|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: April 12, 2011, 02:31:32 pm » |
|
**
VUK DRAŠKOVIĆ — ODGOVORI
Kniževniku Ismailu Kaderu
Tirana, ALBANIJA
...Nema, kolega Kadare, u Evropi naroda koji je, kao što su Albanci, sa takvim kolektivnim zanosom, čak i fanatizmom, služio turskom okupatoru! To malo pleme je Osmanovića carstvu dalo 25 velikih vezira, 43 sadriazara, nebrojeno paša, aga, begova i janjičara.
Zagazivši na Balkan, Turci su se pokazali kao prvoklasni psiholozi. Uočili su odmah rajetinsku malaksalost Bugara, grčki mamurluk od daleke prošlosti, raskopčanu slovensku dušu Srba ispod ogrtača gospodske Vizantije i njihovu opijenost svežim sećanjem na sjaj, pre svega duhovni, svoje raskomadane carevine. Nije im, međutim, promaklo ni to da plemena, koja su zatekli u brdima Albanije, sem navike da po klancima presreću trgovačke karavane i da se u ravnicu spuštaju samo pljačke radi, nemaju nekih naročitih istorijskih uspomena!
Mnogi istoričari tvrde da su rodonačelnici tih plemena doseljeni, kao vizantijske sluge i najamnici, tek u 10. ili 11. veku, verovatno sa Kavkaza, ali svakako najmanje četiri stoleća nakon što su Srbi naselili prostore sadašnje Albanije. U svakom slučaju, Konstantin Porfirogenit ne spominje nijednom rečju njihovo postojanje, a nema im traga ni u Letopisu popa Dukljanina.
Teško je, naravno, prosuđivati ko se kome više obradovao: da li Turci plemenima koja su prespavala vekove i vekove grčke, rimske, vizantijske i srpske kulture ili, pak, ta plemena Turcima, koji na vitkim azijskim bedevijama ne nosahu ničeg drugog sem mača i volje za rušenjem i otimanjem.
Sigurno je jedno: između osvajača i osvojenog nije bilo civilizacijskog nesporazuma. Nova vlast uzima za ruku čoveka sa albanskih krša, vodi ga u pitominu, prema srpskom Skadru i srpskom Elbasanu, a zatim ga, kroz Rugovsku klisuru i preko Prokletija, dovodi i na srpsku Metohiju i srpsko Kosovo.
Tom siromašnom brđaninu Turci garantuju legalizaciju pljačke: isprva srpska imanja, potom i okunice, zatim i kuće, najposle i srpske devojke i crkve i ljudske glave — sve je to uzimao nekažnjeno. Za uzvrat, primao je tursku veru i menjao ime: nema, pre Turaka, kolega Kadare, ni Vašeg imena u Albaniji!
Islaminizirani Arnautin zavodi svoj poredak u Skadru, ni najmanje ne hajući za suze mlade Gojkovice koje su kapale niz zidove te srpsko-vizantijske i gospodske građevine. On nije kadar, i ne treba ga ni kriviti zbog toga, da se ushiti lepotom ni Gračanice ni Visokih Dečana: kidiše da u te bisere evropske i svetske kulture spraća, opljačkane, ovce i goveda!
Izdržljivost Srba je, naravno, morala popustiti pod tim dvostrukim, azijatskim i albanskim, zulumom. Mnogi ginu u bunama, mnogi bivaju odvedeni kao sužnji u Aziju, mnogi beže u Austriju i Rusiju. A mnoge od onih koji su ostali u Malesiji, oko Drima, oko Škumbe, u Skadru, oko Skadra, u Metohiji i Kosovu, da čuvaju svoju zemlju i svoje istorijske svetinje, zahvatiće žrvanj terora toliko nesnošljivo da će morati da kleknu pred nasiljem!
U Makedoniji, Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori i ostalim srpskim krajevima, Srbi su, prelazeći u islam, postajali Turcima. U današnjoj Albaniji, u Metohiji i Kosovu, oni su, prihvatajući islam, postajali — Arnautima!
U oba slučaja, konvertit je navlačio odeću svog okupatora. Toliko se Arnautin bio umilio turskom gospodaru, da mu je on, bukvalno, podario svojstvo gospodara nad srpskim krajevima i još mu dopustio ne da turči hrišćane, već da ih, kao stvarni okupator, i — poarnaućuje!
...Da li su, kolega Kadare, Metohija i Kosovo svojina onoga duha koji je zidao, zlatom oblagao i na nebeski način ukrašavao Bogorodicu Ljevišku, Devič, Gračanicu, Visoke Dečane... ili onoga, pak, duha koji hoće da ih pretvori u konjušnice i koji u njih odlazi sa čekićem i dletom, da iskopa oči svecima na freskama?!
Sa koga to civilizacijskog stajališta Hram Svetih Arhangela pripada onome ko ga je srušio i ko i danas, četiri veka posle zločina, odlazi do ruševina Hrama da se tamo oneredi, da nastavi sramotu predaka i da je potvrdi?!
...Valjalo bi pozvati i psihopatologe sveta da dođu na Kosovo i Metohiju: da ispitaju zašto albanski bolničari siluju i dave porodilje Srpkinje, zašto lekari osakaćuju srpsku decu, da pregledaju šiptarskog momka koji je oslepeo manastirskog vola i da provere svoje, do sada važeće, hipoteze o mogućim i nemogućim razmerama ljudske mržnje!
...Bizmark je, u svoje doba, govorio da je Srbija "balkanski jež" koji se sklupča u bodlje pred svakim neprijateljem. Zašto taj "jež" drema već četiri decenije, gde su mu bodlje i dokle dosežu mogućnosti srpskog poniženja i trpljenja?
...Neki, opet, smatraju da koreni te nacionalne paralize nisu religijske i nebeske, već psihijatrijske i "klasne prirode". Apostoli socijalizma su — kažu oni — Srbima nametnuli kompleks iracionalne krivice, koja ih drži na kolenima. Hteli bi da ustanu, a ne mogu da ustanu: nešto zapinje i u svesti i u podsvesti...
...Mnogi srpski komunisti, doduše, pokušavaju da raskrinkaju zaveru apsolutne laži i — nestaju u staljinskim logorima! Samo oni Srbi-revolucionari koji priznaju nepostojeće zločine i grehe svoga naroda uživaju poverenje svog Pape i svog, moskovskog, Vatikana! Sveti interesi revolucije traže od njih da arnautske razbojnike, kačake, koji proklamuju uništenje Srba i priključivanje Kosova i Metohije Albaniji, prigrle kao "klasnu braću" i saveznike...
..."Nenarodna" i "velikosrpska" Kraljevina Jugoslavija ukinula je na Kosovu i Metohiji kmetstvo i čifčijske odnose. Ta država tamo donosi evropske principe građanskog, obligacionog, porodičnog i krivičnog prava, i razbija vekovni mrak turskog i arnautskog bezakonja.
Šiptari su predsednici opština, poslanici, oficiri, senatori. Primera radi, od osam predsednika opština u đakovičkom srezu 1940. godine njih sedmorica su — Šiptari. Pri svakom sreskom sudu, postoji i šerijatski kadija. Niko Arbanasima ne zalazi u avliju, niti im dira u veru, obraz, običaje. "Velikosrpska" vlast pribegava blagoj prisili samo onda kad Šiptar ne dozvoljava svojoj deci, posebno ženskoj, da idu u školu. Arnauti su vlasnici bezmalo svih pilana, mlinova, trgovačkih radnji, pekara, hotela, hanova...
Ništa manje neoprostiv je i greh prećutkivanja i namernog zataškavanja arnutskih zločina u oba svetska rata: u Prvom nad polumrtvom srpskom vojskom i narodom koji su se povlačili kroz Albaniju i u Drugom nad srpskom decom, ženama i starcima na Kosovu i Metohiji!
Zločin je, takođe, naknadno poricati istinu da su srpski komunisti ti koji, u Drugom svetskom ratu, uzdižu mit Envera Hodže i pomažu svom "klasnom bratu" da osnuje i svojoj volji potčini albansku Komunističku partiju!
Kaže Seren Kjerkegor: Onaj ko shvata prošlost, unatragu je okrenuti prorok.
A ja kolega Kadare, nikako da isplivam iz prošlosti, mada sam odlučio da Vam pišem zbog sadašnjosti, a najviše zbog budućnosti.
...Razumnim ljudima zastaje dah pred saznanjem da je za četiri godine okupacije, od 1941. do 1945, arnautski fašizam proterao oko 100.000 Srba sa Kosova i Metohije, a da je više od 300.000 tih očajnika proterano tek kasnije, tek nakon poraza fašizma i revolucionarne pobede!
Predsednik vlade fašističke Albanije, Mustafa Kruja, zadivljen lepotom Pećke Patrijaršije i Visokih Dečana, kaže 1942. jednom italijanskom generalu: Ovo je njihovo (srpsko), ovo je tapija! Mašio se za kesu i, zlatom, darovao te duhovne svetinje.
Četiri decenije docnije, Pećka Patrijaršija je — u plamenu! Socijalistički piromani na kolac obložen pivskom flašom nabijaju Đorđa Martinovića, Srbina iz Gnjilana. Siluju decu, i mušku i žensku, siluju starice i bolesnice u kolima hitne pomoći, prebijaju ruke kaluđericama, truju srpske bunare, a u zemljišne knjige crkve upisuju kao džamije!
Kolega Kadare! Ta zverstva, koja paralizuju i reč i misao, albanski fašista i gospodin Mustafa Kruja ne bi dozvolio!
Dozvoljava ih i podstiče, međutim, revolucionarna vlast Envera Hodže i Ramiza Alije, kojoj Vi predano služite, a i revolucionarna vlast u Prištini i Đakovici, koja vaskrsava srednji vek i harači predelima razdrobljene, pogažene i nepostojeće, ali i dalje "hegemonističke" Srbije!
Albanstvo je jedina vera za sve Albance! — naređuje Enver Hodža i — mrak guta više od 150.000 Srba u Albaniji. Svi su poarnaućeni, a da njihova matična domovina nije nikada poslala ni najobičniju protestnu notu u Tiranu!
U jednoj Albaniji — arnaućenje, a u drugoj, kosovsko-metohijskoj, teror i progonjenje. Revolucionarni Beograd i revolucionarna Tirana su u zavadi, ali zbog različitog odnosa prema Staljinu, a ne prema srpskom stradanju!
Sve do 1981, do javnog zahteva za priključenje Kosova i Metohije "matici" Albaniji, u Beogradu se, čak, nije smelo ni spomenuti to stradanje. Doktrinarno-atrofirana svest je verovala da Srbi ne mogu biti gaženi, da oni jedino gaze, pa je, sa fanatizovanom revnošću starim lekcijama Kominterne, neprestano grmela o — borbi protiv "velikosrpske hegemonije"!
Vaš i moj kolega, vodeći srpski pisac Dobrica Ćosić, proglašen je 1968. za jeretika i još je pod zvaničnom anatemom, zbog toga što je upozorio na kosovsku ranu i što je, u prikazu međunacionalnih odnosa u toj pokrajini, iskročio iz vekovnih spletki Vatikana, germanofilstva Druge i srbožderstva Treće internacionale!
Često se menjaju neke oznake na albanskoj zastavi. Iznad orla je stajao polumesec, dok je Turska pomagala stvaranje Velike Albanije. U Drugom svetskom ratu, iznad orla je — fašistička sekira. U ovom sadašnjem pohodu na srpske zemlje, sekiru je smenila — petokraka. Kojega to podupirača veliko-albanstva ona simbolizuje?
...Od mojih učitelja u školi, iz knjiga, iz novina, brošura Komunističke partije kojoj sam dugo pripadao, saznavao i sam, jedino, "istinu" o — šiptarskom stradanju i velikoj srpskoj hegemoniji. Bio sam poverovao. Zavezanih očiju i opijenog uma, širio sam tu laž dalje i tek u zalasku mladosti otreznio se od velike podvale. Potrošio sam svoje najleše godine kao ošamućeni najamnik Velike Albanije!
Velikoalbanski šovinizam je maksimalno koristioj i iskoristio beznađe Srba na Kosovu i Metohiji, koji od svoje, srpske i jugoslovenske, vlasti i države nisu smeli da se odupru arnautskom nasilju!
Dželat je vršio svoj posao, odeven u haljine žrtve, a žrtva je prikazivana kao dželat i slikana u njegovoj odeždi. U toj pomrčini obmana i suspendovanih istina, crveno-crni barjaci iz Tirane, tapija tuđeg suvereniteta, stigli su do Ibra i Morave!
Kada nema jaže ni ustave, voda samu sebe neustavlja — jednostavno i sa mudrošću poslovice, reče srpski pesnik Milan Komnenić.
Sve je to, bez sumnje, dobro poznato i Vama i onima kojima Vi služite, kolega Kadare. Ali ni Vama ni njima, izgleda, nije jasno da, ipak, postoji neki zid o koji se mogu, i hoće, razbiti aneksione ambicije Tirane i Prištine!
Kao da su temelji Velike Albanije ukopani u verovanje da je laž večna i da srpski narod nikada ne može pronaći izlaz iz lavirinta izdaje i zavere!
Za nekoga ko živi u "revolucionarnom raju" Envera Hodže ili u odmetnutom Kosovu Fadilja Hodže, sasvim je i logično opredeljenje da nema puta do — istine.
Nijedna logika i bilo kakve okolnosti ne mogu, međutim, opravdati ignorisanje srpskog naroda, njegovog dostojanstva i čitave istorije.
Taj narod, ipak, postoji. Taj narod je već ispio sve pehare svog poniženja. Biti ili ne biti! — neispijena je još samo ta, hamletovska, čaša i ona mora da se podigne!
Iskustvo je — poučava Fridrih Niče — tek ono koje je iscurilo iz vlastitog bola. Iskustvo o kosovskom zlu, baš zato što razobličava njegovu suštinu, u funkciji je dobra, pa makar to dobro, što bi rekao Lav Šestov, bilo plaćeno i — novom Golgotom!
Od aprila 1941. trpi se teror i trpljenje se, evo, kruni gnevom, onim Aristotelovim gnevom koji je mamuza pregnuća i pravde i koji priprema duh za velike poduhvate!
Nije taj gnev okrenut šiptarskoj omladini, koju zbog nekakvih pesmica i parola danas upućuju u zatvore. Ta zavedena mladost zaslužuje milost i sažaljenje. Gnev pogađa njihove vaspitače i očeve, one koji konstruišu zločine, a zatim svoju decu osuđuju na robiju, sa ciljem da sakriju sebe i da, pred Evropom i svetom, prikažu "albansko stradanje"!
Kosovo je Srpska najskuplja reč — kaže književnik Matija Bećković, a u Tirani, Đakovici i Prištini baš to zaboravljaju.
To Polje je za Arnaute geografija, a za Srbe vrelo njihove kulture, epa i vere, Alfa i Omega njihovog postojanja!
Kosovo može biti svačija prošlost, samo ne srpskog naroda. Reč prošlost na Kosovu gubi svoje značenje. Knez Lazar i danas pričešćuje vojsku, Kosovka Devojka jednako poji vinom ranjene junake u svim vekovima, još su graditeljske skele oko Visokih Dečana, još Majka Jugovića drži u krilu ruku sina Damjana, telali carski javljaju o zidanju Svetih Arhangela, a srpska kruna zakopana u prizrenskoj Bogosloviji i sad čeka oslobodioce!
Kosovo je u Srbima i zato — s onu stranu smrti i vremena. General mrtve vojske postaje onaj ko to prenebregne!
Niko toliko ne prezire Albance kao njihovi "generali" koji podstiču mržnju prema Srbima i guraju svoj narod u fatalnu avanturu aneksije Kosova i Metohije!
Nemci danas shvataju i priznaju da ih niko nije toliko mrzeo i unesrećio kao onaj Nemac koji ih je poveo u "istorijsku slavu" da — osvoje Rusiju!
...Minut je do dvanaest, kolega Kadare, da pomognete da do takvog dana i časa ne dođe.
Prestanite služiti nacionalnoj "emancipaciji" koja se osvaja mržnjom, zločinima i džihad-planovima o komadanju Srbije!
Već je opšte mesto evropske civilizacije da samo ljudi zdrave pameti i toplog srca imaju pravo da stvaraju onu moralnu svest kojoj je ime — nacija.
Žigošete bezakonje, ideološki i verski fanatizam, laž, nasilje. Planite književnim i ljudskim stidom zbog varvarstva Vaših sunarodnika koji misle da prošire Albaniju i osvoje sreću — silovanjem srpske dece i rušenjem grobova. Okuražite one Šiptare po Kosovu i Metihiji kojima nije do takve sreće, ali to pokazati i reći danas ne smeju.
Sve drugo, verujte, vodi u opasnu pustolovinu!
S najboljim željama,
U Beogradu, 18. juna 1987.
Vuk Drašković
P.S.
U Vašoj novoj knjizi, u priči SVADBENA POVORKA SE ZALEDILA, Vi današnja šiptarska divljaštva na Kosovu i Metohiji nazivate — ustankom! Prećutali ste, međutim, pojašnjenje da je reč o ustanku protiv čovečnosti, kulture, morala i samog ljudskog razuma. Verujete li, zbilja, da Evropa i svet nikada neće saznati istinu?!
|
