Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Knjiga kao putokaz — odabrane stranice  « Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924]  (Pročitano 11311 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 22, 2013, 12:26:23 am »

**


N A R O D N O  D E L O
UREĐUJE
P. M. PETROVIĆ
UREDNIK SAVREMENE BIBLIOTEKE




VELIKA SRBIJA



NAPISAO
D-r VLADIMIR ĆOROVIĆ
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU


1924


UPRAVA I ADMINISTRACIJA
N A R O D N O G A  D E L A
BEOGRAD, KRALJICE NATALIJE UL. BR. 58.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2013, 12:38:55 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine






Sadržaj

I Srpska državna misao do XIX veka
II Oslobođenje Srbije i vaskrs srpske državne misli
III Intelektualna radnja narodnog ujedinjenja
IV Razrađivanje ideje o narodnom jedinstvu
V Nacionalni porazi
VI Ostvarenje narodnih ideala
VII Rat protiv Austro-Ugarske i njenih saveznika
VIII Pobeda
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2013, 12:44:40 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine






SRBI OKO PEVAČA
Slika A. Jovanovića u Beču, 1848
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2013, 02:31:09 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



PRVI DEO

I. SRPSKA DRŽAVNA MISAO DO XIX VEKA


I.
Potpuno svestan srpski državni sistem ili, prostije rečeno, srpsku državnu misao prvi je stvorio Stevan Nemanja. To su osećali, veoma rano i sasvim jasno, već njegovi neposredni naslednici, koji su u njemu sa ponosom gledali "sakupitelja izgubljenih krajeva otačastva", a još više njegovo dalje potomstvo. Za široki krug srpskih srednjevekovnih letopisaca srpska istorija uopšte i počinje sa Nemanjom; sve što je bilo pre njega potonulo je u maglu zaborava i smatralo se kao nešto mutno, nestalno i nimalo sjajno.

Značaj Nemanjine pojave doista je veliki. Pre njega, srpska država, razbijena u više jedinica, dolazila je do nekog većeg značaja samo izuzetno, silnim naporom nekog aktivnog pojedinca (Časlav) ili veštim iskorišćavanjem neprilika susednih zemalja (Bodin); ali, trajnijeg zamaha i dublje unutrašnje zajednice u tim državnim tvorevinama nije bilo. One su postojale privremeno, sa kratkim dahom; i isto onako kako su se brzo dizale, one su se isto tako brzo i raspadale. Protivnosti, koje su postojale između pojedinih srpskih pokrajina, dovodile su često do sukoba, ponekad veoma surovih; svest o nacionalnoj zajednici nije postojala, a etnička javljala se samo onda kad bi se i suviše neposredno osetio opšti pritisak tuđina. Nešto što bi bliže spajalo geografski inače gotovo prirodno odvojene naše pojedine oblasti nije još bilo nađeno i jedno vreme činilo se čak kao i da ne može da se nađe. Lične, porodične i plemenske protivnosti bile su pojačane protivnostima u kulturi i duhovnoj orijentaciji; strasti su raspirivane za čitave desetine godina, i unutrašnje sređivanje mesto da se tokom vremena ojača bilo je sve više razrivano. Klasičan primer za to, koji ispunjava celu srpsku istoriju u prvoj polovini XII veka, daje borba između dve naše pokrajine, Raške i Zete.

Primorska Zeta, sa mnogo romanskog elementa i pod neposrednim i veoma jakim uticajem zapadne kulture, bila je u osnovi svojoj sasvim drukčija od brđanske i konzervativne Raške i protivnosti između njih razvile su se u dugo i krvavo suparništvo o prevlast među Srbima. Zeta je bila prva naša pokrajina koja je ušla u dublje veze sa Rimom i Italijom; u njoj se prvoj javljaju državne organizacije zapadnog tipa; tu je sa Barom prva organizacija katoličko-latinskog duhovništva i apsolutna prevlast latinskog jezika i zapadnog obreda. Poznata je stvar da u unutrašnjosti, blizu Podgorice, kad se rodio Nemanja, na početku XII veka, nije bilo pravoslavnih sveštenika i da je novorođeni kršten u rimokatoličkoj veri. Zeta je od sredine XI veka pokazivala jedan jači zamah: srušila vrhovnu vizantisku vlast i pod Bodinom uspela da stekne hegemoniju nad svima ostalim srpskim zemljama. Dosta brzo, još pred kraj Bodinova života, ta njena prevlast pada i mesto nje se postepeno ali osetno diže Raška. U sklopu gora stare Hercegovine, od Neretve do Novog Pazara, sa središtem oko Lima i Ibra, u teško pristupačnim planinama, gde se razvijao gorštački kult slobode i staro plemensko nasleđe narodnog jezika i patrijarhalnog morala, raška plemena behu mnogo drukčija od primorskih i u bitnosti više sposobna za jednu čvršću narodnu akciju. Ona se razvijahu sporo, ali stalno. U Raškoj behu i inače uslovi za solidan razvoj: nacionalno u glavnom čista; dosta udaljena od svakog neposrednog uticaja i sa istoka i sa zapada i po tome manje izložena da potpadne pod samo jednu vrstu kulturnog opredeljivanja; svojim planinama dovoljno zaštićena od svakog zavojevanja, koje bi išlo do potpunog narodnog podjarmljivanja. Nu, ono što je pored svega toga bilo najvažnije, to je nesumnjivo geografski položaj Raške, u sklopu ostalih srpskih zemalja. Nikad i nigde periferiske oblasti nisu mogle postati državno i nacionalno središte. S toga, ponajviše, Zeta nije mogla dobiti trajno vodstvo; s toga je, po našem mišljenju, bila bez dužeg daha i stara hrvatska kraljevina na Primorju. Raška je bila u središtu srpskih naselja. Iza nje, do Save, Plive i Cetine, behu jaka srpska plemena i naselja; na jugu, sve do mora, isto tako. Na severu već su Nemanjini pretci držali čačanski kraj, a srpska naselja dopirahu do velike moravske doline. Toplicu i kraj oko nje imao je Nemanjin otac. Jedino prema Kosovu i jugoistoku granica beše otvorena; ali, i tamo je put vodio u svoja slovenska naselja. Položaj Raške bio je prema tome najpodesniji za akciju. Njena plemena, po svojoj prirodnoj ekspanziji, mogla su kao planinske lavine da se spuste u susedne doline i zavladaju njima; a po nevolji planine im behu zgodna skloništa za čekanje boljeg časa.

Nemanja je jasno ocenio značaj Raške i njenog elementa za stvaranje jedne čvrste države. Radi toga on nju uzima kao središte svoje akcije, a verovatno radi toga prima i veru istočnog obreda, više popularnu u ovim krajevima s toga što je behu propovedali maćedonski slovenski sveštenici, učenici i poslednici Ćirila i Metodija. U dugom nizu od nekih dvadeset godina (1168.—1190.) Nemanji je pošlo za rukom da sjajno iskoristi taj središni položaj Raške i da svoja osvajanja uputi u sva tri glavna pravca, kojima se docnije razvijala srpska država: prema Timoku, niz Kosovo i prema moru. Za njegove vlade nestalo je potpuno samostalne zetske države; dugo zavađene dve naše glavne oblasti toga vremena sjedinjuju se pod njegovom moćnom rukom. "Sakupitelj izgubljenih krajeva otačastva" dao je tako prvu potrebnu osnovu za užu saradnju dotle rasturenih srpskih oblasti: doveo ih je pod jednu vlast i prisilio ih na zajednički život.

Drugu bitnu osnovu za održanje Nemanjine tvorevine izvršio je Sv. Sava. Nemanja je, istina, uklonio zetsku dinastiju i Zetu podvrgao vrhovnoj vlasti Srbije; ali, on ne beše učinio ništa više da te dve oblasti tešnje približi jednu drugoj. Naprotiv. Kad je, odrekavši se vlasti 1195., na raški presto postavio svoga sina Stevana, vizantiskog carskog zeta, a starijem Vukanu dao na upravu Zetu, Nemanja je stvorio mogućnost da nanovo oživi stara raspra. Tom podelom zemlja se ponovo raspala u dva svoja razna sastavna elementa. Da će Vukan poslušati očev savet i priznati vlast mlađeg brata bilo je malo verovatno; a ne učini li to, kao što je bio slučaj, stvari su se ponovo vraćale u opasni vrtlog ranijih sukoba. Tako je i bilo. Vukan je odmah, iskorišćavajući suparničke tradicije Zete, tražio veze sa papom i ušao u jedan savez sa Mađarima. Tu opasnu borbu između braće, koja je ponovo dobila karakter borbe za prevlast Raške ili Zete, ugušili su susedi i docnije Sv. Sava.

Druga opasnost, koja je u to vreme mogla biti od težih posledica po Srbiju, beše obrazovanje Latinskog Carstva u Carigradu (1204.) i uticaj zapadnih elemenata na čitavo njeno susedstvo. Papin legat venčao je već 1205. kraljevskom krunom bugarskog vladara Kalojana; iste godine došao je Dubrovnik pod mletačku vrhovnu vlast; u Zeti se Vukanov sin Đorđe, 1208., zakleo na vernost duždevoj državi. Pod uticajem svega toga koleba se i Stevan Nemanjić. On još ranije beše oterao svoju prvu ženu, vizantisku princezu, i sad je, da stvori potrebne veze sa zapadom, uzeo jednu unuku mletačkog dužda Dandola. Preko svojih novih prijatelja i pregovorima sa Rimom uspeo je, najposle, da i on od pape dobije kraljevsku krunu i da ga njom venča papin legat 1217. godine.

Sv. Sava, treći Nemanjin sin, koji je proveo mladost u Svetoj Gori i bio sav zapojen duhom istočne vizantiske teologije, nije, prirodno, mirno mogao gledati takav razvoj događaja u Srbiji. Borba između braće u znaku pravoslavlja i katoličanstva njemu beše otvorila oči, da vidi težište domaćeg zla; obraćanje Stevanovo zapadu pojačalo je samo strah od zapadnog uticaja i uverenje da se tim iz temelja podriva ono što je Nemanja stvorio. Sava je jasno uočio da nije bilo dosta dovesti samo naše razne pokrajine pod jednu vlast, nego da tim pokrajinama treba dati i jedan duh. Kao versko lice, i to kao versko lice Srednjeg Veka, on je tu jedinstvenost duha mislio da postigne samo jedinstvenošću vere. Za nj, obrazovana na istoku, nije bilo sumnje kojoj se veri ima dati prvenstvo; uostalom, tu je već primer Nemanjin, koji je dovoljan da pokaže u kom se pravcu ima nastaviti početa politika. Po Savinoj zamisli, Srbija je trebala postati jedinstvena pravoslavna država, u kojoj će vera biti spajajući elemenat svih plemena i pokrajina i onemogućiti ponavljanje sukoba, kakvi behu oni između Raške i Zete, odnosno između pravoslavlja i katoličanstva. Sava s toga odlučuje, da organizuje samostalnu srpsko-pravoslavnu crkvu u narodnoj državi i da toj organizaciji, koju će on sam stvoriti, poveri rad na opštem narodnom pribiranju i konsolidaciji. U tom cilju, a sa odobrenjem bratovljevim, koji je primetio političko opadanje latinstva na Balkanu, Sava odlazi u Nikeju. Tamo je bilo privremeno sedište cara i patrijarha Vizantije. Savin dolazak na nikejski dvor primljen je veoma lepo. Na dvoru i u patrijaršiji s bolom su gledali latinske vitezove u ponosnom Carigradu i nalazili da su Savine tužbe na Latine i iskrene i opravdane; a u Srbima mislili su da će naći novog saveznika protiv mrskog nametnika. Savina molba da Srbi dobiju svoju samostalnu crkvu bila je lako odobrena; a za glavu te crkve određen je i od cara i od patrijarha sam Sv. Sava kao najzgodnija i njima od ranije dobro poznata i pouzdana ličnost (1219. god.).




Stevan Nemanja

Organizatorski rad Savin bio je veoma energičan. On je, pre svega, toj organizaciji dao čist nacionalni karakter. Grka vladiku, koga je zatekao u Prizrenu, svrgnuo je i na mesto njega postavio Srbina, svog učenika, odnosno svog čoveka. I to nije jedina crta njegove borbenosti. Kad pogledamo spisak njegovih osam novoosnovanih episkopija, vidimo jasno da je nekima od njih postavljen posebni zadatak. Prema Bosni, u staroj Raškoj, njegova je episkopija potpuno na granici, u Dabru na Limu, i imala je da dejstvuje protiv bosanskih bogumila. U Humu, prema katoličkim primorskim elementima, on osniva episkopiju u Stonu, gotovo potpuno na periferiji, sa odlukom verske aktivnosti u tome kraju, i to, po svoj prilici, ne samo za versku odbranu. Ta je namera još očevidnija prema mestu episkopije zetske. Najjužnija, ona je došla u primorje, na Prevlaku, u Boku Kotorsku, gde je imala da parališe rad kotorskog biskupa i dubrovačke arhiepiskopije. Svestan poverene mu misije, prvi episkop zetski podiže manastir sv. Nikole na otoku Vranjini, u Skadarskom Jezeru, a posle se dižu manastiri u Skadru i pod ulcinjskim gradom. U ranije vreme i pravoslavni su manastiri bili podvrgnuti nadzoru katoličkog barskog nadbiskupa; posle Savine akcije taj se uticaj menja, ma da ne odviše vidno, i već u Dušanovo vreme izvesni katolički sveštenici u severnoj Albaniji postaju podanici pravoslavnih manastira.

Srpsku državnu misao nemanjićske dinastije stvorio je, dakle, fizički Nemanja, a duhovno Sava. Potpunu svesnost i doslednost njegova rada očigledno karakterišu ove činjenice. Prvo, što u srpskoj hijerarhiji hoće samo Srbe, znajući da se samo na njih može potpuno pouzdati kao na prijatelje slobodne srpske države. Drugo, aktivnost prema inovercima; prema bogumilima i naročito katolicima. Sa tim u vezi je i treće. Da učvrsti i samu dinastiju u Nemanjinoj i svojoj tradiciji, da isključi sva kolebanja i spreči nove vukanovsko-stevanovske sukobe, on svoga bratića Predislava namenjuje za svog drugog naslednika (Sava II), hoteći tim još i da ugledom i primerom dinastije deluje na tuđe elemente. Rascepkane srpske države, sa raznorodnim kulturama, gložile bi se i satirale međusobno, da ih nije sjedinila nesalomljiva volja Nemanjina; ali, da nije bilo Savina rada, one bi se opet, posle prestanka Nemanjina, vratile na staro takmičenje i borile ili do novog Nemanje ili do neke opasne katastrofe. Sava je to predvideo i sprečio. Sveštenstvo je radilo po jednom danom planu — stari biografi naglašuju da je Sava na sve episkopske stolice postavio svoje učenike — i stvorenom tradicijom u načinu rada i uspelo da je očuva kroz čitavu našu istoriju. Nacionalno, odnosno etničko jedinstvo, koliko je uopšte postojalo, bilo je nedovoljno svesno i ne bi sprečilo da i dalje dolazi do onakvih sukoba kakvi behu oni između Raške i Zete, odnosno između katoličanstva i pravoslavlja. Versko jedinstvo bilo je u ona vremena jedina spona od dejstva i, zahvaljujući Savinom radu, ono je doista i delovalo.

II.
Pod Nemanjom stvorena srpska država pokazala se kao stabilna. Ona se razvijala stalno i postupno, za dug niz godina bez imalo neprirodnih skokova. Od 1217. ona je kraljevina i njen ugled očevidno raste isto kao i njena snaga. Naročito se od druge polovine XIII veka razvijaju njena finansiska sredstva otkrivanjem i eksploatisanjem bogatih srebrnih rudnika. Tada se za novostvorenu državu javlja i domaća oznaka Srbija, prvi put u crkvenoj službi prenosu tela Sv. Save u Mileševo (6. maja 1237.).

Grupisanje oblasti sa srpskim stanovništvom koje su dotle ili bile pod tuđinom ili živele, bar delomično, zasebnim životom, oko Raške i njenog vladara, vršilo se gotovo kao po nekom planu. Pod Dragutinom je privremeno došla u bližu vezu sa Srbijom severoistočna Bosna sa Mačvom i Sremom. Sa Milutinom počelo je sistematsko širenje Srba prema vardarskoj dolini, pošto je moravska već odavno bila u njihovoj vlasti, i od kraja XIII veka Skoplje postaje prestoni grad ojačane države. Na severoistoku pod srpsku vlast dolazi rudama bogato Braničevo. U velikoj odlučnoj bitci na Velbuždu (1330.) srpska vojska je odlučno porazila Bugare, potisla ih potpuno od Maćedonije i učinila Bugarsku sve do pada pod Turke balkanskom državom drugog reda. Sa Milutinom i Dečanskim Srbija se očito razvija u pravcu da postane prva sila na Balkanu.

Pod Dušanom ona to i postaje. Polutrula Vizantija davala je utisak države koja se raspada sama i čijoj bolesti nema leka; drugog takmaca na Balkanu u to vreme za Srbe nije ni bilo. Kao nekad što je bugarski princ Simeon, provodeći detinjstvo u Carigradu, izbliza sagledao bedu bosforskih gospodara i stvorio u duši odluku da taj oboleli organizam zameni svežom snagom svog plemena, tako je i Dušan imao dovoljno prilike, da, kao mladi vizantiski zatočenik u Carigradu, pozna trulež vrhovne uprave carstva i da se uveri kako su slabi temelji na kojima se ono drži. Snažan, telom i duhom, sa voljom, u kojoj je bilo i varvarske surovosti i nezaziranja od krajnjih sredstava, ali koja je uvek znala šta hoće i uvek imala istrajnosti da to što hoće postigne i naturi, on je brzo i odlučno išao za ciljem, da u vođenju Balkana Srbijom zameni Vizantiju. Pod njegovim udarcima padale su, kao u pesmi, čitave zemlje i gradovi. U kratkom razmaku od nepunih petnaest godina on je oduzeo Vizantiji gotovo čitav zapadni Balkan do linije maričko-solunske. On je sa ponosom mogao 1345. da javlja mletačkom duždu, kako je postao "gospodar gotovo čitavog carstva romejskog", i da na Vaskrs iduće godine ovenča svoju pobedničku glavu carskom krunom. Srpska država došla je tim do vrhunca svoje političke moći. Na čitavom Balkanu ne beše više nikog ko bi joj mogao osporiti vlast. Ali, u tom naglom uspehu bio je i zametak propasti. Dušan je, opijen pobedama, obuhvatio daleko veći krug od onog koji bi bio moguć da se priljubi i asimiluje novoj državi. Njegova osvajanja donela su gotovo više zemlje od onog što je već imao. I, što je još važnije, donela su tuđ elemenat. Srpska država, ma da nije bila mlada, nije, ipak, imala još ni dovoljno veštine ni dovoljno vremena da u nove pokrajine unese svoj duh; a to i inače nije bilo lako. Grčki elemenat, sa svojom nadmoćnijom i dužom kulturom, mogao je biti politički savladan, ali ne i duhovno; a naročito ne onda, kad je on u sastav nove države ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko pretežniji od slovenskog. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridružene; u njima je ostao jak trag stare pripadnosti i osećanja za nju, i one su bile pokorne samo dotle dok su verovale da bi svaki pokušaj trzanja bio u krvi ugušen. Najzad, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna državna vlast morala je da slabi; jedno s toga što je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim pokretima i jedva dospevao da obrati pažnju i na unutrašnju organizaciju; a drugo s toga što je tolika raširenost, u ono vreme slabih veza i težih komunikacija, onemogućavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga beše jačanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje izvesnih centrifugalnih tendencija i na kraju raspadanje države u pokrajinske jedinice. Tom svemu došla je kao hrana nagla smrt Dušanova, u njegovoj punoj muškoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika.




Hilendar.

Među savremenicima u čitavoj pojavi Dušanovoj gledalo se nešto veliko, ali pri tom i nešto jezivo. Sve je išlo suviše brzo da bi ispalo dovoljno dobro. Veliki uspeh kao da je pomračavala slutnja nesreće. Kletva carigradskog patrijarha, ma da potekla iz sebičnih motiva, činila se u izvesnim krugovima kao osetan pritisak te kobi. Među poslednicima, međutim, Dušanova pojava izazivala je ushićenje. U vreme teških dana robovanja i naročito u romantičarskom patriotizmu XIX veka Dušan se slavio ne samo s toga što je to bio prvi naš car, što je osvojio goleme zemlje i gradove i što je Srbiji dao prvo mesto među balkanskim državama, — nego još više s toga što je on predstavljao sposobnost naše rase za nešto veoma veliko i što joj je davao utehu da smo i mi, poneseni poletom jačih vođa, mogli ispisati nekoliko stranica istorije ravnih najboljima kod drugih naroda.

Brzo razvijena, Dušanova država počela je brzo i da propada. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog kralja postane moćni car (1331.—1346.); a tačno petnaest godina (1355.—1371.) trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe i nestanka nemanjićske dinastije. Razbijena u nekoliko malih oblasti, nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor protiv silnog turskog zavojevača, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže; ali, ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život.

Bio je samo još jedan pokušaj, i to sasvim nov i van dotadašnje naše državne tradicije, da se obrazuje nova jedna državna tvorevina sa našim središnim elementom. Podstrek je dolazio iz Bosne, iz jedne naše oblasti koja je još od sredine XII veka izišla iz srpske državne zajednice i živela zasebnim životom. Od vladanja kralja Dragutina u severoistočnoj Bosni i udaje njegove kćeri u dinastiju Kotromanića, u Bosni je stvorena izvesna veza između obe vladajuće kuće i sa tim mogućnost da se jednog dana sa te strane uhvati nit nemanjićske tradicije. Dovoljno ojačana za vlade Stevana II Kotromanića, bosanska država je osećala potrebnu meru snage da u jednom teškom času srpske državne krize preduzme na sebe ulogu vođa. Tvrtko Kotromanić dolazi na vlast dve godine pre smrti Dušanove i ima dovoljno prilike da sagleda sve nedaće njegovih naslednika i sve mane čitavog državnog sklopa njegova vremena. Po smrti Uroševoj i pošto je savladan pogranični dinasta između Bosne i Srbije, župan Nikola Altomanović, javlja se Tvrtko kao najozbiljniji pretendent na "presto mojih praroditelja, gospode srpske". U Mileševu, na grobu Sv. Save, 1377. godine on stavlja na glavu krunu Nemanjića. Njegov politički program bio je mnogo prostiji od Dušanovoga i sa narodnog gledišta mnogo neposredniji. Mesto imperijalističkih težnji prema Carigradu i tuđem području, u Tvrtka se javila misao da stvori državu od našeg narodnog elementa. Po svom središnom položaju u srpsko-hrvatskim zemljama Bosna mu se činila kao predodređena da postane stožer nove države. Oko nje trebale su da se grupišu sve srpske zemlje, svejedno da li kao savezne države ili kao pokrajinske oblasti. Knez Lazar, videći potrebu stvaranja veće zajednice za borbu sa Turcima, razumeva tačno želje Tvrtkove, ne protestuje protiv njegove kraljevske krune i postaje mu jedan od najbližih saveznika. Nova država, čiji se gospodar zvao "kralj Srbljem, Bosni i Primorju", širila se i prema zapadu. Iskoristivši nerede nastale u Mađarskoj posle smrti kralja Ljudevita, Tvrtko je osvojio najveći deo Dalmacije i 1390. god. svojoj tituli dodao je i nove atribute: kralja Dalmacije i Hrvatske. Tvrtkova država bila je, prema tome, nacionalna, srpsko-hrvatska. Ona samo nije bila jedinstvena po shvatanjima ondašnjeg vremena. U njoj se ukrštahu tri vere: pravoslavna, bogumilska i katolička, i tri elementa, razvijana pod tri političko-kulturne tradicije, pod primorskom, bosanskom i raškom. Slučaj Tvrtkova spajanja država bio je u mnogom sličan Nemanjinom: unutrašnji sastavni elemenat države bio je istog plemena ali raznih kultura. Znači, dužim sistematskim radom i tu, samo sad verovatno sa nešto više teškoća, mogao je da se postigne skoro isti rezultat, koji se postigao i ranije. Ali, na žalost, za to ne bi vremena. Već 1391. godine Tvrtko je pokojnik. Njegova krupna ličnost, koja bi mogla da naturi izvesna rešenja i da utiče sa energičnom doslednošću, bila je osamljena i nedovoljno shvaćena, i sa njim, kao i sa Dušanom, ležu u grob svi naši planovi o nečem većem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2013, 02:32:15 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



PRVI DEO

III.
Kada je pala i poslednja srpska država na kraju XV veka, jedini nosilac starih državnih tradicija beše sveštenstvo srpske crkve, a jedini vidni pomen stare slave i boljih dana prošlosti ponosne zadužbine vladarske.

Sav sjaj srpske pravoslavne crkve stvorila je dinastija Nemanjića. Ona je akcijom Sv. Save, posle Nemanjina učvršćivanja državnog središta u Raškoj, obezbedila toj crkvi prvenstvo nad svima ostalima u državi; ona je izagnala jeretike i bila kula pravoslavlja i učinila ga državnom verom; ona je najzad učešćem svojih mnogih članova u hijerarhiji i kaluđerstvu stvorila posebne intimne veze sa klirom i ušla potpuno u njegov krug. Najveći uspon vladalačke snage prati i najveći uspon crkve. Uz carstvo se diže i patrijaršija. Koliko je baš ona bila osećana kao državna potreba i docnije, kad se pod udarcima nesreća stalo sumnjati u korist carstva, vidi se najbolje po tom što nije upuštena kao cena za izmirenje sa carigradskom patrijaršijom, 1375. godine. Štedri pokloni, bogata imanja i sva pažnja prema manastirima trajali su dok je bilo starih vladalaca. Kasnije, svega toga vidno nestaje i nekad naročito štovani sveštenički stalež oseća svu težinu nestanka tog svog moćnog oslonca. Stari letopisi i rodoslovi, i po njima narodna tradicija, brižljivo pominju i beleže te dane stare slave, "svojih slavnih cara zadužbine", i, kazujući spomen o njima, oživljavaju redovno i svu tradiciju istorije i mitsku lepotu tih potamnelih vremena.




Pećska patrijaršija

Pored izvesnih drugih momenata ovo identifikovanje crkve i države u nemanjićskom periodu učinilo je najviše da se u pravoslavnom delu našeg naroda očuva jaka državna tradicija. Širokom asocijacijom ideja, pojam o našoj "srpskoj veri" i "časnom krstu" Boška Jugovića obuhvatao je svu našu prošlost i duhovni krug plemenske zajednice, koji je ostavljao spomen nečeg što je bilo bolje, svetlo i lepo, a u sadašnjosti živeo u osećanju istih uspomena, istih potreba i istih želja. Takvo izrađivanje narodne ideologije, na oči samo crkvensko ili versko, dolazilo je ponajviše otud što je viši duhovni život kroz nekoliko stotina godina predstavljalo sveštenstvo, živ nosilac nemanjićskih tradicija; što je protivnik bio "Agarjanin" i nasilnik protiv njegove vere; i čitava borba za slobodu donosila sobom neminovnu potrebu da se zavojevač Turčin zameni Hrišćaninom i da se obnovi sve ono "carsko", veliko i davno, što je palo i opustelo. Onog dana kad propoju stare zadužbine i sine kult stare slave, tog dana, znalo se, nastaće povratak slobode i boljeg života. Nije slučajno da su se glavna zborišta narodna nalazila oko manastira i crkava i da je mnogo nacionalnih pokreta od XVI do XIX veka imalo duhovna lica kao svoje vođe. Kad Boško Jugović odbija molbu Carice Milice, da ostane sa njom u Kruševcu, i govori:

 A ja ti se ne bih povratio
 Ni iz ruke krstaš barjak dao,
 Da mi care pokloni Kruševac!
 Da mi reče družina ostala:
"Gle strašljivca Boška Jugovića!
 On ne smjede poći u Kosovo,
 Za krst časni krvcu proljevati
 I za svoju vjeru umrijeti!" —


on to ne govori, na usta narodnog pevača, kao oni mučenici iz prvih dana hrišćanstva, koji su umirali samo za veru, nego to kazuje kao idealisani vitez narodnog shvatanja, kome su vera i krst časni zajednički pojam borbe za slobodu, ličnu i državnu, i za slobodno održavanje plemenske tradicije, u kojoj je vera samo sastavni deo. On ne ide da gine za samu veru religije, nego za spas svoje nacije, za mogućnost njenog opstanka. Porušeni časni krstovi na crkvama samo su simvol pada slobode, i otud posle najrečitiji simvol njene obnove. Osećajući tu dublju vezu pojmova, opštu kod sveg našeg plemena, i mogao je jedan naš vladika, najrasniji među svima, pustiti da se njegovi junaci sa ponosom kunu "verom Obilića".

Kad je u XV veku nestalo i poslednje srpske samostalne države i kad su prestale sve feudalno-državne i uže plemenske granice i turska uprava stvorila nove pašaluke, ostali su kao jedino zajedničko dobro svih potlačenih Srba — vera i jezik. Oni su sad spajali sve, čak i nacionalno manje svesne elemente ranije pocepanih srpskih država. Pećska patrijaršija prelazi sve ranije političke međe i uspeva da sve područje gde je bilo Srba uzme pod svoju duhovnu vlast. Ona svojim narodnim, odnosno slovenskim jezikom u opreci prema grčkim fanariotima, i svojim čitavim nacionalnim nasleđem postaje svestan nosilac ideje narodne zajednice. Svojom tradicijom, vezanom za staru srpsku državu, ona postepeno deluje na sve srpske elemente, pa čak i na one koji joj nisu ranije pripadali, kao što je, na primer, slučaj sa središnom i zapadnom Bosnom. I tako se, uticajem crkve, razvija interes za letopise i rodoslove "srpske gospode", obnavlja se uspomena na njih i sa narodnom pesmom stvara se njihova slavna živa hronika. Knez Lazar postaje opšta "srpska kruna zlatna", i Kočićev David iz daleke Krajine govori na narodska usta kad kočoperno odgovara austriskim vlastima: "Ne mere se svakom reći: Care Lazo, čestito koljeno!" U narodnoj tradiciji naši pravi vladari su jedino Nemanjići. Nijedan od bosanskih kraljeva, sa Tvrtkom zajedno, ne ušavši u crkvenu tradiciju nije ušao ni u narodnu, čak ni u samoj Bosni. Zahvaljujući tome, u narodu je nestalo političke svesti o prvašnjim pojedinačnim državnim oblastima i gospodstvima. Crkva je s toga mogla da izrađuje novu jedinstvenost, uzimajući, prirodno, svoje obeležje kao najbitnije. Protivnici Islama i turskih gospodara, daleki i nepoverljivi prema Rimu, naši su se ljudi zbijali u sve jaču duhovno-versku zajednicu, osećali na čitavom prostranom području svojih naselja izvesnu istovetnost interesa, i tako svesno težili da se jednog dana ta istovetnost izrazi i jednom državnom tvorevinom. Ideja ujedinjavanja srpskog naroda u prošlosti, istovetnost nacionalnih želja "Srba svih i svuda", plod je koliko ujedinjavajućeg robovanja pod Turcima, toliko i zajednice verskih i državno-nacionalnih tradicija nemanjićske države.

Koliko je u naših monaha za vreme robovanja pod Turcima bila razvijena slobodoljubivost i sveža tradicija o staroj državi, najbolji primer pruža jedan dokumenat iz 1597. god. Želeći oslobođenje od Turaka, neka naša crkvena lica behu čak ušla u veze sa papom, obećavajući mu priznanje njegove vrhovne vlasti, ako ih samo pomogne da dođu do cilja. Dva srpska kaluđera, Damjan i Pavle, kao predstavnici toga pokreta, uputila su papi Klimentu VIII jedan memorandum, čija prva polovina sadrži samu glorifikaciju dinastije Nemanjića i njihovih zasluga za crkvu. "To je pleme Nemanjića sveto i dobro", vele oni papi, pa kako su oni izumrli i ostali bez potomaka, "za to, sada, naša zemlja plače". U tom duhu, kako se govorilo papi, još se sigurno neposrednije govorilo narodu. Otud je razumljivo što srpska državna misao za vreme robovanja ne samo da nije utrnula, nego je čak, u čežnji i u stvorenom kultu, bila idealisana i dobila je, ovim širokim učešćem crkve i celog naroda, još dublji i jači koren.

IV.
Krajem XVI javljaju se na zapadu, a naročito na papskoj kuriji, veliki planovi da se Turci potisnu iz srednje Evrope i da se sa tim u vezi pomognu nastojanja balkanskih naroda za oslobođenjem. Zbog toga jača i interes za te narode i njihovu prošlost. Kad su početkom XVII veka stali vidno da izbijaju znaci turskog propadanja i da dolazi do većih poraza njihove vojske, samopouzdanje i kod balkanskih naroda poče da jača. Sa tim uporedo javlja se i svest o široj zajednici plemenskoj, u prvom redu slovenskoj. Dve velike slovenske države behu tad slobodne i prilično jake, Poljska i Rusija, i obe behu protivnice Turaka. Poljske pobede nad Turcima izazvaše kod našeg katoličkog dela naroda najlepše nade i oduševljene glorifikacije (Gundulićev Osman); a ruski interes za naše crkve i manastire stvori trajnije veze sa pravoslavnima. U te dve slovenske države upirahu se oči balkanskih hrišćana, da će, svesne svoje oslobodilačke misije, krenuti akciju protiv Turaka. Uzdalo se prirodno u osećanje slovenske i hrišćanske solidarnosti. U osvrtu na zajedničko poreklo i na slavnu prošlost pojedinih slovenskih plemena, obraća se od mnogih pisaca naročita pažnja slavnim stranicama srpske istorije. Prošlost sa toliko požrtvovanja i junaštva i viteške patnje davala je nesumnjivu garantiju da to pleme i u novom životu neće biti postidno pred ostalima u Slovenstvu. Srpsku prošlost sa priznanjem isticao je dubrovački Gundulić:

 U njih svud se vitez hvali,
 Koga krunom kopje obdari,
 Stjepan Uroš i ostali
 Od Nemanjić kuće cari.
 U njih žive slava obilna,
 Ku Kobilić steče mudri,
 Kad handžarom cara silna
 Na Kosovu smrtno udri.
 Prosvjetlit se u njih hajo,
 Ne zavideć sunce žarko,
 Svilojević još Mihajo
 I Kraljević junak Marko.


Njom se isto tako ponosio u XVIII veku i makarski franjevac Andrija Kačić Miošić, najpopularniji pesnik Dalmacije, kao i mnogi drugi pisci toga vremena.

U samom narodu izrađivala se ideologija vere u svoju zvezdu i kult pregalaštva; idealisanje junaka, kao Vuk Mićunović, koji se rvu i pre i posle Kosova. U jednoj varijanti klasične pesme o majci Jugovića nalazi se ova ponosna uteha njena, koja sadrži čitav nacionalni program jednog pobeđenog, ali ne satrvenog plemena:

 Bogu hvala na njegovu daru!
 Pa ih mlada ni rodila nisam
 Da mi leže na meku dušeku,
 Već da brane zemlju od dušmana.
 Ne plačite, moje kćerce drage!
 Ak' i jesu odletjeli ždrali,
 Ostali su ptići ždralovići;
 Hranićemo ptiće ždraloviće:
 N a š e  p l e m e  p o g i n u t i  n e ć e !


Uz tu ideologiju otpornog stava, izdržljivosti na tešku mestu i pregalaštva u potrebnom času, razvijala se sve to dublja svesnost o tešnjoj zajednici srpskog plemena, rasturenog na širokom području, ali spremnog da se sve krene u jednom pravcu. Pored crkvene akcije, veoma povoljne s toga što su pod turskom upravom sve srpske verske jedinice bile pod jednom vlašću, došla je od XVII i naročito od XVIII veka i književna. Ali, dok su se zapadni pisci oduševljavali opšte-slovenskim ili bolje panslovenskim idejama, kod našeg plemena, manje učena i manje maglovita, jačala je više svest o srpskoj zajednici i o njenoj užoj potrebi. Kult prošlosti imao je da posluži kao spona za zajednički rad u budućnosti.

Svest o srpskoj državnoj misli, odnosno o obnovi starog samostalnog državnog organizma, izbila je, jasna i određena, već krajem XVII veka, u vezi sa turskim porazom pod Bečom, i sa aktivnošću koju je razvijala Austrija među našim elementom, da je pomogne u suzbijanju Turaka. Sudbina nesrećnog grofa Đorđa Brankovića jedan je od veoma karakterističnih momenata u tom pogledu. Računajući na svoje ime i dovodeći ga u vezu sa poslednjim vladarima srpske despotovine, nesrećni Branković je uspeo da izazove kod svojih saplemenika želju i pristanak da rade na vaspostavljanju novog srpskog despotstva i da za tu stvar oduševi čak i pećskog patrijarha, Arsenija Crnojevića. Ovo je uzelo toliko ozbiljne razmere da je Austrija osetila za ustuk potrebu prisilnih sredstava, jer joj se činilo da bi vaspostavljanje srpskoga despotstva, ma i pod njenom vrhovnom zaštitom, razvilo opasne težnje i nova državljanska shvatanja kod Srba, što bi jednog dana moglo dovesti do želje za potpunom samostalnosti. God. 1689. Branković je uhvaćen i nije više puštan na slobodu, sve do smrti, 1711. godine.

Njegov slučaj veoma je poučan. Verovatno da je čitava misao o vaspostavljanju stare despotovine samo njegovo delo, poteklo ponajviše iz lične ambicije. Ali, nema sumnje da on to delo ne bi pokušavao u jednom elementu gde bi svest o prošlosti bila manje živa i gde ne bi bilo nikakvih želja i nadanja, makar i najtajnijih, da se obnove njena slava i sjaj. Još je manje verovatno da bi on u drugom nekom elementu naišao tako brzo na pristanak i na odziv tako rezervisanih i visokih dostojanstvenika kao što je jedan patrijarh, kad ti visoki dostojanstvenici ne bi bili uvereni da je pokret delo najmilijih narodnih osećanja. Da je to bilo tako vidi se ponajbolje iz živog saučešća za despotovu sudbinu. Narodni mučenik, rečit predstavnik udesa našeg plemena na razdoblju XVII i XVIII veka, — u doba kada se čitavo pleme razbijalo u dva ropstva, tursko i austrisko, i kada se doista nije znalo ili je bolje biti oslobođavan od novog zavojevača ili ostati pod pritiskom agarjanskog zuluma, — on je ostao zapamćen kao nosilac nečeg našeg narodnog i kao stradalnik radi svog velikog poverenja. Podmukla u sredstvima, veštija nego Turska, u brutalnosti njoj često ravna, a u cinizmu još i grublja, Austrija je značila jedno veliko razočaranje za one koji su se njoj obratili i jednu novu opasnost za sve koji su se u njoj stanili. Katolička i to verski strahovito isključiva, spahiska, militaristička i samo za dinastiju postojeća, Austrija je bila nova napast za naš elemenat, koji je želeo da se smiri i preda domaćinskom radu. Mesto odmora naš narod je imao da postane austriska mrtva straža prema Turcima, uvek gotov da bude prvi na udarcu i da u međuvremenu zatišja izdržava verska gonjenja i spahiska isisavanja. Već 1695. naricao je jedan naš kaluđer u Sent-Andriji, kako se naš narod nalazi u teškom položaju: beskućnik, koji je lišen svega dobra i stare postojbine, a koji u novoj otadžbini "nikakovo dobro ne priobreteli". Ostali su svi "po zlu dobra čekajući".

Nesrećni despot, pored tog ličnog primera srpske sudbine pod Austrijom, ostavio je i jedan veoma zanimljiv i uticajan pismeni pomen. To su njegove Hronike, opsežno delo o srpskoj prošlosti, sa nekih 2000 stranica ispisanog rukopisa. Nastalo u tradiciji srednjevekovnih hronika, Brankovićevo delo ima dosta starinskog i već onda izlišnog; ali, ono je, sa druge strane, prvi put na jeziku ako ne narodnom a ono bar narodu pristupačnom, iznosilo narodnu istoriju na široj osnovi, sa mnogo pojedinosti, i tim doprinosilo znatno da se interes za nju razvije još više. I doista, delo je, ma da neštampano, bilo predmet naročite pažnje i studije i imalo je dosta uticaja na izvesna lica XVIII veka. Tako je nesuđeni despot u dva pravca bio od neosporne koristi, ako ne u stvaranju a ono svakako u jačanju, osvežavanju i ukorenjivanju državne misli među srpskim elementom. Na nj nadovezuju svoja istoriska dela Pavle Đulinac (1765.) i Jovan Rajić (1794.); naročito ovaj drugi, čija je  Историја разних словвнских народов, наипачe Болгар, Хорватов и Сербов, из тми забвенија изјатаја", bila glavno vrelo istoriskog obaveštavanja za čitave tri generacije srpskog društva, i koja je, sa svoje strane, veoma mnogo doprinela da se kod prosvećenijeg narodnog dela osveži i upotpuni slika naše prošlosti i pojačaju izvesne težnje za budućnost.

Srpski svet u oblasti Karlovačke Mitropolije imao je samo jedno preimućstvo nad ostalim delovima našega naroda, a to se sastojalo u tome što je, ipak, pored svih neprilika, dobivao više mogućnosti da dođe u vezu sa zapadnom kulturom. Ma da ne u velikoj meri, on je to svoje preimućstvo iskorišćavao; ponekad, na žalost, na štetu nacionalne pripadnosti. Dobar deo naših obrazovanijih ljudi gubio je veze sa svojima, stideo se njihove zaostalosti, suviše skorojevićski uletao u nove kulture i društva i tu se pretapao i gubio. Ali, zato je drugi deo ostajao u narodu, vezan uza nj dubljim korenom i većom ljubavlju i nastojao da svojim stečenim znanjem digne nivo opšte prosvećenosti kod nas. Ti ljudi su u drugoj polovini XVIII veka produbljivali i našu nacionalnu svest. Ideja narodnosti, koja je u taj mah počela da osvaja Evropu, polako ali snažno, postavljala je, za razliku od Srednjeg Veka, nacionalno osećanje u širokom obimu daleko ispred svakog drugog. Mesto po verskoj pripadnosti, ljudi su imali da se opredeljuju u bliže zajednice plemenske i narodne po svom jeziku i po svojim običajima. Verske razlike ne mogu rastavljati ono što je po krvi i jeziku isto; tako se bar tvrdo verovalo u ono doba nove teorije. Nemac, bio protestant ili katolik, ostaje samo Nemac. Stidna borba Tridesetogodišnjeg Rata, kad je ustajao brat na brata samo radi verskih razlika, nije smela nikad više da se ponovi. Narodi imaju da traže ono što ih spaja, ne ono što ih rastavlja. Svest o zajedničkoj prošlosti, o istom jeziku, o jednakim običajima dovoljna je spona da narode, razjedinjene verskom borbom ili političkom sudbinom dovede do zajedničkih želja za budućnost. Te ideje, još i sad nedovoljno razrađene u našoj sredini, počele su da se već tada neguju kod nas. Propovedao ih je Dositej Obradović i njegovi sledbenici, sa namerom ondašnjih opštečovečanskih nastojanja, da ublaže opreke, da pojačaju nacionalni front i da dignu opštu narodnu svest.

No, zanimljivo, kod svih tih ljudi sa onu stranu Save i Dunava, preporod nacije iščekivao se ne iz njihove sredine, nego odonud gde su srž i prava snaga plemena. Srbiju je bila opšta želja. U njoj, ako vaskrsne, mogu doći do punog izraza prave narodne vrednosti. Srba u Karlovačkoj Mitropoliji suviše je mali broj da bi mogli krenuti nešto veliko. Posle, oni su bili pod Austrijom, pod jednom velikom silom, jednom od najvećih ondašnje Evrope, i njima, koji su gledali njena moćna sredstva, nije ni u snu padalo na um da stvore nešto protiv nje. Za Srbiju je, međutim, bilo nade. Turska je očevidno bila u opadanju, i naše pleme, ako se dovoljno spremi za veliki čas, može doći do svoje slobode. U XVIII veku još nije bilo jasno da li bi ta sloboda mogla biti sasvim samostalna; izgleda, čak, da se mislilo o tome pre u negativnom, nego u pozitivnom pravcu. Ali, bila je druga nada. Austriski Srbi mislili su da bi se rešenje našeg nacionalnog pitanja dalo izvesti na taj način što bi se Srbija oslobodila pomoću Austrije; odnosno što bi dolaskom većeg dela ili po mogućnosti svih Srba pod austrisku vlast bilo rešeno pitanje narodnog ujedinjenja i tim, prirodno, potencirana i narodna snaga. Kada je Josif II 1788. godine ušao sa Katarinom II u rat protiv Turaka, srpsko društvo u Austriji pozdravilo je taj korak kao prvu etapu narodnog oslobođavanja. Sam Dositej Obradović, sav oduševljen, klicao je povodom toga rata:

 O, vek zlatni! O, mila vremena!
 O, veselja i slatke radosti!
 S e r b i j a  j e  n a š a  i z b a v lj e n a,
 B l a g a  ž e lj a  o d  n a š e  m l a d o s t i !
 Serbija mila sad u nedri nosi
 Cesarova slavna nasljednika,
 Njega ljubi i s njim se ponosi,
 Bosni kaže: Evo moja dika!


Sami Srbi u Srbiji u ono vreme primili bi bili austrisku vlast kao izbavljenje, pored svih žalosnih iskustava njihovih sunarodnika sa onu stranu Save. Možda je kod svih, instinktivno, izbijalo uverenje da će svakako biti bolje po sve kad se ujedine, nego ovako kad jedan deo gazi Turčin, a drugi Austrijanac. Od Turaka nema se čovek čemu nadati; dok je Austrija u poslednje vreme, zahvaljujući liberalnim reformama Josifa II, dala svojim podanicima osetne olakšice. Ako se broj Srba u njoj poveća, onda će i njihov stav moći biti drukčiji: energičniji i praviji i u svakom slučaju sa više snage. Može se onda misliti kakvo je razočaranje nastupilo u srpskim redovima, kada se videlo da Austrija, ne postigavši željenog uspeha, napušta rat i sklapa mir sa Turcima, ostavljajući Srbe, dojučeranje saveznike, njihovoj sudbini! Stari Aleksa Nenadović rekao je tada one dobro zapamćene i programske reči na adresu austriskog cara: "Istina je, ja sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina za slobodu očevine moje vojevati i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam, niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali, zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugih učenih ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu — da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje".

V.
Veliki događaji francuske revolucije, koji su ustalasali čitavu Evropu i zauzeli sav interes velikih sila, odvratili su na izvesno vreme pažnju Austrije, a dobrim delom i Rusije, sa pitanja na Balkanu. Austrija je držala da su njeni interesi mnogo više ugroženi na zapadu nego na istoku; a Rusija, vezana mnogim obzirima za pruski dvor, nije mogla da izbegne iskušenju da se i sama ne uplete u raspravljanje zapadne krize, Srbija je, na taj način, ostala sama sa Turskom, odnosno upućena u glavnom na sebe samu.

Srbija sa kraja XVIII veka, još uvek na oči turski pašaluk, beše ipak u osnovi svojoj postala nešto drugo. Njeno srce, hajdučka i planinska Šumadija, u kojoj se bilo sleglo nekoliko naselja s crnogorske i hercegovačke krajine i gde su guste bukove šume davale dovoljno mogućnosti za četovanje i izbegavanje poterača, postala je ne samo pogodno područje opšteg zbega i sklonište nego i žarište za nove pokrete i stav oštrog otpora. Tu se po instinktu i po tradiciji našlo bilo sve što više nije moglo da podnosi zulum i što je na svoj način davalo oduške pritisku. Posle, austriska vojevanja po Srbiji od 1688.—1788., u četiri velika rata sa Turcima, gde su Srbi bili pozivani kao saveznici i gde su sa svom onda raspoloživom snagom učestvovali u borbi protiv dotadašnjeg gospodara, razvila su kod Srba buntovnu svest i spremnost za borbu i učinila od njih elemenat koji nije više lako dopuštao da se gazi po volji ma koga paše ili subaše. Dalje, naročito u drugoj polovini XVIII veka, u dodiru sa Srbima iz drugih krajeva, jačala je i opšta težnja da se jednom dokrajči robovaše Turcima, makar se njihova vlast zamenila nekom drugom. Uza sve to bio je pred očima i živ primer Crne Gore, koja se na prekretu XVII i XVIII veka oslobodila od Turaka i za sve ovo vreme sa uspehom izdržavala u borbi protiv neprijatelja. Najzad, rezultat Kočine Krajine, odnosno rusko-austriskog ratovanja protiv Turaka, dao je za Srbe izvesne olakšice, koje isto tako mogahu biti sa pravom tumačene kao napredak i kao etapa potpunoj emancipaciji. To beše ona mala samouprava, koju dobiše Srbi posle Svištovskoga Mira, a naročito proterivanje janičara iz Beogradskoga Pašaluka i zabrana da se u nj vraćaju. To sve učinilo je da se samopouzdanje srpskoga naroda podigne i da njegov stav bude odsada znatno drukčiji nego što je bio pre toga.

Taj stav pomogli su onda i drugi momenti. Protiv slobodoumnijih reforama sultana Selima III, koji je želeo da preporodi tursko carstvo, digla se u njegovoj državi velika opozicija. U našem susedstvu nju je predstavljao vidinski uzurpator Pazvan-Oglu, oko koga se behu sakupili i proterani janičari Beogradskoga Pašaluka. U odbranu od njih ugroženog pašaluka diže beogradski zapovednik, Hadži-Mustafa-paša, ne samo svoje sultanske čete, nego čak i Srbe, dozvolivši im da organizuju narodnu vojsku. To je doba kad je, po Memoarima prote Matije Nenadovića, vikao telal kroz sve kasabe: "Čuj, čovječe! Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, neka proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest. Koji to ne nabavi, pedeset štapa po tabani i pedeset groša globe!" Taj fakat znači ni manje ni više nego čisto materijalno pripremanje za veliki obračun. Momentano on je imao da bude od koristi paši i sultanu; ali, uskoro, on može da postane i oružje protiv njih. Turci su to videli i sami i radi toga koraka su oštro osuđivali pašu kao srpskog prijatelja.

Upad Napoleonov u Egipat poremetio je unutrašnje sređivanje Turske. On je naterao sultana da odustane od oštrih mera protiv nezadovoljnika i da čak popusti u mnogim njihovim zahtevima. Janičari se vraćaju u pašaluk i brzo svršavaju sa svojim protivnicima. U Šapcu bi ubijen ugledni srpski knez Ranko Lazarević, a 1801. gine i sam Mustafa-paša u Beogradu. Vlast uzimaju stvarno poznate četiri dahije, sa jasnim programom: da u zemlji stvore stanje koje će biti po njihovoj volji. Oni pri tom nisu ustali samo protiv Srba, — ma da protiv njih, naravno, najviše, — nego i protiv svih onih Turaka, koji su podržavali raniji režim. Vuk Karadžić rečito opisuje stanje u zemlji kad dahije uzeše vlast: "Sad već ni sudija drugi nije bilo u zemlji osim daija i njiovi kabadaija i subaša: knezovi su poslije Adži-Mustaj-pašine smrti odma izgubili vlast u narodu, a i kadija, đe se koji nalazio, nije smijo od nji ni pomoliti svoga ćitapa. Oni su ljudma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje i drugo, što im se gođ dopalo, najposle stanu silovati žene i đevojke: izgonili su ji u kolo, da igraju pred njiovim anovima i čardacima, ili pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimali k sebi."

Prirodno je, da je u narodu počela reakcija protiv takvih postupaka. Srbin se više nije osećao kao prosta raja, sa kojom može činiti šta ko hoće. Savremenici kazuju da odmah, kao odgovor na turske postupke, učestaše hajdučke čete. "Poajduči se — veli Vuk — desetina naroda". Stanoje Glavaš vodi najpoznatiju četu, u koju 1803. stupa Hajduk-Veljko; hajdukuje, isto tako i nešto oprezniji Kara-Đorđe Petrović; u Podrinju je najčuveniji harambaša Đorđe Ćurčija i dva slavna brata Nedića. Pored toga, oni počeše da se organizuju i za jači otpor, i to, što je veoma važno, u jednom obimu koji pokazuje širi pogled i razgranatije veze.

Ima jedna vest Save Tekelije da su Dositej Obradović i Petar Čardaklija prelazili u Srbiju i spremali tamo ustanak za 1802. godinu. Druge vesti govore da je iza pogibije Mustafa-paše, koji je bio slobodni zidar, od Lože Slobodnih Zidara dana misao da se uguši dahisko nasilje. Jedno je neosporno: da se već u jesen 1803. godine sa srpske strane ozbiljno radilo o tome da se digne veliki srpski ustanak protiv Turaka uopšte. Pivski arhimandrit Arsenije Gagović saopštio je u Petrogradu tajnom savetniku Dimitriju Tatiščevu: da je on došao u Rusiju kao izaslanik hercegovačkog mitropolita, da pita kako bi se ruski car odnosio prema jednom ustanku hercegovačkih hrišćana i drugih Srba, pa da prema tom podesi svoje ponašanje. Kaluđer je tom prilikom govorio, u ime najznatnijih ljudi Srbije i Hercegovine, da bi oni najvoleli doći pod rusku vlast; ali, ako car zbog udaljenosti ili drugih nekih razloga ne bi pristao na to, to bi oni obrazovali "carstvo Slavjano-Serbskoje" i molili bi onda da im jedan od velikih knezova postane "carem". Gagović je posle toga bio primljen od cara Aleksandra I i nagrađen. Ruska vlada bila je uzela u ozbiljno razmatranje tu predstavku rečitog arhimandrita i nalazila je, da sad nije za takav pokret pravi čas. Njena glavna pažnja bila je usredsređena na Francuze i, prirodno, nije joj bilo u taj mah do toga da sebi stvara neprilike i na turskoj strani. Rusija je s toga preporučivala da se Srbi u taj mah strpe. Turska očevidno slabi iz dana u dan i neće dugo trebati kad će Srbi sa malo napora doći do svoje slobode.

Ali, Srbima je gorelo tle pod nogama. Dahiski zulum nije mogao da se podnosi bez katastrofe. Opomene, saveti i upućivanja na strpljenje čine se pomalo kao ironija onome koji je skoro u ropcu. Srbi su uputili jednu tužbu sultanu u Carigrad; ali, mesto da pomogne, ona je samo štetila. Turski javašluk u čitavoj upravi nije pravio izuzetka ni u krupnijim pitanjima, a kamo li kad nekoliko srpskih poglavica, otud sa periferije države, podnose tužbu na izvesna nasilja. I, prirodno, iz Carigrada se nije niko makao da ispita stvar. Dahije su, međutim, saznale za tužbu i, bojeći se da se ona ne bi ponovila i ipak skrenula pažnju na sebe, oni odlučiše: ne da poprave sebe, nego da kazne raju. Među Srbima naročito su bili kivni na dva kaluđera, na Hadži-Đeru i Hadži-Ruvima. Ovaj poslednji je pisao neka pisma; on je iz Bogovađe prešao u Studenicu, a iz Studenice išao i dalje u svet, i tek pred ustanak stigao je natrag. Po poznatoj Višnjićevoj pesmi, njih su dahije okrivljavale, jer da znadu "zlato rastapati"

 I sa njima sitne knjige pisat
 Nas dahije caru opadati,
 Oko sebe raju sjetovati.


Srbi su se počeli, u isto vreme, užurbano dogovarati da zlo dokrajče. Već u leto 1803. bilo je pregovora sa zemunskim trgovcima za nabavku municije. Ima uz to mnogo vesti da je Karađorđe od leta do jeseni 1803. krstario kroz Šumadiju i pripremao ljude za opšti ustanak. U isto vreme i Aleksa Nenadović piše neka pisma i šalje poruke susednim austriskim vlastima.

Nema pouzdanih podataka da utvrde: koliko ima zajedničkog ili bliže veze u svemu ovom što su radili Gagović, Hadži-Ruvim, Karađorđe i drugi; ali, nama se danas sve više čini verovatno da je u svemu ovom radu bilo nekih dodirnih tačaka i da čitav ustanak od 1804. nije samo spontana momentana reakcija, kako se dosad uzimalo. Da je to tako uverava nas donekle i jedno veoma važno pismo Petra I Petrovića, ako je autentično, upućeno Hadži-Danilu Paštroviću u Dečane, 10. januara 1804. U tom pismu vladika Petar izrično veli da nameravaju Crnogorci i "Srbi s beogradske strane" skočiti na oružje i početi veliko delo oslobođenja. Najposle, za izvesnu širu akciju srpskog ustanka govorilo bi i to što je bački vladika Jovan Jovanović još 14. januara 1804., dakle pre ustanka, pisao petrogradskom mitropolitu, opisujući teško stradanje srpsko, i napominjao mu da Srbi veliku nadu polažu u moćnog pravoslavnog cara.

Dosad se obično uzimalo da je Prvi Ustanak buknuo kao neposredna reakcija na seču knezova i da je čist spontani akt Šumadije. Po ovim vestima, koje gore spomenusmo, stvar bi izgledala dosta drukčija, Seča knezova, prema ovom, došla bi kao posledica dahiskih obaveštenja o ozbiljnim pripremama za ustanak, kao njihovo sredstvo da se akcija uguši u klici i da se narod sasvim obezglavi; i to u sred zime, pre nego što gora olista, i dok su još svi domaćini u svojim kućama. Na seču knezova izbija onda ustanak, doista kao neposredan, ali donekle već spremljen odgovor. Brzina, kojom se on raširio po zemlji, i uspesi, koje je odmah postigao, svedoče dovoljno da je stvar bila i ranije ugovarana. Prema tome, ustanak je bio uglavljen pre, samo nije bilo određeno kad će da počne. Inicijativu u tom pravcu uzeli su Turci i tim donekle preduhitrili ustanak, bar u zemljama van Šumadije.

Sve ovo pripremanje i veze ustanika iz raznih naših krajeva: iz Šumadije, Crne Gore, Hercegovine i Vojvodine daju jedan važan kriterij za prosuđivanje kako je narodna svest zajednice bila jaka i živa i kako je bila vanredno lepo upućena u dobrom pravcu. Na početku XIX veka, još gotovo svi roblje, Srbi jasno hoće zajedničko oslobođenje, i, verovatno, samo jednu državu, Gagovićevo "c a r s t v o  s l a v j a n o – s e r b s k o j e". Pravac njihove nacionalne politike određen je već tada. Vođstvo u toj politici dopalo je, sasvim prirodno, najsilnijem pokretaču i najaktivnijem članu zajednice, buntovnoj i herojskoj Šumadiji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 29, 2014, 02:47:11 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



Srpska vojska pobedom nad Bugarima završila je balkanske ratove. Rezultat njenih divnih napora bilo je oslobođenje sve današnje južne Srbije, čestite kolevke i zemlje N e m a nj i ć a; odbijanje petvekovnog turskog neprijatelja za uvek od granica srpske države i rušenje bugarskog maštanja o njihovoj prevlasti na Balkanu. Sa druge strane, vera u tu Srbiju dela i pregalaštva, koja je, više nego što se iko nadao, dala dokaza o velikim vrednostima svoga aktivnog naraštaja, porasla je na svima stranama srpskoga sveta i u njoj se jasno i bez zazora gledao budući oslobodilac. Jedan srpski omladinac, sa jasnim aluzijama, mogao je usred Beča reći kako je srpsko i južnoslovensko pitanje Austrije jedan toliko spleten Gordijev čvor, da ga može rešiti i raseći samo jedan novi Aleksandar. Austriskom poglavaru Bosne i vojnom zapovedniku kliknuo je u Bosanskom Saboru jedan drugi naš nacionalni borac, ne manje otvoreno:

Žari, pali, udbinski dizdaru,
Dok i tvojoj kuli reda dođe!



SEDMI DEO

RAT PROTIV AUSTRO-UGARSKE I NJENIH SAVEZNIKA


I.
Austrija nije mogla da ostane mirna prema Srbiji. Njezino uverenje bilo je da će mlada kraljevina, posle tako velikih uspeha, postati ne samo svesnija i otpornija nego što je bila ranije, u svojim starim granicama, nego da će postati, ako ne u prvi mah aktivnija, a ono svakako više privlačna. Mimo austriske interese stvorena je na njenoj granici jedna nacionalna država, nesumnjive žilavosti i vrednosti, i ona će naskoro imati sa njom iste nevolje koje je imala sa talijanskim Pijemontom. To je trebalo da se spreči na svaki način. Otud u Beču namera da se Srbija vojnički satre, pre nego što bi postala opasna. Tražio se samo pogodan izgovor za napad.

U septembru 1913., poznati austriski ljudi u Albaniji, Hasan-beg Prištinac i Isa Boljetinac, pomagani od albanske vlade, a u vezi i sa izvesnim bugarskim ljudima, behu upali na srpsko područje i izvršili čitav pokolj u pograničnim mestima. Uzalud je srpska vlada unapred obaveštavala velike sile o pripremama za te upade; austriska diplomatija uspevala je da tim srpskim vestima podmetne drugi karakter i da ih prikaže u boji nimalo povoljnoj za nas. Posle toga upada Srbi su, da obezbede novostečene oblasti, energično suzbili provalnike i na nekim tačkama prešli čak i albansku granicu, goneći upadače tako da i albanska vlada oseti kako je odgovorna za ta neprijateljstva. Austrija se odmah požurila da to iskoristi. Nemajući mandata ni sa koje strane, ona je ipak uzela na se ulogu zaštitnika Albanije i uputila Srbiji ultimatum da napusti albansko područje. Neodmorena, sa još prepunim bolnicama, ne hoteći da stvara krize na tom sporednom pitanju, Srbija je odmah popustila i tim oduzela Austriji povod da uđe u akciju. To je, međutim, bio dovoljno vidan znak da Austrija ima nekih opakih namera i da traži samo izgovor za svoju zlu volju.

Kad je prošla ta prilika za napad, Austrija je postala nestrpljiva i htela je da ubrza stvar. Stanje u Evropi bilo je veoma zapeto. Englesko-nemačko suparništvo došlo je do vrhunca i svi pokušaji da se ono ublaži ostali su uzaludni. Rusija se grozničavo oružala. Sva Evropa punila se municijom, takmičila se u pravljenju drednota i izmišljala nove vrste topova. Svi su verovali da takvo stanje ne može dalje ostati; pominjala se godina 1917. kao ona kad će svi programi o naoružanju biti gotovi. Pitalo se samo: ko će i gde početi. Nemcima je bilo mnogo stalo do toga da spreče u spremanju svoje protivnike do onog stepena gde bi im mogli biti opasni. Misao o preventivnom ratu javlja se sve češće. Da potpuno objasni nemačkoj vladi radi čega Austrija mora povesti jedan takav rat protiv Srbije, austriski ministar spoljašnjih poslova, grof Berthold, bio je počeo za nemačkog cara jednu promemoriju, još pre ubistva Franje Ferdinanda, i u njoj je potanko nalazio razloge radi kojih Austrija mora učiniti Srbiju bezopasnom. Ona je u njoj gledala ne samo opasna suseda, koji buni njene srpske i ostale južnoslovenske podanike, nego i eksponenta Rusije, koji će u svakom sukobu između Rusije i Austrije biti na strani svoga slovenskoga saplemenika i zaštitnika. Vojni List Dancerov, u vezi sa austriskim generalnim štabom, otvoreno je pisao da Srbiju treba "smrviti" i davao savete u tome pravcu. Bosanski poglavar, general Poćorek, od 1912. god. stalno je tražio i preporučivao rat sa Srbijom, i to kao nuždu "da mognemo održati Bosnu i Hercegovinu". Radi toga, austriski nadvojvoda Franja Ferdinand, glava vojničke stranke, određuje u junu 1914. velike vojne manevre u Bosni, u blizini Srbije. Da tu demonstraciju protiv Srba podvuče što jače, on je odredio da njegov svečani dolazak u Sarajevo bude licem na Vidov-dan

Pritisak austriskih vlasti u Bosni i Hercegovini; oštre mere protiv Srba i vodom skadarske krize; ovi izazivački manevri i ruganje vidov-danskoj ideji; uverenje da Austrija i njen prestolonaslednik spremaju nešto crno Srbiji, potrebnoj odmora i pribiranja, sve to odlučilo je nekoliko bosanskih mladih nacionalista da svom ogorčenju dadu izraza jednim dobro spremljenim atentatom na Franju Ferdinanda. Metkom na nj imala je, po njihovom uverenju, biti pogođena i ratoborna Austrija.

I, doista, na Vidov-dan, kada se austriski prestolonaslednik Franja Ferdinand provezao sarajevskim ulicama, pala je najpre bomba Nedeljka Čabrinovića, koja je promašila, a naskoro zatim i revolverski metci Gavrila Principa. Ovi drugi našli su svoju metu. Smrtno pogođen, pao je austriski prestolonaslednik, teško ranjen, a za njim, nehotičnim metkom, i njegova žena.

II.

Ovaj sarajevski atentat doneo je, najzad, davno željeni povod rata za Austriju. Austriska vlada požurila se odmah da objavi kako je atentat spremljen u Srbiji i činila je za nj odgovornom, bez ikakvih stvarnih dokaza, direktno beogradsku vladu. Ona nije htela da utvrdi tačnu istinu i bude načisto da li je pripremanje atentata doista vršeno sa znanjem srpske vlade i sa njenim odobrenjem. Kao danas što svi znamo, tako se bez muke moglo ustanoviti još i onda da vlada nije znala za to pripremanje, a ukoliko je već kasno doznala za to, brzo je upotrebila sve mere da to spreči. Čak je i bečka vlada upozorena na opasnost koja preti prestolonaslednikovu životu. Za svakog mislenog čoveka bilo je, uostalom, jasno da Srbiji u to vreme nije bilo nimalo do toga da, posle toliko raznih tegoba, stvara sebi još jednu i to, bez sumnje, ponajveću. Kad je ona izbegavala sukob sa Austrijom i u pitanju izlaza na more, i u pitanju Skadra, i u pitanju Albanije, više je nego verovatno da taj sukob ne bi htela stvarati u tom pitanju ubistva, za koje je unapred znala da će doneti velikih neprilika srpskom narodu i praviti veoma loš utisak u Evropi. Nema sumnje da se i u Austriji moglo, hladno misleći, doći do istih zaključaka. To je više nego jasno. Ali, merodavnim krugovima u Beču ovog puta nije bilo stalo do objektivne istine. Ovaj slučaj učinio im se kao veoma pogodan da bude iskoišćen. Ubijanje vladalaca nije simpatično, i Srbi, koji su imali tih grehova na duši, imaće veoma težak položaj i pred prijateljem i pred neprijateljem. Posle, to ubistvo dalo se naročito lepo iskoristiti kod vlastitih austro-ugarskih podanika, naročito kod Hrvata. Sa mnogo strana puštena je vest kako je ubijeni prestolonaslednik bio naročiti prijatelj Slovena, kako je spremao federalizaciju dunavske monarhije; a za Hrvate da je, sa mnogim simpatijama, mislio stvoriti posebnu državu sa Hrvatskom, Slovenačkom, Dalmacijom i Bosnom i Hercegovinom, kao protivtežu Mađarskoj. Tim vestima trebalo je raspaliti Hrvate protiv Srba i pokidati sve veze, koje su u poslednje vreme bile stvorene između Zagreba i Beograda. Radi toga, vlast sama podstiče i vodi demonstracije protiv Srba u Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji, i udešava sve da hajka protiv srpskog plemena bude što žešća i svirepija. Austrija je sada htela rat pošto-poto i mislila je da neće nikad doći do povoljnijeg momenta.

Njena prva misao bila je da će rat ostati lokalizovan između nje i Srbije. Nemačka bi imala da pazi na Rusiju, kojoj će teško biti da "ubistvo vladalaca brani kao sredstvo za političku i nacionalnu borbu;" a za Englesku se držalo kao prilično sigurno da neće zbog Srbije gaziti u rat. Kad je, uskoro, postalo jasno da će Rusija uzeti Srbiju u zaštitu i da je neće ostaviti samu u neravnoj borbi, bečki državnici ipak nisu hteli da menjaju svoje odluke. Iza njih je stojao Berlin, spreman na borbu, i u stavu koji je Austriji davao ne samo uverenje da ima pokušati sve, nego joj još na lako razumljiv način govorio da će biti nedovoljno viteški, ako i opet popusti bez definitivnog rezultata. Car Vilhelm je lično, svojom rukom, stavljao primedbe na bečke note, i iz njih, jasno kao dan, izlazi na videlo sa koliko je mržnje govorio o Srbima i sa kakvom impulzivnošću, u svojoj fatalnoj nadutosti, lomio stvar.

U Austro-Ugarskoj bilo je, ipak, ljudi koji su smatrali da je opasno riskovati rat. Austriski poslanik u Carigradu, Palavičini, imao je neskriveno uverenje da bi za Austriju bilo bolje da potpuno popusti na Balkanu nego da se upusti u rat sa Rusijom. Protiv rata odlučno je bio i mađarski ministar predsednik, grof Tisa, i to ne samo što se kao Mađar bojao da bi prisvajanjem srbijanskog područja moglo nastati kakvo pomeranje snaga na njihovu štetu (prirast Slovena prema nepovećanom broju njegovih sunarodnika), nego još i s toga što mu se činilo da za to nije podesan čas. Ali, ministar rata izjavljivao je da bi se diplomatski uspeh smatrao kao slabost i da rat treba početi što pre. To je bilo mišljenje i dvorskih i drugih krugova; tako se između redova savetovalo i iz Berlina. Pored svega toga, nemačka i austriska vlada sve do danas tvrde da je rat izazvala Rusija. Kad oni objavljuju rat Srbiji to nije opasnost za Evropu i nije izazivanje; ali, kad Rusija da saopštenje da joj sudbina Srbije nije ravnodušna i kad pokaže da neće dozvoliti nasilje jačeg nad slabijim, onda je izazivač ona a ne Austrija, koja počinje rat! Ta izopačena logika bečke i berlinske vlade nije, na žalost, bila i jedina; uostalom, ona im se i osvetila, kao i sve što se radi mučki i nepošteno.

Austriski ministar spoljašnjih poslova, grof Otokar Černin, pisao je docnije, posle sloma, kako je Austrija bila i onako već na izmaku i da bi njeno propadanje moralo doći i bez toga "U kom bi se obliku odigralo to raspadanje monarhije, da se izbegao rat, ne da se, naravno, reći. Sigurno manje strašno nego usled ovog rata. Verovatno, i laganije i možda da ne povuče u vrtlog sa sobom čitav svet. Mi smo morali umreti. Način smrti mogli smo da izaberemo, i mi smo izabrali najstrašniji."

III.

Rat je za Srbiju došao u najteži čas. Ona mu se očevidno nije nadala. Još behu nezaceljene rane iz dva rata; naročito iz bugarskog. Vojska je bila desetkovana od borbi i kolere; broj oficira znatno smanjen; a sve što je ostalo premoreno i jedva pokretno. Topovi su bili oštećeni, municija potrošena, odelo i oprema pohabana. Ma za kakvu akciju trebalo je odmora bar od pet do deset godina. A sada, mesto toga, borba sa jednom carevinom, deset puta većom i snažnijom, koja se preko trideset godina stalno oružala i spremala za rat. Položaj Srbije bio je težak, jedan od najtežih u njenoj istoriji, i samo krajnji napor volje i nadljudska energija mogli su u takvoj prilici ne samo ne izgubiti prisebnosti, nego i odneti pobedu. To je, doista, bilo pokoljenje za pesmu stvoreno!

Ne manje težak bio je i položaj srpskoga naroda što je bio pod Austrijom. On nije krio svojih dubokih saosećanja za prekosavsku i prekodrinsku braću, i sad je ta saosećanja imao skupo da plati. Sve srpske ustanove, čak i humane, kao đačke trpeze i dobrotvorne zadruge, behu rasturene, a njihovi časnici zatvoreni i dovedeni na optuženičku klupu. Srbi se uopšte oglašuju za građane drugog reda. Ukida im se crkvena autonomija, zatvaraju se njihove škole, zabranjuje se ćirilica, pali se srpska zastava. Protiv srpskih domova nesmetano se vrše demonstracije; u nekima se čak i pljačka; ruše se škole, obeščašćuju crkve. Vlast sve to trpi, a mestimice izaziva i pomaže. Stotine Srba biva uzimano u taoce; stotine ih prebijeno i premlaćeno; kuće im popaljene i poharane. Protiv njih vojska i vlasti iz najnižeg ološa drugih elemenata obrazuju zloglasne "šuckore", koji vrše najstrahovitija nedela. Tamnice su pune Srba, i na dnevnom su redu veleizdajnički procesi. Zaštite nema nigde; Srbin je neprijatelj, "zmija koju treba u glavu utući", nepouzdan elemenat. U koliko ne stradaju u zemlji, naše ljude vode u prepune i prljave kazamate Arada, Maribora, Nežidera i drugih mesta, gde gomilama mru i propadaju. Izdan je opšti nalog da ih sve treba satrti i uništiti. Reč ausrotten dobila je tada novu primenu. Pogana frankovačka "Hrvatska", u kojoj su radili, sa odobrenjem svojih vlasti, vojni obveznici i poverenici, pisala je, nezaplenjena od policije i od suda: "I u našem krugu na našem tielu nalazi se sva sila krpuša, u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništiti ih. To nek nam bude od danas cilj!" Zamenik zemaljskog poglavara u Bosni i Hercegovini, d-r Nikola Mandić, javno je govorio 22. februara 1915. pri dolasku ministra Kerbera, u samoj zgradi sarajevske zemaljske vlade, kako će car dati da "moćni mač" austriske vojske "razmrska glavu one hidre u Beogradu koja siplje otrov", da se tamo "onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama." Kad je tako govorio javno i svečano prvi građanski činovnik jedne pokrajine, u pozi pozdravljača, može se već misliti kakav je bio unutrašnji metod rada i šta se sve činilo tamo gde nije imala da se meri svaka reč! Nastalo je bilo, doista, jedno crno i teško vreme. Ali, naš svet se ipak održao. Vera u Srbiju bila je duboka i opravdana; nada u uspeh naše nacionalne misli stalna i nepomućena. Ako se mora i da mre, govorilo se u najtežim časovima, mre se za jedan svetao ideal i u društvu najboljih. Jer uz Srbiju je stalo sve ono što je u Evropi doista bilo najbolje i što se oduvek borilo za velika dobra čovečanstva.

Srbija je primila naturenu borbu i ušla u rat, spremna na sve. Austrija je protiv nje bila mobilisala osam korpusa i obrazovala tri armije. Vrhovnu komandu nad vojskom poverila je bosanskom poglavaru, generalu Poćoreku. Njegov ratni plan je bio ne da upada u Srbiju sa severa iz Srema i Banata, nego iz Bosne na Drini, od Janje do Višegrada. I to je trebalo da bude neko iznenađenje za srpsko vojno vodstvo. Pretpostavljalo se da su svi srpski planovi za odbranu udešavani sa mišlju da će glavni udarac biti uperen protiv Beograda. Prema Crnoj Gori upućeni su manji odredi, pošto je to ratište bilo smatrano kao sporedno. Silna je bila ta vojska austriska, koja je kuljala prema Srbiji sa dva železnička kraka, iz Tuzle i Višegrada, i delimično prema Šapcu. Sva u novoj besprekornoj opremi, sveža i mlada, sa ogromnim brojem topova i municije i sa potpunim provijantom. Dovedeni su čak i tirolski "lovci", sa njihovim belim cvetom za kapama, lepi, stasiti ljudi i svi strahovito razdraženi i željni srpske krvi. Na višegradski front upućen je čak i onaj bataljon Nemaca, koji se dotle nalazio kao posada u Skadru. Ne treba kriti da su mnoga srpska srca zadrhtala kad su videla tu vojsku. "Carevina je ovo, — govorilo se; — ovakva sila još kroz Bosnu nije prolazila, i njoj odoleti više je nego neverovatno."

Ali, Srbi su odoleli. Ta prva i najsjajnija vojska austriska, sve stalni kadar i prvi poziv, pretrpela je jedan užasan poraz, prvi, uopšte, koji je zadesio u tom ratu, U velikoj bitci na Jadru i Ceru. od 2. do 6. avgusta, srpska vojska, pod komandom Stepe Stepanovića, slavno je dočekala i razbila tu vojsku, okaljanu neviteštvom u svakom pogledu. Prodirući u Mačvu, ta austriska vojska, kao čopor izbezumljenih životinja, nasrtala je na sve što je srpsko i svirepo mučila i kasapila i staro i mlado, žene i decu, zdravo i kljasto. U šabačkoj crkvenoj porti, gde su prikupuli zaostalo srpsko stanovništvo, napravili su čitav pokolj. U zločinačkom nasrtanju oni su verovali da će ne samo uništiti Srbiju, nego i sve Srbe, zatrti srpski nam trag i seme. Ali, bi suđeno drukčije. Ogorčen, uhvaćen za gušu, umoreni srpski ratnik napregao je svoju još neistrošenu snagu i tresnuo je napadača o zemlju. Silna carska vojska nagla je u panično begstvo. Sa onu stranu Save video je još knez Vindišgrec zapovednika četvrtog korpusa, Lotara fon Hortštajna, kako "izbezumljen od straha" napušta sve i beži, "peške, bez kape, bez sablje". U srpske ruke pao je velik plen, na 100 topova i blizu 5000 ljudi.

Taj udarac osvestio je austrisko vojno vodstvo. Dotle, njihovi ljudi podcenjivali su Srbiju i sa podsmehom govorili o srpskim vojnicima "opančarima". Napad na Srbiju smatrao se da će biti kao kakva vojnička šetnja. Sad su, međutim, i suviše osetili snagu toga udarca i postali mnogo obazriviji. Drugi napad spremali su već mnogo opreznije. Trebalo je sprati nanesenu ljagu i povratiti posrnuli ugled. Prikupljena je nova vojska, dovučen nov materijal i sa njima su počete nove operacije, odmah u septembru mesecu. Stanje kod Srba bilo je postalo još teže nego pre. Municija beše utrošena gotovo sva, naročito topovska; a primicala se zima, sa hladnim noćima, dok je vojska bila bez dovoljno odela. Dok je austriska vojska dobijala silne rezerve i njene čete mogle da se smenjuju, srpska vojska nije se više imala gotovo niotkud popunjavati, i pojedine čete izdržavale su mesecima na izvesnim položajima. Pa, ipak, Srbi su se hrabro držali, naročito na slavnom Gučevu, Mačkovu Kamenu i Crnome Vrhu. U oktobru, potpuno izmorena srpska vojska, ostavljena sa po dva topovska metka na dan, biva potisnuta i mora da se povlači. Njeno povlačenje, ponekad sa težim gubicima, ide sve do iza Kolubare. Tih dana pada i Beograd.

Austriska vojska, hoteći da što pre svrši i da srpsko povlačenje pretvori u paniku, žurila je svom snagom za Srbima. Poćorek je poručivao da će o Božiću biti u Sarajevu, kao definitivan pobednik. Međutim, ta žurba postala je njegova katastrofa. Tren nije mogao da prati trupe, nešto zbog te hitnje, a nešto što se usled kiša behu razblatnjavili putevi. Isto tako nije mogla da prati pešake artiljerija, naročito teška. Zima je osvajala, a njihovi vojnici, nesvikli na zimsko ratovanje i nedovoljno opremljeni za nj, gubljahu potrebnu živost. Osim toga, osvajaše ih i umor. Njihov ljudski materijal nije ni izdaleka bio ravan srpskom, koji je sve ovo podnosio, jer je bio svestan zašto se bori i jer je uvek, čitava života, bio svikao na napore i oskudevanje. Srbi primećuju tu krizu austriskih vojnika, i kad im je, u isto vreme, preko Soluna stigla nova municija, Vrhovna Komanda izdaje naredbu da se pređe u napad. Prva armija, pod zapovedništvom Živojina Mišića, udara svom snagom na neprijatelja, 20. novembra, na položajima Suvobora, i potpuno probija neprijateljski front. Već posle osam dana neprijatelj je prebačen preko Drine, a 2. decembra oslobođen je i Beograd. U tim teškim danima, kada se još nije znalo na čijoj će strani ostati pobeda i kad je sva sudbina Srbije bila u pitanju, sišao je stari kralj u rov, među vojnike, da ličnim primerom pokaže kako se mre za otadžbinu. Njegova pojava duboko je dirnula sve. Vojnici su sa retkim samopregorom srljali u borbu i odneli pobedu, koja je dosad najveća u svoj srpskoj istoriji. Ogroman, nepregledan plen materijala i preko 30.000 zarobljenika pade u srpske ruke, dok su čitave gomile lešina i razbijena kola i bacano oružje kazivali rasulo i propast jedne carske armije. Kao u kakvoj staroj moralnoj priči, obest je bila kažnjena na najvidniji i najosetljiviji način. Srpski borac dao je ovom prilikom najdivniju svedodžbu svojih velikih vrednosti, koliko bojnih toliko i moralnih. Hvala, koja ga je obasula sa svih strana, bila je više nego zaslužena. Srpsko ime pominjalo se otada sa priznanjem i štovanjem kao nikad pre!

IV.

U Narodnoj Skupštini u Nišu, 24. novembra 1914., donesena je jednoglasno ova značajna odluka: "Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga svetog ognjišta i slobode, vlada kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenutcima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenutcima kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca." Srbija je i tada, u grču jedne sudbonosne borbe, bila ipak svesna svoje misije. Ona nije vodila tešku borbu, da samo spase sebe, nego u isti mah da donese oslobođenje i onom delu svoje braće, koja su bila pod Austro-Ugarskom, kao što ga je godinu pre donela braći pod Turcima.

U sporazumu sa srpskom vladom obrazovan je 1915. godine Jugoslavenski Odbor sastavljen većinom iz političara i javnih radnika iz južnoslovenskih zemalja pod Austro-Ugarskom. On je postavio sebi za dužnost da radi u inozemstvu za misao osnivanja nezavisne države Srba, Hrvata i Slovenaca, stojeći na stanovištu da je to "jedan isti narod". U svojim aktima oni su objašnjavali našim saveznicima, Rusiji, Engleskoj, Francuskoj, posle Americi, a donekle i Italiji, tragični udes svojih saplemenika, koje austro-mađarska sila goni u bratoubilački rat. "Osam milijuna Jugoslavena osuđeno je da se bori protiv svoje rođene braće i svojih osloboditelja." Severoamerički Jugosloveni šalju u julu 1915. g. Nikoli Pašiću, predsedniku srpske vlade, depešu u kojoj izjavljuju: "U ime naše zarobljene braće u Austro-Ugarskoj, koja nemaju prilike da se slobodno izjave i čije su nam misli i osećanja poznati, a tako i u naše ime, izjavljujemo da svi Slovenci, Hrvati i Srbi smatraju borbu Srbije svojom i srpski ideal svojim sopstvenim idealom."

Za vreme 1915. godine, oko ulaska Italije u rat, na austriskoj strani pokazivala se velika sklonost da se sa Srbijom dođe do separatnog mira. Srpska vlada odbila je sva sondiranja u tome pravcu. U Nišu, 10. avgusta 1915., naglašena je ponova srpska rešenost, "da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkoga naroda produži uz svoje saveznike."

Takvo držanje Srbije odlučilo je Beč da ponovi još jedan udarac. Drugi momenat za odluku novog napada na Srbiju bio je taj što je treći saveznik Nemačke i Austrije, Turska, bila napadnuta na Galipolju, i silno kuburila sa ratnim materijalom. Da im se taj može nesmetano doturati, morala se savladati Srbija i preko nje ustanoviti veza. Austrija nije više ni pomišljala da sama udara na Srbiju. Zauzeta na ruskom i talijanskom bojištu, ona nije imala dovoljno vojske za takvu ekspediciju, a i da je imala, možda bi se dvaput predomislila. Ni Nemačka, koja je sa svoje strane požurivala tu akciju, nije mogla da odvoji suviše veliki broj četa. S toga su obe tražile novog saveznika i dobile ga u Bugarskoj. Ovoj se učinilo da je sad, posle pobede Nemaca i Austrijanaca nad Rusima, došao čas da se osveti Srbima za Bregalnicu i da dobije ne samo ono što je onda izgubila nego čak i ono na što je mislila da ima "istorisko pravo". U ugovoru, što ga je sklopila sa Nemačkom i Austrijom, Bugarska je tražila i dobila svu Maćedoniju i svu istočnu Srbiju do Morave. Za borbu Austrija i Nemačka imale su da dadu najmanje šest, a Bugarska najmanje četiri divizije. Videći kako se prošlo u borbama sa Srbima, Bugari nisu verovali austriskom vojnom vodstvu, i izjavili su da neće drukčije u rat nego pod nemačkom vrhovnom komandom. Tako je za vrhovnog zapovednika izabran Makenzen: onaj isti koji je tog proleća i leta vodio nemačku i austrisku vojsku u ofanzivi protiv Rusije.

Saveznici, Englezi i Francuzi, koji su baš tada napuštali neuspešnu borbu na Galipolju, behu obećali Srbima pomoć i počeše se iskrcavati u Solunu. Grčka, koja beše saveznik i u slučaju bugarskog napada bila obavezna da priskoči u pomoć, izdade u poslednji čas. Kralj Konstantin, zet nemačkog cara, zbaci sa vlasti ministra predsednika, Venicelosa, koji je hteo da izvrši savezničku obavezu, i dovede jednu gotovo čistu germanofilsku vladu. Isto tako neutralna ostade i Rumunija, koja je, kao i Grčka, bila dužna da štiti Bukureški Mir. Srbija ostade tako sama, opkoljena sa tri strane. Pomoć saveznika nije stizala, ma da joj se nadalo svaki čas; a i kad je došla, nije doprla dalje od prilepske linije. Posle četiri godine ratovanja, iskrvavljena i naročito oslabljena epidemijom pegavog tifusa, premorena i iscrpena, Srbija je, ipak, bila voljna da ponovo primi borbu. Ona je upozoravala saveznike na mučka pripremanja Bugarske i tražila od njih dozvolu da spreči bugarsku mobilizaciju. Saveznici su, na žalost, verovali bugarskim lažima. Diplomati u Sofiji uveravali su predstavnike Srbiji prijateljskih sila kako Bugarska ne misli da napada i pregovarali su sa njima o uslovima, pod kojima bi Bugarska tobož prešla na njihovu stranu. Kad je bila potpuno spremna, Bugarska je pokazala pravu boju i podlo, kao i uvek, krenula u borbu. Srbija sad nije mogla da primi borbu na tri fronta. Dotle, njeni pukovi su se hrabro branili i na Savi i na Dunavu, i odbrana Beograda ide u jedno od najslavnijih poglavlja istorije toga vremena. Sam nemački neprijatelj sa priznanjem je govorio o srpskoj vojsci i njenoj hrabrosti. Ali, posle bugarskog napada ta odbrana bila je nemoguća. Jedini železnički put, kojim se Srbija snabdevala, bio je Solun-Niš, a taj je put od prvog dana borbe sa Bugarima bio ugrožen, a naskoro i presečen. Moralo se povlačiti. Nemci su nadirali od Dunava moravskom dolinom; Bugari sa Timoka i preko Ovčeg Polja; Austrijanci sa Drine i Save. Jedini slobodan put za Srbiju beše preko Kosova na Albaniju i Crnu Goru.

To je najstrahovitija i najkrvavija i najbolnija slika srpske istorije. Čitava vojska, u koliko je preostala iza tolikih borbi, i veliki deo naroda krenuo je u albanske vrleti, da izbije na more, i da se spase od sramnog ropstva. Preostali ratni materijal gutao je besni Drim ili se skrhavao u albanske provalije, samo da ne dođe neprijatelju u ruke. U najvećoj zimi, sa propalim i oskudnim odelom, bez hrane, već izmoreni teškim putovanjima i marševima dotle, naši ljudi krenuli su u albanske klance, da, izgladneli i prozebli, budu plen smrti i arnautskih pljačkaša. Nevolje albanskog povlačenja jedva se daju nagovestiti. Jezivi prizori mučenja i bede, slike umiranja od gladi, osećanje propadanja i ličnog i opšteg, lomilo je volju, ubijalo energije i dovodilo ljude do očajanja. Kad su izbili na more, bednici su bili više kosturi i senke nego ljudi, i dobar deo propadao je tu ili na ostrvu Sv. Vida, iscrpevši i zadnju kap životne sposobnosti. Dosta je samo reći da je od 8.000 mladića, koliko je krenulo u jednom đačkom odeljenju iz Prizrena, na Vidu izdvojeno kao zdravo samo 326 lica. Da slika tragedije bude strašnija, treba dodati da se ni saveznici nisu poneli prema Srbima onako kako bi priličilo njihoj vernosti i posle njihovih patnji i napora. Italija je smatrala taj čas kao najpodesniji da ucenjuje Srbiju za kasnije obračune. Čak prema samom kralju Petru, koji je prevalio taj isti teški put kroz Albaniju, postupalo se bez pravih i dužnih obzira. On je bio prisiljen od Talijana da napusti Valonu, i to u roku koji su oni određivali. Tek na energičnu intervenciju ruskog cara stigle su francuske i neke italijanske lađe, da prevezu na Krf i delimično u Italiju ostatke vojske i građanske izbeglice.

Taj prelaz preko Albanije, izveden sa toliko napora i žrtava, spasavao je čast srpskoj vojsci. Njeno načelo bilo je: živ ikad, a rob nikad. Taj herojski podvig samo je podigao opšte dobro mišljenje o velikoj moralnoj vrednosti srpske vojske i doneo joj priznanja ne manje iskrenog od onog za vreme prošlih pobeda. Prava veličina, uostalom, pokazuje se isto toliko u padanju koliko i u dobijanju. Stara je istina da se pravi junaci i poznaju samo na muci. To su Srbi pokazali i svojim Kosovom i svojom Albanijom. Sravnite sa tim bednu propast starog bugarskog carstva ili držanje Bugara posle solunskog proloma, pa ćete se najbolje uveriti kakva je razlika između te dve rase. Jedno je vitez i onda kad pada, a drugo džebrak i onda kad dobija!

Crna Gora se za vreme ovoga sloma Srbije držala veoma bedno. Njena vojska se, uopšte, za čitavo vreme ovoga rata, nije istakla ni jednom sjajnijom pobedom. Ne, možda, s toga što ona ne bi vredela, nego s toga što nije valjalo njeno vodstvo. Jedna ružna ljaga u njenoj novijoj istoriji biće žensko upuštanje Lovćena, koji je, ma da sa onako vladajućim položajem, zauzet od Austrijanaca sa manje žrtava nego ma koje mačvansko selo. Cetinjski dvor, odnosno sinovi kneza Nikole, imali su nekih svojih ružnih računa sa Austrijom, i nisu zazirali čak ni od izdajstva narodne stvari. Da bi se spasla, Crna Gora je ponudila separatan mir, a nije htela da ide za primerom Srbije. U jeku uspeha prema Rusiji i Srbiji, Austrijanci su bili podigli glave, i na crnogorsku ponudu, koja je pretpostavljala častan mir, odgovorili su uslovima koji su bili sramni i ponižavajući. Crnogorska vojska imala je biti razoružana i delimično internirana; a Austrija će, preko crnogorskog područja, voditi svoje dalje operacije. Upravu u zemlji vršiće austro-ugarski zapovednici, a sve tvrđave, pristaništa, i železnice zauzeće austriska vojska. Sam car Franja Josif dao je naredbu da se, pri pregovorima o miru, očuva Crnoj Gori samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola je u poslednji čas napustio Crnu Goru i nije potpisao taj mir, koji bi udario krst na sav njegov rad od pedeset godina. Ali, na Cetinju je ostao njegov sin Mirko, i taj je ispunio, sa preostalim članovima vlade, sramne obaveze naturenog ugovora. Crna, Gora bila je tim obrukana i pred svetom i pred svojim saveznicima, bez krivice svog čestitog naroda, koji je i voljno mro za veliku ideju i bio spreman i na dalje žrtve. To je bila posledica nesrećnog samozoljnog režima Kralja Nikole i njegove porodice.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 29, 2014, 02:51:50 am »

**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



OSMI DEO

POBEDA


I.
Na Krfu, obilatije pomagana od saveznika nego pre, srpska vojska počela je da se oporavlja i posle toga da se reorganizuje. Ma da teško oslabljena, upravo desetkovana, ona ipak ne ostaje neaktivna. Saveznici su stvorili, pod komandom generala Saraja, jak odbranbeni front u južnoj Maćedoniji, ispred Soluna, i odatle su suzbijali dalje napredovanje Nemaca i Bugara. Taj front, mislilo se, poslužiće jednom ponovo kao baza za nove operacije. U saveznim zemljama bilo je mišljenja da je taj solunski front posle propasti Srbije postao suvišan i da bi se vojska, tu zauzeta, mogla korisnije upotrebiti na opasnim mestima zapadnog fronta. Srbiji je, međutim, bilo mnogo stalo do toga da se taj front održi. Dok je njega, bilo je nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa njim, tu na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom neposrednije. Ako se napusti solunski front, razvejaće posle i njih na sve strane sveta, kao brodolomnike, i oni će se osetiti dva puta više kao beskućnici. Radi toga, srpska vlada radi svima sredstvima da uveri saveznike o potrebi ostajanja na tome mestu, i, ma da teška srca, pristaje ponovo da tamo dovede u borbu i preostale svoje čete. Zahvaljujući francuskome ministru predsedniku, Brijanu, i posle generalu Gijomu, srpsko shvatanje primljeno je i solunski front je održan. ...

Prestolonaslednik Aleksandar, koji je početkom 1916. bio u Engleskoj, Francuskoj i Italiji i radio živo da se što intenzivnije pomogne srpska vojska i narod i razvije solunski front, uputio je, pun ponosa, 7. aprila svojim vojnicima, između ostaloga, i ove reči: "Naši moćni saveznici i prijatelji, diveći se neustrašivom i viteškom držanju Srbije, ceneći nebrojene žrtve srpskoga naroda i priznavajući mu zrelost i sposobnost za državni život i kulturni razvitak, sad su gotovi i voljni da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu, da Srbiju stvorimo Velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati do sad prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novog doba, koje će nastati po svršetku ovog velikog i krvavog evropskog rata. Ovim našim junačkim podvizima ugled Srbije podigao se do visine koja je zavidna i za mnogo veće, mnogo jače i starije države; moja uzdanica nije samo ispunila očekivanje naših silnih i moćnih saveznika i prijatelja, ona ih je daleko nadmašila, i pored njihove zahvalnosti i priznanja na krvavo čelo srpskog ratnika spušten je venac najlepših pohvala i od naših protivnika."

Godine 1916. obrnula se ratna sreća centralnim silama. Nasrtanja Nemaca na Verden, izvedena sa ogromnim žrtvama, ostala su potpuno bezuspešna; kod Lucka izvršio je general Brusilov snažan prolom austriskog fronta i ubrzo daleko potisnuo njihovu i nemačku vojsku. U avgustu beše i Rumunija, posle dugog oklevanja, ušla u rat protiv centralnih sila i Bugarske i Turske. Aktivnost beše oživela na svima frontovima. Sa tim opštim napredovanjem kreće se i solunski front. General Saraj, koji je raspolagao malim brojem operativne vojske, beše preduzeo opasno delo napredovanja od Verije prema Bitolju. U toj akciji učestvovala je i srpska vojska, i to i opet sa starim poletom i pregalaštvom. Trebalo je svršiti gotovo nemoguće delo: osvojiti visoke i dobro utvrđene i uporno branjene visove, koji dominirahu bitoljskim položajima. Ma da desetkovana, srpska vojska ne žali žrtava i nasrće neodoljivo. Njeni juriši na Kajmakčalan, na visinu od 2.525 metara, čine jedan od zadivljavajućih podviga vojne istorije. Sam neprijatelj to priznaje rečima bez rezerve. Zahvaljujući tim naporima i žrtvama od gotovo 6.000 onesposobljenih vojnika, Srbi odnose pobedu, osvajaju Bitolj (6. novembra) i oslobađaju prvi deo svoje napaćene otadžbine.

Događaji posle toga sputali su aktivnost srpske vojske za izvesno vreme. Rusija beše na rubu propasti. Car je bio slab i povodljiv; naročito se ističe fatalni uticaj, koji je na nj vršila nervozna i sujeverna carica, a preko nje neki pustolov Raspućin. Vojska je pretrpela strahovite gubitke zbog nesavesne uprave i loše organizacije, i u njoj je vladalo veliko nezadovoljstvo što bez potrebe, masom svojih žrtava, mora da izravnava nedostatke opreme. Inteligencija u pozadini nije bila na visini svoga zadatka i podržavala je plamen revolucije, koji je Nemačka raspirivala svima sredstvima. Kad su posledice rata pritiskivale sve jače, nezadovoljstvo je uzimalo sve više maha i sve opasniji karakter. Vodeći krugovi nisu to razumevali i nisu uopšte znali da stvarima dadu koliko-toliko prirodan tok. U proleće 1917. izbila je najposle revolucija i ubrzo, usled apsolutne nesposobnosti vodstva, ona je obuhvatila svu zemlju, unela rasulo i završila strašnim boljševičkim haosom. Sudbina Rusije, glavnog i najiskrenijeg prijatelja Srba, imala je mnogo uticaja na srpsko pitanje. Ma kako da su bile velike simpatije i Francuske i Engleske i Amerike za našu stvar, one nikad nisu dostizale onaj stepen gotovosti na svaku uslugu, koju su Srbi nailazili kod svoje slovenske braće.

Neodređeni položaj Rusije imao je svog uticaja i na saveznike. Za leto 1917. predviđala se opšta ofaniziva sa njihove strane protiv centralnih sila. Izgleda da su pripreme za to bile potpuno gotove. Zbog ruskoga sloma ta ofanziva nije uspela; na istoku, ona se pretvorila u definitivan ruski poraz, a na zapadu imala je samo mali lokalan značaj. U jesen, šta više, Italija je strahovito tučena i sa Soče bačena je njena vojska čak na Pjavu. Srbi, zbog ovako neodređene situacije, nisu te godine ulazili ni u kakve veće vojničke akcije; štedeli su svoju snagu za svaki slučaj.

II.
U julu 1917. došlo je na Krfu između g. N. Pašića, predsednika srpske vlade i g. A. Trumbića, predsednika Jugoslavenskog Odbora do takozvanog Krfskog Pakta. Tom prilikom je svečano naglašeno "da je ovaj naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije na kojoj nepodvojeno živi, i po zaedničkim životnim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svoga moralnog i materijalnog života. Ideja o njegovom nacionalnom jedinstvu nikada se nije gasila, ma da je sva moć, umna i fizička, nacionalnog mu neprijatelja bila upravljena protivu njegovog jedinstva, njegove slobode i nacionalnog opstanka". Posle toga je utvrđeno da će sva tri narodna plemena obrazovati jednu zajedničku državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, "s jedinstvenim teritorijom i jedinstvenim državljanstvom". Krajem istog meseca primio je taj pakt i Crnogorski Odbor, "nalazeći da Crna Gora ovim ratom završuje svoju ulogu kao zasebna srpska država i da joj, kao takvoj, dosledno svemu, predstoji samo ulazak u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca". Kao odjek tih izjava dolazi 3. decembra 1917. objava jednog dela srpskih i hrvatskih poslanika na zagrebačkom saboru, koji su tražili mir, što će "garantovati . . . jedinstvenomu narodu Hrvata, Srba i Slovenaca potpunu slobodu državnoga, kulturnoga i gospodarskoga života i napretka".

Posle toga počinju u bivšim austro-ugarskim pokrajinama življi pokreti za organizaciju narodnih snaga. Pomišlja se na obrazovanje jednog Narodnog Veća, kao vrhovnog organa za narodne poslove. Radi toga se sastaju u Zagrebu 2. marta 1918. svi važniji narodni predstavnici iz Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije, Istre i Međumurja, da stvore izvesne zaključke u tom pravcu. Njihova izjava, dana tom prilikom, apsolutan je odjek Krfskoga Pakta, ma da, iz razumljivih razloga, nije smela reći sve ono što se i tamo sadrži. Ali, i ona je govorila jasno: "stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva, te oslanjajući se o načelo narodnoga samoodređenja (narodni predstavnici) traže svoju narodnu nezavisnost i na demokratskim temeljima uređenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba".

III.
U martu mesecu 1918. beše počela strahovita ofanziva Nemaca na zapadnome frontu. Rusija je bila satrvena unutrašnjom borbom, rascepljena u više nezavisnih pokrajinskih republika, i naterana da u Brest-Litovskom primi mir, koji su joj diktirali centralni saveznici. Oslobodivši se opasnosti sa te strane, Nemačka beše napregla sve sile da izvojuje pobedu na zapadu, protiv Engleza i Francuza, pre nego što stigne pomoć Amerike, koja je prošle zime ušla u rat. Njeni udarci bili su strahoviti; vojska koju je ona prikupila tamo, bila je valjda najsilnija koju je ikad svet zapamtio. Ali, i njeni protivnici behu silni. Sve što je Francuska mogla dići izvedeno je u bojne redove; Engleska je slala na dva miliona svojih ratnika; amerikanska je pomoć pristizala. Najmodernija sredstva tehnike behu stavljena u službu rata; brda od municije narasla su iza bojnih linija; aveti aeroplana behu u stalnoj akciji. Od marta do jula meseca, u tri maha pokušavali su Nemci svom snagom da probiju front; u sva tri maha uzalud. U julu mesecu, bacivši u borbu svoje dugo čuvane rezerve, glavnokomandujući zapadne savezničke vojske, maršal Foš, prelazi u ofanzivu i ubrzo potiskuje nemačke armije na svima linijama. Avgusta meseca nemačko uzmicanje ne može da se ničim više zadrži, i poraz njihove vojske postaje samo pitanje koje nedelje.

Sa opštim pokretom na zapadu sprema se grozničavo i ofanziva na solunskome frontu. Gomila se municija i povećava artiljeriski park. Saveznici dovode nove čete. I srpski redovi popunjuju se lepim brojem dobrovoljaca, među kojima su u najvećem broju Hercegovci i Ličani. Dobar deo naših ljudi bio je došao iz Amerike, spreman da ponudi svoj život i usluge otadžbini u najodsudnijim časovima njene istorije. Već juna meseca na solunskom frontu beše iskupljeno na 28 pešačkih divizija, među kojima i srpskih. Vrhovnu Komandu cele vojske imao je francuski general Franše D' Epere, jedan od uspešnih zapovednika sa Marne; srpskom vojskom zapovedao je, pored prestolonaslednika Aleksandra, već na Suvoboru proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Posle solidne pripreme, odlučilo se da srpska i francuska vojska pokušaju prolom neprijateljskoga fronta na jako utvrđenoj liniji Soko — Dobro Polje — Veternik. To je trebalo "da preseče neprijateljske komunikacije kako prema Bitolju tako i prema Vardaru, i da predvoji XI nemačku od I bugarske armije na istom mestu gde su se one jedna na drugu naslanjale". 14. septembra počela je oštra kanonada iz 600 topovskih grla, a 15. je učinjen strahovit proboj bugarskih položaja. Posle prvog iznenađenja, Bugari su davali očajan otpor; ali, silnoj navali srpskih i francuskih trupa nisu mogli da odole. U povlačenju oni se guše i zakrčuju puteve; dok iz vazduha tuku saveznički aeroplani i naše brdske baterije, a za njima snažno juri srpska konjica, "koja je sa nestrpljenjem tražila priliku da se odlikuje". Opšta je želja ne dati protivniku da se pribere i odmori. Prolom treba pretvoriti u potpunu pobedu i skrhati neprijatelja do kraja. Naredba savezničkoj vojsci glasi: "Maršovati bez odmora, do krajnjih granica ljudske i konjske snage". Razdvojena, tučena i demoralisana, bugarska vojska ne može da primi na se teže dužnosti. Već posle dvanaest dana borbe ona nudi pregovore i uskoro potpuno kapitulira. 4. oktobra abdicira kralj Ferdinand i sramno beži iz Sofije i Bugarske. Na taj način izbačen je iz stroja prvi član četvornog saveza centralnih sila: verolomni i gramzivi Bugarin. On je kažnjen za svoj bratoubilački i mučki podvig; ali, još uvek ne onako kako je zasluživao radi svojih silnih zverstava, izvršenih nad golorukim stanovništvom Srbije. Srbin je bio zadovoljan što je video svog starog neprijatelja zgažena i povijene glave; ali, njegova plemenitost nije mu dala da čini nečoveštva i da do kraja čereči jednu slovensku zemlju. Blagorodstvo, kojim su Srbi prešli preko mnogih nedela svojih dušmana i tu i na drugim stranama, ugušujući svoj instinkt osvete, čini jednu od najlepših osobina njihove duše i pokazuje kod njih jednu jaku i časnu duhovnu pobedu.

Proboj solunskoga fronta i pad Bugarske imali su ogroman uticaj na dalji tok rata. Brzo dovedene nemačke i austriske čete nisu mogle da zaustave srpsko nadiranje, jer nisu imale vremena da se dovoljno grupišu na jednom mestu, i što je još važnije, nisu više imale prave moralne snage za uspešnu borbu. U vojsci Srba i Francuza oni su osećali pobednika i znali da je njihov otpor jedna uzaludna žrtva više. Oni su se s toga brzo povlačili, uništavajući samo za sobom sva saobraćajna sredstva, naročito železnice i mostove, da bi tim usporili srpsko napredovanje.

Poraz Bugarske pojačao je opštu klonulost kod već zamorene Austrije i otvorio oči svima u Nemačkoj. Saveznici će, znalo se, izbiti kroz koji dan na Dunav i poći dalje. Ko će im dati pravi otpor, ako htednu jurnuti u Mađarsku? Otkud dovoljno snage za jedan nov front, kad se i onako jedva izdržava na zapadu? Bugarski slom, govorilo se u Beču, početak je kraja. Bez nade da se položaj može popraviti, izgladneli, iznureni, sasvim iscrpeni i vojnički nadjačani, Nemci su osećali da su poraz i slom neizbežni. Tada je pala krilata reč: "Bolje i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja." I opšta je želja bila da se što pre sklopi mir. Austrija, koja traži načina da spase sebe, žuri prva i nudeći separatan mir odvaja se od Nemačke. Car Karlo objavljuje manifest svojim narodima, obećavajući u njemu federalizaciju Austrije. Ali, sve to stiže kasno. Pobedni klik Beloga Orla već se naslućivao na Savi i Drini. Osim toga, predsednik Severno Američke Unije, Vilson, odgovorio je austriskoj vladi da on ne može pregovarati sa njom na bazi autonomije za Čehoslovake i Jugoslovene, pošto je prve priznao za ratujuću stranu i po tom za državu, a kod drugih nalazi da su njihove "narodne težnje za slobodom pravedne". 6. oktobra dalo je i Narodno Veće, sastavljeno iz svih južnoslovenskih krajeva Austro-Ugarske, ovu svečanu izjavu: "Tražimo ujedinjenje celokupnog našeg naroda Slovenaca, Hrvata i Srba, na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive — u jednu jedinstvenu, potpuno suverenu državu".

Događaji su se posle razvijali munjevitom brzinom. Raspad Austrije vršio se mnogo brže nego što se očekivalo i mnogo bednije nego što bi iko mogao da zamisli. 10. oktobra odgovorila je njena vlada da prima Vilsonove poruke i da je spremila sve "da narodi Austrije i Ugarske u buduće mogu posve nesmetano odrediti i provesti svoj budući razvoj prema vlastitoj želji". Drugim rečima, Austriji je bila došla duša u podgrlac i ona je potpuno kapitulirala. Katastrofa je bila neotklonjiva. Već sutradan proglašena je nezavisnost Češke na jednoj, a Hrvatske i Slavonije na drugoj strani. Hrvatski sabor doneo je taj dan odluku: da je voljan stupiti u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca, potpuno suverenu, koja će se protezati "na čitavom našem narodnom teritoriju od Soče tamo do Soluna". U isti mah proglašava se nezavisnost Mađarske, ne bi li se u poslednji čas, na taj način, spasla od zajedničke sudbine Nemačke i Austrije. Dinastiju Habsburga napuštaju čak i austriski Nemci. Poslednji car, Karlo, ostavljen je u Šenbrunu sam; ostale nadvojvode hitaju da se sa svojim blagom što pre dočepaju švajcarske granice. Nijedna ruka ne mače se u odbranu "starodrevne dinastije": napušten i srozan poslednji car tužno posmatra kako prolazi, "gloria mundi" i polazi sam u inozemstvo, isto toliko siguran za život koliko i za presto. Brzo za njim dolazi na red i nekad silni i nepristupni Vilhelm I. Krajem oktobra slom centralnih sila bio je potpun, i one su pognute glave čekale diktiranje mira.

Srpska vojska stigla je, međutim, na Savu, Dunav i na Drinu, sa pobedom na svojim zastavama, a pred njom su bežale raspršene, obezglavljene i demoralisane austriske čete. Pozdrav braći osloboditeljima bio je sa svih strana više nego srdačan. U srpskoj vojsci gledala se zaloga za mir i red; a u pobednim srpskim zastavama garancija za slobodu. Sa svih strana srpske čete su zvane raširenih ruku. Bosna je poslala posebnu deputaciju pred vojvodu Stepu Stepanovića; izaslanici iz Hrvatske i Slavonije išli su po njih sve do Valjeva. U Splitu dolazak srpske vojske pretvorio se u jedno neopisano, retko dirljivo narodno veselje. San tolikih vekova bio je ostvaren. Pobedom je bila dokončana jedna velika epopeja narodnog pregalaštva. Velika misao narodnog ujedinjenja, najveći ideal naših rodoljuba kroz čitav tok istorije, postade svršeno delo. 18. novembra (1. decembra) ono je dobilo i formalnu sankciju, kad je prestolonaslednik Aleksandar objavio:

"U ime Njegovog Veličanstva Kralja Petra I, proglašavam ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca".

Nezavisno od Narodnoga Veća proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom Crna Gora i Vojvodina. Na velikoj Narodnoj Skupštini u Podgorici, 13. novembra, donesen je zaključak da Crna Gora zbacuje sa prestola svoga dotadašnjega kralja i njegovu dinastiju i da se ujedinjuje "s bratskom Srbijom u jednu jedinu državu pod dinastijom Karađorđevića".

Beograd, stari i ponosni grad na spoju Save i Dunava, o koji su se vekovima bile carske bitke, postao je prestonica ujedinjene otadžbine.

Uloga Srbije u tome velikome naporu za narodno ujedinjenje bila je stalno najaktivnija i najteža. Od nje je upravo sve zavisilo. U njenoj državnoj tvorevini postavljen je uopšte osnov stvaranju narodne misli. Sa njom se ta misao razvijala i jačala. Iz njene krvi, posle kosovske katastrofe, razvio se mitski cvet guslarske pesme, koja je u svojoj tragičnoj herojskoj etici odnegovala čitave naraštaje naroda i delovala dobrim delom sve do naših vremena.

Dok nije stvorena nova Srbija XIX veka, misao našeg narodnog oslobođenja, ma da uvek živa, nije nikako mogla da dobije neki određen svoj oblik. Spas se čekao čas od papinih akcija i krstaških pohoda protiv Turčina, čas od Austrije, čas od Poljaka, a čas od Rusije. U tim kombinacijama, prirodno, srpsko stanovište uvek je moralo da se podešava po drugima i da stalno dobija podređen značaj. Otud je u njima svako rešavanje bivalo više delimično i stalno je nosilo karakter težnji samo u jednom pravcu. Sa druge strane to apsolutno oslanjanje na drugog, ubijalo je veru u vlastitu snagu i za dugo sprečavalo narodne energije da same pođu za svojom zvezdom.

Od Karađorđeva Ustanka srpsko pitanje dobija odmah drugi značaj. Srbi postaju sami sebi cilj; jasno obeležavaju svoje dugo nošene, čisto nacionalne težnje, i borbu za oslobođenje shvataju samo kao jednu etapu u borbi za narodno ujedinjenje. Neuki, još nedovoljno vešti, u teškim časovima neravne borbe, još i u moralnoj krizi, oni ipak izrađuju nacionalni program u svesnosti koja neosporno dokazuje da je nacionalno osećanje bilo u krvi svih tih velikih pregalaca, i u obilnosti, kojoj, što se Srba tiče, nije trebalo ni docnije velikih ispravaka. Osim toga, stvaranjem Srbije i njenim radom na širenju granica prema jednoplemenom području turske carevine, srpsko pitanje dolazi pred Evropu, nameće se samo i o njemu mora da se vodi računa. Rusija ima sasvim drukčiju balkansku politiku od vremena Karađorđeva i Miloševa nego pre toga kada nije bilo srpske države; Austrija isto tako. Stara je istina da se ne broji onaj koga nema. Sa srpskom državom bilo je isto tako.

Koliki je značaj Srbije bio za naše nacionalno pitanje vidi se najbolje po ovome. Kako se Srbija razvijala, tako se jačalo i ono; popuštanjem Srbije odmah je i ono dobijalo slabiji vid. To nije dolazilo otud što bi Srbija materijalno hranila aktivnost Srba van granica, nego prosto s toga što je opšta vera u Srbiju, moralna naša snaga, bivala jača ili slabija prema razvoju tamošnjih prilika. Od Dositeja, Srbija je za sve ostale Srbe, sem Crne Gore i njenih neposrednih suseda, bila "majka naša mila" i na nju su bile uperene sve oči. Kad nju tište Miloševi zulumi; kad se tu vode ljute borbe oko ustava i prvi narodni ljudi lete pod skut beogradskog paše, onda, prirodno, oduševljenje za nju biva slabije. Ali, kad ona razvije barjak, Srbi sa drugih strana nemaju drugi predmet svog oduševljenja i nada. Najbolji primer za to daje kult kneza Mihajla, koji je čak prešao i van srpskih krugova. Nije li za nj pevao ... Petar Preradović, inače austriski pukovnik u to doba, kako pored mrtva kneževa tela leži čitava povorka "njihovih nada"?

Srbija je, odista, i onako mala, kakva je bila posle velikih napora Karađorđevih i Miloševih, vodila u XIX veku dva rata, da opravda nade svoje potlačene braće. Prvi je bio 1848., kad je ona svojim četama sudelovala u borbi vojvođanskih Srba, a drugi 1876.—1878., kad je pošla da oslobađa Bosnu i Kosovo. Od Berlinskoga Kongresa, koji je u glavnom pogodio Srbiju i naterao je, zbog teških unutrašnjih kriza, na dug period pasivnosti, naše nacionalno pitanje ne može da dođe do svog punog izraza, ma da ga ističe Crna Gora i ma da je narodna misao osnovna ideja velikog dela srpskoga naroda. Ide se čak dotle da se udešava ponašanje i prema toj pasivnoj Srbiji. S toga što ona vodi austrofilsku politiku i što ima sa dunavskom monarhijom vojnu konvenciju, kod jednog dela naših ljudi javlja se misao: ne bi li možda bilo mudrije stvarati svoju nacionalnu državu sa Austro-Ugarskom zajedno, nego protiv nje. Jer bez Srbije, to je znao svak, nema uspešne aktivne srpske politike.

Značaj toga saznanja video se najbolje posle nestanka dinastije Obrenovića. Kada je pod kraljem Petrom pušteno narodu da sam vodi svoju politiku, bez unapred spremljenih okova, ona se na obe strane, i kod slobodnih i neoslobođenih Srba, kretala samo u jednom pravcu. Aktivna Srbija elektrizovala je sve ostalo Srpstvo, koje joj je, sa punom odanošću, dalo ulogu vođa. Bez Srbije sva naša politika ostala bi lokalna pojava. Ona je svojim energičnim stavom podvukla značaj aneksione krize i napravila od nje evropsko pitanje prvoga reda. Samo njenom aktivnošću došlo je srpsko pitanje pred Evropu i dobilo značaj stvari koja mora da se rešava u interesu sređivanja prilika na Balkanu.

Najposle, i najviše, ona je krenula veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja i dala za nj daleko najveći broj žrtava. Četvrtina njenog stanovništva propala je u vremenu od 1912.—1918. godine od rata, bolesti, albanskih napora i usled neprijateljske okupacije. Pao je cvet njene omladine, ono najbolje i najčestitije što je voljno uzidalo svoje živote u veliki grad slobodne otadžbine. Prirodno je s toga da njoj pripada ne samo najveća zahvalnost svih docnijih pokoljenja, koja će uživati plodove ove pobede, nego i to da ona treba i zaslužuje da bude i najvidniji znak naše državne zajednice.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine:
U zrcalu mača budućnost se slika:
Preko palih idu puti veličine:
Slava, to je strašno sunce mučenika!


V.
Nesumnjiva zasluga za jedan deo ovih velikih uspeha Srbije i srpskoga naroda pripada i njenome sedome kralju, Petru Osloboditelju. Njegovo ime ostaće, bez sumnje, najsvetlije u istoriji našega naroda. Otkako postojimo, mi nismo postigli većih uspeha. Dušanovo carstvo bilo je obimom manje i manje nacionalno; Tvrtkova država, Petrovoj bliža po svom sastavu, jedva je bila za polovinu današnje kraljevine. A što je još epohalnije za značaj Petrove vladavine — to je činjenica: da njim počinje naša nova "tablica vrednosti", sasvim novo poglavlje nacionalne istorije, u zajedničkoj sudbini čitavog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca.

Uspesi kralja Petra dolaze, u glavnom, iz dva razloga. Prvi je bio njegova nepomućena vera u budućnost našeg naroda. Njegovi neposredni prethodnici bili su lišeni toga optimizma i sve vrtoglavice njihove politike imaju svoje razloge ponajviše u tome nedostatku. Kralj Milan, koji je doživeo i zapenušenost srpske romantike i malodušnu reakciju posle Berlinskoga Kongresa, bio je klonuo već u prvim godinama. Po njemu, Srbija nije imala čemu mnogo da se nada: bačena između Rusije i Austrije, nju će kad tad prignječiti jedna ili druga, svejedno u kom obliku. Uostalom, i inače je za nj bilo pitanje da li se ona uopšte može održati kao onako mala i sredstvima oskudna jedinka. On čak ne veruje ni u budućnost njenog definitivnog sređivanja i jednom prilikom govori austriskom poslaniku da u njegovoj zemlji neće biti reda dok je Austrija ne posedne. Prirodno je onda da takvome vladaocu nedostaje potrebni zamah nacionalnog pregnuća i da se pod njegovim vodstvom teško dadu krenuti dela herojskih dimenzija. Treba samo sravniti njegovo držanje iza Slivnice, kad je kao vrhovni zapovednik vojske, u cvetu muške snage, samo nemoćno kršio ruke i dobivao histerične nastupe, sa držanjem kralja Petra, sedamdesetogodišnjeg starca, u bitci na Rudniku, u mnogo očajnijoj situaciji, pa da se vidi sva razlika između priroda te dvojice vladalaca i da se nađe pravi ključ za razumevanje uspeha jednog i neuspeha drugog.

Drugi razlog uspeha kralja Petra u tom je što se nikad nije stavio u opreku sa narodnom voljom. Strogo ustavan vladalac, on je pustio da narod raspolaže sam svojom sudbinom, a svoje ponašanje udešavao tako da odgovara pravom shvatanju i potrebi zemlje. Miran i odmeren, on nije prelamao odluke, ni "gonio" događaje, niti je ikad pokušao da toku stvari, ma u kom obliku, da ličnu notu. Nesreća Srbije i poslednjih Obrenovića bila je ponajviše u tome što je to doba bilo sušta protivnost Petrovom. Za sve vreme svoje vladavine kralju Petru nije trebalo ni jednog državnog udara, koji su bili postali periodična manija zadnjeg Obrenovića.

Sa te dve svoje osobine kralj Petar je značio ogroman napredak za Srbiju i uspeo je da postane opšta simpatija celog naroda. Kao nekim unutrašnjim plebiscitom srdaca, on je bio određen da jednog dana, neosporen i kao mitski lik, dočeka slavu opšte narodne pobede.

Što u svojoj tesnoj borbi prema Austriji nije ostala osamljena, Srbija ima mnogo da zahvali režimu kralja Petra. Kralj Milan, kao ogorčen protivnik Rusije, bio se sav predao Austriji, ne videći od toga nikakve stvarne koristi. U poslednjim godinama prošloga veka i na početku ovoga veka, diplomatski ugled Srbije i njen međunarodni položaj bili su gotovo van ikakva ozbiljna računa, a njena snaga činila se tako bednom, da je za jednu vladičansku stolicu u Južnoj Srbiji morala da radi po nekoliko meseci i da čak i za to traži posredovanje velikih sila. Da ne bi bili nepravedni prema Milanu i njegovu vremenu, valja primetiti da je dolazak kralja Petra pao u veoma zgodan čas i u jednom epohalnom prelomu evropske politike. Bačena iz Mandžurije, Rusija je ponovo obratila pažnju pitanjima bliskoga istoka. Još krupniji značaj imalo je približavanje Engleske Rusiji i Francuskoj. Germanskom nadiranju prema istoku javljala se prirodna brana u jednoj jakoj i nezavisnoj državi Južnih Slovena. Dok je Solisberi 1887. čestitao kralju Milanu "na hrabrom i vernom održanju saveza sa Austrijom", dotle je 1908. Eduard Grej najsrdačnije podupirao srpske proteste protiv bečkog postupka u aneksiji. U podeli velikih sila Srbija se prirodno našla na strani Antante ("privezala svoj mali čamac za njezin brod"), kao one grupe koja je bila voljna da je zaštiti i da joj garantuje ispunjenje narodnih aspiracija. Kralj Petar je svojim starim vezama bio već od ranije na strani Rusije i Francuske. Tamo veoma lepo primljen, on je verno držao savezničku reč kroz najteža iskušenja i sa čašću podigao i osvetlao svoje oružje, braneći ne samo svoju dragu Srbiju, nego i donoseći slobodu svemu narodu Srba, Hrvata i Slovenaca. Dugo osporavan kao kralj jedne seljačke i male zemlje, on je, naslonjen na svoj mač, mogao sa ponosom gledati kako se pred njim kotrljaju krune nekad silnih Hoencolerna i Habsburga, i da sa svešću o velikoj budućnosti svoga naroda mirno položi glavu na večni odmor tamo na vrhu Oplenca, u srcu svoje Šumadije.

Sve ovo veliko što danas imamo, postignuto nadčovečanskim naporima, ostaje kao amanet mlađima, da ga razviju i upotpune. Dižući se na nama, ona, prirodno, treba da se popnu više od nas. Mi mirne savesti možemo reći da je malo koji naraštaj dao svojim naslednicima veće od onog što mi ostavljamo. Ocenjivati u tome udeo pojedinaca ili pojedinih oblasti teško je. Ali, jedno je nesumnjivo: uloga Srbije u tom pravcu bila je i najteža i najveličanstvenija.

Ako čovek sme da stavlja želje za budućnost, onda je samo jedna: da u dušama novog naraštaja bude uvek dovoljno razumevanja i, po potrebi, sledovanja primeru neminovne i večite Velike Srbije!
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: