Dragoslav Mihailović — Goli otok (knjiga peta)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Knjiga kao putokaz — odabrane stranice  « Dragoslav Mihailović — Goli otok (knjiga peta)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoslav Mihailović — Goli otok (knjiga peta)  (Pročitano 7071 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 14, 2013, 08:54:37 pm »

**


DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ — GOLI OTOK

knjiga peta





Kao i svugde gde se vrti mnogoljudan svet, i na Golom otoku je bilo sijaset neobičnih ljudi. U logoru je neprekidno ključalo i vrilo, krkljalo i grmelo, pevalo se i jaukalo, urlalo i plakalo, cvilelo i skičalo, prdelo i kašljalo, i ako bi se čoveku desilo da taj bolesni krkljanac pogleda sa bolničkog vrha žice, onako kako ga je jedanput sagledao Alfred Pal, bio bi pomalo užasnut. Pred sobom bi video samo neku uskovitlanu, užarenu paklenu rupu, koja bi ga prosto mamila k sebi. Pojedinac, pa i onaj koga poznaješ, nije se ni u obrisima uočavao.

Gde su se tu skrivali oni samci koji u ljudskoj vrevi zaoštrenom drškom kašike, sa vrhom jezika među zubima, pribrano seku polomljene nokte i delju strašne logoraške žuljeve na nakaznim stopalima? Gde čuče oni koji se, goli do pojasa, bište od vašaka i tresu pred sobom zaražene košulje kao kafanske stolnjake? Gde su oni koji kroz razbijene naočare podvezane žicom, s nezapušenom rupom u sredini, kao korčulanski pesnik Ante Zemljar, mršteći se na okolnu dreku, čitaju Volterovog Kandida (knjigu koju će moravski pripovedač izneti sa ostrva u levom džepu logoraške bluze)?

Gde je onaj zabrinuti majstor koji ogromnom iglom za šivenje džakova, upredenim kanapom izvučenim iz sargije, krpi šinjel iscepan od kragne na leđima pa do gužnjeg proreza? (Ako je kaput tuđ, za uslugu će možda biti nagrađen basnoslovnom cigaretom "sava".) Gde se zaturio onaj nesrećnik, luđi od okolnih manijaka, koji, prljav i zapušten, neobrijan i blatnjave ošišane glave, sa šakama n austima, klimajući telom i klecajući u razvezanim cokulama, nešto nerazumljivo u brzorečicama priča, trtlja i melje kao vodenica potočara? (Upočetku su ga tukli i otimali mu hleb, sada ga više ne diraju, čekajući ili da umre ili da ga uprava pusti da to obavi kod kuće.) Gde tu žmirka poluslepi Pal sa svojim velikim klempavim ušima (a svi su u toj gužvi ušati), gde glavinja smrknuti Drago Dujmić, koji u čitavoj desnici mućka izbijene zube i kao mrtvo dete ljulja skrljanu levu? (A svi su tu polomljeni.) ...


Službeni glasnik, Beograd, 2012
Biblioteka Posebna izdanja
Urednik Petar V. Arbutina
Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović


o autoru knjige Goli otok, Dragoslavu Mihailoviću »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 14, 2013, 09:25:26 pm »

*

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ OBJAVIO I PETU KNJIGU SERIJALA O GOLOM OTOKU


BEOGRAD — Akademik Dragoslav Mihailović, poznat po romanima "Petrijin venac" i "Kad su cvetale tikve", upravo je objavio petu, poslednju knjigu serijala "Goli otok" ...

O knjizi će, pored autora, govoriti prof. dr Radivoje Mikić, antropolog dr Bojan Jovanović i prof. dr Milisav Savić.

"To je za mene aktuelno. Nemam prava da tvrdim da je to važno za sve ljude, jer bi, možda, to bilo neskromno. Ali, za mene je to važno zato što sam ja, kao mlad čovek, bio uhapšen i oteran na Goli otok", objasnio je autor.

Ne želeći da ponovo priča o "svakojakim strahotama i torturama" kroz koje je prošao, Mihailović je kazao da "su pre tri godine, tek, posle jednog saobraćajnog udesa, lekari ustanovili da je kao staru povredu, imao lom četiri rebra i pretpostavili da je nastala na Golom otoku".

"Očekivao sam, nastavio je on, možda celih 20 godina, da će se Golim otokom pozabaviti neki drugi čovek, koji će imati dovoljno dara i strpljenja da to uradi, ali to se nije desilo, i onda sam zaključio da treba da počnem da sam radim".

Prema Mihailovićevim rečima, "u to vreme i dalje se pisalo o Golom otoku kao o jednoj situaciji koju su neki izdajnici partije i naroda zaslužili. Pisalo se sa jednog titovskog, udbaškog stanovišta, a ja sam znao da su to sve same laži pa sam rešio, sredinom 70-ih (1975.), da počnem da se bavim time".

"Priznajem", kazao je on "da sebe nisam smatrao sposobnim da jednu takvu strahotu dovoljno dobro opišem, jer sam mislio da bi za jedan takav logor bio dobar samo jedan Dostojevski, ali njega nije bilo".

Od početka rada na toj temi pa do završetka proteklo je 37 godina, a pisac kaže da je "želeo da to što pre završi", te da mu je uzor bio Solženjicin i njegov "Arhipelag gulag".

Ispričao je da je tek kasnije saznao da ni Solženjicin nije napisao "Gulag" za dve godine, već za 25 i da nije mogao da se izvuče iz "svog" logora više decenija, kao što neći moći ni on.

Govoreći o načinu rada na knjigama on je rekao da je "izabrao novinarsku formu razgovora o Golom otoku sa ljudima koji su i sami to preživeli, i koji su sposobni da formulišu neke zaključke o tom strašnom događaju i da je okupio desetoricu koje je poštovao, voleo i koji su u njega imali poverenja".

Pored razgovora, u knjige je uneo razne dokumente koji su se pojavljivali i kao primer takvog dodatka, baš u petoj knjizi, Mihailović je naveo pismo koje mu je stiglo iz Sidneja i oko koga se ispleo ceo "slučaj".

"Dobio sam pismo profesora univerziteta, koji piše o svom ocu, Anti Pavkoviću, umrlom psihijatru, koji je bio teran od Milovana Ðilasa i Aleksandra Rankovića, najpre da putuje u inostranstvo da sazna kako se slamaju zatvorenici u zatvoru, i kako to Sovjeti rade sa svojim zatvorenicima".

Prenoseći sadržaj pisma koje je objavio u dodatku pod naslovom "Politbiro uvodi psihosomatsku torturu", Mihailović je kazao da je Ðilas predložio da Ante Pavković, sa profesorom Vladimirom Vujićem, takođe psihijatrom, radi eksperimente na "najtvrdokornijim komunistima".

Kako je Pavković ispričao, "Ranković je odbio da se to primeni, međutim, prema onome šta se dešavalo kasnije u zatvoru, izgleda da je to, ipak, rađeno" naveo je Mihailović.

Zanimljiva je dalja "sudbina" tog pisma iz Australije, jer ga je Mihailović objavio u knjizi "Kratka istorija satiranja", 1999. ali ga niko nije ''registrovao'', sve dok ga novinar Miodrag Maksimović nije objavio 2006. u feljtonu u "Politici".

Prema Mihailovićevim rečima, "to je jako uzrujalo tadašnju glavnu urednicu Ljiljanu Smajlović, a, po mojoj pretpostavci i Milovanovog sina Aleksu Ðilasa.

"Gospođa Smajlović je napisala uvodnik protiv mene, gde je rekla da ja lažem, da nema nikakvih dokaza da je to bilo tako kako stoji u onom pismu. Da ona ne zna da li to pismo uopšte postoji, itd".

U navedenom dodatku Mihailović je objavio odgovor koji je napisao Milinko Ðorđević glavnoj urednici "Politike", u kome je ustao u odbranu Mihailovića, ali ona nikada nije htela da ga objavi.

Mihailović na kraju kaže da je u petoj knjizi "Golog otoka" prikupljen sav materijal o tom "trileru", pa i novo svedočenje Aleksandra, sina Ante Pavkovića, da je sve verno preneo i da nije imao zlu nameru u odnosu na Milovana Ðilasa, ali istorijska istina je ovakva kakva stoji u njegovom prvom pismu".

Autor/izvor: SEEbiz / Tanjug
Datum objave: 10.06.2012.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: