Srpska ideja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpska ideja  (Pročitano 3602 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 27, 2013, 12:20:42 am »

*

SRPSKA IDEJA


1. PRVO POSVEDOČENJE SVETOSAVLJA

Kada je otomanska najezda zbrisala balkanske feudalne države, na njihovim zgarištima su ostale da ropski vegetiraju amorfne etničke mase bez određene nacionalne misli. Izuzetak smo činili samo mi — Srbi. Ne samo da je agonija naše suverene države potrajala duže od ostalih, no je od prvog dana naše potpune državne propasti bilo jasno, i Turcima i nama, da je srpska država osvojena, ali da Srbi nisu pokoreni.

Prvi dan turske pune vlasti u Srbiji (pod ovim pojmom podrazumevamo sve srpske zemlje), značio je ujedno i prvi dan srpskog ustanka protiv turskog osvajača. Ta srpska "rezistansa", kako bi se danas reklo, trajala je tačno toliko, koliko i sama turska vlast u Srbiji. To jest sve dotle dok joj nije uspelo da se oslobodi turske vlasti i da obnovi slobodnu srpsku državu.

Uobičajeno je bilo da se ovaj naš srpski istorijski fenomen pripisuje u zaslugu tzv. "Vidovdanske etike". Ona je oličena Lazarevim opredeljenjem za "carstvo nebesko", iz koga je narodni epos iskovao poznatu programsku krilaticu:

"I ako smo carstvo izgubili
 Duše svoje gubiti nemojmo!"
 
I geslo:

"Za krst časni i slobodu zlatnu!"

Mi ne prihvatamo ovakvo shvatanje i objašnjenje, iz ovih razloga: po nama tzv. "Vidovdanska etika" nije nešto samostalno samosvojno, no je samo prvo istorijsko posvedočenje Svetosavlja kao srpske narodne i nacionalne misli. Sava Nemanjić je za nekoliko vekova preteča kasnijeg evropskog nacionalizma. On je tvorac našeg potonjeg trojstva: srpski narod sa srpskom crkvom u srpskoj državi. On je razumeo istinu da će se države održati ubuduće samo tamo gde bude bilo svesnog naroda, i da će se državni suverenitet ubuduće poklapati sa nacionalnom svešću naroda, a ne sa amorfnom feudalnom planimetrijom vlastele i vladara. Lazarevo opredeljenje za "carstvo nebesko" zato nije nikakav samoubilački, niti čisto religiozni akt, no realno procenjivanje, ne samo trenutno situacije, no i daleke budućnosti. Valjalo je izabrati način neizbežne državne smrti: ili herojsku pogibiju na bojnom polju, ili postupno raspadajuće truležno odumiranje, kroz ugovor o vazalstvu. Lazar je izabrao smrt kroz junački, iako očajnički, podvig. On je predosećao da će ta tragedija srpske države i srpske nacionalne slobode na Kosovu, za večita vremena pogoditi psihu i maštu srpskog naroda. Da će srpski narod razumeti da je državu, i sa njom i slobodu, izgubio na sablji, to jest, u borbi, i da ih samo sabljom, to jest borbom, može povratiti. Da vazalstvo može samo da produži agoniju, ali ne i da izbegne smrt, i da ta agonija, sve sramnija što duže traje, može samo da škodi zdravlju srpske narodne i nacionalne misli.

Potonji događaji su mu dali potpuno za pravo. Klevetništvo njegovih naslednika, davanje srpskih princeza u sultanov harem, samo su zagađivali bistri studenac narodne vere u sebe i u svoju budućnost. Potomci će, po Njegoševom receptu, dati svakom svoje. Lazara će posvetiti i kaplje krvi iz njegove posečene glave biće im kroz stoleće borbe živodajna nacionalna tranfuzija. Ostalih će se stideti, prepuštajući ih potpuno zaboravu.


2. OSVETITI KOSOVO

Zahvaljujući Lazarevom opredeljenju za ovakvo "carstvo nebesko", srpsko ustaništvo je, od prvog dana, znalo šta hoće i zašta se bori. Kako bi se to danas reklo, izgradilo je odmah i ideologiju i program svoje borbe. I to svega u dve reči: "Osvetiti Kosovo!" To, međutim, nije značilo osvetu u bukvalnom smislu. "Osvetiti Kosovo" značilo je osloboditi se ropstva, proterati Turke, obnoviti srpsko carstvo, to jest suverenu srpsku državu. Za razliku od nekih svojih suseda, Srbi su imali snažnu državnu tradiciju. Uspomena na srpsku državnost nije bila nikakva himera o nekakvom "historijskom državnom pravu", no se konkretno oličavala očevidnim materijalnim spomenicima. Mnogobrojni manastiri (Savino neposredno i posredno delo), sa svojim freskama, knjigama, poveljama, rukopisima i zapisima, svedočili su, više i živodanije od razornih carskih i vlasteoskih kula i dvorova, postojanje jedne izgrađenje stvarne državne i kulturne nacionalne baštine. Srbin, u ropstvu pod Turcima, nije morao da izmišlja svoje pretke i da prisvaja tuđe vladare za svoje. On je sa manastirskih fresaka mogao da čita i da vizuelno doživljava svoju istoriju. On je znao da svoju državu i svoju slobodu nije izgubio u prevarnim "nagodbama", to jest u trgovačkim mahinacijama svoje vlastele, no na bojnom polju, a ne kroz državopravna parničenja.

I dok su ostali Balkanci trpeli ropstvo u nekoj vrsti letargične zatravljenosti i neotporne pomirenosti sa sudbinom, Srbin se petovekovnoj turskoj okupaciji suprostavljao svojom petstolećnom ustaničkom borbom.


3. TRI VIDA SRPSKOG USTANIŠTVA

Tri vida su tog srpskog ustaništva. Prvo, kaluđer, koji je čuvao carske lavre i najmanja crkvištva i bdio da se ne ugasi plamičak ugrožene vere, koja nije bila samo izraz religioznog ubeđenja, no još više sastavni deo svesti o pripadništvu srpskom narodu. Drugo, guslar, to jest Srbin koji je u sebi osetio božje davanje da kroz pevanu reč očuva i preda potomstvu spomen stare srpske državne i narodne slave i veličine, kako bi se znalo i umelo svesno boriti za njihovu obnovu i za svoje sopstveno oslobođenje od ropstva. Treće, hajduk, uskok, ili ustanik, to jest Srbin koji je, osposobljen učenjem kaluđera i predanjem guslara, jataganom ili puškom ubojitom, primenjivao u delo amanet o osveti Kosova i nauk da se samo kroz doslednu krvavu borbu može doći do narodne slobode i do obnove izgubljenog carstva.

Ta srpska nacionalno-buntovna Sveta Trojica — kaluđer, guslar i hajduk — su tvorci sveukupne srpske narodne enciklopedije, koja se otelotvorila kroz srpski nacionalni epos. Vekovima je deseterac narodne pesme bio možda još efikasnije oružje od mača ili vatrene šešeane, jer je kalio i čeličio srpsku dušu verom u Srbiju i srpsku budućnost. U rukama takve duše, jasno je bilo potom da svaka puška bude ubojita.


4. NAROD — KOLEKTIVNI NOSILAC SRPSKE IDEJE

Neuporediva znamenitost u ovom našem srpskom podvigu je okolnost da ga je na svojim plećima nosio narod, kroz stoleća i izneo na svetlost slobode — čovek iz naroda. Kako je Pašić magistralno formulisao "gunj i opanak".

Posle izgubljene bitke na Kosovu, despotske kćeri su davane u sultanov harem, vazalizirana vlastela je odvodila čete u tursku ordiju da s njom tuče i porobljava hrišćansku braću. A kad je nestalo i te senke srpske države, vlastela je otišla pod seču pobednika ili se poturčila da spase život i imanje.

Na megdanu je tako ostao samo sluga Goluban, odnosno njegovi potomci. Jedini verni Savinoj narodnoj crkvi i uspomeni na izgubljeno carstvo. Jedini rešeni da vrate sebi slobodu, a sa njom i svoju suverenu državu.

Tokom svih pet vekova neprekidne žilave borbe za slobodu, srpska krv je povremeno oticala i u tuđe žile. Prvo, kroz prinudni "danak u krvi", to jest janičarenja darovite srpske dece, a potom dobrovoljnim napuštanjem mukotrpne rodne grude i traženjem utočišća i lakšeg životnog opstanka u tuđoj zemlji. To i takvo pečalbarstvo dalo je nekoliko Srba za generale ruske i austrijske vojske, od kojih su neki uskočili i u najbliže carske ljubimce. Srpski narod od tih svojih tako odrođenih sinova nije, po pravilu, imao nikakvu vajdu.

Srpsko ime, srpsku reč, srpsku svest održali su oni koji su se grčevito držali rodnog tla, na njemu paćenički živeli, na njemu se junački borili i na njemu mučenički umirali. To jest — "gunj i opanak".


5. SRPSKI DEVETNAESTI VEK

Samo se ruski devetnaesti vek može meriti sa našim srpskim.

Iz petovekovne pomrčine ropstva pred javnost tadašnje Evrope odjednom izbija meteorski zasenjujući obnovljena srpska država. Srpski "gunj i opanak", sam i samo sopstvenom snagom, raskiva ropske lance. Sam izgrađuje svoju državu. Hrišćanska Evropa mu je u tome više smetala no pomagala. Zato je svoju nacionalnu politiku određivao sam, ljubomorno je čuvajući od mešanja velikih sila. Poučen izdajom Rusije u 1813, Miloš Obrenović neće uzmaknuti ni pred kumoubistvom da bi sačuvao tek ukresani žižak srpskog državnog kandila od bilo koje i bilo kakve međunarodne vatrometine. Samo zahvaljujući toj mudroj opreznosti, toj prožetosti aksiomom "u se i u svoje kljuse", obnovljena Srbija je mogla svoj devetnaesti vek da provede kroz sve međunarodne i unutrašnje Scile i Haribde.

Zasluga pripada "gunju i opanku" koji, oslobodivši se tuđeg ropstva, nije dao da ga potom ropski zaulare sopstveni vladari i prvaci koji su iznikli iz njegove sredine i iz njihove zajedničke borbe. Dvema bunama protiv nacionalnog dušmanina — stranca, za narodnu slobodu, u istom devetnaestom veku Srbin je dodao i unutrašnju bunu za svoja građanska prava i za svoju političku slobodu.

U tom srpskom blistatelnom devetnaestom veku, objektivni posmatrač ne zna kome i čemu pre da se divi. Da li polupismenom voždu Karađorđu, čiji je "vojinstveni genij" priznao i proslavio glavom Napoleon. Ili potpuno nepismenom prvom knezu srpskom Milošu Obrenoviću, koji po vladarskoj mudrosti ne ustupa uzorima svetskog državništva. Ili darovitom diplomati, Srbinu-Maćedoncu Petru Ičku, čiji će mir 1806. ostati remek-delo diplomatske sposobnosti i veštine. Ili jezičnom reformatoru, ocu srpskog narodnog književnog jezika i najsavršenije azbuke na svetu — Vuku Stefanoviću Karadžiću, koji je, uz to, svojim Zbornikom srpskih narodnih pesama odjednom, munjevito i gromovito, uveo srpsku književnost u riznicu svetske literature, i to u prve redove. Ili još nedovoljno ocenjenom pesničko-filosofskom gorostasu vladiki Petru Petroviću Njegošu, koji je svojom sopstvenom genijalnošću porekao svoju misao da samo u "velikim narodima geniju se gnjezdo vije."

U ciglo nekoliko desetina godina, srpski narod je na svim poljima državne, kulturno-nacionalne delatnosti, preskačući vekove zaostalosti, uspeo da ostane sa svim evropskim kulturnim narodima.

Bilo da se radi o nauci, ili književnosti, o muzici ili umetnosti, naš srpski XIX vek pruža istinska svedočanstva o tom svom podvižničkom i uspelom naporu da se užljebi u svetsku kulturu i civilizovanu zajednicu.


6. SRPSKI NACIONALNI I DRŽAVNI PROGRAM

U tom istom XIX veku, srpski narod je i definisao uobličio svoju nacionalnu misao i opredelio svoj narodni i državni program. Obnovljena srpska država je obuhvatala jedva trećinu srpskih zemalja i približan deo Srpstva. Ostali delovi srpskog naroda i srpskih zemalja se živeli pod vlašću dva tuđa carstva — turskog i austrijskog. Sa tim stanjem, ni slobodni ni porobljeni deo srpskog naroda nisu mogli da se pomire. Budućnost se sagledala samo u oslobođenju neslobodne braće i u njihovom ujedinjenju sa već slobodnim Srbima. Već sedamdesetih godina XIX veka Pašić će sveopšte osećanje i tu zajedničku težnju vascelog Srpstva da jasno i glasno izrazi i da joj da okvir bespogovornog političkog programa. On se neće ustezati da, protivno austrofilskoj politici dinastije Obrenovića i policijskom nenarodnom režimu, označi odvažno Austriju kao glavnog dušmanina opšteg srpskog narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Ali će oslobodilačku ulogu Srbije usloviti prethodnom demokratizacijom njenog unutrašnjeg života i režima. Da bi mogla da oslobađa svoju porobljenu braću, sama Srbija u svojim granicama mora da bude potpuno slobodna. Samo svojim demokratskim političkim slobodama Srbija može da privlači svoju neslobodnu braću, da u njima budi i snaži želju za prisajedinjavanjem. To jest, u srpskoj državi Srbin mora da bude paralelno i nacionalno i politički slobodan. Građanin slobodne Srbije mora da bude nosilac suverenih prava, to jest da bude subjekat, a ne objekat u državi.

Posle duže borbe sa autokratskim eksperimentima, Srbija je ušla u XX vek baš tako opremljena kako ju je zamišljao i želeo Pašić. Državom je upravljao narod putem potpuno demokratskog sistema. Srbin je predstavljao građanina, slobodoumnog i svesnog svojih prava, ali i svojih dužnosti. Svojoj neslobodnoj braći Srbija je obećala ne samo nacionalnu, no i punu političku slobodu. U savremenom životu čovečanstva jedna sloboda nije išla bez druge. Sama Srbija se već bila spremila za svoju istorijsku misiju. Kroz porodicu, školu, društvo, crkvu, kasarnu, političke, državne i nacionalne ustanove vaspitavala su se pokolenja za ostvarenje tog zadatka, tog istorijskog amaneta. Od vladara do ratara; Srbin je znao šta nacionalno hoće i bio je svestan šta treba dati od sebe za ostvarenje tog svog htenja. Najbolju formulu za tu srpsku nacionalnu samosvest ispevao je Milan Rakić:

"Ja ću dati život, Otadžbino moja,
 znajući šta dajem i zašto ga dajem!"


7. POGREŠKA PRED CILJEM

Tako moralno opremljen, Srbin je ušao u oslobodilačke ratove 1912. snagom koja je neodoljivo srušila tursko carstvo u Evropi. Na Kosovu je srpski seljački vojnik brao oslobođene božure i služio pobedonosni pomen svom mučeničkom knezu-apostolu Lazaru. Stara Srbija i Makedonija su se umivene slobodom vratile u okvir srpske otadžbine.

Ta ista srpska nacionalna stihijska snaga prebila je potom kičmu i Habsburškoj monarhiji. U 1918. srpska pobedonosna vojska je stigla do cilja. Kosovski amanet je bio ostvaren: vaskoliko Srpstvo i sve srpske zemlje oslobođeni. Ostala je bila samo još međunarodno-pravna formalnost: proklamovati njihovo ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom u jedinstvenu srpsku državu.

I tada tu, pred samim ciljem, mi smo Srbi skrenuli sa svog petovekovnog istorijskog srpskog puta na jugoslovensku stranputicu i svoju krvavo zasluženu pobedu iskrcali na sporedni nesrpski (i protivsrpski) kolosek.

Stevan D. Trivunac
Srpski narod danas, Srpska misao, Melburn, 1973, Prvi deo, str. 9—15


* * *

"STEVAN D. TRIVUNAC je rođen 02.03.1906. godine u selu Kisiljevu, Srbija. Završio Pravni fakultet u Beogradu. Radio kao advokat u Skoplju do 1941. godine. Posle rata emigrirao i živio u Francuskoj baveći se nacionalnim delovanjem. U Parizu je izdavao na srpskom jeziku časopise 'Radikal' i 'Oslobođenje'. Objavio je više knjiga, među kojima se po svojoj sintezi političke istorije ističe knjiga 'Srpski narod danas'".


Bibliografija [srpske književnosti u emigraciji 1941—1991]*

TRIVUNAC, Stevan D. (1)

"SPOLJNA POLITIKA" HRVATSKOG NARODNOG VIJEĆA / Stevan D. Trivunac. — Melburn : Srpski savetodavni odbor za Viktoriju, 1978. — Str. 19—35 ; 17 cm
Dostupno: BSANU Pb 21/348
Predmet: Politička rasprava
Sadržaj: Tekst rezolucije II. Sabora HNV; Prosovjetizam u hrvatskim spoqno-političkim nazorima i planovima; Komentari hrvatske štampe i uglednih pojedinaca; "Moskovske pogrde na hrvatsku emigraciju"; Naše mišljenje; Hrvatske političke i nacionalne ideje u novom veku; Poruka Sabora HNV je dosledno nastavljanje hrvatske-austriske i protivsrpske politike.
Napomena: Publikacija sadrži dva teksta. Prvi je: Milomir M. Stanišić, — Vreme budne svesti. Svetska nuklearna strategija (str. 1—18).

TRIVUNAC, Stevan D. (2)

SRBIJA U PROZI I STIHU: srpska dramska trilogija i rodoljubive pesme / Stevan D. Trivunac. Melburn : Srpska misao, 1972. — 116 str. ; 21 cm. — (Srpska misao ; XVII, 40)
Dostupno: BSANU Pb 21/22;40
Sadržaj: Srpska dramska trilogija: Neimar (Istoriska dramska fantazija u jednom činu); Obnovitelj (Istoriska dramska fantazija u jednom činu); Prorok (Istoriska dramska fantazija u jednom činu); Rodoljubive pesme; U kvrgama: I Banjica; II Pesme o njima.

TRIVUNAC, Stevan D. (3)

SRPSKI NAROD DANAS : uzroci i razlozi tragične srpske današnjice / Stevan D. Trivunac. — Melburn : Srpska misao, 1973. — 2 knj. — 22 cm
Deo I i II. — 128 str. — (Srpska misao. Vanredno izdanje, knj. 45)
Deo III i IV. — 129-238 str. — (Srpska misao. Vanredno izdanje, knj. 46)
Dostupno: BSANU Pb 21/22; BMS II 419178/1—4
Predmet: Politička rasprava
Sadržaj: Deo I i II: Prolog; Deo prvi — pod Jugoslavijom; Deo drugi: pod nacifašizmom.
Deo III i IV: Deo treći — pod komunizmom; Deo četvrti: preporodno vraćanje Srbiji. Pogovor.

Skraćenice
BMSD — Biblioteka Matice Srpske
BMSD — Biblioteka Matice Srpske
PB — Patrijaršijska biblioteka

*sanu.ac.rs
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: