju, on se izražava i kao doktrinarna pamet koja je toliko atrofirala da je izgubila svaku vezu sa istinom. Takva svest, piše Karl Gustav Jung, može da za činjenicu proglasi i svoju uobrazilju da Rajna teče od ušća prema izvoru.

Otreznimo se od podvala. Vratimo rečima značenje, činjenicama pravi smisao!

Na svom drezdenskom kongresu, 1928. godine, KPJ za nacionalno-revolucionarnuorganizaciju Šiptara proglašava Kosovski komitet kačačkih ubica i pustahija, koji se tada iz država iz budžeta Musolinijeve Italije. KPJ to čini uprkos saznanju, ili možda baš zbog toga saznanja, da pokret kačaka, u času svog osnivanja, 1922. godine, proklamuje — fizičko uništenje Srba i priključenje Kosova i Metohije Albaniji.

A 1940, u Zagrebu, na svojoj povijesnoj Petoj zemaljskoj konferenciji, za šiptarske kačake vođstvo KPJ kaže da su borci za slobodu i da se, nesumnjivo, mogu uporediti sa srpskim hajducima Karađorđevog vremena. U tom trenutku, fašistička Italija je već bila okupirala Albaniju, a od kosovskih kačaka formirala udarne odrede zadužene da, čim odjekne komanda, upadnu da ubijaju Srbe i komadaju Jugoslaviju!

Danas, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u Srbijici, mnoge škole, ulice i bolnice nose imena Azema Bejte, Bajrama Curija, Hasan-bega Prištine: sve samih kačačkih vojvoda. Njihova imena, u revoluciji, nose i partizanski odredi.

Takođe na Petoj zemaljskoj konferenciji, izglasana je rezolucija kojom se zahteva - proterivanje srpskih kolonista sa Kosova i Metohije. Razum Miladina Popovića pomućen je autizmom, pa uzvikuje: Kolonisti su stub (velikosrpske) hegemonije! Igrom ironije, na celom Kosovu i Metohiji KPJ, tada, ima samo 240 članova, a njih 200 su bili, upravo, kolonisti!

Neposredno pred aprilski rat, Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju prihvata zahtev Emruš Miftara, španskog borca, da se u partijskim lecima u toj oblasti ne spominje reč — Jugoslavija!

Autizovana svest previđa i činjenice da u Prvoj kosovsko-metohijskoj brigadi nema više od trojice (!) Arnauta i da, čak ni 1944, KPJ ne može da u svoje članstvo privuče više od 45 Šiptara!

Za Ivana Milutinovića, koji 25. oktobra 1943. piše Centralnom komitetu Enver Hodžine partije, Kosovo i Metohija su deo Albanije koji je pripao Jugoslaviji!

Konferenciju u Bujanu, koja kao cilj jugoslovenske revolucije označava i priključenje Kosova i Metohije Albaniji, zajednički drže Titovi i Enver Hodžini komandanti i delegati!

Oktobra 1943, veliki sin naše revolucije, Fadilj Hodža, u jednom proglasu-članku, povlači znak jednakosti između Hitlerovog Berlina, Musolinijevog Rima i hegemonističkog Beograda!

U junu 1939, na 550. godišnjicu Kosovske bitke, KPJ otvoreno poručuje kosovsko-metohijskim Srbima da žanju tuđu pšenicu i kose tuđe livade!

Jugoslovenski komunisti, tada, naduvavaju i prenaduvavaju balon laži o zlostavljanju Šiptara i srpskoj tiraniji. Sovjetski istoričar Ivan Ljevin, u svojoj knjizi Nacionalno pitanje u posleratnoj Evropi, 1934. tvrdi da je na Kosovu i Metohiji - poklano pola šiptarskog naroda!!!

Istoričari su zapisali da je, u aprilu 1941. godine, samo za tri dana spaljeno više od 10.000 srpskih kuća na Kosovu i Metohiji. Oko 60.000 beskućnika moralo je da beži u Crnu Goru, a možda i celih 150.000 u okupiranu Srbiju. Najmanje 15.000 onih koji su ostali nisu dočekali kraj rata — namjerno izbegavam reč pobedu.

To nije bila ni sloboda ni pobeda. Revolucionarna vlast, već u martu 1945. donosi jedan zakon o praktičnoj zabrani povratka prognanih Srba na Kosovo i Metohiju. One nesrećnike koji, ipak, stižu na svoja zgarišta, sačekuju komesari revolucije, ubeđuju ih da se vrate u Crnu Goru i Srbiju, ili ih tovare u stočne vagone i krišom, noću, da ne znaju kud idu, šalju u Vojvodinu!

Tužiću te, razbojniče, ovo je moja očevina! — kaže šefu đakovičke UDB-e jedna Srpkinja. On se kikoće: Kakav sud, priznajem samo sud Partije!

U opštini riznićkoj, povratnike sačekuje Dušan Mugoša. Preti: Nazad šta hoćete, ovo nije versajska Jugoslavija, ovo je njihovo!

Propagandisti nove vlasti ubeđuju kosovske Srpkinje da se udaju za Šiptare. Živelo bratstvo!— kliču oni zaneseno. Fjodor Dostojevski, koji je pisao da nema bratstva bez braće, za njih je bio — klasni protivnik!

Šabana Polužu, balističkog komandanta, i svu njegovu vojsku, koja je četiri ratne godine ubijala kosovske i metohijske Srbe, komunista i osvedočeni revolucionar Fadilj Hodža prevodi u — partizane.

U isto vreme, u srpskom selu Suvi Do, u blizini Mitro-vice, srpski partijci i skojevci, uz revolucionarne orgije, streljaju kravu udovice Vukosave Milićević čijeg su muža, kao četnika, ubili šiptarski balisti. Kažu: I četnička krava je četnik, drugovi!

Ko je, revolucija ili kontrarevolucija, u razmaku od 1945. do 1981. prognao blizu 300.000 Srba sa Kosova i Metohije?

Ko je, revolucija ili kontrarevolucija, u istom periodu, u tu pokrajinu naselio još neizbrojanu armiju kolonista iz Albanije?

Sve je opošljavala i oposlila ista ruka, ista strategija. Ako je ta strategija kontrarevolucionarna, onda je kontrarevolucija započela IV kongresom KPJ, 1928. godine.

Međuratni kolonista Šarić beži od šiptarskih revolucionara, kačaka i balista, već u aprilu 1941. godine. U starom zavičaju, u Hercegovini, sačekuju ga komšije, hrvatske i muslimanske ustaše, i bacaju u jamu Ražani Do, negde oko podne, 4. jula 1941. godine. Sin Miodrag se 1945. vraća u selo Meće, u Metohiju. Tamo ga, tačno posle četiri decenije, ubijaju komšije Šiptari, i to na kućnom pragu, i tačno oko podne, 4. jula 1981. godine.

Početak se poklopio sa krajem ili kraj sa početkom: simbolični krug Golgote jedne porodice i jednog celog naroda je zatvoren!

Hvala vam. I ne aplaudirajte, ovo nije za aplauze.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 12, 2011, 04:28:50 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


JUGOSLAVIJA I SRPSKO PITANJE

Sve su češći glasovi strepnje da se Balkan — taj istok evropskog zapada i zapad evropskog istoka, tradicionalno neuralgična pozornica pravoslavlja, islama i rimokatolicizma — približava drami sličnoj onoj kakva se odvija u Libanu.

Albanija ne krije pretenzije prema jugoslovenskoj teritoriji, a sama dvadesetidvomilionska Jugoslavija je danas, praktično, veoma labavi savez osam državica, od kojih neke ne kriju želju da — istupe iz konfederacije. Uz sve to, ekonomske i duhovne suprotnosti unutar zemlje su ogromne: kreću se u rasponu od razvijenih državica Slovenije i Hrvatske pa do privredno zaostalih Srbije i Makedonije, i u rasponu od relativno demokratske Slovenije pa do staljinistički ortodoksne Bosne i Hercegovine, gde policija špijunira a sudovi kažnjavaju čak i najintimnije ljudske razgovore.

Na to, da bi događaji mogli skliznuti na stranputicu drame, utiče i velika nezaposlenost, prezaduženost zemlje, inflacija najveća u Evropi, vrtoglavi pad životnog standarda i, nadasve, činjenica da Srbi, najbrojniji narod u Jugoslaviji i glavni tvorci Jugoslavije, samo po cenu krajnjeg nacionalnog mazohizma, mogu podržavati ovako, današnje, ustrojstvo države.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: April 12, 2011, 04:31:23 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


PROJEKTI NACIONALNOG RAZJEDINJENJA

Najveći hrvatski književnik, Miroslav Krleža, koji je za života bio veoma prisan sa jugoslovenskim predsednikom Titom i koji je na svoj način praktikovao i da vodi politiku, jednom je rekao da Jugoslaviju, kao državu, može uzdrmati i srušiti samo — srpsko pitanje.* Da li je prorekao istinu?

To što je Krleža naslućivao i čega se plašio, upravo se i dešava. Srbi, a pre svega njihova inteligencija, postaju sve serioznije zamišljeni nad opravdanošću svih žrtava i odricanja prinetih na žrtvenik sedam decenija stare državne zajednice, koju su sami stvorili. Uvaženi akademici, književnici, istoričari, misleći ljudi uopšte, uviđaju i priznaju da su Srbi još od 1918, kad su na bojnom polju izborili Jugoslaviju, a naročito tokom poslednje četiri decenije, nakon pobede socijalističke revolucije, praktično, investirali u ideje i projekte sopstvenog razjedinjenja, čak i biološkog udesa, da bi danas bili dovedeni gotovo pred svršeni čin gubitka većine svojih nacionalnih teritorija!

Ono što je za rimokatolike Vatikan, za Jevreje Jerusalim i Sion, za Francuze Rems, za Špance Toledo ili za Ruse Zemlja Vladimirskaja, to je za Srbe — Kosovo. Tamo je bilo srce njihove srednjevekovne države, njihove kulture i nacionalnog eposa, tamo su njihovi čuveni manastiri, patrijaršijska prestonica njihovog pravoslavlja Odatle su 1389. godine u Francusku krenuli srpski glasnici da jave hrišćanskoj Evropi da je pogubljen turski sultan Murat prvi i da su Srbi odneli pobedu. U času kad su zvona pariskih crkava slavila tu pobedu, srpska vojska je - bila uništena. Glasnici, očito, nisu sačekali ishod velikog boja, već su mamuznuli konje čim je sultan pogubljen... U toj pokrajini, Srba je danas jedva -deset procenata. Organizovani teror Albanaca, koji je počeo aprila 1941, propašću Kraljevine Jugoslavije, praktično ni dana nije prestajao. Od tada su Srbi izloženi nasilju i od tada oni nemaju otadžbine. Za poslednjih četiri decenije, pobeglo ih je više od 350 hiljada! Na njihova imanja naseljena je invaziona armija doseljenika iz Enver Hodžine Albanije! Tako je na istorijski najsvetijem području srpskog naroda, jugoslovenski partizanski pobednik stvorio — još jednu albansku državu. Sada je, logično, na sceni apetit da se ta, jugoslovenska, Albanija prisajedini matici Albaniji!

Slični proces masovnog bekstva Srba nesmetano se, već decenijama, odvija i u republici Hrvatskoj i u republici Bosni i Hercegovini. Od kraja Drugog svetskog rata pa do danas, iz Hrvatske je, računa se, iseljeno oko 500 a iz Bosne i Hercegovine više od 600 hiljada Srba. Ako se tome doda i oko 1,5 milion Srba koje su, u tim krajevima, od 1941. do 1945. poubijali hrvatski i muslimanski nacisti, poznati pod imenom ustaše, onda se dobije približna predstava jedne nacionalne tragedije.

Sem Kosova, u granicama republike Srbije proglašena je još jedna pokrajina — Vojvodina. Iako u ogromnoj većini naeljena Srbima, i ona je Ustavom od 1974. dobila faktički status republike i apsolutnu samostalnost od Srbije. Istovremeno, pokrajina Dalmacija, koja se prostire duž jadranske obale i koja je nastanjena Hrvatima i Srbima, 1945. je priključena Hrvatskoj, mada je 103 godine, dakle i u doba austrijske uprave, uživala status autonomije!

Time još nije kraj razjedinjavanju srpskog nacionalnog bića i parcelisanju srpskih teritorija. Unutar granica republike Crne Gore, revolucionarni pobednik 1945. proglašava novu, crnogorsku, naciju. Tako su stanovnici ove stare sprske države, administrativnom naredbom, dovedeni pred svršeni čin da se, prvi put u svojoj istoriji, deklarišu - nesrbima!

* Objavljeno u španskom časopisu Rolitica exterior ("Spoljna politika"), u decembru 1987.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: April 12, 2011, 04:33:39 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


KO HAPSI ALBANSKU OMLADINU

Danas se ispostavlja da bi taj, poslednji i krunski, maršalov trijumf mogao biti i — Pirova pobeda. Osmočlana kompozicija Ustavnog federalizma (šest republika i dve pokrajine sa statusom republika) kreće se šinama labavog konfederalizma, sa sve izvesnijom opasnošću da bi taj voz mogao da isklizne iz šina i da u zemlji, nakon maršalove smrti, nema snage, nema kočničara, koji bi, pre udesa, mogao da ga zaustavi.

Tako je, izgleda, svojom poslednjom pobedom Tito stavio na velika iskušenja ne samo istorijsku uspomenu na doba svoje duge vladavine, već je ugrozio i opstanak vlastite tvorevine.

Trocifrena inflacija i oko milion nezaposlenih (uglavnom mladih) latentno su žarište socijalnih nemira Narastajući zahtevi za demokratizacijom političkog i duhovnog života, do pucanja zatežu odnose između inteligencije i okoštalog aparata partijske vlasti. Ipak, do tačke ključanja dovedeno srpsko pitanje Damoklov je mač koji najozbiljnije ugrožava maršalovo nasleđe.

Zemlja postaje pozornica apsurda. Podmlađeno rukovodstvo invalidne Srbije, koje nije učestvovalo u nagodbama rasprodaje nacionalnih teritorija, glasno i reklo bi se odlučno insistira na promenama, ali se zbog odnosa snaga u državi još ne usuđuje na radikalnije zahteve. Hrvatski, albanski, bosanskohercegovački, slovenački i vojvođanski predstavnici, koji tvrdoglavo brane  s t a t u s  q u o, svakom radikalizmu, unapred, pripisuju antititoizam i antirevolucionarne namere. Njima se čini (i za sada su, verovatno, u pravu) da je čak i senka neprikosnovenog i već sedam godina mrtvog maršala još kadra da vlada Jugoslavijom.

Dnevnik Oslobođenje, koji izlazi u glavnom bosanskom gradu Sarajevu, svakog dana, od maršalove smrti, u zaglavlju lista objavljuje stihove: Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo.

Na sudskom procesu jednoj novinarki optuženoj da je pričala viceve kojima je vređan šef države, branilac je uzvratio da je Tito mrtav i da on više nije šef države. Vojvođanski sudija tu primedbu nije uvažio. Po njegovom tumačenju, pokojni maršal iz određenih razloga (!) samo trenutno ne vrši dužnost šefa države!

Kampanja protiv pisaca i novinara poprimila je histerične razmere. Kao da se hladni vetrovi sa ruskih stepa preseljavaju u Zagreb, Novi Sad, Sarajevo. Ovde se, svakako ne bez razloga, prepričava dosta kisela šala da se Mihail Gorbačov, iz straha da ne bude optužen za antikomunizam, ne usuđuje da poseti Jugoslaviju. Zatvori u Bosni puni su zatočenika savesti, mahom Srba, a nema čak ni varljivih nagoveštaja da bi sibirska zima u ovoj republici ortodoksnog despotizma, tog čudnog hibrida islamske isključivosti i staljinističke principijenosti, uskoro mogla da prestane.

Tokom poslednjih šest godina, na višegodišnju robiju osuđeno je i stotine albanskih đaka i studenata Krivi su zbog parola protiv Tita, zbog transparenata na kojima piše Mi nismo Jugosloveni već Albanci, zbog javno izrečenog mišljenja ili zahteva da se Kosovo pripoji Albaniji. Aparat pravde, istovremeno, neće ni da mrdne prstom protiv albanske mafije na Kosovu, koja je 40 godina u svojim rukama držala i još drži sve poluge političke, ekonomske i sudske vlasti u toj pokrajini, i koja je rukovodila i još rukovodi organizovanim terorom nad Srbima, otimanjem njihovih imanja, silovanjem njihove dece, trovanjem vode za piće, rušenjem spomenika kulture, paljenjem crkava, raskopavanjem srpskih grobova!

Isti ljudi, ljudi iz vlasti, koji komanduju nasiljem nad kosovskim Srbima i koji pripremaju teren za priključenje ove pokrajine susednoj Albaniji, svoju rođenu decu, zbog naivnih parola i letaka, šalju na robiju. Zašto? Potreban im je dokaz pred licem Evrope i sveta kako velikosrpski režim puni tamnice albanskom omladinom i kako su, zapravo, Albanci ti koji stradaju na Kosovu!
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: April 12, 2011, 04:33:57 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


ŠTA MENJATI U USTAVU

Na diskusionoj tribini Udruženja Književnika Srbije, 5. februara 1988.

Ustav SFRJ od 1974. godine takav je da bi ga se, gotovo u celosti, morala odreći svaka država, ako pretenduje na to da bude suverena, demokratska i pismena.

Jugoslavija je, tim Ustavom, razbucana na patuljaste i međusobno zavađene državice, od kojih svaka, sem Srbije, ima deklarativnu menicu suvereniteta, ali menicu koja je bez ekonomskog, istorijskog ili međunarodnog pokrića i, koja se naplaćuje nasilnički i po cenu civilizacijskog propadanja.

Zabranivši neposredne izbore za sve nosioce vlasti i javnih funkcija i proglasivši Savez komunista za jedinu i, maltene, večnu vladajuću stranku, taj Ustav je — po mome mišljenju — alhemijska alijansa srednjeg veka i najortodoksnije totalitarne teologije.

Svi ti anticivilizacijski principi odeveni su u jedan nepostojeći jezik, koji su smislili tvorci toga Ustava, jezik neznanja i zamagljivanja, jezik nepismen i rogobatan, jezik lišen svake lepote, jasnoće, sažetosti i svog prirodnog značenja.

Pored svega ovoga (što onemogućava i pojedinačni i porodični i nacionalni napredak u Jugoslaviji i što uzrokuje nezaustavljive procese i materijalnog i kulturnog i svakog nazadovanja) Ustav od 1974. godine posebno je nametnuo još nekoliko danaka srpskom narodu i u najvećem delu Jugoslavije, bukvalno, ugrozio i njegovo biološko postojanje.

Ne samo Kosovo i Metohija, već i Slavonija, Dalmacija, Bosna, Lika, Hercegovina, Kordun i Banija — ostanu li na snazi temeljni principi Ustava — biće etnički očišćeni od Srba najduže za narednih dvadesetak godina. Istočnu polovinu srpske Crne Gore poplaviće Šiptari, a zapadnu, čim je liše srpskog zaleđa u Hercegovini, barjaci unije i crvenog hrvatstva kojima se, poodavno, a od 1974. naročito, priprema doček u Cetinju i Titogradu. O sudbini Makedonije, čiji su vlastodršci anektirali srpski srednji i novi vek i proterali otuda svaku uspomenu na srpske okupatore, ne smem ni da razmišljam: taj na stranputicu dovedeni narod, koji sa zapada potiskuju Šiptari a na istoku čekaju Bugari, nikad nije bio u takvoj agoniji i bezizlazu.

Ako je sve tako, a tako jeste, kako onda da Ustav doterujemo i popravljamo? Sve, čini mi se, upućuje na samo jedan zaključak: da taj Ustav, iz temelja, promenimo.

Neposredni i tajni izbori, sa najmanje tri kandidata; zagarantovano izborno pravo, i aktivno i pasivno, svim puno-letnim građanima Jugoslavije, bez obzira na njihovo politi-čko ubeđenje, nacionalnu ili versku pripadnost; oduzimanje večnog mandata bilo kojoj partiji ili pojedincu; puna rav-nopravnost svih građana, pa samim tim i naroda; ukinuti nacionalni ključ i političku ili ideološku podobnost pri odabiru kadrova i uspostaviti princip izbora onih koji se na jedinstvenom tržištu i u slobodnoj utakmici ideja, kulture i kapitala pokažu kao najbolji i najsposobniji: to su — po mome mišljenju — samo neka od načela na kojima bi novi Ustav morao da počiva.

Da li će ekonomski sistem zemlje biti utemeljen na društvenoj svojini ili i na društvenoj i privatnoj, a i državnoj i zadružnoj ili još nekom drugom obliku vlasništva — o tome moraju odlučiti naučnici. Političku oligarhiju i naciokratiju apsolutno lišiti prava i moći da vlada privredom, kulturom i naukom.

Potrebno je, smatram, osnovati i jedinstveno ministarstvo pravde za celu federaciju, nepodložno pritiscima i diktatu republičkih i lokalnih samovoljnika. Sve sudije da bira i razrešava Skupština Jugoslavije, a zakletvu da polažu pred šefom savezne države.

Predlažem, nadalje, da Ustav proklamuje neutralnost jugoslovenske federacije prema vojnim blokovima i političkim paktovima u svetu, što pretpostavlja i — istupanje Jugoslavije iz takozvanog pokreta nesvrstanih.

Od konferencije u Beogradu 1961. godine, kada je pokret nesvrstanih i osnovan, počinje fatalno udaljavanje Jugoslavije od Evrope i naše svrstavanje uz mnoge feudalne tiranije i tirane u Africi i Aziji. Megalomanski apetiti svetskog lidera prisilno su nas prijateljili sa anticivilizacijskim režimima Ahmeta Sukarna, Idi Amina Dade, Haila Selasija, Mobutu Sese Seko Kukumbendu Vazabange, Džafera Nimeirija, ili Bokase - cara ljudoždera. Naša svest i podsvest terorisana je kanonskom krilaticom da ti i takvi despoti predstavljaju savest čovečanstva i svaka javna sumnja u to proglašavana je za jeres i svetogrđe. Diplomatski i ekonomski, a iza toga i kulturni i moralni zagrljaj naš sa svetskim srednjim vekom, neminovno je doprinosio i ekonomskoj, duhovnoj i moralnoj feudalizaciji Jugoslavije. Pomama ofanzivnog i netolerantnog islama u Bosni, na Kosovu, u Sandžaku ili Hercegovini, povampirenje šerijatske tradicije i džihad strategije o stvaranju islamske države na Balkanu, najdirektnije se oslanja na svrstanost nesvrstane Jugoslavije uz takve fanatike muhamedanstva kao što su danas, recimo, imam Homeini ili vođa libijske džamahirije Moamer el Gadafi.

Ideal države naše mora biti svrstavanje uz najdemokratskija i najprogresivnija iskustva i praksu sveta, a neutralnost od vojnih i sličnih alijansi, kakvu u Evropi drže Švajcarska i Austrija. Ideal naš, naravno, mora biti i negovanje ekonomskih i duhovnih veza sa svim narodima i državama, u granicama naših mogućnosti i nipošto na štetu demokratskih i civilizacijskih tekovina i jugoslovenske suverenosti.

Šiptarskoj, bugarskoj, mađarskoj, rumunskoj, italijanskoj i ostalim nacionalnim manjinama u Jugoslaviji, novi Ustav mora zagarantovati sva posebna prava koja srpska, hrvatska, slovenačka ili makedonska manjina uživa u Albaniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Italiji ili Austriji. Moramo se strogo držati toga principa reciprociteta, koji je vladajući u Evropi, ne odmičući se ni ispod ni iznad njega.

Što se opštih prava tiče, ona su zagarantovana svim građanima Jugoslavije i ne mogu ničim biti uslovljena. To, primera radi, znači da je isključena svaka mogućnost asimilacije, zlostavljanja ili nejednakosti pred jugoslovenskim zakonima pripadnika nacionalnih manjina, bez obzira što su toj diskriminaciji i teroru izloženi Jugosloveni u Albaniji, Rumuniji ili bilo kojoj od susednih država Načelo reciprociteta mora se primenjivati — ponavljam — samo kad je reč o posebnim, dodatnim, pravima nacionalnih manjina na svoje univerzitete, svoju civilnu vlast, zastavu ili autonomiju.

Shodno tome, imperativna je — smatram — potreba da novi Ustav ukine obe autonomne pokrajine u Srbiji i podvede ih pod puni suverenitet srpske, samim tim i jugoslovenske države.

Predlažem, takođe, da novi Ustav zagarantuje kulturnu i teritorijalnu autonomiju Srba u Hrvatskoj, kao i istu takvu autonomiju Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini.

Takvim rešenjem, ne bi se diralo u postojeće republičke granice.

Druga je mogućnost, pak, da zapadne granice Srbije budu određene prema načelima istorijskog i prirodnog prava, držeći se etničke karte od 6. aprila 1941. godine. Zašto baš od tog datuma? Zato što su ustaše, koji su bili pripadnici hrvatskog i muslimanskog naroda, u ratu počinili genocid nad Srbima u tim krajevima i što, u slučaju definitivnog razgraničenja sa srpskom državom, Hrvati i muslimani, ni danas niti bilo kada ubuduće, ne mogu i ne smeju da izvlače ma kakvu, a posebno državnu, korist iz tog velikog zločina.

Ovo drugo rešenje bi, verovatno, vodilo raspadu Jugoslavije i zato ga, za sada, i ne preporučujem. Nađe li se, međutim, bilo kada Jugoslavija pred ishodom razvoda i konačnih podela, srpski narod je — verujem — daleko od pomisli da prihvati Drinu za svoju granicu na zapadu.

Lično, uprkos svim razočarenjima, verujem u budućnost Jugoslavije, ali jedino kao demokratske, evropske i neutralne države. Samo u takvoj Jugoslaviji moguće je — po mome mišljenju — civilizacijski rešiti ne samo ekonomski kolaps već i svačije nacionalno pitanje, dakle i srpsko, koje je najbolnije i po opstanak federacije najopasnije.

Predlažem, na kraju, i to da, po hitnom postupku, bude ukinut Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza, jer je nezamisliva slobodna rasprava o izmeni osnovnog zakona države u čijem je stvaranju stav Josipa Broza bio presudan, ukoliko građaninu za izrečenu misao, bilo koju misao, preti opasnost od krivičnog progona.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: April 12, 2011, 04:34:05 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


PROGONI, DEOBE, SEOBE

U Bosni i Hercegovini, ne zaboravimo, 1945. godine, dakle i posle genocida, Srba je 46, muslimana 40 i Hrvata oko 14 procenata. Ako se ima u vidu da je ogromna većina tamošnjih muslimana srpskog etniteta, onda je razumljivo koliko su razmišljanja o prisajedinjenju Srbiji bila opravdana.

Stvorena je, međutim, zasebna federalna članica i, krajem šezdesetih, proglašena nova, muslimanska nacija.

Šta je nacija i gde je njen koren: u etnosu njenom, kulturi, tradiciji, jeziku ili možda samo u verskoj pripadnosti? Odgovori na sve to nisu u stručnoj nadležnosti jednog književnika. Meni preostaje jedino da postavim neka pitanja.

Zašto su poislamljeni Šiptari priznati za Šiptare, poislamljeni Makedonci za Makedonce, poislamljeni Cigani za Cigane, dok su u Muslimane, sa nacionalnim predznakom i velikim slovom M, promovisani jedino muhamedanci srpskohrvatskog jezika, tradicije i korena? Zašto se tek dvadeset i kusur godina posle zasedanja u Jajcu jugoslovenskom grbu dodaje i šesta buktinja? Zašto je u ateističkoj Jugoslaviji podignuto više džamija nego u čitavom 19. veku, kad je islam upravljao našim krajevima? Zašto ta ista Jugoslavija, u isto vreme i na istom prostoru, nije obnovila ni trećinu u ratu spaljenih srpskih crkava? Zašto su, konačno, Crnogorci koji ispovedaju islam po nacionalnosti Muslimani, oni koji su rimokatolici po nacionalnosti Hrvati, dok su jedino pravoslavni Crnogorci, čija je crkva srpska, čija je zemlja srpska, čija je istorija srpska, čiji je jezik srpski, proglašeni za posebnu, crnogorsku naciju?

Lično smatram da je građanin taj kome mora biti zagarantovana sloboda da sam bira svoju ideju, svoju političku stranku, svoju konfesiju, pa i svoju naciju. Ako to vlast čini u njegovo ime, onda je obavezna barem toliko da se drži jednakih, istih kriterijuma. Suspendujući i promovišući nove nacije i nacionalne pokrajine, današnja vlast se, očito, toga principa nije držala.

Za srpski narod u Jugoslaviji, a i van nje, ishodište takve principijelnosti i takvih temeljnih opredeljenja više je nego pogubno.

Iz takozvane avnojevske BiH proterano je, odnosno pod naletom militantnog islama i mulokratskog staljinizma iseljeno na desnu obalu Drine više od 600.000 Srba.

Približno toliko Srba i na istu stranu iste vode po-beglo je i iz Hrvatske. Ostatak je izložen frontalnoj i agresivnoj denacionalizaciji. U socijalističkoj Hrvatskoj je, de Gas1o, još na snazi Artukovićev zakon o zabrani ćirilice. Pred svitanjem smo dana kada će na tim prostorima ostati samo naša napuštena groblja i puste crkve, ako i one ne budu porušene ili porimljene. Ostaće, iza nas, i naš Jasenovac i naše Jadovno, mnogoljudniji i etnički čistiji od današnjeg Beograda.

Uz sistematični teror, koji duže od četiri decenije sprovodi ova država, blizu pola miliona Srba pometeno je sa Kosova i Metohije, a u prestonici naše istorije i pamćenja osnovana je još jedna Albanija.

U Makedoniji smo, jednim ukazom, prestali da postojimo. Anektiran nam je srednji vek, oduzete Nemanjića crkve i manastiri.

Enver Hodžina Albanija poarbanašava sve tamošnje Srbe, njih desetine hiljada, a klasno-bratska Rumunija zatire nas po gulazima i peščarama. Zvanični Beograd ne posla ni protestnu noticu zbog tog pomora.

Protesti, i to žestoki, sledili su jedino u slučajevima ugrožavanja nacionalnog dostojanstva Slovenaca i Hrvata u Italiji i Austriji.

Više od milion Srba, da i to napomenem, nepovratno se seli u Evropu, Ameriku i Australiju, i još se, na žalost, ne nazire kraj tom katastrofalnom osipanju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: April 12, 2011, 04:34:15 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


KO SU ALBANCI

Gospodin Kadare kaže da Balkan naseljavaju "četiri glavna naroda": grčki, albanski, rumunski i slovenski. Za čuđenje je da on ne zna da slovenski narod ne postoji. Postoje Srbi, Bugari, Hrvati, Slovenci... Njihovo poreklo jeste zajedničko, slovensko, ali zar i Jevrejima i Arapima nisu zajednički koreni? Balkanski Sloveni ne žive u istoj državi, ne govore istim jezikom, nije im isto pismo, a i verski su podeljeni na pravoslavne, rimokatolike i muslimane. Bugari su, recimo, u ovom veku tri puta ratovali sa Srbima, a u nacističkoj Hrvatskoj je u Drugom svetskom ratu ubijeno više od milion Srba. Krijući sve to, gospodin Kadare krije i ključnu činjenicu da Albanci, u svom današnjem pohodu na slovenske (srpske) teritorije, uživaju upravo slovensku (hrvatsku i slovenačku, pre svega) podršku. Tako se i desilo da Enver Hodžina Albanija dobije sestru bliznakinju, Kosovsku Albaniju. Balkan, odista, sve više liči na barutanu, jer dve Albanije hoće da se ujedine, a Srbi neće da se odreknu Kosova.

Zašto Srbi svojataju Kosovo, kad tamo živi 92 odsto Albanaca i kad su Albanci (kako napadno naglašava Kadare) potomci Ilira, najstarijeg naroda na Balkanu? Odgovor zahteva, makar i površan, izlet u istoriju.

Kosovo je epicentar srpske kulture, vere i nacionalnog pamćenja. Na tom relativno skučenom prostoru Srbi su, primera radi, još u srednjem veku podigli oko 1.500 crkava i manastira. Na Kosovu su 28. juna 1389. Srbi dočekali tri puta brojnije Turke i bitku izgubili. To polje postaje simbolom nacionalne tragedije, ali i simbolom vekovne težnje da se Turci proteraju. Od 28. juna 1389. pa do jeseni 1912, kada je u Prvom balkanskom ratu srpska vojska oslobodila Kosovo, srpske devojke su, u znak žalosti za izgubljenom slobodom, nosile crne marame.

A gde su Albanci? Konstantin Porfirogenit, car Vizantije, piše u 10. veku studiju o svim narodima i plemenima svoga carstva, ali nema ni slova o Albancima. Oni su prvi put primećeni početkom 11. veka i hroničari su to odmah i zabeležili. Očito je, izgleda, da su tek tada odnekud doputovali? Odakle? Mnogi svetski albanolozi pretpostavljaju da je kolevka balkanskih Albanaca današnji Azerbejdžan, odnosno drevna Albanija kavkaska, kako navodi Velika Sovjetska Enciklopedija. Prema obimnoj studiji azerbejdžanskog naučnika R. B. Gejuševa, objavljenoj 1984. u Bakuu, kavkaski Albanci su među prvima u svetu primili hrišćanstvo, da bi polovinom 7. veka, nakon pada njihove države pod Arapski kalifat, bili izloženi masovnoj islamizaciji. Jedan broj islamiziranih Albanaca pridružuje se krajem 10. veka arapskim trupama u njihovom pohodu na Vizantiju. Tako su oni stigli na Balkan, koncentrišući se, uglavnom, u južnoj Italiji (Kalabrija) i u planinama današnje Albanije. Sve i da nije tako bilo, činjenica je da nijedan ozbiljan naučnik u svetu danas ne podržava ofanzivne i ničim potkrepljene tvrdnje zvanične Tirane i Prištine (prestonica Kosova) da su stari Iliri preci Albanaca. Gospodin Kadare zna, ali i to krije, da svi toponimi na Kosovu imaju srpska imena i da tamo nema nijednog kulturnog spomenika ili duhovnog potpisa koji pripadaju Albancima. Pa i Sinan pašina džamija u Prizrenu, kojom se oni ponose, sagrađena je od ostataka srpskog Hrama Svetih Arhangela kojeg je (krajem 16. veka) Sinan paša srušio.

Albanski stočari silaze sa planina krajem 14. veka, nakon pada srpskog carstva, i pod zastavom islama počinje njihova neslućena ekspanzija. Srpske i grčke kuće, imanja, devojke, životi - sve im je bilo na usluzi. To malo pleme je Osmanlijama dalo 25 velikih vezira, 43 sadriazara, više od 200 paša, hiljade janičara. Potisnuvši Srbe iz severne i Grke iz južne Albanije, oni krajem 15. veka stižu i na Kosovo, da bi u naredna četiri stoleća ubistvima, pljačkom i nasilnim prevođenjem desetina hiljada Srba u islam i albanstvo (o tome su napisani tomovi i tomovi knjiga) postali većinski etnos u tim krajevima. Više od 90 odsto spomenika srpske kulture oni su porušili. Uništili su ili oskrnavili gotovo sve freske u preostalim crkvama, razneli kulturne relikvije i bogatstvo, razorili groblja, dvorce srpskih careva i kraljeva pretvorili u hareme. Albanac Sinan-paša, veliki vezir Turske, čak je 1594, iz groba otkopao i na lomači spalio i mošti Svetog Save, osnivača srpske crkve i najvećeg nacionalnog svetitelja... No, vratimo se današnjem vremenu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: April 12, 2011, 04:34:24 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


ALIJANSA PORAŽENIH

U proleće 1945. Josip Broz Tito useljava se u kraljevski dvor u Beogradu. U martu iste godine njegova vlast proglašava specijalni zakon kojim se armiji od nekih 200.000 Srba, koje su Albanci za vreme okupacije proterali sa Kosova, zabranjuje povratak njihovim kućama. Tako je počelo. Ubrzo se uklanja granica sa Albanijom i otuda će se na srpska imanja useliti desetine hiljada Albanaca. Kosovo, istovremeno, dobija poseban ustavni položaj autonomije, a ispred terora Albanaca u druge krajeve Srbije beži više od 300.000 Srba. Konačno, Tito 1974, proglašava Ustav kojim Autonomno Kosovo postaje apsolutno nezavisno od Srbije i sa pravom veta na svaki zakon donet u Srbiji. Ekonomski slaboj Srbiji nameće se obaveza da, svakog dana, Kosovu poklanja oko 800.000 dolara!

Zašto je to Tito činio? Vođu jugoslovenskih partizana i utemeljivača komunističke Jugoslavije decenijama vaspitava Kominterna. U Kominterni, pak, glavnu reč vode komunisti nacija poraženih u Prvom svetskom ratu: Nemci, Austrijanci, Mađari, Hrvati, Bugari. Oni već 1923. donose odluku o razbijanju versajske Jugoslavije, koja je po njima, nakazno dete francuske i srpske buržoazije. Kominterna je za boljševičku Evropu i nove granice. Austrijancima obećava Tirol, Nemcima Alzas i Loren, Mađarima deo Rumunije... Jugoslaviji je određena najgora sudbina: da nestane! Država je položena na poslužavnik, ali tako da surovo bude kažnjena Srbija (ratna pobednica) i da se razdele njene nacionalne teritorije: žitnica Vojvodina Mađarskoj, Makedonija Bugarskoj, Dalmacija i delovi Bosne Hrvatskoj, a Kosovo Albaniji. Komunistička partija Jugoslavije podržava i bori se za takve podele. Oni koji su bili protiv (svi srpski delegati u Kominterni) nestali su u Staljinovim gulazima.

Istorija je, međutim, udesila da Tito i njegovi komunisti (opet po nalogu Kominterne) 1941. povedu ustanak protiv nemačkog okupatora i da, uz pomoć Crvene armije, nekadašnji rušioci Jugoslavije postanu njeni obnovitelji. Ali kako su je obnovili? Tako što su se držali starih uputstava i rasprodaju srpskih zemalja obavili unutar Jugoslavije!

Nameće se logično pitanje: Kako su to Srbi, kao većinski narod u jugoslavenskoj konfederaciji, dozvolili? Nacija je bila biološki invalidna i od svega umorna. Ne zaboravimo: samo u Prvom svetskom ratu poginulo je oko 1,6 miliona Srba, a približno toliko i u narednom. Srbi jesu dobili oba rata, ali su izgubili trećinu stanovništva. Povrh svega, njima je 1945. nametnut jedan totalitarni režim ideološkog jednoumlja koji je surovo kažnjavao i najmanji pokušaj otpora. Utapanjem u takvu Jugoslaviju, pokidane su i tradicionalne veze Srba sa Francuskom i zapadnom Evropom, a nisu se mogli osloniti ni na pravoslavnu Rusiju, jer je ona već odavno bila u vlasti slične nesreće.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: April 12, 2011, 04:34:32 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


ALBANCI ZA TITA, SRBI PROTIV NASILJA

Gospodin Kadare kaže da je potrebno ispitati ko stvarno živi dramu na Kosovu, a ko je postavlja kao predstavu. Pa da vidimo.

U Đakovici, 27. januara 1950, Titova vlast minira crkvu Hrista Spasitelja u kojoj su bile sahranjene kosti oko 5.000 srpske dece pomrle od gladi u Prvom svetskom ratu. Albanci od ruševina crkve grade javne klozete u gradu... U Peći, 16. marta 1981, Albanci pale vekovima staru zgradu Srpske patrijaršije... U selu Samodreži, 3. juna 1982, Albanac Ferat Mujo (doseljenik iz Albanije) ubija Danila Milinčića. Deset godina ranije, ubijen je Danilov otac Slavoljub, a 1944. i deda Marko... U selu Meće, 4. jula 1981, u tridesetom napadu na kuću, Albanci ubijaju Miodraga Šarića. Udovica Smiljka i njeno četvoro dece danas su jedini Srbi u tome mestu koje je 1945. bilo srpsko... U Prištini, na ulici, 9. juna 1983, albanska deca su posula benzinom i zapalila 13.-godišnjeg Dejana Antonovića.. Albanac Ahmet Ljatifi, milicioner i član jugoslovenske komunističke partije, 28. avgusta 1988. pokušava da siluje igumaniju manastira Gračanica. U selu Bivoljak, 17. oktobra 1988, albanska deca otkopavaju iz svežeg groba šestomesečne blizance Ranka Savića i rastržu leševa.

Ovakvi, pa i grozniji, primeri zločina mogu se ređati u nedogled. Srbi su u leto 1988. izašli na ulicu i zatražili kraj nasilja i okupacije. Zatražili su i rušenje Titovog Ustava. Albanci su uzvratili demonstracijama podrške Titu i strategiji uništenja Srbije.

Delim sa Ismailom Kadareom zabrinutost za budućnost srpsko-albanskih odnosa koji su na rubu ratne provalije. Taj ponor se može izbeći uz obostrano više razuma i manje strasti, ali ne i falsifikovanjem istorije i obmanama kojima se traži alibi za zločine. Iskustvo uči da samo suočenje sa Istinom leči od mržnje i predrasuda. Albanac Esad-paša je, sve dok nije zarobljen, branio tursku carevinu u ratu sa Srbijom 1912. godine. A kad su Srbi počasnim plotunima odali priznanje njegovom junaštvu, darovali slobodom i njega i njegove vojnike, kad se uverio da pobednik ne postupa osvetnički sa albanskim stanovništvom, stari paša je zaplakao. Umro je 1918. u Parizu. Poslednje reči su mu bile: Sahranite me među Srbima! I, eno, na srpskom vojničkom groblju u Parizu, i danas, uzdiže se jedno turbe među krstovima.

I još nešto. U zemlji u kojoj živi Ismail Kadare posle Drugog svetskog rata je nasilno albanizovano oko 350.000 Grka i Srba. Da li je on ikada protestovao? U toj zemlji, koja je i danas pozornica najortodoksnijeg staljinizma, malo je Albanaca koji nisu bar jednom izloženi torturi, a hiljade njih prošlo je i kroz Enver Hocine konc-logore. Da li se gospodin Kadare ikada pobunio? Emil Zola je veliki pisac i zbog toga što je ustao u odbranu dostojanstva samo jednog čoveka, kapetana Drajfusa, rizikujući da ga rastave i od glave a ne samo od Francuske.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: April 12, 2011, 04:34:41 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆKOEKUDE SRBIJO


KAKO VODITI I DOBITI BOJ NA KOSOVU

Beseda na književnoj večeri u Zrenjaninu, 2. aprila 1989.

Februara 1974, kada je proglašen oktroisani ustav koji je ukinuo Srbiju, u Beogradu su, u slavu tog čina i po zapovesti Josipa Broza, grunuli topovi.

Marta 1989, Srbi su jedni drugima čestitali okončanje deceniju i po duge ustavne suspenzije njihove države, a ratni plotuni po Kosovu i Metohiji označili početak jednog dramatičnog i krvavog vremena u kome će Srbija morati da brani povraćeno pravo na svoje postojanje.

Sve što je oteo pod skutom Musolinija i Hitlera, a kasnije, u takozvanoj Titovoj Jugoslaviji, to i utvrdio i proširio, velikoalbanski osvajač i okupator ne želi da izgubi skupštinskim glasanjem.

Šest vekova posle boja na Kosovu, janjičari islama, ovog puta pod albanskim zastavama, potegli su oružje na Srbiju.

Prema toj objavi rata, koji je već počeo, dužni smo da se postavimo odlučno i veoma trezveno.

Epskom zanosu i hipnotičkoj veri u istorijsko iskustvo tolikih bitaka koje smo vodili i dobili, moramo nadrediti promišljenu analizu svojih i snaga agresora.

Oslobodimo se zabluda. Nama rat nije objavipa šačica izmanipulisanih albanskih nacionalista i separatista, kako obmanjuje zvanična propaganda.

Izuzev hrvatskih ustaša, mi nikada nismo imali tako primitivnog, u mržnji fanatizovanog i monolitnog neprijatelja.

Na nas je potegnuto oružje u trenutku kada se u prosečnom arnautskom braku rađa osmoro, a u srpskom samo dvoje dece, i kada prosečna starost Šiptara na Kosovu i Metohiji iznosi svega 24 godine.

[postavljeno polovinom februara 2009]
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: