Nebojša Bogunović — Početak svetske kataklizme
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Feljtoni « Nebojša Bogunović — Početak svetske kataklizme
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nebojša Bogunović — Početak svetske kataklizme  (Pročitano 1634 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 300



Pogledaj profil
« poslato: Februar 09, 2011, 11:58:23 pm »

*
FELJTON Večernjih novosti I


POČETAK SVETSKE KATAKLIZME

Hici Gavrila Principa bili su povod, ali ne i uzrok rata. Imperijalistički ciljevi Austrougarske i Nemačke. Velike sile, zbog agonije turske imperije, htele dogovor oko nasleđa.

OVE godine se navršava devet decenija od sarajevskog atentata i objave rata Srbiji. Ta dva događaja označila su početak velike ratne kataklizme, koja će odneti 12 miliona ljudskih života. Prvi svetski rat, potpuno je izmenio političku kartu Evrope: srušena su tri velika carstva — nemačko, austrougarsko i rusko, a rođene su nove države, među kojima i Jugoslavija.

Hici mladog Gavrila Principa, koji su ispaljeni 28. juna 1914. godine, na obali Miljacke u Sarajevu i koji su usmrtili prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju bili su, nažalost, povod, ali ne i uzrok ovom ratu.

Upravo oko pitanja, da li je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu ženu bio neposredni uzrok ratnom požaru na početku 20. veka, lomila su se koplja među mnogim istoričarima. Zavisno od toga da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani u ovom ratu, autori istorijskih dela formirali su svoje stavove u vezi sa njegovim uzrocima i posledicama. Austrijski i nemački pisci istorijske literature bili su uglavnom skloni da svu krivicu za rat prebace na bosanske nacionalne revolucionare, kao i srpsku vladu, dok su trezveniji i objektivniji istoričari smatrali da su uzroci Prvom svetskom ratu mnogo dublji i da se oni ne mogu tražiti samo u činu ubistva astrougarskog regenta i regentkinje u Sarajevu.

Objektivniji pisci istorijskih dela o ovom ratu slažu se u tome da njegove uzroke treba prvenstveno tražiti u imperijalističkim ciljevima tadašnje Nemačke i Austrougarske i njihovoj težnji da sprovedu plan "Drang nach Osten" (prodor na istok). Pucnji Gavrila Principa, bili su po njihovom uverenju samo zgodan povod da se pristupi realizaciji ratnih ciljeva ovih dveju carevina.

PREMA tvrdnji istoričara Vladimira Dedijera mnoga istorijska dokumenta o ovim događajima su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata sklonjena ili nestala, tako da i danas postoji mogućnost da se njihovim pronalaženjem kockice ovog kompleksnog istorijskog mozaika ponovo slože i baci nova svetlost na uzroke velike ratne tragedije.

Atentat u Sarajevu podstakao je mnoge domaće i strane autore da sa većom ozbiljnošću pristupe proučavanju istorijskih okolnosti koje su uslovile dramatične događaje o kojima je reč. Jedna od tih okolnosti, svakako je opšte stanje u kojem se nalazila Bosna i Hercegovina pre i posle austrougarske okupacije (1878) i aneksije (1908).

Nalazeći se u samom epicentru jednog od "najtrusnijih geopolitičkih područja" Evrope i Balkana, Bosna je posle viševekovnog života u "tamnom vilajetu" Otomanskog carstva, tek krajem 18. veka počela da privlači pažnju velikih evropskih sila. Primetivši početne znake političke, vojne i ekonomske agonije turske imperije, te sile, a naročito Austrija i Rusija, htele su, pre nego što "bolesnik na Bosforu" sklopi oči, da se dogovore o sudbini njegovog nasleđa u Evropi. Sa takvim namerama su se dve moćne evropske ličnosti toga vremena — ruska carica Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi, sin čuvene Marije Terezije, susreli 1787. godine u poznatom crnomorskom letovalištu na Jalti, da odluče o sudbini evropskih teritorija turske carevine. Tom prilikom je doneta jedna od onih sudbonosnih istorijskih odluka, koja se u diplomatskom žargonu zove "podela interesnih sfera", pri čemu dva suverena nisu uvažavala legitimna prava naroda koji su živeli na Balkanu, nego su vodili računa isključivo o svojim imperijalnim interesima.

Prilikom tog susreta odlučeno je da zapadni deo Balkana, uključujući Bosnu i Hercegovinu bude interesna sfera Austrije, a istočni deo Rusije. Bez obzira na to što se u Petrogradu znalo da u Bosni živi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujući interese svoje pravoslavne braće, želeo pre svega da se domogne istočnog dela Balkana, na kojem se nalazio Carigrad i bosforski moreuz, te vekovne težnje ruskih careva.

DOGOVOR Katarine Velike i Josifa Drugog, sticajem niza istorijskih okolnosti, tada nije realizovan, ali je na sastanku u Jalti povučena zlokobna linija podele sfera uticaja na Balkanu, koja će decenijama zagorčavati život narodima u ovom delu Evrope.

Ako se dogovor ruskog i austrijskog suverena nije mogao ostvariti u tom trenutku, prva prilika za njegovu realizaciju iskrsla je izbijanjem Bosansko-hercegovakog ustanka, 1875. godine. Dižući ovaj ustanak, i boreći se za svoja nacionalna i socijalna prava, srpski narod nije ni slutio da je ovom pobunom protiv turskih feudalaca i osmanlijskih vlasti pokrenuo jedan sudbonosan istorijski proces koji je započet s dva srpsko-turska rata i jednim rusko-turskim (1876—1878), a završen Berlinskim kongresom. Fatalnom igrom istorijskih okolnosti, bosansko-hercegovački ustanici su se oslobodili turskog ropstva, ali im je nametnut novi jaram u vidu austrougarske okupacije.

Berlinski kongres, koji je pompezno otvoren 13. juna 1878. godine i na kojem su se okupili predstavnici Nemačke, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, bio je značajan za Evropu, ali koban za narod Bosne i Hercegovine. Evropski moćnici, među kojima su glavnu reč vodili nemački kancelar Oto fon Bizmark i engleski premijer Dizraeli, odlučili su da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Mada se ovakva odluka pravdala nesposobnošću Turske da posle Bosansko-hercegovačkog ustanka zavede red na ovom području, kao i potrebom da to učini civilizovana Austrougarska, na videlo su iskrsli i drugi motivi kojima su se rukovodili evropski ministri.

U prvom redu, to je bio strah od Srbije i mogućnost da se istoimeni narod sa obe strane Drine — ujedini. Dokumenti Berlinskog kongresa nedvosmisleno pokazuju da je austrougarski ministar inostranih poslova Julijus Andraši, obrazlažući predlog da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, stidljivo ukazao na strah od Srbije i Crne Gore, koje su odlukama Berlinskog kongresa postale nezavisne države i čije su se granice približile.

"Carska i kraljevska vlada morala je da obrati veliku pažnju na geografsku situaciju u kojoj bi se našla Bosna i Hercegovina zbog teritorijalnih promena koje bi usledile nakon nove demarkacije Srbije i Crne Gore. Efekat približavanja granica ove dve kneževine na putevima koji vode ka istoku biće presudni za privredne interese Monarhije", istakao je Andraši.

ENGLESKI ministar inostranih poslova lord Solzberi bio je mnogo otvoreniji. On je rekao da je: "Geografski položaj Bosne i Hercegovine od velikog političkog značaja. Ako bi znatan deo ove provincije pao u ruke susednih kneževina (Srbije i Crne Gore), došlo bi do stvaranja lanca južnoslovenskih država, koje bi se protezale gotovo preko celog Balkana. Svojom vojnom snagom, one bi ugrožavale teritorije koje leže južno od njih (misli se na Dalmaciju). Takvo stanje stvari bi, bez sumnje, predstavljalo veću pretnju nezavisnosti Turske, nego bilo šta drugo. Vrlo je verovatno da bi se ova opasnost pojavila ako bi se prepustilo Turskoj da brani ove dve udaljene provincije (Bosnu i Hercegovinu)".

Predsednik engleske vlade lord Dizraeli, mada poreklom Jevrejin, održao je govor, koji je i po onovremenim kriterijumima odisao rasnom netrpeljivošću. On je rekao: "Ako Kongres ostavi ove dve provincije (Bosnu i Hercegovinu) u stanju u kojem se trenutno nalaze, bićemo svedoci pojave dominacije slovenske rase, rase koja je slabo raspoložena da ceni druge. Treba imati na umu da predlozi koje je dao lord Solzberi nisu dati u interesu Engleske, već u interesu mira u čitavoj Evropi".

BIZMARK I — SILA

PREDSEDAVAJUĆI kongresa nemački kancelar Bizmark podržao je austrougarske i engleske delegate sledećim rečima: "Nemačka, koja nije direktno zainteresovana za pitanje istoka, ipak se pridružuje želji da se okonča ovo stanje stvari, koje, ako se produži, može izazvati nove nesuglasice između evropskih vlada. Opasno je imati iluziju da se situacija može popraviti ako se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme preko postojećih institucija. Samo jaka sila, koja raspolaže dovoljnim snagama, mogla bi da uspostavi red i obezbedi budućnost ovom stanovništvu." Bizmark je očigledno mislio na Austrougarsku i njenu misionarsku ulogu na Balkanu.


Piše: Nebojša Bogunović
13. jun 2004.
http://www.vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276578-Po269etak-svetske-kataklizme
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 300



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 09, 2011, 11:58:45 pm »

*
FELJTON Večernjih novosti II


ANEKSIJOM U — "PRODOR NA ISTOK"

Bečki dvor nestrpljiv, šalje trupe u Bosnu, želi da se učvrsti na jugoistoku Evrope. Grade puteve i železnice da bi lakše eksploatisali prirodne resurse. Težnja da se u Bosni napravi nova nacija.

RUSKI predstavnik Aleksandar Mihajlovič Gorčakov, starac od blizu 80 godina, koji je na kongres došao u invalidskim kolicima nezainteresovano je pratio kongresnu debatu. On se bezvoljno saglašavoa sa sudbonosnim odlukama koje su nametale Nemačka, Austrougarska i Engleska, a koje su se ticale i "pravoslavne braće na Balkanu". To najbolje ilustruje završni deo njegovog govora u kojem je rekao: "Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom redu, ali argumenti koje je izneo grof Andraši, predlozi lorda Solzberija — koje su podržale Nemačka, Francuska i Italija — kao i jasna objašnjenja rezolucije, ukoliko se imaju u vidu miroljubivi zadaci koje Kongres namerava da ostvari".

Iako je turski predstavnik pokušao da učesnike kongresa upozori da usvajanje predložene Deklaracije predstavlja kršenje međunarodnih normi i ukazao na opasnosti koje prete zbog prihvatanja predloženih rešenja, evropski ministri su doneli bezpogovornu odluku: Austrougarskoj se dozvoljav da vojno okupira Bosnu i Hercegovinu.

Bečki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede oduke evrospkih moćnika i samo 16 dana po završetku rada međunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prešle bosansko hercegovačku granicu i počele marširati prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim gradovima. Ali, procena ministra Andrašija, da će okupacija biti bezbolna i da će bečku soldatesku narod Bosne i Hercegovine dočekati sa cvećem, pokazala se kao pogrešna. Istina je da je većina pripadnika katoličke vere okupatorske trupe dočekala kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije — pravosalvci i muslimani tako se nisu ponašali.

Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloženje a muslimani su bili u stanju pobune. U Sarajevu je imam Hadži Lojo digao na ustanak muslimansko stanovništvo, uveravajući vernike da će austrougarski car Franjo Jofć, kao "nevernik" poruši sve džamije u Bosni. Otpor većine naroda u Bosni i Hercegovini nije bio bezazlen: prema podacima bečkog generalštaba u "operaciji okupacije" učestvovalo je preko 200.000 austrougarskih vojnika, od kojih je 6.198 poginulo, ranjeno ili nestalo. Posle tromesečnih orkšaja, otpor stanovništva je skršen, a okupatorske vlasti su mogle da na sarajevskoj tvrđavi istaknu crno žutu zastavu Austrougarske monarhije.

Postavljanjem državnih simbola austrougarske na okupiranoj teritoriji, na vidan način je označeno novo razdoblje u istoriji Bosne i Hercegovine. Novi gospodari su po svaku cenu hteli da istkanu da se njihovim dolaskom prekida kontinuitet viševekovnog osmanlijskog uticaja u ovoj bivšoj turskoj provinciji i da nastupa nova era evropske civilizacije. Iz postupaka novih vlasti bilo je vidljivo da bečki dvor ne smatra okupaciju jednog dela turske teritorije u Evropi za privremenu meru, kako je bilo zapisano u Deklaraciji Berlinskog kongresa, nego kao trajno rešenje državno pravnog statusa Bosne i Hercegovine.

Stupajući čvrstim korakom na balkansko tlo austrougarski car Franjo Josif je smatrao da na to ima puno pravo, jer je time kompenzirao teritorijalne gubitke na Zapadnu Evropu, prouzrokovane porazom austrijske vojske u Italiji i Pruskoj 1859. i 1866. godine. Osim toga, on je mislio da će ulazak njegovih trupa u Bosni i Hercegovini, biti samo prvi korak na putu ka definitivnoj penetraciji Austrougarske na jugoistoku Evrope. U bečkim novinama su se tim povodom pojavili članci u kojima se isticalo da dolazi novo doba "austrougarskog Balkana". Bečki dvor je mislio da će prodorom na Balkansko poluostrovo definitivno otkloniti pretnje koje su ovom delu Evrope dolazile od Rusije, kao i da će za takvu politiku dobiti punu podršku međunaronih krugova. Rečju, Beč se prirpemao da trajno ostane u Bosni i Hercegovini a istovremeno da pruži pipke i prema ostalim balkanskim teritorijama.

U tom cilju su najmilitantniji krugovi monarhije sačinili strateški program okupacije u kome je u prvom planu bila istaknuta "civilizacijska misija Austrougarske". Po tom programu trebalo je izvršiti korenite promene u privrednom, kulturnom i duhovnom životu bivše turske pokrajine. Imajući u vidu da je Bosna i Hercegovina bogata rudama i prvoklasnim šumama, okupatorske vlasti su počele intenzivnu izgradnju puteva i železničke mreže, kako bi na najlakši način mogli da eksploatišu tamošnje privredne resurse. Došavši u ove krajeve sa namerom da trajno ostanu u njima, novi vlastodršci su ozbiljno prionuli na posao "kulturnog i duhovnog preporoda" zaostale tuske provincije. Namera im je bila da umesto kulture islamskog istoka, koja je vekovima bila dominantna u ovim krajevima, nametnu duhovne standarde zapadnoevropske civilizacije. Radi toga je osnovan, između ostalog i Zemaljski muzej, najznačnija kulturna institucij u Bosni i Hercegovini, koja je trebalo da unese duh zapada u učmalu i zaostalu bosansku sredinu. Nove vlasti nisu izostavile ni "reforme u oblasti religioznih odnosa". Umesto verski tolerantnih franjevaca ustoličili su jezuite, najekstremnije predstavnike rimske kurije.

Realizacija ovako krupnih reformskih zahvata, osmišljenih u Beču, poverena je odanom čoveku austrougarskog dvora — Benjaminu Kalaju, koji je imao bogato iskustvo sa ovih prostora. On je bio iskusan diplomata koji je sedam godina (1868—1875) proveo na položaju austrougrskog generalnog konzula u Beogradu. Smatrajući da dobro poznaje prilike u Srbiji, napisao je "Istoriju Srba" i "Istoriju srpskog ustanka" i to ga je u visokim krugovima monarhije kvalifikovalo kao odličnog poznavaoca prilika na Balkanu.

Kalaj je bio uveren da će Austrougarska svoje ciljeve u Bosni i Hercegovini najlakše ostvariti ako se od Srba, Hrvata i muslimana, koji su vekovima živeli na ovom prostoru napravi nova nacija, koju je on nazvao "Bošnjaci", kao i da se stvori novi "bosanski jezik". U tu svrhu pokrenuo je, između ostalog, i novi list koji se zvao "Bošnjak".

Skoro 30 godina Austrougarska je kao okupatorska sila nametala narodima Bosne i Hercegovine svoje "političke, društvene i kulturne" standarde, a onda je iznenada 1908. godine proglasila aneksiju, odnosno izvršila pripajanje ove teritorije sopstvenoj državi. Odluka o aneksiji koju je povodom 60. godišnjice stupanja na presto, javnosti saopštio car Franja Josif lično, odjeknula je kao bomba, ne samo u Bosni nego i u Evropi. Raniji patroni Beča — Engleska, Francuska i Rusija, koje su na Berlinskom kongresu svesrdno podržale odluku o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, sad su bili ogorčeni na postupak austrougarskog suverena, jer su iza njega videli namere Dunavske monarhije i njenog pokrovitelja Nemačke da otpočnu realizaciju svoga strateškog plana "Drang nach Osten" (prodor na istok).

Najžešća reakcija na aneksiju izbila je u Srbiji. Uznemirila se gotovo sva javnost — političari, privrednici, sveštenstvo, umetnici. Najupečatljiviji izraz narodnog nezadovoljstva ispoljen je u govoru naše čuvene slikarke Nadežde Petrović, koji je održan na velikom mitingu ispred Narodnog pozorišta, i u kome je između ostalog rekla: "Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpskog naroda u dvema najlepšim pokrajinama — Bosni i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo... skinula mu je okove s nogu, da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprište eksploatacije Austrougarske, narod je materijalno isceđen, ponižen. Naša dužnost je da ih u svemu odlučno i svesrdno potpomognemo, svuda gde je naša pomoć potrebna...

SRPSKA REAKCIJA

U Srbiji, kao odgovor na postupak Beča, formirana je tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" kao i "Narodna odbrana", koje će odigrati vidnu ulogu u događajima vezanim za objavu rata Srbiji.


Piše: Nebojša Bogunović
14. jun 2004.
http://www.vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276579-Aneksijom-u---prodor-na-istok
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: