Zorka Delić Skiba: Zovem se devedeset i sedam
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA IV « Ustaše — najveći srpski zlotvori « Zorka Delić Skiba: Zovem se devedeset i sedam
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zorka Delić Skiba: Zovem se devedeset i sedam  (Pročitano 6948 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Mart 29, 2013, 10:15:56 pm »

**

ZORKA DELIĆ SKIBA, Sanski most


Ja sam Zorka Delić, rođena 1936. u zapadnoj Bosni, u s. Kruhari, srez Sanski Most, dvije godine poslje atentata na kralja Aleksandra. Rođena sam u porodici Drage Delića i Dragice rođ. Praća. U zajedničkom domaćinstvu sa nama je živio i stric Dušan. Bilo nas je devetoro djece. Najmlađi Jovica imao je šest mjeseci, a najstarija Nevenka 13 godina. Godine 1941. imala sam pet godina. Roditelji su bili srednje imućni. Živjeli smo na selu, hrane smo imali u izobilju. Igrala sam se sa našim psom Žućkom, sa pilićima, pačićima, voljela sam da jedem voće, a najviše jabuke. Kupala sam se u rijeci Sani i djetinjstvo mi je bilo prelijepo.

Nakon osnivanja NDH BiH je ušla u njen sastav. Pred rat, po popisu stanovništva iz 1939. godine, u srezu Sanski Most je živjelo 38.000 Srba, 18.000 muslimana, 9.000 Hrvata i 90 Jevreja. U NDH su Srbi, Jevreji i Romi došli u nezavidan položaj. Na Ilindan 2. avgusta 1941. u Sanskom Mostu je ubijeno preko 5.500 Srba i 30 Jevreja. Nakon tog zločina ostalo je mnogo ratne siročadi, a među njima i jevrejske djece. Negdje u aprilu 1942. o nama je počela da "vodi brigu" NDH, i to tako što je svu ratnu siročad iz Sanskog Mosta strpala u stočne vagone, u kojima je već bilo ratne siročadi srpske i jevrejske nacionalnosti iz Bihaća, i prevezla nas u Jasenovac. Tamo, u Jasenovcu, na otvorenom smo ostali par dana. Hrvatski vojnici ustaše nisu nam dali da pijemo vodu iz Save, nego iz nekih pritoka i močvara u kojima je bilo dosta leševa u raspadanju i nekih malih crvenih crva, tako da, kad bismo pili tu vodu, nikako nismo mogli a da ne progutamo i kojeg crva. U to doba dovedena je stočnim vagonima i jedna grupa od 200 sarajevskih Jevreja. Svi su oni bili gospoda, muškarci sa šeširima i kravatama, a žene sa bundama. Svi su sa sobom nosili kofer, jer im je prilikom hapšenja rečeno da sa sobom iz Sarajeva ponesu najvrednije stvari. Ostavili su ih između ciglane i pilane. Tu je već bilo pripremljeno nekoliko stolova i rečeno im je da sve vrijedne stvari ostave tu. Ovo što sad pričam je vidio sadašnji član naše logoraške sekcije u Prijedoru, koji je tada radio na nasipu i gledao sve to. On se zove Dušan Jovičić, a rodom je iz Kaknja. Kad su to sve predali, pristupile su im ustaše i iz usta vadili zlatne zube. To je bilo predveče, a već ujutro nijedan od ovih Jevreja nije bio živ. Bacali su ih žive u peć ciglane. Dim koji se širio svu noć imao je neobičan miris, koji on dotad nije osjetio. Na kraju je shvatio da je to miris pečenog ljudskog mesa, onih istih nesretnih Jevreja iz Sarajeva. Nas djecu su na otvorenom ostavili još par dana. Zbog gladi smo svu travu oko sebe pojeli. Niko nam nije prilazio. Najgore bi bilo kad se Sava, koja je često nadolazila, povuče. Po nama je ostajao pijesak, koji zbog iznemoglosti nismo mogli sa sebe čistiti.

Poslije rata mi je jedna osoba iz međunarodnog Crvenog krsta pričala da im je dojavljeno da su djeca u logoru u očajnom stanju, jednostavno puštena da umru. Kad su tu stigli, primijetili su izdignute hrpice pijeska. Ta je osoba pomislila da neka buba izlazi iz toga, vratila se, malo pročeprkala i vidjela da su to dječije oči a ne bube. Kad su makli taj sav pijesak imali su šta da vide. Bila je to hrpa djece, kao u grozdu složena, bez snage da taj pijesak maknu sa sebe.

Potom su naredili da se mi, u tako očajnom stanju, radi oporavka prebacimo u dom za gluhonijeme u Zagrebu, koji je bio sabirni centar za ratnu siročad. Odatle smo prebačeni u Jastrebarsko, 20 kilometara od Zagreba, najveći sabirni logor za ratnu siročad iz Bosne. Među nama je bilo i jevrejske ratne siročadi iz Bihaća, Sanskog Mosta, a, kažu, i iz Prijedora. Čim su nas smjestili ošišani smo na "nulu", dobili smo logoraške brojeve i nismo više bili djeca nego brojevi. Ja sam dobila broj 97. Brojevi su bili ispisani na kartonima koje smo morali nositi oko vrata. Pojela sam svoj karton zbog gladi i za to dobila batine. Jastrebarski logor za ratnu siročad su vodile časne sestre Kongregacije sv. Vinka Paulskog, a poglavar je bila Ana Barta Pulherija, svastika ministra za kulturu i prosvjetu NDH Mile Budaka. Po nas je, ipak, najgora bila časna sestra Gracioza, koja nas je naviše tukla i mučila. Pričalo se da je porijeklom iz Hercegovine, iz istog mjesta odakle je bio i sam krvolok Andrija Artuković, koji je često bio gost jer je održavao vezu sa njom. Jednom prilikom časna sestra Gracioza je uzela za noge jednu jevrejsku djevojčicu iz Sanskog Mosta, po imenu Ernica, vukla je preko kamenih stepenica sve dok joj glavica nije pukla i bacila je onako polumrtvu svinjama da je pojedu.

Jovanka Stojnić iz Turjaka kod Bos. Gradiške, Slavka Rašljić iz Sanskog Mosta i Vera Ćosić iz Mostara pričale su da su kao djevojčice od 10 godina u logoru Jastrebarsko gledale kako je Gracioza avgusta 1942. naredila grupi jevrejske djece da gledaju u sunce sve dok im oči nisu iscurile, a onda su ih onako slijepe bacali u kazane ključale vode sa kaustičnom sodom i pravili od njih sapun. Ja sam to sve preživjela, ali ta istina je potpuna zahvaljujući njima kao očevicima.

Jevrejska djeca su govorila jezikom koji mi, srpska djeca, nismo razumjeli. Pitala sam Slavku, svoju stariju sestru od strica, ko su ta djeca, a ona mi je odgovorila: "To su Evreji, tako kažu časne sestre u logoru".

Dok smo mi, srpska i jevrejska djeca, bili smješteni u vlažnim i mračnim podrumima starog dvorca grofa Erdedija, spavali na zemlji i umirali od tifusa i gladi, dotle su hrvatska ratna siročad bila na spratu, jela bijeli hljeb, spavala u krevetima i živjela u izobilju. Svako jutro u cik zore je dolazio grobar Slavko Ilovar sa konjskom zapregom da tovari mrtvu djecu iz podruma i da ih vozi i pokopava van groblja. Za tri mjeseca tako je pokopano oko 800 djece.

Upravnici logora časnoj sestri Pulheriji se žurilo da se podrum u starom dvorcu "što prije isprazni" kako svijet ne bi saznao istinu o našem stradanju i umiranju. Od tada je časna sestra Gracioza sakupljala po 20 djece iz podruma i vodila ih na klanje kod hrvatskog ustaše Petra Lovrina iz Ljubije kod Prijedora. U jednoj od grupa sam bila i ja. On je imao čudan neki nož, tanak kao prst, a oštar sa obje strane. Časna sestra je držala glavu djeci zabačenu unazad da bi ustaša imao bolji prilaz vratu. Brzim potezom bi duboko zario nož i kad bi on izašao na drugu stranu, dijete je bilo mrtvo, a "posao" klanja obavljen. Potom, onako još živima, vadio bi im oči i stavljao ih u pletenu korpicu. Kad je došao red na mene, i kad mi je časna sestra odmakla glavu, ja sam pogledala mog krvnika pravo u oči. Bio je sav krvav, kao i časna sestra, dok su na podu, sva u krvi, ležala mrtva djeca. Ja sam u njega upitno pogledala: "Šta sam ti ja uradila?" Kad je zario nož u mene, kao da je moj pogled nevinog djeteta slomio nešto u njemu, brzo ga je izvadio dok je krv iz mog vrata prštala kao iz vodovodne cijevi. Spontano sam stavila ručicu na vrat da zaustavim krvarenje, a časna sestra, iznenađena, brzo me je povela gore i oprala. Ja i sada imam taj ožiljak. Sve je to gledala časna sestra Pulherija, prišla mi i rekla da za njom ponavljam molitvu "Moj grijeh, moj grijeh, moj preveliki grijeh, sveti Petre." Prva noć mi je bila najteža. Sljedećeg jutra ponovo je došao grobar Franjo Ilovar da tovari mrtvu djecu, prišla mu je sestra Pulherija i rekla: "Od danas tovariš i žive, s tim da prvo staviš žive, a preko njih mrtve, kako bi se što prije ugušili i da ne bi pobjegli." Među tom djecom bila sam i ja jer je Pulherija tako naredila. Kada smo došli do rake, koja je bila van groblja, srećna okolnost je bila da sam prilikom istovara, ja, koja sam bila dole, došla gore. Misleći da smo mrtvi, grobar je počeo na nas bacati zemlju, ja sam se od toga trgla i počela ručicama sklanjati zemlju sa lica. Kad je to grobar vidio, jako se prepao i pobjegao. Meni je trebalo puno vremena da izađem iz groba. Odlučila sam da se više ne vraćam u logor i da se krijem po šumi, jer mi je to bolje nego da se vratim (tu sliku mog izlaska iz groba i dan danas sanjam). U tom trenu čuvar logora me primijetio i začujem: "Reks, bandit!" Pas je skočio na mene i srušio me, i da čuvar nije naredio psu da se vrati, ovaj bi me rastrgao. Tako sam vraćena u logor. Za kaznu "što sam pobjegla", osuđena sam od časne sestre Gracioze na 97 (moj logoraški broj) udaraca glogovom šibom umočenom u slanu vodu.

Ko zna koliko bi nas umrlo od gladi, bolesti, batinanja i klanja da o našim stradanjima nije obaviješten međunarodni Crveni krst. Zahvaljujući njima, djeca su iz vlažnog i memljivog podruma prebačena na prvi sprat. Tu smo spavali po dvoje u krevetima. Sestre u bijelim mantilima su nam davale lijekove i brinule se o nama i o našem zdravlju. Od jeseni 1942. Slavka je pošla u prvi razred pučke škole, dok smo Rada i ja morale ići na vjeronauk i učiti molitvenik napamet. U proljeće 1943. u jastrebarski logor je došao Alojzije Stepinac i pokrstio nas. Postali smo katolici Hrvati. Onda su počeli dolaziti ljudi i odvoditi djecu sebi, a ja se pitam: "O, Bože moj, da li će mene neko uzeti?" I sad dolazi muškarac koji je meni poznat. Čuvar logora. Došao je da traži muško dijete, a pošto ih nije bilo, časna sestra mu je rekla: "Ovdje imaš samo ove djevojčice, pa si izaberi!" U toj grupi sam bila i ja. On je nas pogledao, sve smo bile rahitične, velikih stomaka i bez zuba, a meni je curio gnoj iz ušiju, kao voda. I dok se on spremao da ode jer mu se nijedna od nas nije dopala, ja sam mu prišla i rekla: "Tata, uzmi mene, biću ti dobra!" Pitao me je kako se zovem, a ja sam rekla: "97". Pulherija mu je rekla da se zovem Zorka Delić, da sam iz Sanskog Mosta i da mi roditelji nisu živi. Na sreću, odlučio je. Rekao je Pulheriji da me lijepo obuče i da će on za dva sata doći po mene. Tako je i bilo. Bio je u uniformi domobrana i sjeo me u džip. Do njega je u džipu bio pas vučjak, od koga sam se ja uplašila. On je to primijetio i rekao: " Ne boj se, od sada ćete ti i Reks biti veliki prijatelji." Krenuli smo put Zagreba. Kada smo došli u Zagreb, rekao mi je da ću dobiti novo ime, Marija Dasović.

Došli smo pred zgradu na Kvaternikovom trgu br. 97 i vrata na četvrtom spratu nam je otvorila njegova prijateljica Marija Čop, Hrvatica, ustašica iz Sarajeva. Kad me je vidjela na vratima rekla je: "Slavko, zašto si doveo to bosansko čudo, pa jesmo li se dogovorili da uzmeš muško dijete?" Ipak smo ušli i odmah mi je stavila do znanja da nipošto ne smijem da ulazim u prvu sobu sa desne strane i da ne smijem otvarati ta vrata jer se tu nalazi jedna "smrdljiva Čifutkinja", kao i da će sutra pozvati ustaše da je odvedu jer joj ona samo smeta. Ja nisam znala šta je to "čifutkinja" . Mislila sam da je to neka mačka.

Sutradan ujutro oboje su otišli na posao. Ja čujem da neko otključava vrata i vidim lijepog mladića u fratarskoj uniformi kako ulazi pravo u tu sobu. Nije se dugo zadržao. Poslije toga neko zvoni i lupa na vratima. Ja otvorim i vidim dva vojnika u crnim uniformama, istim oni koje su imali oni koji su ubili moje roditelje, i jako sam se prestrašila. Oni su me samo odgurnili i počeli premetačinu. Skoro sve su pregledali, a kad su krenuli da otvore "zabranjena vrata", ja sam potpuno mirnim glasom rekla: "Ja sam sama, nema tu nikoga", misleći: "Neće valjda mačku hapsiti!? "Povjerovali su mi i otišli. I sad, ja polako otvorim vrata i vidim kako žena 50-ih godina, duge, crvene, kovrdžave kose, sa pjegama na licu, dugog orlovskog nosa, koja po izgledu ne pripada mom narodu, stoji na prozoru i sprema se da skoči sa njega i da se ubije. Ja je pogledam i kažem: "Siđite slobodno dole, oni su otišli." Sišla je sa prozora, prišla mi, jako me zagrlila i kroz plač rekla: "Hvala ti, dijete, spasila si mi život!" Kasnije mi predstavila kao Zora Graf, rekavši da je ovaj stan prije rata bio njen i da je tu živjela sa svojom porodicom, mužem i sinom, a da je sada, rješenjem NDH vlasti, njen stan dobila na korišćenje Marija Čop.

Ona mi je poslije, 1979. godine, pričala da je otišla gvardijanu na Kaptol i pitala ga šta treba da rade da ostanu živi. On joj je rekao: "Pređite na katoličku vjeru i neće vam niko ništa." Njen muž to nije prihvatio i odmah su ga odveli, a ona je molila sina da to učine. Kasnije sam saznala da su kao bračni par oboje radili u muzičkoj školi, a sin im je 1940. upisao elektrotehniku u Zagrebu. No, kako 1941. Jevreji u NDH nisu nigdje prispjeli, zbog prelaska na katoličku vjeru dodijeljena im je ta soba, a ostali dio stana Mariji Čop i mom usvojitelju.

Bez obzira što su prešli na katoličku vjeru, 1942. ustaše su joj odvele sina. Ponovno je otišla gvardijanu na Kaptol i pitala ga šta treba da uradi da spase sina. Rekao joj je da donese sve dragocjenosti, pa će on pokušati da ga spase. I tako je i bilo. Sjela je u džip sa gvardijanom, odvezli se u dvorište muške gimnazije u Klaićevoj ulici, gdje je bilo preko 50 kamiona, krcatih Jevrejima i Srbima, spremnih da krenu put logora. Stigli su u zadnji čas. Gvardijan je preko megafona povikao: "Neka izađe Zdenko Graf, Zdenko Graf!" I on je
izašao, a kamioni su otišli za Liku, za Jadovno, za koje se zna da je u njemu ubijeno 40.000 Srba i Jevreja. Zdenko je ostao u Zagrebu i završio za katoličkog sveštenika.

Tekst pisala Zorka Delić Skiba, 23.05.2008.
Preuzeto iz knjihe o holokaustu  "Memoari na holokaust Jevreja Bosanske Krajine" u izdanju Jevrejske opštine Banjaluka, 2010.
Dr Jakov Danon, Verica M. Stošić

"Knjiga 'Memoari na Holokaust Jevreja Bosanske Krajine' u izdanju Jevrejske opštine Banja Luka, poslije 67 godina od Holokausta predstavlja najkompletniju retrospektivnu sjećanja na crne dane stradanja Jevrejskog naroda Bosanske Krajine, kao i svih jevrejskih porodica sa cijelog prostora ex Yu koje su se igrom nesretne sudbine zatekli tu i stradali u jednom od 28 logora NDH."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 29, 2013, 10:28:47 pm »

*

ZOVEM SE DEVEDESET I SEDAM

Sedmogodišnje siroče Zorka Delić, iz Sanskog Mosta, nije imala ni majke ni oca. Nije znala ni kada je rođena. U sirotištu Jastrebarsko kod Zagreba bila je samo broj i ništa više

— Kako se zoveš, pita me sredovečni gospodin.

— Devedeset i sedam, odgovorih mu.

— Pa kako to, čudi se neznanko.

— Pa lepo... Ni oca ni majke nemam. Nemam ni imena ni prezimena. Ne znam ni kad sam rođena. Ovde sam samo broj i ništa više, pojasnih mu.

Ovako je sedmogodišnja Zorka Delić, siroče iz Sanskog Mosta, odgovorila Hrvatu Slavku Dasoviću koji je, četrdeset i četvrte godine, došao u Jastrebarsko, kako bi je usvojio i iz sirotišta poveo svojoj kući u Zagreb.

Od tada je siroto dete išlo putem kojim nije htelo ići... I slušati one koje nije mogla ni gledati... I verovati ljudima koji su iz nje hteli izbrisati sve što bi je podsećalo na Podgrmeč i pravoslavlje. Što bi je vraćalo dedovini na kojoj su joj, samo oko Ilinja 1941. ustaše ubile pet hiljada njenih sunarodnika...

S jeseni 1944. nesrećno dete odvode kod časnih sestara kako bi je upisali u školu. U međuvremenu je već "pokrižena" i postala "mala katolkinja".

Kada ju je učiteljica prozvala pod imenom Zorica — Marija Dasović, dete se nije odazvalo. Naljutilo je to učiteljicu koja joj je naredila da se ubuduće predstavlja tim imenom.

— U krsnom listu su napisali da sam rođena 10. aprila dakle na dan Nezavisne države Hrvatske, te da su mi otac i majka Slavko Dasović i Marija Čop... Nikad se s tim nisam pomirila bez obzira na pretnje da će me svakog dana šibati glogovim prutom, priča Zorka.

Početkom 1945. učiteljica je devojčicu i njene iz razreda pripremala za prvi pričest. Pre toga sve su morale da se ispovede.

— Pitao me tada sveštenik da li slušam mamu i tatu. Odgovorila sam mu da nemam ni mame ni tate. Zapretio mi je da to više nikada ne kažem odnosno da se više nikada ne služim lažima. Za kaznu sam tada morala izmoliti stotinu krunica kako bi mi Bog oprostio greh, nastavlja Zorka ističući da je tu njenu prvu pričest, i to u zagrebačkoj katedrali, obavio niko drugi do Alojzije Stepinac.

Na jednoj od zabava prvih poratnih godina Zorka se, kako drugo do "pukim slučajem", upoznala sa naočitim Vlajkom Skibom, prosvetarom iz Mostara, takođe ratnim siročetom. Sa njim je, bez obzira na veliko protivljenje svojih "roditelja", nakon petnaest godina provedenih u Zagrebu, otišla u Mostar.

— Iako "pokrštena" i sa teškim ranama i u srcu i duši i danas se sećam mojih iz gimnazije. Srcu su mi prirasle i uvek ostale moje i Marija Ćapin i Zdenka Jurlina, Marija Šoštarić, Ljerka Šmucer i Elza Mikulić... Znala sam da je najgore prošlo. Od onog što je bilo juče teže sigurno ne može biti. Mostar je sada za mene bio druga priča. Jer Mostar je grad mojih Alekse Šantića i Svetozara Ćorovića... I moga Vlajka, opet će Zorka.

U braku prosvetara Zorke Delić i Vlajka Skibe rađaju se sin i kćer. Završavaju fakultete... Na svet kasnije dolaze i unuci i nove radosti. I novi život u gradu na Neretvi.

Tamo negde osamdesetih iz Amerike se Vraća Slavko Dasović Zorkin "otac". Dolazi kod nje u Mostar. Traži oprost i milost.

— Od Slavka mi posle njegove smrti ostaje samo njegov album. Na jednoj od fotografija slikao se u ustaškoj uniformi. I to zajedno sa čuvenim koljačem Bećirom Durakovićem... Slika je iz leta 1941. a na njoj se vide oni koji su ubili na hiljade Srba iz Sanskog Mosta. Među njima sa fesom na glavi i u crnoj ustaškoj uniformi bio je ustaški satnik Slavko Dasović. Skamenila sam se. Moj "otac", moj spasitelj iz ustaškog pakla u Jastrebarskom, bio je koljač mog naroda. Valjda sam mu ja trebala biti nešto iza čega će on sakriti svoj zločin... Kamo sreće da je Slavko jedini. Takvih je na hiljade. I dan-danas, uzdiše Zorka.


KONAČNO SRPKINJA, PRAVOSLAVKA
Zorka Delić-Skiba tek je 1989. godine saznala da je rođena 27. januara 1937. godine. I to u Kruvarima kod Sanskog Mosta. Do tada joj je rođendan bio 10. april. I veru je Zorka menjala. Rođena je pravoslavka, ali je posvajanjem nasilno pokrštena i primila katoličku veru. Udajom za Vlajka Skibu bila je Jugoslovenka da bi je, kada je vadila ličnu kartu u Mostaru nagovarali da se upiše kao Hrvatica.
Danas sam konačno Srpkinja, pravoslavka. A uz to živim i u mom rodnom kraju. Suprug mi je umro, ali su, fala svevišnjem, uz mene deca i unuci. Ne živimo zajedno, ali ne možemo jedni bez drugih. Baš kao ni ja bez uspomena na moju prošlost koja je skupo naplatila svoje, na kraju će Zorka Delić-Skiba.


Slaviša Sabljić | 03.09.2008 | Politika  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 30, 2013, 12:08:15 am »

*

VASKRSNUĆE ZORKE DELIĆ


Ako bismo pokušali da opišemo život sedamdesetčetvorogodišnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reči glasile bi — živi svedok užasa dva najcrnja stratišta Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog. Zorka, tada petogodišnja devojčica, izgubivši oca i majku, preživela je strahote koje čovek ne može da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt, ali je maestralno doskočila i okorelim ustašama. A bila je dete. Decenijama je živela sa tuđim nametnutim  katoličkim identitetom, sve dok nije stasala, i  postala "svoja". Srpkinja. Sada je Zorka naša nacionalna, istorijska vrednost — dragoceni svedok, živi čovek koji dobro pamti sve pomenute događaje u Drugom svetskom ratu. I to do detalja.

Zorka je, inače, penzionisani profesor matematike i fizike, a završila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.

Gledamo u detinje iskrene, a staračke oči. Osećamo svu tugu napaćene duše i slušamo pamćenje i mudrost. Za opomenu. Naša sagovornica kazuje u početku bez suza, i mirno. Samo majku, majku u plamenu kada probudi iz sećanja, niz čiste obraze krenu nezadrživi potoci. Suze zatim proguta, jer veli — tu je da kazuje, da se ne zaboravi!

A na početku razgovora, koji je za nju ponovo preživljavanje golgote, Zorka nas upozorava na to da sa podmuklo nametnutim "slučajem" Srebrenica nipošto ne smemo da se mirimo.

"Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastebarske žrtve, generacijama koje dolaze činimo strašnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija — ćuti! Treba znati i  koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje "srbočetnika bandita" i "srbočetničke kopiladi", kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni  narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: "NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda". Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte da im zabrani da ponovo nasrnu na "genocidne, zločinačke Srbe!?"

Sećate se dana kada se sudbina na užasan način poigrala sa Vama te nesrećne 1941. godine.

Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati. U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!

Ubrzo su uhapšeni Vaš otac, stric, deda...  Više nikada ih niste videli.

Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva "Ante Starčević". Vodio ih je ozloglašeni ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata. Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapšenju ili klanju. Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane jame u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.

Kao bespomoćno dete gledali ste kako Vaša mrtva majka nestaje u plamenu.

U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece — sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. "Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi." Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća — bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja. Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: "Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?" Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.

Kako ste se spasavali posle majčinog ubistva?

Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. "Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!" Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

Bili ste svedoci užasa jedne noći u Sanskom Mostu.

Počeli smo da živimo život omraženih, prokaženih. Život beskućnika. Morali smo da prosimo. Obično Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da će se neko na nas smilovati. Malo hleba — očajno smo molile. I danas čujem: "Marš iz dvorišta!" Tako bi nas dočekivali u muslimanskim i hrvatskim kućama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu železničke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noći čuli smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja "Lili Marlen". Hiljade i hiljade muškaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmučeni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da ćemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su već mrtvi. Kolona je išla prema Šušnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane oštrom žicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone išla su zaprežna kola, sa lopatama, krečom, natovarenim maljevima, pijucima. Pa još jedna kolona naših nesrećnika. Pored njih ustaše, proklete. Srbi su od batina, mučenja, bili napola mrtvi. Pitaju se danas ljudi, kako je moguće toliki narod, svi zdravi, otresiti, pametni, zašto se nisu suprotstavili tom životinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako išli pod nož. Još u zatvoru, svakog dana, u koloni stalno im je ponavljano: "Ukoliko budete pružali bilo kakav otpor, cela porodica će vam ubrzo biti ubijena. Žrtvovali su sebe misleći da tako čuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili da je većina njih već ostala bez porodica.

Sticajem okolnosti Draško je bio na Šušnjaru i tako bio svedok ustaškog klanja i bacanja u jame.

Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovečnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obližnjih sela. Dve ogromne jame već su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Užasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije "mirne savesti" pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen. Draško je gledao kako maljem iz sve snage udara čoveka. Pričao nam je da mu je pucanj lobanja bio kao mora dugi niz godina. U predelu stomaka zarili bi u svakog nesrećnika bajonet i onda bacali u jame. Nekoga su zaklali. Sve je tiho odrađivano. Ni pucanj nije smeo da se čuje. Kada su završili posao bacali su kreč. Sećam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju. Kakav je to narod koji nedužnom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali više gde da pijemo vodu. Krišom smo po noći odlazili na Savu. Naša krava više na tom zemljištu nije pasla. I životinja zna za milost i saosećanje. Oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Većina muškaraca prethodne noći bila je u Šušnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe širom NDH, u Jadovnu, hercegovačkoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveći genocid o kojem se malo, ili skoro ništa ne zna. Po nekim podacima u jamama je stradalo više Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 hiljada jasenovačkih  žrtava. Dane Lastavica je pišući knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH to nikada i niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama...

Kažete da ste ubrzo morali da idete u obližnju katoličku crkvu na prisilno pokrštavanje?

Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da ko od srpske dece ne dođe na pokrštavanje biće ubijen kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje. Nas je pronašla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkića, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita: "Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru? Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: "Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!" Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz "božijeg hrama" tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili. Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: "Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati". Ti papiri su išli u Banja Luku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali. U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je "NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko". Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Vaša prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac.

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. "Klaonica za Srbe, Židove i Cigane". Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo "Radni logor". Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

Imate li snage da nam podrobnije opišete te jasenovačke dane?

April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvara jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. "Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa". Još nam je prestravljen šaptao: "Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor". U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

Vaš brat je video i deportovane Jevreje iz Sarajeva.

Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit. Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris — miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noći je spaljeno. Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u "Zavodu za gluhonijeme", koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali: "Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači". Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otimaju za hranu.

Ubrzo ste prebačeni u Jastrebarsko.

Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare. Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu. To časna sestra Ana Pulhertija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu. To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

Vi ste ubrzo ponovo gledali smrti u oči.

Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce — za mene će to uvek biti čudo! Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme. Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio. Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustašku siročad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu. A mi, Srpčad, dole smo umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak — svedočanstvo ustaškog zločina...

Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?

Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice. Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula. "Uzmi mene, biću dobra", rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo. Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta. Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa "tata" okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila očajno uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više. Sećanja u magnovenju. Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, a kroz smeh je rekla: "Šta može da pamti dete od tri godine. Ništa". Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 — ponavljala sam u sebi.

Kako ste sesnašli u novim okolnostima u Zagrebu?

Došla sam kod Slavka Dasovića. Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila život, prikrivši je, tako da je ustaše nisu pronašle. Bila je preplašena, bespomoćna. Oko vrata sam uvek morala da nosim šal. Rana je polako zarastala, a Dasović i Čopova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pričam o rani i ožiljku na vratu, inače će me vratiti u Jastrebarsko. Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod njegove sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović. Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otišao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otišla. O Jelki sam se brinula do kraja njenog života. Živela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i ćerku. Oboje su sada zreli ljudi i priznati stručnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam živela 34 godine u srećnom braku.

Za kraj, opišite nam vaš susret sa Ivom Andrićem.

Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebačkoj gimnaziji u trećem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predložila je da u goste pozovemo Krležu, čemu sam se suprotstavila. Pamtim Krležu po ružnom gestu, kada sam imala osam godina. Dasović me je poslao sa pošiljkom kod nekog generala, a ja greškom ušla u Krležin stan da odnesem pismo. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on čuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam tada da nikada nisam čula za Krležu. Isterao me je napolje. Predložila sam profesorici da u Zagreb pozovemo Andrića. Iva Andrića sam čitala, volela i poistovećivala svoju sudbinu sa sudbinom janičarskog srpskog naroda. Danka u krvi. Sebe sam doživljavala kao janičara. Bila sam presrećna kada nam je došao Andrić. Govorio je o sebi, svojim delima, i na kraju došao i na naš čas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portetišem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenađen. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu "Na Drini ćuprija" i napisao posvetu koja, kao da je kasnije obeležila ceo moj život. Zamolila sam ga da ne piše Mariji Dasović posvetu, nego Zorki Delić. Sve je brzo shvatio. Na posveti je pisalo: "Vaš entuzijazam, snaga, ljubav prema životu, lepoti, ljudima, vode vas teškim putem na kojem ćete uvek biti pobednik".

Razgovarala Biljana Živković | 01.04.2010. | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: