Solunci govore — Blagoje Jandžiković
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Priče iz prošlosti « Solunci govore — Blagoje Jandžiković
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Solunci govore — Blagoje Jandžiković  (Pročitano 11898 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Mart 04, 2011, 10:32:52 am »

**

  

          Blagoje Jandžiković


IZ TRI RATA — ŠEST MEDALJA

... Lako je, i u ono vreme, bilo Srbima u Srbiji: mogli su glasno i da zapevaju i da zakukaju. Možda su živeli i u siromaštvu, ali su imali ono što je najdragocenije: slobodu! Sve što su imali — bilo je njihovo...

Teško je bilo Srbima na Kosovu: ovde se šapatom i pevalo i kukalo! Šapatom se i nada prenosila: doći će željeni čas borbe i čas osvete! Sve naše bilo je i arnautsko i tursko: kuće u kojima smo živeli, polja koja smo obrađivali, voćnjaci i vinogradi koje smo svojom rukom negovali, stoka koju smo na svojim pašnjacima napasali ...

... Sve se smanjivalo, samo je arnautski i turski zulum rastao: zlostavljanje, otimanje, silovanje... Nasrtalo se na sve i na goli život. Prigovor je kažnjavan mučeničkom smrću...

... Ali, rastao je i gnev, stizao do grla — više se nije moglo trpeti: slobola ili smrt! Potlačen i ponižen narod nije više mogao da gleda kako mu zlotvor ubija braću i decu, obeščašćuje sestre, pali kuće . .. Narod se šapatom dogovarao o otporu i osveti... A narod je, u to vreme, bio jedno srce, jedna duša: rana na telu komšije, rođaka, prijatelja, druga — bila je i naša rana. Znalo se: ako danas plane komšijina kuća, sustra će moja; ako danas premlate bilo čije srpsko dete, sutra će moje; ako su juče silovali nečiju sestru, danas će moja biti obeščašćena...

... Stizali, tajnovitim putevima, glasnici iz Srbije. Donosili nadu i ohrabrenje: treba se spremiti za borbu! Srbija, govorili su glasnici, sprema rat Turcima! Bodrila nas ta nada, grejala naše duše, hrabrila naša srca: rat Turcima! Živeli smo za taj čas ...

... Ali baš u tom času, kad nas je nada obuzimala, s proleća 1912. godine, u moje selo Goraždevac dopre zloslutan glas: Turci nameravaju da uzmu srpske mladiće u svoju vojsku! Nije im dosta što ubijaju, otimaju i siluju, hoće i da poturče raju, hoće da srpske mladiće gurnu u borbu protiv svoje braće!

... Moj brat Simo se grdno uplašio — njemu devetnaesta godina: zar da bude turski vojnik! Strah prešao i na mene, iako sam dve godine mlađi. Rekosmo to ocu, a on spokojan: nikad to, veli, neće biti! Nikad moji sinovi, Simo i Blagoje, neće biti turski vojnici! Reče nam, potom, šta da uradimo: da odemo u selo Vragovac i nađemo Marka Radulovića, njemu da damo zlatnike, a on će nama dati puške! Pomenu imena još nekih ljudi koji će nam pomoći da pređemo granicu... Srbiji će, veli otac, dobro doći svaka puška!

... Nađosmo, sutradan, Marka Radulovića: mnogo se obradovao kad mu rekosmo šta nam je želja. Reče da će nam dati dve puške, revolver i municije koliko možemo da ponesemo. Za one zlatnike neće ni da čuje — dužnost mu je, kaže, da nam pomogne... Meni dade kratku pušku i reče: "Neka Bog da da njome smakneš sto Turaka!" Majka nam stavila u torbu tri hleba, grumen soli i četiri kriške sira. Roditelji nas, sledeće večeri, ispratiše uz reči: "Neka vas Bog čuva i sreća prati..."

... Zahvaljujući proverenim ljudima — stigosmo, posle nekoliko dana u Kuršumliju. Iste godine, u jesen, Srbija stvarno objavi rat Turcima. Tako započe i moje ratovanje...

... Bio sam u sva tri rata koje je Srbija vodila od dvanaeste do osamnaeste, ali ne mogu da nabrojim sva bojišta — ko bi se svega setio posle sedamdeset pet godina... Znam da smo kao na krilima jurili iz bitke u bitku i da nije bilo žrtve koju ne bismo rado podneli za svoj narod i svoju zemlju...

... U svim ratovima bio sam u komitskim odredima pod komandom vojvode Jovana Babunskog, majora Vojislava Tankosića, vojvode Vuka i drugih četovođa. Upoznao sam, još pre bojeva, komitske prvake: Nikolu Skadarca, koji je za prezime uzeo mesto rođenja, Temeljka Barjaktarevića iz Velesa, Miloja Dinića iz Kragujevca, Jašu Nenadovića iz Valjeva, Živka Gvozdića iz Vučitrna, Gligorija Ristića iz Peći, znanog kao Đorđe Skopljanče, i mnoge druge. Pamtim ih po tome što su nam svojim primerom pokazivali kako se neopaženo može privući neprijatelju, kako se tiho, bez reči, uklanjaju predstraže, kako se baca bomba u poslednjem trenutku, uskače u rov i golim rukama hvata za bajonet... Pominjem ih i zato što niko od njih nije dočekao kraj rata — pali su na raznim bojištima...—

...Kad smo, dvanaeste, izbili na Kosovo, goneći Turke, padali smo ničice i ljubili zemlju i puške-osvetnice... Nikad se nismo svetili nevinoj deci, slabašnim ženama i nemoćnim starcima, već samo dahijama, krvopijama, nasilnicima i pljačkašima...

... Bio sam na Kosovu i u februaru 1915. godine, kad su arnautske družine, naoružane bugarskim puškama i plaćene austrijskim parama, provalile preko granice, paleći srpske kuće i ubijajući nemoćne... U času kad je Srbija krvarila na bojištima, mislili su da je pravi čas da joj podmuklo, kako samo oni to umeju, zabiju nož u leđa... Bio sam u onom komitskom odredu koji je brzo stigao do Prizrena, zaustavio razbojnike i presekao im odstupnicu... I da ne pričam mnogo o tome: malo ih je koji su uspeli da umaknu u Albaniju... Tako su se onda branili srpska zemlja i srpska nejač...

... Za šest godina, za sve vreme ratovanja, srpsku vojničku uniformu nikad nisam obukao. Nosio sam koporan i čakšire, ponekad, kad je bilo nužno i ratne prilike zahtevale, nosio sam tursku odeću i čalmu oko glave; u dva-tri maha, po nalogu svojih starešina, nosio sam bugarsku šapku i bluzu, ali sam uvek bio u opancima... Kretali smo se lako, brzo, spremni da izvršimo svaki zadatak i voljni da se žrtvujemo... U svaku borbu smo ulazili duboko uvereni u prbedu. Ranjenog druga, ni po cenu sopstvenog života, nismo smeli ostaviti na bojištu, a o predaji neprijatelju nikada niko nije smeo ni da pomisli. Bili smo tako opremljeni i naoružani da je svaki komita mogao satima da vodi borbu — bez dodavanja municije... Bili smo, zaista, strah i trepet za neprijatelja. Onog časa, kad bi neprijatelj saznao da je opkoljen komitama — pucao je sebi u čelo da ne bi pao živ u naše ruke... Zarobljenike nismo dirali, ali prema onima za koje smo znali da su se silnički ponašali prema nevinima i nemoćnima — nismo bili bolećivi: stizali smo kao što stiže pravda, ponekad sporo, ali neizbežno...

Iz ljutih bojeva Blagoje Jandžiković nosi šest odlikovanja i dve Spomenice koje svedoče o Osvećenom Kosovu 1912. i vernosti otadžbini 1915. godine. Među odlikovanjima su dve zlatne medalje Miloša Obilića. Sad mu je 95. godina. Živi u selu Brežaniku blizu Peći, okružen neizmernom ljubavlju kćeri Anđelije i unuka Miodraga.





Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
osmo izdanje
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
BEOGRAD, 1989.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: