Zašto se višestruko umanjuje broj ubijenih Srba u boju na Čegru
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Prećutana istorija « Zašto se višestruko umanjuje broj ubijenih Srba u boju na Čegru
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zašto se višestruko umanjuje broj ubijenih Srba u boju na Čegru  (Pročitano 2547 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 01, 2014, 05:39:52 am »

**

ZAŠTO SE VIŠESTRUKO UMANJUJE BROJ UBIJENIH SRBA U BOJU NA ČEGRU


Podsećam da je nizom svečanosti i drugih manifestacija obeležena 200 godišnjica boja na Čegru iz Prvog srbskog ustanka. Uz divljenje herojskim delima tih Sinđelića junaka, ističem podatak o kome se malo ili gotovo uopšte i ne zna u našem narodu pa i u stručnim krugovima. Naime, reč je o broju uzidanih lobanja u poznatoj Ćele-kuli koji je u, svojim zapisima, naveo poznati francuski putopisac Alfons de Lamartin. Vraćajući se iz Carigrada preko Niša za Srbiju 1833. godine on je ugledao široku belu kulu koja se uzdizala u sred ravnice i prema kojoj je krenuo. U vezi sa tom kulom zapisao je sledeće:

"Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovječija lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Na nekima je još zaostala kosa i leprša se na vetru kao lišaj ili mahovina. Jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik ... Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili..." (Videti: R. Damjanović, N. Tomić, S. Đopić, Serbija - srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora, Itaka, Beograd, 1997. s.162.) To je dakle zapisao u svom dnevniku Alfons de Lamartin, juna 1833. godine.

U našoj literaturi i u redovnim objašnjenjima u broju uzidanih glava tih čegarskih junaka spominje se broj od 952. (odnosno 956 glava), a nikako se ne govori o 15-20.000 glava koje navodi Lamartin i Turci iz njegove pratnje. Treba napomenuti da su Turci na Čegru pretrpeli neobično velike gubitke, i da su iz osvete, ne samo odsekli glave tih naših junačkih Srba, već su davali nagrade za svaku odsečenu i donešenu srbsku glavu u Niš gde su ih otkupljivali za sitan turski novac od oko 20 (j)aspri. Posebno su se u tom pokolju po srbskim selima istakli Šiptari upadajući u kuće, hvatajući i ubijajući naše ljude da bi njihove odsečene glave trpali u kola i vozili u Niš da ih prodaju Turcima. Tako je sakupljeno onih 15-20.000 glava od kojih je najverovatnije napravljena neka vrsta turske "osvetničke trijumfalne kapije" svodnog tipa na šest stubova po njihovoj graditeljskoj karakteristici. Kako veoma jasno navodi Lamartin obrazovan je od tih lobanja, odnosno napravljen potpun slavoluk ispod kojeg se bio zaklonio od sunca. To je zaista i bio takav objekat, koji se vremenom urušio, da bi ostao samo jedan od tih stubova kao simbol stravičnog i u svetu jedinstvenog izraza divljaštva i besčašća turske vojske.

Međutim, kada se god spomene ovaj broj uzidanih lobanja po Lamartinu, onda uslede "opravdanja" da je on iz nekog osećanja "nacionalnog romantizma" preuveličao taj broj, da on i nije tačan već onaj od 952 glave. Ovo objašnjenje deluje toliko neuverljivo tim pre što se ovde ne radi o uveličavanju od recimo jednom do dva puta, već se ovde radi o razlici od oko 15- 20 puta. To nikako ne može biti izraz njegovog romantičarskog preuveličavanja, pogotovo kada taj podatak o spomenutom broju uzidanih lobanja potvrđuju i Turci iz Lamartinove pratnje. S druge strane, treba imati u vidu tradicionalno dobre odnose Turske i Francuske i po tom osnovu mogućnost naknadnog dogovornog umanjivanja broja pobijenih Srba i uziđivanja njihovih glava u Ćele-kulu kroz neke izraze preteranog romantičarskog zanosa Alfreda de Lamartina.

Ujedno, mora se imati u vidu i postojanje ne male zablude o navodnim velikim, tradicionalno dobrim i plodnim odnosima Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije sa Francuskom. Naime, vredno je istaći sledeće primere koji to potvrđuju. Podsetimo se samo onih topovskih granata francuske izrade koje je srpska vojska čekala za početak protiv ofanzive u Kolubarskoj bici, a koje su, ne slučajno, bile duže za 2 mm tako da nisu mogle biti upotrebljene. Pod hitno je ta municija vraćena u Niš na delaboraciju i skraćivanje čaura pa ponovo dovožena na front za predstojeću bitku. Francuska je ujedno nudila Bugarskoj celu istočnu Srbiju samo da ona pređe na stranu sila Antante. Još bolji primer izuzetno negativnog stava je bila činjenica da Francuska uopšte nije želela da pomogne u spasavanju iznurene i iscrpljene Srpske vojske nakon izvlačenja preko Albanije i njenog izlaska na Jadransko more sve dok ruski car Nikolaj nije ultimativno zapretio Francuskoj da će potpisati separatni mir sa Nemačkom ukoliko ne prihvati i ne preveze našu vojsku na teritoriju Grčke, na ostrva Vido i Krf. Prilikom proboja Solunskog fronta i oslobodilačke ofanzive slavne Srpske vojske, Francuzi su sve činili da ta ofanziva ide sporije, ali sa osnovnim ciljem da bi se stvorilo više vremena za organizovanije odbrane bugarske i nemačke vojske koje su se povlačile pred našom vojskom. Tako je naša vojska imala veće gubitke, otupljivala napadnu moć i dolazila u teže situacije izvršenja svojih ratnih planova i operacija, omogućujući francuskim trupama veće učešće i verovatne naknadne političke i druge ucene za oslobođenje Srbije i ostalih srpskih i jugoslovenskih teritorija. Treba znati da ni do danas nije razjašnjeno ubistvo našeg viteškog kralja Alaksandra Karađorđevića u Marselju i da su sva relevantna dokumenta u vezi sa ovim atentatom trajno stavljena ad akta. Pored toga, nakon završetka Prvog svetskog rata, Francuska je ispostavila srpskoj vladi račun koji je bio šest puta veći od onoga koji je po preciznoj evidenciji kupljenog naoružanja, vojne opreme i svakojake druge pomoći, imala naša tadašnja vlada gde je uračunat i poslednji zavoj ili metak. Na zaprepašćenje i proteste srpske vlade da to nije u redu, nekako je smanjen taj iznos, ali tako da je naša nova država platila tri puta veću cenu od one koja je realna bila. Zloupotreba i korišćenje rudnog bogatstva iz Bora i Majdanpeka uz nepoštovanje potpisanih ugovora u periodu između dva rata od strane francuske industrije je posebna priča, jer im je dobijeni bakar došao džabe s obzirom na cenu i količinu zlata kojeg su dobili kao dodatni proizvod. Iz novijeg perioda, valja podsetiti da je Francuska prednjačila u satanizaciji srpskog naroda pred agresiju NATO na SRJ. Dakle, o tome da je postojao neki romatičarski zanos i nerealna procena kod Lamartina, nema ni govora. Sve je on tačno opisao.

Dr Rade RAJIĆ

Izvor: Srpski glas boke • Broj 37—39 KOTOR • 8/9/10. 2009.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: