Riznica Srpska — Istorijska događanja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « RIZNICA SRPSKA « Dobrodošlica « Riznica Srpska — Istorijska događanja
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Riznica Srpska — Istorijska događanja  (Pročitano 13669 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 24, 2010, 11:36:07 pm »

.



Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 05, 2011, 01:42:27 pm »

**






Poletio soko ptica siva
od svetinje — od Jerusalima,
i on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
veće bio svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice, —
                                                            .
odnese je caru na Kosovo,
spušta knjigu caru na koleno,
sama knjiga caru besedila:
"Care Lazo, čestito koleno,
kome ćeš se privoleti carstvu?
"Ili voliš carstvu nebeskome,
"Ili voliš carstvu zemaljskome?

                                                             .
...

I pogibe Srpski knez Lazare,
i njegova sva izgibe vojska,
sedamdeset i sedam iljada!
Sve je sveto i čestito bilo,
I milome bogu pristupačno
.

... Smeštanje kosovske bitke između nebeskog i zemaljskog carstva isključivo u epsku, istorijsku i spoljašnju ravan, znači da je samo u tom istorijskom trenutku, 15/28. juna 1389. godine, otvoreni sukob sa nadmoćnijim neprijateljem bio neizbežan — jer neprijatelj je već bio tu, neprizvan, neizazvan i neumoljiv. I knez Lazar je obavio svoj istorijski zadatak, zapečativši smrću amanet na carstvo nebesko budućim generacijama. Ali taj istorijski trenutak je bio i prošao. Potonjim naraštajima ostavljeno je ne da bukvalno ponavljaju Lazarev podvig, nego da nauče kako da savladaju svoju sopstvenu oholost, svog unutrašnjeg Murata, odnosno kako da strpljivo, razborito i odvažno čuvaju i sebe i carstvo nebesko.
Naraštaji, međutim, to nisu hteli da uče i greške su vremenom postajale sve veće. Gubila se i glava i duša.

Dr. Jovan Mirić, Filosofski fakultet, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 05, 2011, 01:42:35 pm »

**





KO IZDAO BOŽJE LICE NIKAD NE VIDEO
Rečenica iz ustaničke zakletve


"Lako je meni biti veliki vojskovođa, pobednik sa svojom ogromnom, iskusnom, moćnom vojskom i silnim naoružanjem. Ali daleko na jugu — na Balkanu — živi jedan srpski knez, koji je proizišao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe čobane, seljake, uspeo, iako bez oružja i snabdeven samo višnjevim topovima da uzdrma temelje svemoćnog carstva i tako svoj porobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe — Karađorđe — i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe sveta u ovom času".
Napoleon Ponaparta o Karađorđu u svojim "Memoarima".


"Njegov život ubraja se u red takvih retkih fenomena, kojima je obeležen kraj XVIII i početak XIX veka. Može se uporediti sa tim strašnim meteorima, koji nekad dolaze na zemlju zbog ispunjenja nekog proročanstva Svevišnjeg Stvoritelja, koji nastavši iz praha, stvaraju olujne oblake, prouzrokuju strašne uragane, dovode u strah i trepet Veseljenu, i — ugase se u vazduhu ..."
P. P. Svinjin, Pismo bratu | S. Peterburg, 1813.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 05, 2011, 01:42:46 pm »

**

SOLUNCI GOVORE
REČ AUTORA & JUNACI I POTOMCI


Istorija im je dodelila časnu ulogu: da svojom besprimernom hrabrošću, ratničkom smrću, patnjom i samoobnavljanjem, žudnjom za slobodom i svojim oružjem odbrane čast otadžbine i da potomcima, sinovima i unucima, ostanu nepresušni izvor ljubavi i odanosti prema rodnoj grudi.

U tom otadžbinskom ratu poginula je svaka druga muška glava Srbije.

Njihove kosti nisu u blistavim mauzolejima i raskošnim grobnicama. Sahranjeni su tamo gde ih je zadesila smrt: na Ceru, Drini, Gučevu, Rudniku, Sokolcu, Dobrom Polju, Veterniku, Kajmakčalanu...

Oni su srušili dva carstva.

U muzejima su njihove fotografije, zastave, ratni trofeji: izlomljen čelični bajonet, komad iskrivljene puščane cevi, izbušen šlem, iscepana cokula, ostatak nagorelog šinjela, izrešetana torbica i čutura, nepročitano majčino pismo...

Posle sjajnih pobeda na Ceru i Kolubari, ratni vihor ih je bacio na vrletne staze albanskih gudura, kojima su se kretali goli i bosi, iznemogli od gladi, promrzli od studi. Grejala ih je samo ljubav prema otadžbini. A otadžbina, znao je svaki srpski vojnik, to nije komad zemlje uboge i gole, to su njegove žitorodne njive i zelene livade, to su vinogradi koje su očevi i dedovi njegovi zasadili a ruke njegove negovale; otadžbina — to su njegove luke i zabrani, obale njegovih reka, to su sveža jutra i blagi zalasci sunca u čije se časove čuje pesma težačka... Na ledenim stazama, šibani vetrovima, provlačeći se između zaseda i potera, grejala ih je nada da će se vratiti na svoje ognjište, da je to jedino pravo i jedina pravda. U reči otadžbina satkane su sve želje i sve misli, sva nadanja i strepnje, sve radosti i brige... Otadžbina — to su njegova žena — mučenica i deca njegova, deo njegove duše i tela, krv njegova, rane nezaceljene, to je majka — udovica, stara baka čuvarica ognjišta svake večeri suzama natopljenog, to su groblja njegovih pradedova, praznici njegovi, njegove kletve i molitve, to je njegov koporan i njegov opanak...

U samrtnom času, raznesen bombom i iskidan bajonetom, braneći rodnu grudu i otimajući je od neprijatelja, srpski vojnik je znao da su otadžbina — njegovi vajati, njegovi mlekari i šume njegove, to je munjom opaljen grm, to su njegove trube i komišanja, kikot devojački preko plota, gnezdo u krošnji drveta pred kućom, to su njegovi krajputaši, duša ispunjena lepotom, njegova nada i vera da pravda pobeđuje i da će svakoj sili doći kraj.

Otadžbina je i suza njegova prolivena na Vezirovom mostu, gledajući kako iznemogli vojnici u reku bacaju svoje topove, i ono tiho jecanje na ostrvu Vido, komadić hleba koji je otac čuvao u torbi za sina, poslednja liska duvana koju je sin čuvao za oca trećepozivca, to je onaj gromki poziv na juriš...

Malaksao, slomljen bolom za mrtvim ocem, bratom, komšijom i prijateljem, nije gubio veru i nadu. I samo posle nekoliko meseci, kad je neprijatelj objavio svetu da nema više srpskih vojnika, da se na zavejanim stazama vuku samo bedni ostaci, oglasiće se oružje njihovo i reči njihove. Svet će se ustalasati. Neprijatelj će ponovo zadrhtati...—

... Svi su se oni pretvorili u jedno srce, jednu dušu, jednu čežnju: što pre u porobljenu srpsku otadžbinu.

Kad je kucnuo sudbonosni čas, kad su komandiri isukali sablje i povikali: "Za mnom, junaci!" — poleteli su kao da imaju krila. Sa okrvavljenih planinskih vrhova videli su svoju otadžbinu.

... Više nije bilo sile koja bi ih zaustavila u pobedonosnom jurišu prema otadžbini i slobodi, spaljenim domovima i ucveljenim majkama.

A kad su umukli topovi, kad je vojna završena, seljak se vratio njivi, učitelj ćacima, vojnik kasarni, sveštenik crkvi, svi sa ponekom ranom na telu ili u duši, ali svesni saznanja da su izvršili svoju ljudsku i vojničku dužnost.


[...]
Niko se nije tako lako, bezbolno, jednostavno, naprasno, strasno odricao sebe, svog bića, korena, imena, identiteta, svojih predaka, dedova i očeva, svoje kulture i istorijske prošlosti kao što su se odricali ljudi ovog tla i ovog vremena.

Samo se nama može dogoditi da nam zabluda bude bliža od stvarnosti, zagonetka od rešenja, slepilo od jasnog vida, magla od čistog horizonta; samo nama mogu biti bliži ljudi neznanog korena i neispitane prošlosti od ljudi sa imenom, prezimenom i srednjim slovom oca i majke, samo se nama može dogoditi da damo veru za neveru, umlje za bezumlje.

Ako je u nama ostalo još malo poštenja, zagledajmo se, bar za trenutak, u — sebe, a time i u mučne stranice istorije koje smo svojom voljom, i svojom rukom, bez prinude, ispisivali.

….Oni zaista jesu naši dedovi i očevi, a koliko smo mi njihovi potomci — neka svak upita sebe!






Lazar Čokić, junak sa Kosmaja.


Tekst: Antonije Đurić: "Solunci govore" | NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE" | BEOGRAD, 1989.
Fotografija Lazara Čokića preuzeta iz knjige "Vitezi slobode" autora Milana Šantića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 07, 2011, 11:28:31 pm »

*

MAJKA JE GODINAMA ČEKALA

Vojnici su se vraćali. Dolazili su raskaljanim drumovima, koji su ih nekada odveli u tuđinu.—

Promicala je grupa za gupom. Ljudi su se zdravili, raspitivali jedne za druge, radovali se.— I stara Soka Lolić izišla je da sačeka ratnike. Sa njima će doći i njen prvenac, njen Živadin i bratić Janko.—      

— Videste li gde mog Živadina? — pitala je starica vojnike u prolazu.

Oni su se pravili da ne čuju njene reči i, pozdravljajući je uzgred, prošli mimo njene tarabe.

— Otišao je sa Jankom, oni će se zajedno vratiti? — opet će stara Soka.—

Toga dana Živadin i Janko nisu stigli. Nisu se vratili ni sutra, ni prekosutra, nikada više. A starica je svakog jutra izvirivala iza taraba, izlazila na drum i koščatu staračku ruku stavljala iznad čela, pogledajuri neće li se otuda iz daljine pojaviti i njena deca. Ostale majke su se radovale, samo je ona čekala i čekala.—  

— Da odemo, najo, do Paje, možda će on nešto znati da nam kaže?...

I dve žene, majka i snaja, pridržavajući jedna drugu, bojažljivo su ušle u susedovu kuću koja je sijala od radosti. Kad su ušle unutra, sve je namah zaćutalo.— Paja je prišao starici, poljubio je u ruku i prošaputao:

— Pomaže Bog, najo.

— Dobro nam došao, sine...
 
I nastao je mučan tajac.

— A moj Živadin?

— Ostao je tamo, na Kajmakčalanu...—

Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i Osvećeno Kosovo.  

— Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina.

Dani su prolazili, ljudi prestali da pominju rat.— Samo stara Soka Lolić nije mogla da zaboravi svog sina. Minule su duge godine, ali ona svakoga jutra provirivala je kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum, neće li se otuda, iz daljine pojaviti njen Živadin...

— Nema ga, ni danas ga nema...

A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali:

"Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916 godine". Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakoga leta, o Vidovdanu, ona kupi voštanicu i pripali je za pokoj Živadinove duše, koji je na kajmakčalanskom vrhu ostao da spava večni san.—







Tekst i fotografija preuzeti iz knjige:
MILAN ŠANTIĆ: VITEZI SLOBODE  
Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije | Beograd 1938
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 08, 2011, 01:07:42 am »

*

PLAČ MATERE ČOVEKOVE
 
Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vrisnula:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, —
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
                                                                            .
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati...

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, —
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila....
Dušan Vasiljev


"Majka je tu, jednom, velika žrtva, možda i jedina: stradanje u Ratu je stradanje Majke; čitav rat, sa svojim detonacijama, sramotama, očajanjem, bolnicama, bordelima, kao da se dešava u utrobi te Majke, i sve rane kao da su samo njene rane: smrt Sina je smrt Majke; u stvari nema smrti Sina, postoji samo ta Majka, neka ogromna, žrtvena, krvava životinja u ropcu što ne prestaje, raspeta dužinom i širinom čitavog sveta, sam taj svet."
Odlomak iz eseja Radomira Konstantinovića "O Čoveku Dušana Vasiljeva"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 08, 2011, 01:10:46 am »

**

"Sav duhovni život naroda manipulantski je usmeren ka rešavanju banalnih pitanja vlasti od danas do sutra i trošenja privređenog, takođe od danas do sutra. Perspektiva naše istorijske zbilje, voljom političkih upravljača, biva stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza, koja pogoduje postojećoj vladi, ali dovodi u pitanje opstanak kulture, onoga bez čega nema ni hleba ni vlasti.

Primitivna poljoprivreda, nekonkurentna idustrija, niska i sve niža produktivnost rada, inflacija, opadanje životnog standarda, pauperizacija širokih slojeva stanovništva, vrtoglavo bogaćenje manjine, konjukturni izvoz radne snage, nerentabilni uvoz kapitala, nerešeno nacionalno pitanje koje porađa šovinistički šverc svake vrste, siromašno i dezorganizovano zdravstvo, devetnaestovekovni školski sistem, nezaposlenost, masovna nepismenost, hiperprodukcija kriminala i delikvencije, korupcija, prostitucija, laž kao forma opštenja, falsifikat kao forma informisanja. Tako stoje stvari. To nije ni nikapitalizam, ni socijalizam. To je, prosto rečeno, jedno patvoreno tavorenje na samom dnu evropske poluvarvarske civilizacije, sa tendencijom najvarvarskije alternative.

Mi imamo, danas, vlast totalitarnu, nikome odgovornu, vlast koja liči na nekakvu ženu koja samu sebe oplođuje nakazama, stalno otresajući ih se i odričući, u grčevima, ali uzaman. One, te njene nakaze, ostaju uz nju, motaju joj se oko nogu i ruku, opsedaju mozak, i truju je, iznakažuju i nju, i sve što je pod njenom dominacijom.

Valja mi podsetiti vas: reč, sama po sebi, bespomoćna je. Sa njom se može svašta činiti. Sa njom se svašta i čini olako, osiono, ravnodušno, lažno, podlo, ubilački. Ali nikad nekažnjivo. Jer reč je moćna posle, kad minu oni koji su živeli uz nju i sa njom, a nisu je poštovali ni voleli.
Dragoljub S. Ignjatović: Saopštenje na temu "Kultura i revolucija", feb. 1974.


"Pripadamo soju bez soja, narodu ulizica i račundžjija, grabljivica i prznica — izdati nam je lakše nego se prekrstiti. Otkako se zavrlo srpsko ime, živimo izdajom i radi izdaje, njome se hranimo i uspravljujemo. Nije se, zato, čuditi što su nas i ovi naši nesrećnici, poturice, izdali: od nas su, to je naše seme. Samo nastavljaju ono što je Boga te pitaj kad začelo. Ne zna se jedino koja je škola bolja, naša ili njihova. Sam Bog zna koja će pobediti i koliko nas izdaja još čeka.

Nesloga i urota prati nas još od Kosova.

Časni krst postao je lažni krst, a četiri slova s su četiri simbola večite srpske nesreće — nesloge: SRBIN SRBINA SJEKIROM SEČE. Jedini smo narod koji taj sram istura pred lice celog sveta. Pa neka četiri s znače i da SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA i to je potvrda da nam je nesloga u krv ušla, da se nadvila nad nas kao čuma.

Jedino smo kao sluge uspevali da se održimo i uzdignemo. Valjda zato što nema boljih slugerana od nas. Pet vekova smo to dokazivali. Paša Sokolović je primer koliko smo, služeći drugom, uspevali visoko da doguramo i još bolji dokaz kako smo nesposobni da razlikujemo izdaju od junaštva, sebičnost od požrtvovanja, sluganstvo od ponosa."

Vojislav Lubarda "Preobraženje" [Očevo snoviđenje]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: April 10, 2011, 02:41:54 pm »

*

Razmere genocida nad Srbima nije moguće poništiti, najmanje friziranjem pretpostavki i izmeštanjem sa stanovištva sadašnjosti (šta bi neko želeo) u stanovište prošlosti (šta je stvarno bilo). Tog zločina nad zločinima Hrvatska se ne može osloboditi političkim pertubacijama niti projektovanjem svoje krivice na drugog, ponajmanje zatiranjem istine. Ta nacionalna senka ostaje trajni istorijski žig o služenju izopačenom političkom idealu i homicidnom arijevskom humanizmu. Hrvatske ustaše su stvorile monstrum-državu u kojoj su "bile uobičajene masovne egzekucije", gde su se u mesarama izlagali komadi sa natpisom "ljudsko meso" i u kojoj su vršena "plemenita takmičenja" u najbržem i najbrojnijem prerezivanju ljudskih vratova. "Spaljivali su crkve pune ljudi, nabijali decu na kolac... sekli noseve i uši, kopali oči. Italijani su fotografisali nekog ustašu oko čijeg vrata su visila dva lanca ljudskih jezika i očiju" (Karlhajnc Dešner "Politika rimskih papa u XX veku", Beograd, 2005, knjiga II, str. 138).

Sve ove činjenice klonirani hrvatski intelektualci i globalistički prosvećeni varvari poništavaju kako bi neoustašku tvorevinu komunističkog generala Franje Tuđmana (koga su, zbog krilatice: "Ponosan sam što moja žena nije ni srpkinja ni židovka", njegovi istodelatnici proglasili novim ocem hrvatke nacije) odenuli u demokratsko ruho. Taj napor evroameričke političke sekte usmeren je samo jednom cilju: opravdanju obračuna i satanizacije Srba od strane "međunarodne" zajednice i opravdanju bespravnog bombadovanja Srba 1995. i 1999. godine. Ali, to je i razlog što američki ideolozi, kao i njihovi sateliti, nisu mogli da izbegnu sukob sa istorijom. Zato se i može zaključiti: jasenovački sindorm u prvoj polivini XX veka i etničko čišćenje Srba u drugoj polovini XX veka ne može prikriti niti i jedna ideologija, pa ni hadezeovska, šengenska ili petagonska.
Predrag R. Dragić Kijuk [Objavljeno u knjizi "Deset odgovora Stjepanu Mesiću", Gambit, Jagodina, 2007



Sudbina nacističkih i fašističkih vođa u izvesnom smislu simboliše sudbinu nacističkih država i nacista u njima. Hitler i Gebels su izvršili samoubistvo i naložili da se spale njihovi zemni ostaci ne poštedevši toga ni svoje najbliže. Musolinija su pobunjeni Italijani obesili naglavce na istom onom trgu sa koga se orio Dučeov pobednički olimpijski glas Cezara XX veka. Samo je Pavelić našao put kroz iglene uši ili kroz širom otvorena tajna vrata i rimskom se papinskom vezom, kada je kucnuo čas, prebacio na onu stranu Atlantika. Samo je on klonuo od staračke smrti, na jastuku. Kroz iste iglene uši, ili kroz krišom otvorena vrata, provukao se i hrvatski nacizam sačuvavši sebe i svoje ljude do boljih vremena.

Nigde u Evropi, međutim, rasistička pošast nije doživela takvu masovnost i takvu zloćudnu nastrojenost kao u Hrvatskoj. Ta histerija nalik je na antisemitsku histeriju u Nemačkoj između dva rata.

Da paradoks bude veći, to se sve odigrava među kulisama "mlade hrvatske demokracije" koja je "porazila boljševizam". Kao da su luka spasa od boljševizma i staljinizma rasizam i nacizam; kao da to nisu dva lica istog zla.

…Starčevićev monoteizam nacionalnog ja potpirio je plamen koji se pretvorio u vatru holokausta. Otac Domovine anticipirao je rasizam u njegovoj agresivnoj, krajnje nedemokratskoj varijanti s jasnim porukama o neophodnosti uništenja "niže" rase, barem u vlastitoj sredini.

Ustaše i nacisti bili su saglasni da je istrebljenje put ka "konačnom rešenju" srpskog, odnosno jevrejskog pitanja. Razlike su nastajale u operacionalizaciji i u procentu stanovništva predviđenog za otpis. Nemci su se oslanjali na tehnologiju u usmrćivanju, hrvatske ustaše na ručni rad u najmonstruoznijim azijatskim varijantama…

Skrenućemo još jednom pažnju na jednu bitnu okolnost. Ovaj nalaz ne potiče od nekog izmišljenog istoričara — luđaka, nego od učenog i priznatog autora čije delo u Hrvatskoj smatraju monumentalnim. Kao što ni ideje o Srbima kao "gnjusnim stvoranjima sužanjstva", "blatnim skotovima", "izdajničkom herpom", ne potiču od nekog prizemnog uličnog mislioca nego od Oca Domovine koga podjednako stavljaju na pijedestal nacionalne veličine svi Hrvati, politički levi i politički desni.
Dr Petar Džadžić: "Rasizam u Hrvatskoj u XIX i XX veku", 1992.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 10, 2012, 12:42:03 am »

**





Starac na straži. Bosna i Hercegovina, 1992—1993


"Ako se sudi po umnožavanju sile i para, dvadeseti vijek je bio američki, ali ako se gleda po nadama i zanosima ljudskih masa, po uloženom naporu i žrtvama, onda je bio jugoslovenski. Jugoslovenski je najviše po snazi iluzija i uzaludnosti vjere, jer dvadeseti vijek je, više nego ijedan što se pamti, vijek beznađa. Na njegovom izlazu piše: 'Sve je bilo uzaludno', a na ulazu je izgleda pisalo, sudeći bar po srcima revolucionara koji su ga obilježili: 'Sve je moguće'. Između ovakvih rečenica mogu da stanu strašne drame, a ako su zbijene u životu jedne ili nekoliko generacija, onda scena liči na poprište kakvo istorija rijetko pravi."
Stanko Cerović: "Drvo života, plodovi smrti"


"Došli smo dotle da u poziciji raspada Jugoslavije i satanizacije srpskog, drevnog evropskog naroda sami relativizujemo svoju prošlost i sadašnjost. Pristali smo da se svaka monada našeg nacionalnog života dovede u pitanje pa tako i smislenost naše istorije. Olako smo počeli da se odričemo moralnih načela otaca naših otaca i istorijske tradicije koja se ogledala u jedinstvu predaka i potomaka. Tokom i posle odbrambenog rata, na kraju logorskog XX veka, dozvolili smo da nam mešetari pišu neistorijsku biografiju i tako izglasaju nacionalne vođe (uz Svetog Savu i Karađorđa) koji su smetnja pridruživanju novim civilizacijskim tekovinama i novom poretku Evrope i sveta. Na jednom je obesmišljeno versko, slobodarsko, herojsko i moralno svojstvo srpskog naroda."
Predrag R. Dragić Kijuk: "Hristopripadnost vožda Karađorđa"


"Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastebarske žrtve, generacijama koje dolaze činimo strašnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija — ćuti! Treba znati i  koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje "srbočetnika bandita" i "srbočetničke kopiladi", kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni  narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: "NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda". Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte da im zabrani da ponovo nasrnu na "genocidne, zločinačke Srbe!?"
Zorka Delić Skiba u intervju-u za "Pečat", 01.04.2010.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: