Vuk Drašković — Odgovori
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Drašković — Odgovori  (Pročitano 5176 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: April 12, 2011, 02:25:28 pm »

**



Odgovori
Sabrana dela
Vuk Drašković

knjiga VI | dopunjeno izdanje
Valjevo, 1991.



VUK DRAŠKOVIĆODGOVORI


Dragi čitaoče!

Pred Tobom je knjiga pisana silom prilika, zapravo po diktatu svakojakih neprilika koje, kao pisac, nisam želeo ni hteo da primetim i da ih ne propratim — ćutanjem.

Nisam jedini kojemu se prigovaralo i prigovara zbog pisanja peticija, otvorenih pisama i javnog delanja koje nije "čisto literarne prirode." Čak i neke moje kolege književnici smatraju da umetnik mora biti i gluv i slep pred "banalnostima svakodnevnice", a pogotovu da se ne sme zanimati za poslove za koje su plaćeni političari, oficiri, psihijatri ili sudije.

Ima li, međutim, pisac pravo na takav literarni karantin, na stakleno zvono izvan nedaća ljudi sa kojima živi, izvan svog vremena i prostora?

Arhimed neće da brani Sirakuzu od Rimljana. On kao da ne primećuje ni onog rimskog vojnika koji dolazi da ga ubije. Samo mu kaže: Nolite perturbare circulos meos, odnosno: "Nemojte dirati moje krugove!"

Umetnici i naučnici koji nisu u stanju da budu tako srećni — moraju da potraže druge uzore.

Kad je Filip Makedonski krenuo da zauzme Korint, svi žitelji grada pohitaju da čiste oružje i utvrđuju bedeme. Videvši to, Diogen izvuče iz podruma svoje čuveno bure i stade ga kotrljati ulicama. "Ne mogu" — govoraše on — "a da se na neki način ne pridružim ovim ljudima."

Uz sve divljenje Arhimedovoj moći da se isključi iz realnog života i sveta, meni je mnogo bliža spontanost i uzaludnost Diogenova.

Bilo mi je, naime, od početka jasno da ću ovim svojim otvorenim pismima samo valjati Diogenovo bure, kapom terati vetar i orati po moru, bez naročite nade da bilo šta promenim, da bilo kome pomognem.

U ponovljenim okolnostima, ipak bih svako od tih pisa-ma opet napisao. Ponešto bih, svakako, sada rekao drukčije, ali bih rekao, ne bih ćutao i zanimao se jedino za svoje "krugove".

Konačno, onaj rimski ratnik je, ubivši Arhimeda, razvalio i njegove krugove.

A možda je, ko zna, Grcima nedostajao još samo jedan vojnik — pa da Sirakuza bude odbranjena!

U Beogradu, 15. marta 1987.
Vuk Drašković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 12, 2011, 02:31:32 pm »

**

VUK DRAŠKOVIĆODGOVORI


Kniževniku Ismailu Kaderu

                                                                                                                                       Tirana, ALBANIJA

...Nema, kolega Kadare, u Evropi naroda koji je, kao što su Albanci, sa takvim kolektivnim zanosom, čak i fanatizmom, služio turskom okupatoru! To malo pleme je Osmanovića carstvu dalo 25 velikih vezira, 43 sadriazara, nebrojeno paša, aga, begova i janjičara.

Zagazivši na Balkan, Turci su se pokazali kao prvoklasni psiholozi. Uočili su odmah rajetinsku malaksalost Bugara, grčki mamurluk od daleke prošlosti, raskopčanu slovensku dušu Srba ispod ogrtača gospodske Vizantije i njihovu opijenost svežim sećanjem na sjaj, pre svega duhovni, svoje raskomadane carevine. Nije im, međutim, promaklo ni to da plemena, koja su zatekli u brdima Albanije, sem navike da po klancima presreću trgovačke karavane i da se u ravnicu spuštaju samo pljačke radi, nemaju nekih naročitih istorijskih uspomena!

Mnogi istoričari tvrde da su rodonačelnici tih plemena doseljeni, kao vizantijske sluge i najamnici, tek u 10. ili 11. veku, verovatno sa Kavkaza, ali svakako najmanje četiri stoleća nakon što su Srbi naselili prostore sadašnje Albanije. U svakom slučaju, Konstantin Porfirogenit ne spominje nijednom rečju njihovo postojanje, a nema im traga ni u Letopisu popa Dukljanina.

Teško je, naravno, prosuđivati ko se kome više obradovao: da li Turci plemenima koja su prespavala vekove i vekove grčke, rimske, vizantijske i srpske kulture ili, pak, ta plemena Turcima, koji na vitkim azijskim bedevijama ne nosahu ničeg drugog sem mača i volje za rušenjem i otimanjem.

Sigurno je jedno: između osvajača i osvojenog nije bilo civilizacijskog nesporazuma. Nova vlast uzima za ruku čoveka sa albanskih krša, vodi ga u pitominu, prema srpskom Skadru i srpskom Elbasanu, a zatim ga, kroz Rugovsku klisuru i preko Prokletija, dovodi i na srpsku Metohiju i srpsko Kosovo.

Tom siromašnom brđaninu Turci garantuju legalizaciju pljačke: isprva srpska imanja, potom i okunice, zatim i kuće, najposle i srpske devojke i crkve i ljudske glave — sve je to uzimao nekažnjeno. Za uzvrat, primao je tursku veru i menjao ime: nema, pre Turaka, kolega Kadare, ni Vašeg imena u Albaniji!

Islaminizirani Arnautin zavodi svoj poredak u Skadru, ni najmanje ne hajući za suze mlade Gojkovice koje su kapale niz zidove te srpsko-vizantijske i gospodske građevine. On nije kadar, i ne treba ga ni kriviti zbog toga, da se ushiti lepotom ni Gračanice ni Visokih Dečana: kidiše da u te bisere evropske i svetske kulture spraća, opljačkane, ovce i goveda!

Izdržljivost Srba je, naravno, morala popustiti pod tim dvostrukim, azijatskim i albanskim, zulumom. Mnogi ginu u bunama, mnogi bivaju odvedeni kao sužnji u Aziju, mnogi beže u Austriju i Rusiju. A mnoge od onih koji su ostali u Malesiji, oko Drima, oko Škumbe, u Skadru, oko Skadra, u Metohiji i Kosovu, da čuvaju svoju zemlju i svoje istorijske svetinje, zahvatiće žrvanj terora toliko nesnošljivo da će morati da kleknu pred nasiljem!

U Makedoniji, Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori i ostalim srpskim krajevima, Srbi su, prelazeći u islam, postajali Turcima. U današnjoj Albaniji, u Metohiji i Kosovu, oni su, prihvatajući islam, postajali — Arnautima!

U oba slučaja, konvertit je navlačio odeću svog okupatora. Toliko se Arnautin bio umilio turskom gospodaru, da mu je on, bukvalno, podario svojstvo gospodara nad srpskim krajevima i još mu dopustio ne da turči hrišćane, već da ih, kao stvarni okupator, i — poarnaućuje!

...Da li su, kolega Kadare, Metohija i Kosovo svojina onoga duha koji je zidao, zlatom oblagao i na nebeski način ukrašavao Bogorodicu Ljevišku, Devič, Gračanicu, Visoke Dečane... ili onoga, pak, duha koji hoće da ih pretvori u konjušnice i koji u njih odlazi sa čekićem i dletom, da iskopa oči svecima na freskama?!

Sa koga to civilizacijskog stajališta Hram Svetih Arhangela pripada onome ko ga je srušio i ko i danas, četiri veka posle zločina, odlazi do ruševina Hrama da se tamo oneredi, da nastavi sramotu predaka i da je potvrdi?!

...Valjalo bi pozvati i psihopatologe sveta da dođu na Kosovo i Metohiju: da ispitaju zašto albanski bolničari siluju i dave porodilje Srpkinje, zašto lekari osakaćuju srpsku decu, da pregledaju šiptarskog momka koji je oslepeo manastirskog vola i da provere svoje, do sada važeće, hipoteze o mogućim i nemogućim razmerama ljudske mržnje!

...Bizmark je, u svoje doba, govorio da je Srbija "balkanski jež" koji se sklupča u bodlje pred svakim neprijateljem. Zašto taj "jež" drema već četiri decenije, gde su mu bodlje i dokle dosežu mogućnosti srpskog poniženja i trpljenja?

...Neki, opet, smatraju da koreni te nacionalne paralize nisu religijske i nebeske, već psihijatrijske i "klasne prirode". Apostoli socijalizma su — kažu oni — Srbima nametnuli kompleks iracionalne krivice, koja ih drži na kolenima. Hteli bi da ustanu, a ne mogu da ustanu: nešto zapinje i u svesti i u podsvesti...

...Mnogi srpski komunisti, doduše, pokušavaju da raskrinkaju zaveru apsolutne laži i — nestaju u staljinskim logorima! Samo oni Srbi-revolucionari koji priznaju nepostojeće zločine i grehe svoga naroda uživaju poverenje svog Pape i svog, moskovskog, Vatikana! Sveti interesi revolucije traže od njih da arnautske razbojnike, kačake, koji proklamuju uništenje Srba i priključivanje Kosova i Metohije Albaniji, prigrle kao "klasnu braću" i saveznike...

..."Nenarodna" i "velikosrpska" Kraljevina Jugoslavija ukinula je na Kosovu i Metohiji kmetstvo i čifčijske odnose. Ta država tamo donosi evropske principe građanskog, obligacionog, porodičnog i krivičnog prava, i razbija vekovni mrak turskog i arnautskog bezakonja.

Šiptari su predsednici opština, poslanici, oficiri, senatori. Primera radi, od osam predsednika opština u đakovičkom srezu 1940. godine njih sedmorica su — Šiptari. Pri svakom sreskom sudu, postoji i šerijatski kadija. Niko Arbanasima ne zalazi u avliju, niti im dira u veru, obraz, običaje. "Velikosrpska" vlast pribegava blagoj prisili samo onda kad Šiptar ne dozvoljava svojoj deci, posebno ženskoj, da idu u školu. Arnauti su vlasnici bezmalo svih pilana, mlinova, trgovačkih radnji, pekara, hotela, hanova...

Ništa manje neoprostiv je i greh prećutkivanja i namernog zataškavanja arnutskih zločina u oba svetska rata: u Prvom nad polumrtvom srpskom vojskom i narodom koji su se povlačili kroz Albaniju i u Drugom nad srpskom decom, ženama i starcima na Kosovu i Metohiji!

Zločin je, takođe, naknadno poricati istinu da su srpski komunisti ti koji, u Drugom svetskom ratu, uzdižu mit Envera Hodže i pomažu svom "klasnom bratu" da osnuje i svojoj volji potčini albansku Komunističku partiju!

Kaže Seren Kjerkegor: Onaj ko shvata prošlost, unatragu je okrenuti prorok.

A ja kolega Kadare, nikako da isplivam iz prošlosti, mada sam odlučio da Vam pišem zbog sadašnjosti, a najviše zbog budućnosti.

...Razumnim ljudima zastaje dah pred saznanjem da je za četiri godine okupacije, od 1941. do 1945, arnautski fašizam proterao oko 100.000 Srba sa Kosova i Metohije, a da je više od 300.000 tih očajnika proterano tek kasnije, tek nakon poraza fašizma i revolucionarne pobede!

Predsednik vlade fašističke Albanije, Mustafa Kruja, zadivljen lepotom Pećke Patrijaršije i Visokih Dečana, kaže 1942. jednom italijanskom generalu: Ovo je njihovo (srpsko), ovo je tapija! Mašio se za kesu i, zlatom, darovao te duhovne svetinje.

Četiri decenije docnije, Pećka Patrijaršija je — u plamenu! Socijalistički piromani na kolac obložen pivskom flašom nabijaju Đorđa Martinovića, Srbina iz Gnjilana. Siluju decu, i mušku i žensku, siluju starice i bolesnice u kolima hitne pomoći, prebijaju ruke kaluđericama, truju srpske bunare, a u zemljišne knjige crkve upisuju kao džamije!

Kolega Kadare! Ta zverstva, koja paralizuju i reč i misao, albanski fašista i gospodin Mustafa Kruja ne bi dozvolio!

Dozvoljava ih i podstiče, međutim, revolucionarna vlast Envera Hodže i Ramiza Alije, kojoj Vi predano služite, a i revolucionarna vlast u Prištini i Đakovici, koja vaskrsava srednji vek i harači predelima razdrobljene, pogažene i nepostojeće, ali i dalje "hegemonističke" Srbije!

Albanstvo je jedina vera za sve Albance! — naređuje Enver Hodža i — mrak guta više od 150.000 Srba u Albaniji. Svi su poarnaućeni, a da njihova matična domovina nije nikada poslala ni najobičniju protestnu notu u Tiranu!

U jednoj Albaniji — arnaućenje, a u drugoj, kosovsko-metohijskoj, teror i progonjenje. Revolucionarni Beograd i revolucionarna Tirana su u zavadi, ali zbog različitog odnosa prema Staljinu, a ne prema srpskom stradanju!

Sve do 1981, do javnog zahteva za priključenje Kosova i Metohije "matici" Albaniji, u Beogradu se, čak, nije smelo ni spomenuti to stradanje. Doktrinarno-atrofirana svest je verovala da Srbi ne mogu biti gaženi, da oni jedino gaze, pa je, sa fanatizovanom revnošću starim lekcijama Kominterne, neprestano grmela o — borbi protiv "velikosrpske hegemonije"!

Vaš i moj kolega, vodeći srpski pisac Dobrica Ćosić, proglašen je 1968. za jeretika i još je pod zvaničnom anatemom, zbog toga što je upozorio na kosovsku ranu i što je, u prikazu međunacionalnih odnosa u toj pokrajini, iskročio iz vekovnih spletki Vatikana, germanofilstva Druge i srbožderstva Treće internacionale!

Često se menjaju neke oznake na albanskoj zastavi. Iznad orla je stajao polumesec, dok je Turska pomagala stvaranje Velike Albanije. U Drugom svetskom ratu, iznad orla je — fašistička sekira. U ovom sadašnjem pohodu na srpske zemlje, sekiru je smenila — petokraka. Kojega to podupirača veliko-albanstva ona simbolizuje?

...Od mojih učitelja u školi, iz  knjiga, iz novina, brošura Komunističke partije kojoj sam dugo pripadao, saznavao i sam, jedino, "istinu" o — šiptarskom stradanju i velikoj srpskoj hegemoniji. Bio sam poverovao. Zavezanih očiju i opijenog uma, širio sam tu laž dalje i tek u zalasku mladosti otreznio se od velike podvale. Potrošio sam svoje najleše godine kao ošamućeni najamnik Velike Albanije!

Velikoalbanski šovinizam je maksimalno koristioj i iskoristio beznađe Srba na Kosovu i Metohiji, koji od svoje, srpske i jugoslovenske, vlasti i države nisu smeli da se odupru arnautskom nasilju!

Dželat je vršio svoj posao, odeven u haljine žrtve, a žrtva je prikazivana kao dželat i slikana u njegovoj odeždi. U toj pomrčini obmana i suspendovanih istina, crveno-crni barjaci iz Tirane, tapija tuđeg suvereniteta, stigli su do Ibra i Morave!

Kada nema jaže ni ustave, voda samu sebe neustavlja — jednostavno i sa mudrošću poslovice, reče srpski pesnik Milan Komnenić.

Sve je to, bez sumnje, dobro poznato i Vama i onima kojima Vi služite, kolega Kadare. Ali ni Vama ni njima, izgleda, nije jasno da, ipak, postoji neki zid o koji se mogu, i hoće, razbiti aneksione ambicije Tirane i Prištine!

Kao da su temelji Velike Albanije ukopani u verovanje da je laž večna i da srpski narod nikada ne može pronaći izlaz iz lavirinta izdaje i zavere!

Za nekoga ko živi u "revolucionarnom raju" Envera Hodže ili u odmetnutom Kosovu Fadilja Hodže, sasvim je i logično opredeljenje da nema puta do — istine.

Nijedna logika i bilo kakve okolnosti ne mogu, međutim, opravdati ignorisanje srpskog naroda, njegovog dostojanstva i čitave istorije.

Taj narod, ipak, postoji. Taj narod je već ispio sve pehare svog poniženja. Biti ili ne biti! — neispijena je još samo ta, hamletovska, čaša i ona mora da se podigne!

Iskustvo je — poučava Fridrih Niče — tek ono koje je iscurilo iz vlastitog bola. Iskustvo o kosovskom zlu, baš zato što razobličava njegovu suštinu, u funkciji je dobra, pa makar to dobro, što bi rekao Lav Šestov, bilo plaćeno i — novom Golgotom!

Od aprila 1941. trpi se teror i trpljenje se, evo, kruni gnevom, onim Aristotelovim gnevom koji je mamuza pregnuća i pravde i koji priprema duh za velike poduhvate!

Nije taj gnev okrenut šiptarskoj omladini, koju zbog nekakvih pesmica i parola danas upućuju u zatvore. Ta zavedena mladost zaslužuje milost i sažaljenje. Gnev pogađa njihove vaspitače i očeve, one koji konstruišu zločine, a zatim svoju decu osuđuju na robiju, sa ciljem da sakriju sebe i da, pred Evropom i svetom, prikažu "albansko stradanje"!

Kosovo je Srpska najskuplja reč — kaže književnik Matija Bećković, a u Tirani, Đakovici i Prištini baš to zaboravljaju.

To Polje je za Arnaute geografija, a za Srbe vrelo njihove kulture, epa i vere, Alfa i Omega njihovog postojanja!

Kosovo može biti svačija prošlost, samo ne srpskog naroda. Reč prošlost na Kosovu gubi svoje značenje. Knez Lazar i danas pričešćuje vojsku, Kosovka Devojka jednako poji vinom ranjene junake u svim vekovima, još su graditeljske skele oko Visokih Dečana, još Majka Jugovića drži u krilu ruku sina Damjana, telali carski javljaju o zidanju Svetih Arhangela, a srpska kruna zakopana u prizrenskoj Bogosloviji i sad čeka oslobodioce!

Kosovo je u Srbima i zato — s onu stranu smrti i vremena. General mrtve vojske postaje onaj ko to prenebregne!

Niko toliko ne prezire Albance kao njihovi "generali" koji podstiču mržnju prema Srbima i guraju svoj narod u fatalnu avanturu aneksije Kosova i Metohije!

Nemci danas shvataju i priznaju da ih niko nije toliko mrzeo i unesrećio kao onaj Nemac koji ih je poveo u "istorijsku slavu" da — osvoje Rusiju!

...Minut je do dvanaest, kolega Kadare, da pomognete da do takvog dana i časa ne dođe.

Prestanite služiti nacionalnoj "emancipaciji" koja se osvaja mržnjom, zločinima i džihad-planovima o komadanju Srbije!

Već je opšte mesto evropske civilizacije da samo ljudi zdrave pameti i toplog srca imaju pravo da stvaraju onu moralnu svest kojoj je ime — nacija.

Žigošete bezakonje, ideološki i verski fanatizam, laž, nasilje. Planite književnim i ljudskim stidom zbog varvarstva Vaših sunarodnika koji misle da prošire Albaniju i osvoje sreću — silovanjem srpske dece i rušenjem grobova. Okuražite one Šiptare po Kosovu i Metihiji kojima nije do takve sreće, ali to pokazati i reći danas ne smeju.

Sve drugo, verujte, vodi u opasnu pustolovinu!

S najboljim željama,
U Beogradu, 18. juna 1987.

Vuk Drašković

P.S.
U Vašoj novoj knjizi, u priči SVADBENA POVORKA SE ZALEDILA, Vi današnja šiptarska divljaštva na Kosovu i Metohiji nazivate — ustankom! Prećutali ste, međutim, pojašnjenje da je reč o ustanku protiv čovečnosti, kulture, morala i samog ljudskog razuma. Verujete li, zbilja, da Evropa i svet nikada neće saznati istinu?!
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: