Srednji vek ili zanemarena istorija
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJA SRBA « Srednji vek ili zanemarena istorija « Srednji vek ili zanemarena istorija
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srednji vek ili zanemarena istorija  (Pročitano 10118 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Mart 30, 2014, 10:38:38 pm »

**

SREDNJI VEK ILI ZANEMARENA ISTORIJA


U čitavoj našoj duhovnosti znanja o srednjem veku, pogotovo o istoriji Srba u srednjem veku su najoskudnija. Zato je važno pitanje: Odakle ta slepa mrlja u našoj istorijskoj svesti? Paradoks je veći kada se zna da je izučavanje naše srednjevekovne istorije naučno zasnovano u prošlom veku, a sabrana znanja pouzdana. Jednostavno rečeno o tome se zna sve ili gotovo sve, naročito sudeći po onome što nudi najnovija istoriografija.

Razloge odsustva svesti o početku naše istorije ne bi trebalo tražiti samo u lenjosti duha, komotnih intelektualaca, već pre svega, u školskim programima svih nivoa. Taj bezdan je stvoren namerno, postepeno ali sistematski. Najočitiji argument je u stalnom smanjivanju časova istorije, takođe na svim nivoima i guranja ove nauke na maginu duhovnosti, na račun važnijih predmeta.

Uvid u programe istorije daje još poraznije rezultate. Najnovijoj istoriji (uoči i posle II svetskog rata), iako je najkraći, daje se više prostora nego celoj prethodnoj koja traje 13 vekova! Nemoguće je ne videti ideološke razloge za postojeće stanje.

Srpski Narodni Kalendar ne može ukloniti paradoks. Zadatak mu je da baci zrak svetlosti na taj olako nazvan mračni srednji vek.


DRUŠTVENI ŽIVOT U SREDNJEM VEKU

1. Stanovništvo

... S obzirom na okolnosti stanovništvo srednjeg veka u Srbiji je trostrukog porekla. Spovenski živalj je naseljavao plodna (župna) mesta; Vlasi su bili na brdskoplaninskim područjima a stranci (Vizantijci, Grci, Jevreji, Dubrovčani i ini) bili uglavnom u sredidštima kao administratori, trgovci, vojnici, zanatlije i graditelji. Etnička pripadnost je novovekovna kategorija, nebitna za srednji vek. Važniji su bili jezik (zbog komunikacije), verska pripadnost, vazalni odnos (stepen zavisnosti) prema gospodaru, pa prema tome i prava i obaveze koje je neko imao i zanimanje kojim se bavio: koju rabotu rabotaju taku platu da primaju kaže Dušanov zakonik.

Pokretljivost stanovništva je bila mnogo veća nego u Evropi. Mnogi uzroci su doprineli mešanju, premeštanju, pražnjenju i naseljavanju drugih područja. Najmanje je bilo zbog širenja ziratnog zemljišta i mešanja stočara (vlaha) sa rabotnicima (sebri). Više je doprinelo okruženje jačih država: Vizantije, Bugarskog carstva, Ugara a kasnije Mlečana sa jugozapada i Turaka sa jugoistoka. Ratovalo se često i surovo. Pljačke i otimačine su činile pustim naseljene oblasti, a tome treba dodati elementarne nepogode: suše, poplave, epidemije (kuga i kolera), bekstvo Sebara u Vlahe i naseljavanje vlaha na prazne prostore ravnica. Broj stanovnika nikada nije utvrđen a oskudni podaci se mogu dobiti iz upravno-sudske arhive, svedočenja putopisaca, manastirskih registara i gradskih arhiva u primorju. Opis međa u plodnim ravnicama Kosova, Metohije i Pomoravlje otkrivaju da su plodni kompleksi obrađeni i naseljeni, da se atari dodiruju i naslanjaju jedni na druge.

Prolazeći dolinom Velike Morave od Braničeva ka Nišu Krstaši su, sredinom XII veka dva dana jahali "kroz veliku i mračnu Bugarsku šumu". Francuski vitez Bertrandon De la Brokjer je putujući 1433. godine tim istim putem kroz despotovinu Đurđa Brankovića, zapazio mnoge velike šume, bregove i doline. A u tim dolinama postoji veliko mnoštvo sela i dobrih namirnica, a naročito dobrog vina uz to još i mnogo ratoborne omladine. Razmak ovih svedočenja je dva i po stoleća!

Ipak najveća pokretljivost (iseljavanje, preseljavanje i pražnjenje velikih prostora) bilo je posledica turskih osvajanja. Najpre Grci i Bugari a onda i Srbi prazne južne prostore seleći se konstantno prema severu, severoistoku, severozapadu i jugozapadu. Centralni deo Srbije se najviše praznio posle prvog pada despotovine, posle pada Beograda i Smedereva (1459. godine) ali i kasnije u nekoliko navrata.

Godine 1564. Jakov Berc kaže: Ova je zemlja pusta a narod vrlo siromašan. Andrija Bodoaro je 1573. godine zabeležio: Priča se da su zemlje plodne, ali su zbog slabe naseljenosti vrlo zapuštene, stanovništvo hrišćansko, ali pritisnuto dažbinama i kulucima da bi rado otišli da žive u drugi kraj. Stevan Gerlah 1578. godine priča. Od Batočine do Palanke sama pustoš, ništa nije sagrađeno, nema sela, da su Kolari malo kukavno selo u kome stanuju sve sami Turci da su u Maloj Palanci (Grocka) male srpske kolibe, slamom i trskom pokrivene. Salomon Švajger 1577. godine kazuje da je na putu od Kolara pa na jug predeo retko naseljen, i rđavo obrađen, da u tri dana nisu videli ništa nego pet rđavih seoca.

Od kraja XVII veka za 40 godina dva puta su austro-turski ratovi praznili područja centralne Srbije (1683 do 1689 i 1716 do 1718). Turci su posle poraza svu Srbiju opustošili, da bi austrijskoj vojsci onemogućili snabdevanje. Srbija je ostavljala utisak pustinje koja se sastoji od samih brda i šuma. Mir je Srbijom vladao od 1739. godine (Beogradski mir) do Kočine Krajine 1788. godine. Prema austrijskim izvorima sa početka XVIII veka u Srbiji nije bilo više od 60.000 duša, ako ne i manje. Krajem tog veka Beogradski pašalukje imao 100.000 duša (austrijski izvori) ako ne i više. Ukupno uzeto za 50 godina mira stanovništvo se povećalo od 60. na 100.000 stanovnika.

Pre i u doba I ustanka ustaničke oblasti naselili su stanovnici Stare Raške, Starog Vlaha, Hercegovci, Brđani, sa Kosova i Metohije i iz Prizrenske oblasti. Još se kaže da su oni uneli borbeni duh, nepokornost, svest o srednjevekovnoj veličini koju su kao narodi duže držali u svesti od starosedeoca.

Osipanje stanovništva imalo je i suprotni pravac. Turska osvajanja, započeta u doba cara Dušana nastavljena su i narednih vekova. Slomivši kičmu srpske države, osvajanjem despotovine (1459. godine) bili su na redu ratovi sa Ugarskom, Austrijom, česti i žestoki, pa su reke srpskog roblja plavile anadolske i mediteranske pijace robljem, sve do okončanja II srpskog ustanka.

Ako je za napredak potreban mir i bezbednost u razmaku od 50 godina, Srbi su te uslove imali retko i u velikim razmacima.

2. Državna uprava u srednjem veku

Država u savremenom smislu nije postojala u srednjem veku. Nisu postojali zakonodavni, sudski i izvršni organi koji bi garantovali standarde prava i obaveze na celoj teritoriji, što je opšte obeležje srednjevekovnog društva.

Srednjevekovno društvo je staleško. U njemu svaki staležima posebnu zavisnost prema drugima, ali postoji više vrsta zakonodavstava, neujednačnih sa glavnim i međusobno uz često menjanje pravila. Nomokanon Svetoga Save služio je kao osnova Dušanovog zakona, koji je imao primese vizantijskog a ovaj rimskog prava. Pored zakona koje je izdavao suveren, manastiri su na posedima imali autonomno zakonodavstvo, gradovi i rudnici posebno, trgovci takođe. Vlastelini su menjali obaveze prema svojim potrebama i obavezama prema vladaru. U članu 145 Dušanovog zakonika nabrajaju se kao administrativno-teritorijelne jedinice: zemlje, gradovi, župe i krajišta.

a) Zemlje su veće oblasti (osvojene) i njima su upravljali znatniji feudalci (velmože) kao Vukašin u Prilepu ili Oliver u Laskovu. Ne zna se tačno kakve su obaveze imali prema vladaru i međusobno a kakve sitniji vlastelini prema njima.

b) Gradovi su bili trgovi panađuri sa kućama od dasaka, izuzev grčkih i primoraskih gradova, a kasnije rudarskih naselja i prestonica vladara. Svi su imali široku autonomiju u odnosu na centralnu vlast. U doba Nemanjića primorski gradovi su imali svoje statute, upravu, organe prinude, a plaćali su danak u ratama. Gradovi u unutrašnjosti bili su naseljeni privremenim stanovništvom. Obrazovali su oko rudnika i administrativnih centara kolonije trgovaca, zanatlija i pratećih delatnosti, imali svoje zapovednike (kefalije), sudije i konzule. ...

v) Župe su bile najraspostranjenije teritorijalne jedinice obrazovane na teritorijalno-plemenskom principu u ravnijim predelima i oko gradova i kefanije (knezove) sudije i organe koje je postavilo "carstvo mi". Župa je u celini bila zadužena dažbinama (ako u župi rodi žir, toga žira caru polovina, a polovina onom vlastelinu čija je država). Žir se koristio za hleb u nerodnim godinama. Župa se smatrala odgovornom za krađu, poharu, štetu, bezbednost putovanja, poredak. "Za štetu da plaćaju iz svoje kuće". Upravnik župe je pripadao vlastelinskom staležu. Župa je imala i sporedne obaveze kad car putuje, gradozidanije, opravka puteva i mostova i porušenih gradova. Podrazumeva se da su najveće, najplodnije i najmnogobrojnije župe pripadale vladaru.

g) Krajišta su bila župe na granicama Nemanjićkih država. Njihovi upravnici su krajišnici ili graničari. Oni su čuvali granice i uživali prihode poseda. I oni su bili vlastelini za koje je bio rezervisan poziv vojnika. Nazivi knez, primiđur, vojnik, čelnik se sreću u poveljama. Imali su obavezu prikupljanja poreza, održavanje reda, bezbednost naselja, saobraćajnih puteva, vojnu obavezu i manje su bili opterećeni obavezama prema vladaru.

Iz Dušanovog zakonika proizilazi da starešina feudalac za neizvršavanje svojih obaveza odgovara pred carinskim sudom. Za krađu i razbojništvo selo kolektivno odgovara "to selo da se raspe" (raseli). Župski knez je vršio policijsku službu a sudije presuđivale, osim za delo koje ima carski sud: izdajstvo, ubistvo i otmica vlastelinke. Uvreda sudije je povlačila strogu kaznu. U članu 111. se kaže: Ko se nađe da osramoti sudiju, ako bude vlastelin da mu se sve oduzme, ako li selo da se raspe i opleni.

U poveljama se zvanje primićur sreće često kada se govori o Vlasima više kao zanimanju (stočari) nego kao entitetu. Kao pokretljivi, nenastanjeni katunari, vlast nije do njih mogla uvek da dopre. Tamo gde je mogla imali su obavezu čuvanja stoke, uzgoja konja za vlasteline i manastire, birali su svoje starešine neposredno. Ova zvanja kneza i primićura su ostala i za vreme ratova pod Turcima, skoro u istoj funkciji, kasnije do Miloša Obrenovića.

Manastiri su imali svoje zakonodavstvo. Vlastelin je mogao da izbegne kaznu ako se zamonašio, čime bi potpao pod jurisdikciju crkve. Veliki darodavci, osnivači manastira obezbeđivali su monaškom bratstvu sve što je potrebno: njive, ispaše, šume i vode, kasnije i stalne prihode u novcu. Veći deo zemlje uvek je bio u okolini manastira i manastiri su (oslobođeni poreza) sami organizovali proizvodnju. Pored rabotnika imali su stočare, ribare, ulijare (pčelare). Vlastelinstvo Dečana je 1330. godine imalo 2.166 kuća rabotnika i 166 kuća stočara. Sokalnici (kuvari), ulijari, majstori koji su bili neophodni vlastelinima imali su manje obaveza od sebara-seljaka.

3. Društveni slojevi-staleži

Najniži sloj bili su otroci-robovi. Poznato je da je hrišćanstvo ukinulo ropstvo jer su svi ljudi deca božija i braća međusobno. U srednjevekovnoj srpskoj državi su robovi bili nevernici-nehrišćani. Otroci nisu bili brojni, služili su kao kućna posluga, kupljeni kao robovi.

Najbrojnija je bila kategorija meropaha. Približno je označavala udeonog orača koji ima obavezu da ore i obrađuje gospodarevu zemlju na površini od 9 mata (1 mat 939m kvadratnih). Manju obavezu u obradi vlastelinskog zemljišta imali su sokalnici i majstori — 6 mata zbog drugih obaveza. Ostale radne obaveze merapaha su bile: trebljenje žita, kosidba, kopanje vinograda obično jedan dan u nedelji (od toga moba), kolektivno lovljenje zečeva i dr.

Osim ovih radnih bilo je i materijalnih obaveza koje su zemljoradnici davali vlasniku zemlje sa imanja kojim su hranili porodicu. Davali su desetinu od lana, pčela, jagnje ili dva na ime stoke i učestvovali u obrocima za goste manastira i vlastelina.

Dušanov zakonik generalno propisuje za čitavu zemlju da meropsi rabotaju dva dana u nedelji pronijarima (imanja ratnika dodeljena za vojnu službu), dan za kosidbu i dan u vinogradu ukupno 1/3 radnog vremena.

Stočari su dospevali u velika vlastelinstva u celini katuna, činili su celinu po ispašama i zimovnicima, nezavisno od krvnog srodstva. Davali su desetak od prihoda, znatno manje od rabotnika. Srpski kraljevi su zabranjivali da se Srbi žene "u Vlasjeh" a žena se mora dovoditi mužu. Ova mera nije segregacione prirode. Hteo se sprečiti odliv više zavisnih rabotnika u manje zavisne vlahe.

Vlastelinski stalež je takođe bio stepenovan i pravno i ekonomski. Bilo je malih vlasteličića skromnih poseda, srednjih i vlastelina i velmoža na ogromnim prostorima (Dejanovići, Mrnjančevići, Hrebeljanovići). Svi su bili zavisni od milosti "carstva mi", ali su i vladari bili zavisni kao vazali susednih, jakih država. U doba despota bili su u dvostrukom vazalnom odnosu, prema Turskoj i Ugarskoj istovremeno.

Turska uprava nije menjala postojeću strukturu i obaveze zavisnosti. Posle ratova kao pobednik ostavljala je prava velikašima pod uslovom plaćanja danka i vernog služenja u ratovima. Sem u Bosni gde su prava bila nasledna, svugde su feudi dodeljivani ratnicima. Spahiluci i timari su oblik turskog feudalnog društva, desetak bio standardan oblik poreza. Sa slabljenjem moći umnožavali su se porezi i nameti, što je uzrokovalo brojne i masovne migracije i bune.

4. Crkvena organizacija

Kada su Južni Sloveni bili na pragu hrišćanstva ono je imalo već osam vekova dugu istoriju. Hrišćansko učenje je bilo utvrđeno, zaokruženo Kanonom svetih knjiga, vaseljenskih saobra, učenjima crkvenih otaca i njihovih sledbernika. Tokom tih stoleća uobličio se život vernika, složen sistem normi, rituala i etačkih principa, dovoljno snažan da utiče na ponašanje masa.

Valja napomenuti da su Vizantinci učinili veliki napor u pokrštavanju slovenskih suseda, prvo stoga što je misija Carstva bila da širi spasonosnu veru Jevanđelja, a potom i za uspostavljanje vizantijske vrhovne vlasti. Istovremeno su dali legitimitet zatečenim vladarskim rodovima stavljajući ih u vazalni odnos "Kada su svi dobili božansko krštenje i opet došli pod "romejsku" vlast i da vladaju arhonti iz redova njihovih saplemenika". ...

Od tri sveta jezika aramejski (jevrejski), koji su razumeli samo posvećeni, u bogosluženju su upotrebljavani grčki (južno od linije Drač, Niš, Balkanske planine u Bugarskoj) i latinski (severno i zapadno)...

Praktično verski razlozi uticali su na Vizantiju da brzo ispuni molbu Veliko-Moravskog kneza Rastislava da uputi misionare koji bi službu božju vršili na slovenskom jeziku.

Poslao je Metodija i Konstatina (monaško ime Ćirilo), učene sinove visokog vizantijskog činovnika Lava. Oni su znali jezik Slovena, preveli na njega osnovne bogoslužbene knjige, posebno pismo prilagođeno osobenostima jezika i uputili se u Moravsku. Uglavnom je poznat njihov rad, otpor uvođenju slovenskog jezika u crkvu, smrt Ćirila u Rimu, obnavljanje arhijepiskopije u Sirmijumu (arhijepiskop Metodije) i progon njegovih učenika u Bugarsku, odakle je došla pismenost u Srbiju zajedno sa bogosluženjem na slovenskom jeziku.

Državnička dalekovidost Cara Vasilija II nije bila samo u priznanju jezika Slovena kao bogoslužbenog jezika. Uveo je vizantisjki upravni sistem oslonjen na gradove, obnovio zapustele rimske gradove: Sirmijum (Sremska Mitrovica), Singidunum (Beograd), Viminacijum (Braničevo), Nais (Niš), Pautalija (Velbužd), Ulpijana (Lipljan) , Arsa (Ras), Pleranda (Prizren) što je u osnovi imalo nameru da preko činovnika, crkvene vlasti i lokalnih kneževa ustali vizantijski upravni poredak. Umesto novčanih, propisaoje poreze u naturi. Dao je autokefalnost arhijepiskospima (Ohrid). Episkopije su bile u Sirmijumu, Rasu i Prizrenu.

Isti ili slični razlozi rukovodili su Nemanjiće da već u drugom kolenu dinastije traže i dobiju autokefalnost crkve. Svesni da je crkva vezivno tkivo države srednjeg veka ne samo kao matično mesto hristijanizacije, nego i kao jedini izvor pismenosti, duhovnosti i organizovanosti i oslonac vladarske moći, Arhiepiskope (iz vladalačke ili srodne kuće) birali su sami kao i episkope (vladike), širili mrežu crkava i manastira, obrazovali sopstveni kadar sveštenstva (iz redova monaha). Zamena grčkih episkopa i sveštenika koji nisu ili su slabo znali srpski jezik, naišla je na veliki otpor Ohridske arhiepiskopije, ali je dala polet ne samo u sveštenim radnjama nego i u prepisivačkoj delatnosti, začetku literature (hagnografije), medicine (hilandarski medicinski kodeks), zakonodavstva (Krmčija-Nomokanon) i podizanja opštih civilizacijskih standarda po ugledu na Vizantiju.

5. Stara srpska biblioteka

U X veku Sloveni nisu imali knjiga nego su samo "čtali i gatali", pri čemu ono čtali može da znači i brojanje i čitanje "črta i reza". Sa hristijanizacijom stvoren je krug knjiga koji je morao da ima svaki sveštenik: apostol, evanđelje, liturgiju, triod, nomokanon, psaltir, oktoih i "gospodskim praznikom službu i čtenije na poučenije ljudei". Sveštenici su najpre bili monasi a onda i stalež sa naslednim osobinama "pop da se od popa stavi". a knjigu izučiti znači i pismenost ali i pojanje. Izvan crkava pismenostje bila mala kod vlastelina i trgovaca. Podučavanje je počinjalo sa prepoznavanjem slova (az, buki, vjede,) preko sricanja (bekavica) do zapamćivanja čitavih odeljaka.

U azbuci koji su Srbi koristili početkom XIII veka bilo je 38 slova, 24 iz grčkog alfabeta i 14 posebna za slovenski jezik. Od grčkih slova 3 se nisu upotrebljavala a 12 nesigurno ili pogrešno. To je uslovilo da je prepisivanje knjiga bilo teško i mukotrpno. Knjiga je najpre označavala svitak upotrebljavan i kasnije za pisma, ugovore, darovnice, govore. Na freskama je uvek označavao sveti zapis. Knjige sa povezanim stranama najpre su bile od preparirane životinjske kože a kasnije na papiru koji je dolazio iz italijanskih radionica. Listovi su imali vodeni žig pomoću kojih se određivalo približno vreme prepisa koji nisu datovani. Knjiga je nastajala spajanjem sveščica dobijenih presavijenih tabaka na četvoro tetrag ruski tetrad. Knjige su ukrašavane inicijalima u više boja i zastavicama, što je zahtevalo rad umetnika. Mastilo je sastavljano od čađi a pera su zaoštrena živinska pera. Važnije knjige su okivane bakrom, srebrom ili zlatom. Otuda su knjige bile retke i skupe. Pominju se pojedinačno u svim darovnicama kao i sasude koje služe za obede. Prepisivanje najpre nužnih tekstova za bogosluženje, kasnije se razgranalo, dopunjavalo i kompletiralo učenjima crkvenih otaca i posebnim prilozima.

Kako se Srbi nisu nalazili u spisku i istoriji svetih naroda, ni u popisu 72 jezika onih koji su gradili vavilonsku kulu, bilo je neophodno utemeljenje svetosti srpskih vladara. Za to je bilo i dinastičkih i političkih razloga. Trebalo je naći direktnu vezu (bez posredovanja Vizantije i Grka) u svetorodnost dinastije Nemanjića. Ključ za razumevanje ovih navoda je u Nemanjinoj povelji Hilandaru i Savinom žitiju Gospodina Simeona. Bog je stvorio sve na zemlji, postavi jedne za careve, druge za knezove, ostale za vladike i svakome dade da napasa stado svoje i da ga čuva od svakog zla koje bi naišlo na njega. Nemanji je dato da vlada ovim srpskim zemljama.

Prvo vladar a potom monah Simeon dobio je tri žitija: od najmlađeg sina Save (1208), srednjeg sina Stefana (1216) a kasnije od učenog monaha Domentijana. Savino žitije je najkraće namenjeno za uvod u tipih manastira Studenice, opisuje samo monaški život Simona. Hagnografska literatura predstavlja i početak naše srednjovekovne književnosti. Žitije su imali skoro svi Nemanjići a neki i posebne službe ali i arhijepiskopi, čak i paralelna žitija. U Zborniku Danila II sadrže se žitija svih Nemanjića i prva tri arhiepiskopa, što čini kostur srpske istorije. Kasnije su mu dodavana i naredna žitija: episkopa Marka, Stefana Lazarevića i Konstatina filozofa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 31, 2014, 12:43:10 am »

**

PRIVREDNE PRILIKE U SREDNJEM VEKU


1. Rudarstvo

Rudarstvo je u srednjevekovnoj srpskoj državi bila osnovna privredna grana na kojoj je počivala moć države. Rudarstvo je bilo podloga razvoja srpskog društva, glavna snaga jake vlasti vladara i despota.

Prihodima od rudarstva Nemanjići su širili i učvršćivali svoju državu, gradili bogomolje u zemlji, Svetoj Gori i Palestini, plaćali najamnu vojsku, jačali upravnu i sudsku vlast, uvodili skupe, luksuzne, ceremonijale po ugledu na Vizantiju.

U doba despota, kada je rudarstvo bilo najviše razvijeno, rudnici su služili za plaćanje danka za spas i opstanak države, izgradnju utvrđenih gradova, kojih nije bilo u doba Nemanjića.

Rudarstvo je u Srbiji pokrenuto oko 1241. godine. Tada je bila velika najezda Mongola koja je zastrašila i rasturila saske — rudare u Ugarskoj. Prateći rimsku rudarsku tradiciju počeli su iskopavanja u Brskovu (kod Mojkovca), na Rudniku (u Šumadiji) i na Kosovu (Trepča, Janjevo, Novo Brdo). U XIII i XIV veku i prvoj polovini XV veka otvaraju se novi rudnici a Srebrenica postaje pravi rudarski gigant. Na desnoj obali Ibra bili su rudnici: Plana, Ostaća, Kovalji, Koporići, Zaplanina, Livađe i Belo Brdo. Pod despotom Stefanom Lazarevićem pominju se Crnča, Bohorina i Krupanj a za vreme Đurđa Brankovića Zajača (svi u gornjem toku Drine). Broj rudnika, rudara i pratećih delatnosti bio je srazmerno veći nego danas, u odnosu na broj stanovnika.

Glavni proizvodi rudarenja su bili: srebro, zlato, olovo i bakar. Postojale su tri vrste srebra: pliko srebro (neobrađeno, neprečišćeno) fino (čisto) ili belo i glamsko srebro (sa primesom zlata od 16—26%).

Srebro kao metal srednjeg veka (80% novca je bilo od srebra), imalo je visoku cenu u Evropi u XIV i XV veku, četvrtina srebra je poticala iz balkanskih rudnika, pa su Novo Brdo i Srebrenica bili najveći evropski rudnici, a odmah iza njih Rudnik.

Sasi su sa sobom doneli alate, tehniku kopanja i izvlačenja rude, tehnologiju prerade i svoju religiju (katoličanstvo). Osnivali su urbana naselja oko rudnika, imali autonomnu upravu i sudstvo. Privilegije koje su od početka imali kodifikovani su Zakonom i potvrđeni zlatnim pečatom u Nekudimu 1412. godine od Stefana Lazarevića.

Pošto je rudarski posao zahtevao mnogo radne snage, sasi su se postepeno asimilovali sa slovenskim življem, pa se krajem XIV i XV veka pominju: Tripun i Lovrenac Rudničani, a Sas kao zbirno ime za rudare. Jiraček tvrdi da se u XVI veku u rudnicima nije govorilo nemački. Nazivi rudarskim radova su bili nemačkog porekla: ceh (rudnik, okno); štokna (horizontalni hodnik); šurf (istražni rov); ort (radno mesto rudara); kral (ulaz u okno); burnik (prevoznik); šafer (topioničar) i valturk (preduzetnik)...

Rad u rudnicima je bio izuzetno težak. Praćena je rudna žica a hodnici su bili tesni. Zato se kopalo klečeći, sedeći ili ležeći, retko stojeći. Dolazilo je do požara i zarušavanja, "od čega pogiboše mnogi ljudi i ne znadoše se". Ruda je prebirana u oknu i na površini. Merena je kablovima i odmah se mogla prodati valturnicima (posrednicima) koji su je pripremali za topljenje. Fino (belo) srebro se izdvajalo samo u tri rudnika: Novom Brdu, Rudniku i Srebrenici pomoću šalitre, koja je služila za pravljenje baruta. Srednjevekovni vladari su imali kovnice novca (srebrnog) u dinarima i groševima samo u rudarskim mestima. Glamsko srebro (sa primesama zlata) odvajano je u Dubrovniku i Veneciji. Ono je bili i glavni izvozni artikal srednjevekovne Srbije.

Od rudarstva su svi imali koristi: vladlari, vlastelini, zakupci, rudari, topioničari, zanatlije, ponosnici (prevoznici) trgovci i poljoprivrednici i prosta radna snaga. Zamiranje rudnika je uzrokovano zabranom izvoza srebra nakon turskog osvajanja, visokim dankom, prekidom saobraćajnih veza, gubitkom tržišta za razmenu, pa više niko nije imao interesa da se ovim poslom bavi. Ovome je svakako doprineo i privredni sistem koji nije uvodio nikakve inovacije u proizvodnji.

2. Novac

Kvarenje novca bilo je česta pojava u srednjem veku. Dinar kralja Uroša imao je 99,8% srebra, dinar despota Đurđa 94%. Isto važi i za težinu. Početkom XIV veka dinar je težio 3 grama, oko 1370. godine —1 gram, a 1458. svega 0,39 grama.

Osnovni srpski novac bio je groš ili dinar. U jednu perperu išlo je 12 groša. Jedna unča imala je 20 groša, 12 unči činilo je litru = 240 groša.

Realna moneta bio je dukat. U njega su išla 3 perpera ili 40 groša. U doba despota jedan dukat je vredeo 35—40 dinara. U despotovini je kovan srebrni i bakarni novac. Po mišljenju numizmatičara to je i najlepši naš novac u srednjem veku.

Najstabilniji je bio mletački dukat = cekin. Onaj iz 1284. godine težio je 3,5 grama zlata. Bio je vladajuća valuta Sredozemlja i Levanta. Od sultana Murata III Turci kuju zdatan novac, za 1/3 manje vrednosti od mletačkih. Turske aspre (sitan srebreni novac) bile su u opštoj upotrebi. Jedan dukat vredeo je 34—45 aspri. U Srbiji je bilo i Ugarskih zlatnika.

Srpski dinari važili su kao sredstvo plaćanja u Bosni, Dubrovniku, Turskoj, Ugarskoj i Vlašoj i Veneciji.

Despot Đurađ Branković bio je najbogatiji čovek jugoistočne Evrope. Njegovi prihodi su se cenili na nekoliko stotina hiljada dukata godišnje. Plaćao je najveći danak na Balkanu. Najpre 60.000 i na kraju svih 100.000 dukata godišnje. Trošio ih je na očuvanje nezavisnosti, vojne pohode, diplomatiju, utvrđivanje gradova, izgradnju Smedereva i na dvor. Imao je tri kancelarije i zaklete notare za: grčki, latinski i ugarski. Nije bilo kancelarije za turski — obostrano su se služili srpskim. Oni su prevodili ugovore na srpski i obratno. Njegov dvor je imao sjaj evropskih dvorova.

Zakletva je bila način verifikacije ugovora u srednjem veku. Njoj je prethodila duga diplomatska aktivnost. Kada se dogovore detalji ugovora, suveren se zaklinje, da će čuvati ugovor pred pouzdanim svedocima, i overava ga svojim pečatom. Ugovor je glasio na pojedinca, ne na državu (sem za dubrovačku republiku). Važio je dok su obe ugovorne strane žive. U slučaju promene vladara, tražila se potvrda ugovora. Kada jedna strana otkazuje ugovor, vraća ga drugoj strani što je prethodilo ratnom stanju.

Menice su ustanovljene u Italiji (lettere di cambio), a u XIV veku su normalno sredstvo plaćanja. Jedno lice je ustupalo drugom određenu količinu novca, s tim da mu ih vrati na drugom mestu i obično u drugoj valuti. Istovremeno je to bio i kredit i promena monete, i nadoknađivala je nestašicu novca, odnosno izbegavao rizik prenosa metalog novca. Ako lice odbije da isplati menicu imovina mu je stavljana pod sekrester, zajedno sa troškovima (zatezna kamata). U martu 1452. godine senat je naredio svom ambasadoru u Smederevu da nađe srebra u vrednosti 1.000 dukata za darove porti. Novac će biti isplaćen u Dubrovniku za petnaest dana od prijema menice. Bankari su čuvali novac ali su ga, na zahtev ulagača, dostavljali trećim licima. Žiralni poslovi su već tada bili u upotrebi, jer su trgovci imali svoja konta u bankama.

Krediti su bili osnova trgovine. Benko Kotruljević u svom delu: O trgovini i savršenom trgovcu kaže: bez kredita bi se presekla trgovina među trgovcima, ispropadali bi zanati, a porodice i država bi pretrpeli štetu, kao i svi drugi, privatni i javni interesi.

Na kredit se uzimala i roba i novac i tako se i vraćalo: ili u novcu ili u robi. Dužnik je imao jemca, ostavljao je poveriocu zalog u pokretnoj i nepokretnoj imovini. U slučaju smrti dug su preuzimali naslednici.

Finansijer je uzimao kamatu koja se, zbog raznih ograničenja prikrivala. Dug je uračunavao i kamatu. Pored redovne predviđala se i zatezna kamata (ako dug nije isplaćen na vreme) i iznosila je oko 20%. Najveći kreditor u Srbiji je bio Damljan Đurđević. U toku 1440. godine dao je Vitku Milošiću 260 dukata, stim da mu dug vrati u glamskom srebru koje je posebno voleo. Stupivši u službu despota nije se bavio trgovinom.

U Srbiji nije bilo gradova pre dolaska Sasa. Naši srednjevekovni gradovi su bili zapadnjačkog tipa: trg, (carina), crkve (pravoslavne i katoličke), centar i periferija. Sase su zamenili Grci, njih dubrovčani, kasnije Turci. Pošto su u gradovima uvek bili stranci i organi prinude, nije li razumljivo zbog čega je selo i kasnije (XIX i XX vek) doživljavalo grad kao neprijateljsku sredinu?

U Srbiji do turske najezde nije bilo utvrđenih gradova. Utvrđivali su se sa juga prema severu Novo Brdo, Niš, Maglić, Soko, Ostrvica, Borač, Užice, Smederevo. Beograd su Ugri utvrdili ranije. Golubac takođe. Cena je bila ogromna a korist minimalna.

Upotreba artiljerije je činila utvrđene gradove nesigurnim. Najbolji primer je opsada Smedereva i neuspela opsada Beograda 1456. godine. Te godine je Mehmd II angažovao Nemce i Italijane da mu liju topove, takoreći na licu mest (jer nije bilo puteva) pa je njima osvojio Ostrvicu i Borač i tukao Smederevo i Beograd i gotovo ih razvalio.

Aleksandar Jovanović
Srpski Narodni kalendar za prostu 1997. godinu | Priredili Aleksandar Jovanović & Slobodan Čvorović | Čačak
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: