Đorđe Martinović — Mučenik s Kosmeta
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Prećutana istorija « Đorđe Martinović — Mučenik s Kosmeta
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Martinović — Mučenik s Kosmeta  (Pročitano 15785 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Mart 04, 2011, 10:26:15 am »

*




ĐORĐE MARTINOVIĆ

Đorđe Martinović (rođen 1928,[1], umro 6. septembra 2000. u Čitluku kod Kruševca[2]) je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. [2]

Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija,[1] a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.



Događaj
1. maja 1985. u 13 časova, Đorđe Martinović je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom na gore, a na drvo bila nataknuta kroz grlić.[3] Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i, polomljena, ostala u utrobi žrtve.[4][5]

Martinović je smogao snage da se dopelja do puta, odakle je prebačen u prištinsku bolnicu. Hitnu operaciju vađenja flaše vodila su tri hirurga, od kojih su dvojica bili etnički Albanci. Oni su naknadno pozvali trećeg hirurga, Srbina dr Moračića, uplašeni od flaše i srče koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije opisao da je prizor koji je zatekao bio "jeziv".[4]

Prva vest o događaju objavljena je tri dana kasnije, 4. maja 1985. u beogradskoj Politici. Glasila je:[2]
"Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi."
("Politika")

Da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja govorilo je i prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana, a kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista.[3] O zločinu je pisala cela domaća i strana štampa.[4]



Razvoj slučaja
Kako je priča dospela u medije, javnost se uznemirila, a slučaj je počeo postajati simbolom nasilja nad Srbima na Kosovu i srpskog nezadovoljstva i osećaja viktimizovanosti. Suočeno sa pričom u grotesknom nesuglasju sa zvaničnom mantrom o bratstvu i jedinstvu, bojeći se da bi priznanje da je kosovski Srbin sodomizovan u etnički i verski motivisanom zločinu mržnje ojačalo srpski nacionalizam u SFRJ ili čak dovelo do pobune Srba, komunističko rukovodstvo odlučilo je da učini sve da zločin ne bude pripisan etničkim Albancima i da priča dobije drugačiju predstavu u javnosti, kako bi izgledala potpuno iskonstruisanom.[6][4] Prema pisanju Glasa javnosti iz 2000, slučaj je "vodio" moćni Slovenac Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef kontraobaveštajne službe SFRJ.[2][4]

U posetu Martinoviću, koji je još bio u teškom životnom stanju, dolazi njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu, i zahteva od njega da prizna da se sam nabio na flašu u homoseksualnom autoerotskom aktu. Ivanović je godinu dana kasnije u ispovesti za časopis Intervju naveo da ga je na ovo naterao izvesni general Stojanović. Nakon ovoga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu za Zrenjanin.[2]

Martinović je zatim iz Prištine prevežen na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, gde je ponovo operisan. Tim od pet lekara koji je predvodio dr Ćeramilac potpisuje dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje, u kojem medicinski stručnjaci potvrđuju nalaze veštaka. Onda je traženo super-superveštačenje od ljubljanskog akademika Janeza Malčinskog, čiji je zvanični nalaz sadržavao i ocene da je samopovređivanje moguće[6] (po nekim izvorima, i ocene da nije moguće[2]). Za sve to vreme, dok je teško bolesni Martinović ležao na VMA, nastavlja se sa iznuđivanjem priznanja o samopovređivanju, od strane Vukašina Trumpića i Gradimira Popovića iz pravosuđa, i uz prisustvo policije. Tadašnji načelnik VMA, general Vladimir Vojvodić, je odobrio ispitivanje. Njegov zamenik, Srđan Krstinić, kasnije admiral u Armiji Republike Hrvatske, insistirao je da se Martinović izbaci sa VMA.[2]

Đorđa Martinovića potom prebacuju u London, gde ga u bolnici "Sent Džordž" dva puta operiše proktolog dr Piter Holi. Dr Holi je posle operacije izjavio:[4]

"Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izvršile najmanje tri osobe."

Dr Piter Holi je nakon ovoga od Janeza Malčinskog dobio pismo preteće sadržine "zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije".[2]

Za zvaničnu Jugoslaviju, zaključak je bio drugačiji. Vlasti su uz drugo saopštenje sa nalazom o "samopovređivanju", suprotno prvom saopštenju iz Gnjilana, priložili nalaz iz Ljubljane, kao i dobijenu izjavu samog Martinovića.[3] 56-godišnji Đorđe Martinović se, prema zvaničnoj verziji, upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je krenuo naopačke. On je neprijatni incident naprosto svalio na albanske separatiste, istovremeno ga iskorštavajući u propagandne svrhe za demonizaciju Albanaca i oslikavanje Srba kao žrtava.[6] Sam Stane Dolanc je zaključio slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana:

"Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa... Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harikiri."
(Stane Dolanc)

Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom.[2][4]

Grupa srpskih intelektualaca i novinara pisala je domaćoj i svetskoj javnosti protest pod naslovom "Istina nabijena na kolac".[3] Pisac i akademik Dobrica Ćosić molio je za razrešenje slučaja u javnom pismu upućenom admiralu Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, predsedniku Skupštine Srbije, bez odgovora.[4][2]

Skupština SFR Jugoslavije raspravljala je o "slučaju Đorđa Martinovića" osam puta bez rezultata. U Skupštini SR Srbije, rasprava je šest puta odlagana, jer su rukovodioci tvrdili da, prema Ustavu SAP Kosovo, Skupština Srbije nema nadležnost nad slučajem.[4] Pokrajinsko rukovodstvo, kojim su dominirali etnički Albanci, podržavalo je tezu o samopovređivanju tokom autoerotskog akta.[5] General Milan Daljević iz Uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, tvrdio je da JNA nema nikakve veze sa slučajem. General Petar Gračanin, koji je na mestu sekretara unutrašnjih poslova zamenio Dolanca, je zahtevao da se predmet Đorđa Martinovića zaključi.[2] Prema pisanju Glasa iz 2000, savezni javni tužilac Miloš Bakić odlikovan je visokim odlikovanjem, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića.[2]

Njujork tajms je 1986. pisao kako je slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim pojedinostima na televiziji i u štampi.[5]



Epilog
Po tužbi Đorđa Martinovića, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine presudu prema kojoj je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100.000 nemačkih maraka. Nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena. Izvršenje presude su, prema Miloradu Bajiću, sprečili savezni sekretar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula, koji su naložili da predmet bude pohranjen u Arhivu SSNO.[1][4]

Martinović je posle pet operacija konačno pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu i naselio se u selu Čitluk kraj Kruševca,[4] gde je i preminuo 6. septembra 2000. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, tri sina, kćerku i desetoro unučadi.[2] Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999.[4]



Nasleđe
Sliku stradanja Đorđa Martinovića ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović u svojoj slici 1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), koja ga prikazuje u jasnoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom policije.[3][6]

O zločinu su snimljena i dva dokumentarna filma, Strah od istine i Optužujemo, režisera Milorada Bajića, koji su snimani svugde gde se kretao povređeni Martinović.[4] Filmovi su prikazani, jedini put za dugo vremena, 1986. na festivalu dokumentarnog filma u Domu sindikata u Beogradu.[7] Emitovanje ovih filmova na Radio-televiziji Srbije odbili su potom redom svi generalni direktori ove kuće: Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov i Aleksandar Tijanić. Emitovanje na BK televiziji odbila je njihov glavni urednik Bojana Lekić.[4] Bajić je nekoliko puta pozivan da donese filmove, ali je emitovanje svaki put otkazivano u poslednji čas.[1] Ovo nisu jedini filmovi ovog autora koje RTS ne želi da emituje.[8] Objavljivanje filmova na nacionalnoj televiziji zahtevali su 2006. u otvorenom pismu predsedniku Tadiću i predsedniku Vlade dr Koštunici, 350 studenata-članova Parlamenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Mladen Mrkalj, prof. dr Zoran Krivokapić, jedan od Martinovićevih lekara, sam Bajić, te prof. dr Svetislav Nikić, šef Neuropsihijatrijske klinike VMA.[9] Bajić je povodom slučaja Martinović nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja, ukupno 11 pisama, na koja nije odgovoreno. On tvrdi da je tiraž tri knjige, koje su napisane o slučaju, otkupila uglavnom UDB.[4][1]

Glas javnosti ocenio je da je vest o događaju bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice CK SKS godinu i po dana kasnije.[2] Slučaj je, kao simbol i metafora četiri puta pomenut i na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom.[4]

Književnica Svetlana Velmar-Janković je podsetila na slučaj Đorđa Martinovića u svom autorskom članku u Večernjim novostima povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februaru 2008. Prema njenoj oceni je "slučaj" Martinovića, "kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja".[10] I vladika Atanasije Jeftić pisao je kako je "ovaj napaćeni čovek... živo oličenje stanja i stradanja srpskog naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990". [11]

Slučaj Đorđa Martinovića podigao je, zbog svoje prirode, jugoslovensku javnost na noge, ali ovo je bio samo jedan od nebrojenih slučajeva nasilja nad nealbancima na Kosovu 1980-tih.[3] Nezadovoljstvo ovakvim razvojem događaja i odnosom srpskih komunista, i rešenja koja je u svom političkom programu ponudio Slobodan Milošević, igrala su presudnu ulogu u njegovom vrtoglavnom usponu na vlast. Vidi i članak Niko ne sme da vas bije!.



Izvori
01. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Kosovski mučenik. Prema tekstovima u listovima Danas i Glas javnosti od 9. septembra 2000, na projektu "Rastko". Pristupljeno 21.02.2008.
02. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 Mučenik s Kosmeta. Dragan Vlahović, "Glas javnosti", 8. septembar 2000. Pristupljeno 21.02.2008.
03. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i Metohiji. 1. deo. Vladika Atanasije Jeftić, na projektu "Rastko". Pristupljeno 21.02.2008.
04. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 Srpski političari ubijali istinu o Đorđu Martinoviću. Milorad Bajić, "Glas javnosti", 22. avgust 2005. Pristupljeno 21.02.2008.
05. 5,0 5,1 5,2 In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians. Henri Kam, specijalno za Njujork tajms iz Prištine, 28. april 1986. Pristupljeno 21.02.2008.
06. 6,0 6,1 6,2 6,3 ((en))Carl Savich on Forgotten Kosovo: Murders, Rapes, and Ethnic Cleansing — Creating an Ethnically Pure "Kosova", 1981—1989. Karl Savič, M.A., J.D., na Byzantine Sacred Art Blog. Sličan tekst takođe na serbianna.com. Pristupljeno 21.02.2008.
07. Srbija dve decenije ćuti o slučaju Đorđa Martinovića. "Kurir", 28. i 29. maj 2005.
08. O košmarima, snovima i nadanjima. Vladimir Crnjanski, "Dnevnik", 2. april 2002. Pristupljeno 22.02.2008.
09 Tražimo istinu o "slučaju Martinović". "Glas javnosti", 21. april 2006. Pristupljeno 22.02.2008.
10. Kosovski nezaborav: Odavno smo izgubili Kosovo. Svetlana Velmar-Janković, "Večernje Novosti", 20. februar 2008. Pristupljeno 21.02.2008.
11. Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i Metohiji. 2. deo. Vladika Atanasije Jeftić, na projektu "Rastko". Pristupljeno 21.02.2008.


Bibliografija
  • Svetislav Spasojević, Slučaj Martinović, Beograd, 1986.

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 04, 2011, 10:26:48 am »

*

PISMO DOBRICE ĆOSIĆA

Porodica Đorđa Martinovića iz Gnjilana, preko novinara Rajka Đurđevića, obratila mi se s molbom da branim istinu stradanja Đorđa Martinovića, koji se sada leči na Vojnomedicinskoj akademiji. Kako ja nemam nikakvih mogućnosti da tu istu saznam i javno zastupam, savest mi nalaže da Vašu savest učinim odgovornom za istinu o slučaju Đorđa Martinovića, službenika Doma JNA u Gnjilanu, o kome je sa jednom novinarskom informacijom i jednim demantujem Pokrajinskog SUP-a iz Prištine, šokirana javnost ove zemlje.

Šaljem Vam tekst novinara Rajka Đurđevića u kome se nalaze izjave porodice Đorđa Martinovića. Tekst je namenjen listu "Duga". Napominjem Vam da to nisu sve činjenice kojima porodica Martinović zastupa tvrdnju da je nad Martinovićem izvršen nečuven zločin.

Vi imate mogućnosti da njih čujete i svojim autoritetom omogućite objavu istine, istine kojom se jedino može, bar donekle, da utiče na smirenje sveopšteg ogorčenja i osećanja građanske i nacionalne poniženosti, koje je zahvatilo sve časne ljude naše zemlje. Apelujem na vas da ovom prilikom ne postupate po onoj kobnoj formuli kapitulanstva u ime "višeg interesa", formuli koja čini idejnu i moralnu osnovu zvanične jugoslovenske srpske politike prema velikoalbanskoj agresiji na srpski narod i našu državnu teritoriju.

Znajte, istinom o Martinoviću, koju treba što pre saopštiti narodu, istinom po svaku cenu, možda se spasava ostatak našeg dostojanstva pred sobom i svetom. Tom istinom, Vi ispunjavate zakletvu koju ste dali, primajući odgovornu i časnu dužnost koju vršite. Ne dozvolite da nas politički slepci, provokatori i šovinistički licemeri guraju u još dublju međunacionalnu mržnju, u još teži politički i moralni bezizlaz. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 04, 2011, 10:27:08 am »

*
NA VEST O SMRTI ĐORĐA MARTINOVIĆA


MUČENIK S KOSMETA

Šiptarski teroristi nabili ga na kolac 1. maja 1985. Istina skrivana 15 godina. "Glas" prvi objavljuje celovit "film događanja"

Agencijska vest, nije objavljena, glasila bi: Đorđe Martinović, mučenik s Kosmeta, preminuo je 6. septembra u selu Čitluk kod Kruševca. Sahrana će se obaviti u subotu u 13 časova u selu Čitluk, u prisustvu najbliže rodbine: supruge Jagodinke, sinova Srećka, Dragana i Gradimira, kćerke Olge i desetoro unučadi.

O Đorđu Martinoviću, kad je postao poznat svetskoj javnosti, prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u "Politici". Glasila je: "Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi".

Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas može slobodno da se kaže, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice godinu i po dana kasnije.

Redakcija "Glasa" objavljuje povodom vesti o smrti Đorđa Martinovića, detalje koji do sada nikada nisu objavljeni, a koji uveliko odgovaraju na istinu koja je do sada bila skrivana od javnosti.

Činjenice su sledeće: Đorđa Martinovića su 1. maja u 13 časova šiptarski teroristi sačekali na njivi i nabili ga na kolac. Na vrhu koca bila je flaša. Flaša je ostala u utrobi žrtve. S poslednjom snagom Đorđe je stigao do puta i bio prebačen u prištinsku bolnicu, gde je hitno obavljena operacija. U teškoj životnoj situaciji, kada je u javnost već procurela vest o događaju, Đorđu Martinoviću dolazi u posetu pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu i primorava Đorđa Martinovića da prizna da je on sam sebe nabio na flašu, jer je bio homoseksualac!? Novak Ivanović, će u ispovesti za časopis "Intervju" posle godinu dana, priznati da ga je na to naterao izvesni general Stojanović. Posle toga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu i seli se u Zrenjanin.

Đorđa Martinovića iz Prištine prevoze na VMA gde pet uglednih lekara na čelu sa doktorom Ćeramilcem, potpisuju dijagnozu da samopovređivanje te vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje i na tom veštačenju ljudi od medicinske struke potvrđuju da to nije mogućno. Zatim se traži super-superveštačenje od slovenačkog akademika Janeza Malčinskog iz Ljubljane koji je zvanično napisao da je samopovređivanje moguće, ali i da nije moguće! Na kraju, Đorđa Martinovića prebacuju u London kod dr Pitera Holija, koji ga dva puta operiše i javno saopštava da samopovređivanje nije moguće. Zbog toga dr Holi dobija pismo od dr Malčinskog koji mu preti "zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije".

Ceo slučaj, inače, danas može da se kaže, vodio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc. Ostaće zapamćeno da je na Televiziji Ljubljana 1987. godine Dolanc izjavio: "Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri", uz široki osmeh. Takođe je danas za objavljivanje da je savezni javni tužilac Miloš Bakić, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića bio odlikovan visokim odlikovanjem, da su ljudi iz pravosuđa Vukašin Trumpić i Gradimir Popović bili na VMA i teško bolesnom Martinoviću iznuđivali priznanje, naravno uz prisustvo policije. Da je sve to dozvolio general Vladimir Vojvodić, tada načelnik VMA u Beogradu, da je njegov pomoćnik Srđan Krstinić, potonji admiral u vojsci Franje Tuđmana insistirao da se Đorđe Martinović izbaci sa VMA.

O tome je svedočio dr Stanislav Nikić, tada šef Neuropsihijatrije na VMA. Da je Branko Mamula, admiral, ostao nem na pismo i molbu Dobrice Ćosića da se slučaj razjasni. Da je general Milan Daljević iz Uprave SSNO, tvrdio da vojska s tim slučajem nema nikakve veze. Da je general Petar Gračanin, šef unutrašnjih poslova SFRJ posle Dolanca, tražio da se zaključi predmet Đorđa Martinovića.

Svi koji su učestvovali u sakrivanju istine o stradanju Đorđa Martinovića, čoveka nekada metafore kosovskog stradanja Srba, svi koji su učestvovali u medijskoj mistifikaciji njegove tragedije, mogu da odahnu. Đorđe je mrtav, među njima takođe ima preminulih, a da li još žive grize noću savest što su to učinili, samo oni znaju.



ODŠTETA Još 1990. godine Sud u Beogradu doneo je presudu da je država dužna da na ime odštete isplati Đorđu 100.000 maraka. Đorđe, na žalost, taj novac nikada nije video.

FILMOVI MILORADA BAJIĆA Ceo slučaj Đorđa Martinovića ostaće zapisan verodostojno na filmskoj traci režisera Milorada Bajića. Hiljade metara trake snimljeno je svuda gde se povređeni Đorđe Kretao. Dva dokumentarna filma nikada nisu prikazana na TV Beograd, zabranama Milorada Vučelića i Dušana Mitevića. I oni su, po svemu sudeći, radili zarad višeg državnog interesa. Srećom, materijal i svedočenja su sačuvana, pa će oni koliko-toliko nadoknaditi katastrofalne rezultate istrage i upornog sakrivanja istine od šire javnosti.


Dragan Vlahović | 08.09.2000 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 04, 2011, 11:13:10 am »

*
NI POSLE 20 GODINA NISU OTKRIVENI POČINIOCI JEDNOG OD NAJMONSTRUOZNIJIH ZLOČINA NA KOSOVU


SRPSKI POLITIČARI UBIJALI ISTINU O ĐORĐU MARTINOVIĆU

O ovom zločinu, koji je ubrzao iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije, pisala je cela svetska štampa, a snimljena su i dva dokumentarna filma

...Albanski zločinci u Gnjilanu zlostavljali su čoveka, nabili mu kocem flašu od pola litra u utrobu, a posle toga političari ondašnje SFRJ licemerno su prikrivali i negirali napad na svog sugrađanina i lažima pomogli proterivanje i iseljavanje Srba sa Kosmeta i užase koji će tek uslediti. Desilo se to u Gnjilanu, prvog maja 1985. godine, Đorđu Martinoviću. Albanski zločinci i separatisti nabili su kocem polulitarsku flašu kroz čmar u utrobu!

Flaša se zaustavila tik pod desnim podrebarnim lukom, a ovaj zločin albanski zločinci su smišljeno počinili kako bi ubrzali iseljavanje Srba sa Kosova koji su se posle toga počeli masovno iseljavati. Flašu su iz utrobe žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski hirurg dr Moračić.

Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su otvorili utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije izjavio: "Prizor koji sam zatekao bio je jeziv". Đorđe Martinović je posle toga operisan još tri puta, jednom na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i dva puta u Londonu.

O ovom zločinu tada je pisala cela domaća i svetska štampa. Samo nekoliko dana posle operacije izvedene na VMA, koju su opsedali novinari bojeći se da se Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, tada moćni Stane Dolanc, ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, šef kontraobaveštajne službe i potencijalni naslednik Josipa Broza Tita, činio je sve da zločin ne bude pripisan Albancima i bude potpuno drugačije predstavljen javnosti.

Uz pomoć Brozovih generala — pre svega admirala Branka Mamule, generala Milana Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja Petra Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu, gde je Martinović bio zaposlen — raznim manipulacijama, obmanama javnosti i skrivanjem istine o zločinu, tok istrage skrenut je u drugom pravcu.

Mnogi iskazi i činjenice o strahovitom činu nasilja su falsifikovani, a javnost obaveštena da je Martinović navodno priznao da se sam povredio. Očigledno je bilo da je reč o zaveri države protiv jednog čoveka i da se od užasnog stradanja i psihičkog i fizičkog maltretiranja pravi lakrdija.

O "slučaju Đorđa Martinovića" raspravljala je i Skupština Jugoslavije osam puta, ali bez rezultata. Skupština Srbije šest puta je odlagala raspravu jer su rukovodioci smatrali da ona nije nadležna prema Ustavu Pokrajine Kosovo. Razrešenju slučaja nije pomoglo čak ni pismo našeg poznatog pisca Dobrice Ćosića, koje je javno upućeno Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom predsedniku Skupštine Srbije.

Milorad Bajić, režiser, novinar, član UNS-a i NUNS-a, autor dokumentarnih filmova "Strah od istine" i "Optužujemo"



U ZLOČINU UČESTVOVALO VIŠE LJUDI Posle operacije u Londonu, u bolnici "Sveti Đorđe", čuveni proktolog svetskog ugleda dr Petar Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću: "Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izršile najmanje tri osobe". Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića, pokrenuo istragu.

ZABRANJENI FILMOVI O ovom strašnom događaju snimljena su dva dokumentarna filma — "Strah od istine" i "Optužujemo" autora Milorada Bajića. Ovi filmovi zabranjeni su i danas za prikazivanje na RTS-u, državnoj televiziji. Filmove su zabranili bivši generalni direktor RTS-a Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov, Aleksandar Tijanić, Bojana Lekić, glavni urednik BK televizije.

LICEMERJE STANETA DOLANCA Posle izjave koju je ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc dao ljubljanskoj televiziji, mediji više nisu pisali o "slučaju Martinović". U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima: "Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića, obustavljena je svaka istraga, suđenja neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio". Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao: "Žao mi je što je Đorđe Martinović srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri". Na tu "dosetku" Dolanca, svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do danas na snazi. Zbog nje je za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj ostao za javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.

POŠTOVANI GOSPODINE TADIĆU Od 1. maja 1985. godine, kada se desio zločin nad Đorđem Martinovićem, pa do raspada Jugoslavije, niko od čelnika srpskog rukovodstva — Draža Marković, Nikola Ljubičić, Ivan Stambolić, Latinka Perović (neki od njih se i sad ne skidaju sa političke scene), pa ni Slobodan Milošević - nisu ni u jednoj prilici pomenuli slučaj Đorđa Martinovića. Znali su oni da se polulitarska flaša koja se našla u utrobi Đorđa Martinovića, u stvari, zaglavila u pravni sistem Srbije i Jugoslavije. O slučaju su napisane tri knjige i snimljena dva dokumentarna filma. Kada su se knjige pojavile u knjižarama, najveći deo tiraža otkupila je i uništila Udba, a dokumentarni filmovi "Strah od istine" i "Optužujemo" i danas su zabranjeni za prikazivanje na nacionalnoj televiziji. Za proteklih 20 godina imao sam prilike da uputim 11 pisama Slobodanu Miloševiću, moleći ga da obelodani istinu o slučaju, ali se on nije oglasio. Ali je zato danas u Hagu sa prijatnim osmehom slušao svoje svedoke, koji su četiri puta pomenuli slučaj Đorđa Martinovića koji je postao simbol i metafora stradanja srpskog naroda na Kosmetu.

Paljenje Pećke patrijaršije, silovanje monahinja, trudnica, starica i maloletnica, skrnavljenje grobova, rušenje crkava i manastira — pa i danas — kako bi se podstaklo iseljavanje. Posle četiri teške operacije, Đorđe je pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu, gde su ga Šiptari unakazili. Kupio je kućicu u selu Čitluk kraj Kruševca i očekivao da će mu država pomoći i dati bar ono što je sud presudio. Zahvaljujući Drugom opštinskom sudu u Beogradu, akademiku dr Vojinu Šuleviću i dr Obrenu Popoviću, na sudu je dokazao da je nad njim izvršeno nasilje. Drugi Opštinski sud uzeo je u obzir izjave dr Petera Holija, kao i specijalne komisije, kako bi se utvrdila istina o slučaju Đorđa Martinovića. Na čelu ove komisije bio je dr Vladislav Dožić, a nalaz je od tada sklonjen od javnosti. Sud je presudio da mu se zbog pretrpljenog bola, patnje i narušenog zdravlja isplati 150.000 nemačkih maraka. Ova presuda nikada nije ostvarena, a izvršenje su sprečili bivši ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula. Oni su naredili da se ceo predmet stavi u Arhivu SSNO-a u Nemanjinoj ulici i zaključa iza sedam brava.
U selu Čitluk kraj Kruševca smestio je Đorđe svoje sinove Srećka, Dragana i Gradimira, suprugu Jagodinku, kćerku Olgicu, snaje i jedanaest unučadi. Kada je počelo NATO bombardovanje, mobilisan je nastariji sin Srećko, a potom i Dragan i Gradimir, kao i Goran i Bojan, najstariji njegovi unuci. Pet Martinovića iz jedne porodice mobilisano je da brane Kosovo. Za sinovima i unucima Đorđe je izgubio san, mir i spokoj. Umro je naprasno čovek nad kojim je izvršeno neviđeno nasilje.

Gospodine Tadiću, danas porodica živi u velikoj bedi, posla nema, pomoći niotkuda. Zato javno pitam:
Zar su potomci Đorđa Martinovića, mučenika sa Kosova, zaslužili da rade kao grobari na kruševačkom groblju jer tamo ima hrane posle pomena pokojnicima?

Gospodine predsedniče, pomozite, za ime Boga!
| Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 14, 2011, 08:56:13 pm »

*
ŠVEDSKI LIST "AFTONBLADET" OTVORIO SLUČAJ ĐORĐA MARTINOVIĆA — I


FLAŠA KOJA JE ZAPOČELA RAT

Posle razgovora sa potomcima Srbina koji je divljački napadnut 1985. na svojoj njivi, novinar Peter Kadhamar zaključuje da je ta tragedija podstakla raspad Jugoslavije, 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglica




Milorad Bajić

Slučaj Đorđa Martinovića, 56-godišnjeg seljaka iz Gnjilana na Kosovu koji je 1. maja 1985. napastvovan na njivi staklenom flašom, nataknutom na štap, otvoren je posle ravno četvrt veka ćutanja, ali ne u Srbiji, nego u Švedskoj.

Tiražni list "Aftonbladet" nedavno je pod naslovom "Flaša koja je započela rat u Jugoslaviji" u tančine opisao događaj, onako kako ga je novinar Peter Kadhamar čuo od Đorđevih potomaka. Kadamhar zaključuje: "Ono što se kasnije dogodilo nije bilo samo tragedija za porodicu Martinović. Ratovi koji su sledili sa 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglih ljudi su direktna posledica onog što se desilo na maloj njivi".

Nesrećni seljak je tog jutra krenuo na njivu da posadi pasulj. Nekoliko sati kasnije doteturao se, okrvavljenih pantalona, u bolnicu u Gnjilanu, odakle je prebačen u Prištinu. Šta mu se dogodilo, nikada nije istragom utvrđeno pošto se verzija srpske policije i svedočenje samog Martinovića nisu poklopili. Pukovnik Novak Martinović, načelnik mesnog Doma armije, u kome je i Đorđe radio kao čuvar, izjavio je da mu je navodno, njegov zaposleni priznao: "To sam uradio ja sam".

Kao ni srpski novinari tada, tako ni švedski kolega danas nije poverovao u monstruoznu priču. Naveo je da je do tog dana Đorđe Martinović živeo srećno, kao domaćin kuće sa tri sina i suprugom Jagodinkom. Ali se, i pored toga, prema policijskom izveštaju, "upustio u neku vrstu homoseksualne onanije, gde je grlić flaše natakao na štap, štap pričvrstio na zemlju i seo na flašu. Flaša se polomila i polomljeni delovi su kao noževi nastavili da ulaze u njegovo telo...". Ipak, jedan policajac iz Prištine pozvao je beogradskog novinara Rajka Đurića i obavestio ga da su Albanci napali Martinovića. Đurić je požurio na Kosovo i napisao članak. Nijedan časopis nije hteo da ga objavi, jer je policijska uprava odmah saopštila da se Martinović povredio sam, sve dok se i pisac Dobrica Ćosić nije javio otvorenim pismom tadašnjem predsedniku Republike, i zatražio da istina izađe na videlo.




Peter Kadhamar

"Đorđe Martinović je postao simbol sveg zla koje Srbi moraju da trpe. Do tada je predmet bio zapažen i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Tamo je Martinović ponovio svoju izjavu, da se sam povredio. Ali, sada je slučaj bio veći i značajniji od 56-godišnjeg čoveka sa povređenim debelim crevom", zaključuje Kadhamar. Kad je pušten iz bolnice, navodi list, Martinović je dao novu izjavu da je "radio na svojoj njivi, kada je iznenada čuo da uzvik na albanskom rekao: "Držite ga!". Neko je stavio Martinoviću krpu na usta. Posle toga se ničeg nije sećao". Njegova porodica je potom prodala imanje u Gnjilanu izvesnom Srbinu iz Švajcarske, i preselila u selo Čitluk u južnoj Srbiji. Danas u toj kući živi albanska porodica. Tako se završava priča o Đorđu Martinoviću".

Priča je, zapravo, u to vreme tek počinjala. Peter Kadhamar objasnio je za "Vesti" zašto je baš "slučaju Martinović" posvetio pažnju:

Moj članak je jedan u nizu iz bivše istočne Evrope o pojedincima koji su, igrom slučaja ili posle dugog i posvećenog rada, odigrali ključnu ulogu u transformaciji svoje zemlje i kontinenta — navodi švedski novinar. U Srbiji, međutim, više nema nijednog njegovog kolege koji bi razmišljao na sličan način.

Dok je za tiražni švedski list "Aftonbladet" stradanje kosovskog seljaka Đorđa Martinovića i njegove porodice 1989. neposredno odvelo ceo Balkan u ratove i patnju miliona ljudi, u Srbiji je događaj potpuno zaboravljen. Među usamljenima koji se već četvrt veka bore za pravdu i istinu, nalazi se i penzionisani snimatelj Milorad Bajić. Njemu je Đorđe Martinović prvi put, u kameru, ispričao šta se dogodilo na njivi kraj Gnjilana, da su ga napali Albanci i, pored toga što je srpska policija držala zvanične verzije, da se Martinović sam natakao na kolac.

Svedočeći za "Vesti", Bajić kaže da je 1989. podmitio policijsku upravu u Prištini sa 500 nemačkih maraka, i tamo dobio kolac i krhotine flaše koja je izvađena iz Martinovićevog debelog creva. Dokazni materijal je prikazao u svojim dokumentarnim filmovima, "Optužujemo" i "Strah od istine" koji, osim na ponekom festivalu, nikada nisu prikazani javnosti. Danas flašu i kolac čuva u svom domu.

Srpska policija je prisilila Martinovića da lažno svedoči, priča Bajić.

Prema nalogu Staneta Dolanca, tada člana Predsedništva SFRJ, tri srpska generala i jedan admiral pribegli su lažima samo da bi se održali navodni nalazi policije, da se Đorđe Martinović "sam povredio". Bili su to dr Vladimir Vojvodić, tada upravnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, generali Milan Daljević i Nikola Ljubičić, kao i admiral Branko Mamula. Strahovalo se da bi istina izazvala ustanak Srba na Kosovu protiv Albanaca. Bila je i javna tajna da je Dolanc priželjkivao da nasledi Tita — navodi Bajić.



SLUŽBA ZATVORILA POPOVIĆEVU IZLOŽBU Pošto je vest o nasilju nad srpskim seljakom sa Kosova eksplodirala u štampi, čuveni srpski slikar Mića Popović je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti priredio izložbu svojih slika pod nazivom "Raspeće Đorđa Martinovića". Izložba je otvorena u SANU, ali je već posle pola sata zatvorena — kaže Milorad Bajić, TV snimatelj, koji je o ovoj tragediji snimio nekoliko dokumentarnih filmova. — Došli su agenti tadašnje službe bezbednosti i stavili katanac na vrata, a autora Miću Popovića zadržali nekoliko sati na "informativnom razgovoru".

IZBRISAN NASTAVAK REČENICE Našavši se među snimateljima koji su 1989. pratili tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Slobodana Miloševića na putu po Kosovu, Milorad Bajić je bio i svedok kako je zaista glasila čuvena Miloševićeva rečenica okupljenim Srbima "Niko ne sme da vas bije".
Ta rečenica je imala i nastavak "...niti da vas nabija na kolac", ali je to izbrisano iz svih izveštaja. Poslao sam 11 pisama Miloševiću moleći ga da se ponovo ispita tragedija srpskog seljaka u Gnjilanu, ali je on ćutao. Zbog toga ga je porodica Đorđa Martinovića proklela — navodi Bajić.


Milica Đorđević | 12.04.2010 | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 14, 2011, 09:20:55 pm »

*
ŠVEDSKI LIST "AFTONBLADET" OTVORIO SLUČAJ ĐORĐA MARTINOVIĆA — II


OD MUČENIKA PRAVILI SAMURAJA

Stane Dolanc je sa mesta predsednika predsedništva SFRJ presudio da suđenja za zločin neće biti i da mu je lično žao prvog Srbina "koji je izvršio harikiri"




TUŽBA PROTIV SFRJ: Velimir Cvetić i Đorđe Martinović

Čim je vest da su kosovski Albanci teško povredili Srbina u Gnjilanu eksplodirala u srpskoj štampi, beogradski advokat Velimir Cvetić je u ime porodice Martinović podneo tužbu protiv SFRJ zbog nesprovođenja istrage.

Tužba je uplašila upravnika VMA generala Vojvodića, koji je zatražio da se Martinović smesta pusti kući. Međutim, pre toga je dopustio dvojici srpskih policajaca sa Kosova da prisiljavaju nesrećnog zemljaka da potpiše da se sam povredio. Martinović je to uporno odbijao. Kasnije mi je ispričao priču da su ga policajci u bolnici "napadali kao što pčele idu na oči". Pretili su mu da će ga izbaciti kroz prozor, da će mu počupati nokte. Nesrećni čovek je u bolnici dobio sepsu. Izvukao se, ali je potom mogao da obavlja fizičke potrebe samo preko kese — seća se Bajić.

U Drugom opštinskom sudu je održano mnoštvo jalovih ročišta, a suđenje su odugovlačili i falsifikovani izveštaji.

Na osnovu svedočenja pukovnika Novaka Ivanovića da mu je Đorđe priznao samopovređivanje, Stane Dolanc je okupio novinare u Televiziji Ljubljana i rekao: "Moji kriminalistički organi su utvrdili da se Đorđe Martinović sam povredio iz njemu znanih razloga. Suđenja neće biti, a slučaj je okončan." Još je dodao da mu je "lično žao što je Đorđe Martinović prvi srpski samuraj koji je izvršio harikiri" — svedoči Bajić.

U naštimavanju istine učestvovala je i supruga tadašnjeg, a i današnjeg kosovskog političara Azema Vlasija Nadira, koja je kao dopisnica zagrebačkog "Vjesnika" objavila izmišljeno priznanje da se Martinović sam unakazio flašom nataknutom na kolac.

Suđenje je počelo tek 1987. i trajalo je tri godine. Na osnovu medicinskog izveštaja Srpskog lekarskog društva, sud i dalje nije utvrđivao šta se dogodilo, nego je samo odlučio da Đorđe Martinović ima pravo na odštetu za pretrpljene duševne i fizičke boli. Tadašnja Jugoslavija je bila dužna da mu isplati 125.000 nemačkih maraka. Odšteta je bila providan pokušaj da se novcem izbegne ozbiljna istraga, a Martinovićima zapuše usta, ali im taj iznos do danas nije isplaćen. Velikoj državi na Balkanu se u to vreme, 1990. već nazirao krvavi raspad. Preče brige i nevolje su se ređale u novoj, skraćenoj Jugoslaviji, iako danas, četvrt veka kasnije i švedski istraživač iz "Aftonbladeta" veruje da bi se drugačije završile da je ozbiljnom istragom sud, a ne političari, utvrdio šta se zaista dogodilo na njivi kod Gnjilana.

Posle bombardovanja 1999. srpske vlasti su proterane sa Kosova, a do tada Đorđa Martinovića više nije bilo među živima. Već prvih nedelja napada NATO-a vojna policija je, jednog za drugim, mobilisala sva tri Đorđeva sina, Srećka, Gradimira i Dragana i poslala ih da brane Kosovo od američkih projektila i albanskih terorista.

Ni to im nije bilo dovoljno, nego su odveli i njegove unuke, Bojana i Gorana. Pisao je Đorđe vojnim vlastima, čak i Slobodanu Miloševiću, da mu vrate bar nekog potomka. I, vojni odsek mu je "obećao" jednog, sina Srećka, ali je ta odluka potom povučena. Srce Đorđu nije izdržalo. Srušio se kraj česme u dvorištu i teško povredio glavu. Ubrzo je i preminuo — priča Milorad Bajić.

Mlađi Martinovići su uspeli da prežive i drugu kosovsku golgotu. Zajedno sa Bajićem, oni su po dolasku opozicije na vlast 2000. položili nadu u novi, "demokratski" sud. Odatle je stigao odgovor da nema više osnova za pokretanje istrage. Obratili su se, potom, Narodnoj kancelariji predsednika Srbije i predsedniku samom, Borisu Tadiću, zatraživši da im se makar isplati novčana odšteta na osnovu presude koja je već donesena 1990. godine.

Iz Narodne kancelarije su poslali službenika da prođe kroz sudska dokumenta i razgovara sa porodicom. U izveštaju koji je napisao i objavio, stajalo je da je Đorđu Martinoviću učinjena velika nepravda koja mora da se ispravi. "Oni žive u velikoj bedi. I ja sam se rasplakao kada sam ih video...", naveo je službenik Narodne kancelarije — kaže Milorad Bajić.

Bio je to prvi službeni izveštaj o tragediji koji se iskreno stavio na stranu Đorđa Martinovića, ali, nažalost, ni od njega nije bilo nikakve vajde. Možda i zato što bi odšteta od 125.000 dolara, dosuđena pre dve decenije, danas sa kamatama državnu kasu olakšala za više miliona evra.



SLUČAJNI SVEDOK TORTURE U vreme kada i Đorđe Martinović, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu našao se pisac Miodrag Bulatović, koji je postao slučajni svedok isleđivanja.
Bulatović je video kako su dvojica policajaca teško povređenog Martinovića prebacivali iz jedne u drugu sobu na ispitivanje, držeći ga pod miške, dok su mu se noge vukle hodnikom, pošto od bolova nije mogao da hoda. Tražili su mu da potpiše da se sam povredio — svedoči Milorad Bajić. Bulatović je prizor opisao novinarima koji su tih dana doslovno opsedali VMA, bezuspešno pokušavajući da utvrde šta se dogodilo.

MINISTRA SPREČIO ODŠTETU Predmet protiv SFRJ, a po tužbi porodice Đorđa Martinovića, posle žalbi tužilaca stigao je i do Vrhovnog suda, koji je takođe potvrdio presudu.
Međutim, Zoran Sokolović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ, a kasnije i prvi srpski, potom i savezni policajac, javno je rekao da novca za isplatu nema! - podseća Bajić. Sokolović je posle promene režima 2000. izvršio samoubistvo.

LONDONSKI HIRURG: NASILJA JE BILO Beogradski lekar Zoran Krivokapić je nekoliko godina posle događaja saznao da Đorđu Martinoviću može da se uradi operacija kako bi mu se normalizovala probava, ali da to košta 12.000 dolara.
Novinar Vuk Jovanović je prikazao moje filmove o stradanju Martinovića Srbima u SAD. Oni su zdušno sakupili novac, a akciji je pomogla i princeza Jelisaveta Karađorđević. Posle preliminarnih pregleda, čuveni proktolog dr Piter Holm rekao mi je, u kameru, kako su utvrdili da je nad njegovim pacijentom izvršeno teško nasilje — seća se Milorad Bajić.


Milica Đorđević | 13.04.2010 | Vesti online
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: