Srboljub Živanović — Jasenovac
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srboljub Živanović — Jasenovac  (Pročitano 10979 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 12, 2013, 08:48:16 pm »

**

prof. dr SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ — JASENOVAC

ODABRANI RADOVI, ČLANCI, INTERVJUI, GOVORI I DISKUSIJE







PREDGOVOR

Ova knjiga predstavljazbirku jednog broja radova, članaka, intervjua, predavanja i govora održanih posle 1964. godine kada sam kao član ekipe sudskih antropologa vršio iskopavanja i proučavanja masovnih grobnica žrtava hrvatskog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu i u Donjoj Gradini. Izveštaji naše komisije prvi put su objavljeni tek 1992 godine u kapitalnom delu Catena Mundi koje je prpredio Predrag Dragić-Kijuk. Primio sam bezbroj pisama i usmenih zahteva da se taj izveštaj ponovo objavi, jer se do knjige Catena Mundi teško dolazi, a u bibliotekama je uopšte nema. U međuvremenu su održane četri Međunarodne konferencije o Jasenovcu, kao i sastanci Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu. Na tim konferencijama i sastancima sam aktivno učestvovao i mnogi bi želeli da znaju šta sam na tim sastancima govorio. Za suđenje Dinku Šakiću, hrvatskom zločincu i jednom od krvoločnih hrvatskih zapovednika hrvatskog logora smrti u Jasenovcu priložio sam svoju izjavu pod zakletvom u Skotland Yard-u u Londonu. Jedno moje predavanje održano u Koledžu Svete Katarine na Univerzitetu u Oksfordu naišlo je na veliki odjek u svetu, koji nije upoznat sa katoličkim hrvatskim zločinima u Jasenovačkom sistemu hrvatskih logora smrti. Pojedini govori i intervjui nisu bili dostupni široj javnosti. Želeći da zadovoljim zahteve svih onih koji se bave proučavanjem Jasenovačkog sistema hrvatskih logora smrti za istrebljenje pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma i da zadovoljim potrebu mlađih generacija koje su lišene saznanja o genocidu i o etničkom čišćenju teritorije Hrvatske i Bosne i Hercegovine, rešio sam da objavim na jednom mestu, u jednoj knjizi sve ono za šta su pojedini studenti, istraživači i zainteresovani čitaoci pokazali interes. Prema tome ova zbirka nije potpuna i u njoj se ne nalaze radovi i članci koji su dostupni široj javnosti i do kojih se lakše dolazi.

Politika t.z. "Bratstva i jedinstva" koju su sprovodile komunističke vlasti u Titovoj Jugoslaviji posle II svetskog rata lišila je desetine generacija bilo kakvog saznanja o zločinima Hrvata u t.z. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, o užasnom mrcvarenju i mučenju žrtava i o divljanju zlotvora predvođenih katoličkim sveštenicima. Prema proceni Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu dve trećine katoličkih sveštenika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je lično ubijalo Srbe, Jevreje i Rome, a katolička crkva je vekovima vaspitavala hrvatski narod da postanu genocidni i izvrše etničko i religiozno čišćenje svih onih koji nisu bili katolici.

Preživeli logoraši i mučenici koji su pretrpeli grozne strahote, pred kojima su klali njihovu decu, silovali žene, klali majke i očeve, mrcvarili sestre i braću, a koji su pravim čudom uspeli da prežive, nerado su posle svršetka rata i propasti Nezavisne Države Hrvatske govorili o svojim stradanjima i o grozotama čiji su svedoci bili. Njihova posleratna deca i unuci najčešće nisu imali pojma šta se događalo u hrvatskim logorima smrti u Jasenovcu, mučenju žrtava i groznom iživljavanju katoličkih sveštenika, časnih sestri i ostalih hrvatskih dželata i mučitelja.

Neposredni podsticaj da objavim ovu zbirku tekstova bio je slučaj koji mi se desio pre kratkog vremena, naime 2005 godine. Uoči polaska iz Beograd za London, ljubaznošću izdavača dobio sam prvi povezani primerak izvanredne knjige vrsnog istoričara Lazara Lukajića "Fratri i ustaše kolju" u kome autor iznosi svedočenja žrtava i očevidaca zločina koje su počinili Hrvati predvođeni katoličkim sveštenicima uglavnom Franjevačkog reda, koje narod zove fratrima. Po dolasku u London, kada sam iz prtljaga izvadio tu knjigu i stavio je na sto Dragana Mijatović studenkinja iz Banja Luke, koja boravi kod mene, uzela je knjigu i otvorila je nasumice. Pretrpela je šok, jer je na stranicama knjige ugledala fotografiju svoga dede koga je izuzetno volela. Pronašla je i fotografiju kuće i po prvi put saznala ono što joj ni deda ni roditelji nisu nikada rekli. Njen deda je zarobljen i odveden u nemački logor odmah na početku rata. Iza sebe je ostavio ženu sa ćerkom od tri godine, a par meseci po njegovom zarobljavanju rodio mu se i sin koga nikada nije video. U februaru 1942 godine Hrvati su zaklali njegovu ženu i oba deteta. Po svršetku rata došao je u razoren dom i posle izvesnog vremena se oženno. Imao je više dece, a Dragana je ćerka njegove ćerke. Nikada joj ni u kući ni u školi niko nikada nije rekao ništa o tragediji njene porodice, koja je u katoličkom hrvatskom pokolju izgubila više desetina članova. U školi nikada nisu učili o genocidu koji su počinili Hrvati nad pravoslavnim srpskim, jevrejskim i romskim narodom. Ništa nije učila o Donjoj Gradini o Jasenovcu, o jamama i drugim groznim stratištima.

Čula je za Jasenovac, ali je mislila da je to neko turistnčko mesto u Hrvatskoj. Eto kakve su posledice komunističkog vaspitanja dece u školama u duhu "Bratstva i jedinstva", kada se nisu smeli pominjati zločini franjevaca i Hrvata. Isti efakat je imalo i posleratno ćutanje žrtava terora koji nisu želeli da se sećaju i da govore o zločinima katoličkih sveštenika i hrvatskih koljača koje su pretrpeli i da tim strahotama opterećuju svoje potomke. Dragana je trebala da dođe u London da bi po prvi put saznala za tragediju svoje brojne porodice i da bi shvatila šta je Jasenovac i kakvi su zločinci bili fratri, križari, časne sestre i ostrvljeni Hrvati.

Kao član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu imao sam prilike bezbroj puta da slušam svedočenja žrtava i očevidaca i da se uverim u nedostatak informacija i saznanja o užasnom genocidu koji su počinili Hrvati predvođeni katoličkim klerom. Samo u Jasenovačkom sistemu hrvatskih logora smrti u toku četiri godine postojanja ubijeno je preko 730 000 pravoslavnih Srba, preko 23 000 Jevreja i oko 80 000 Roma. Ubijeno je i nekoliko hiljada Hrvata i drugih koji su se usprotivili ustaškoj državi. U toku rata političari i vlasti Nezavisne države Hrvatske tvrdili su u govorima, pismima i izveštajima da su prvi u svetu rešili "Jevrejsko pitanje" i da više nema preživelih Jevreja. Rome nisu pominjali jer ih nisu smatrali za ljude dostojne pažnje. Hvalili su se da su uspeli da ubiju u Jasenoncu 1 400 000 Srba. Nemački obaveštajni izvori govore da je to bilo preterivanje, hvalisanje pred Hitlerom i laž. Brojka od oko 700 000 ubijenih Srba je verovatno najtačnija. O svemu ovom više sam govorio u materpijalima izloženim u ovoj knjizi.

Srboljub Živanović
U Londonu, 15. februara 2008   


Izdavač: SRPSKA KNJIGA, Ruma
Za izdavača: Milutin Živanović
Godina izdanja: 2008

više o autoru, prof. dr. Srboljubu Živanoviću »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 12, 2013, 10:01:26 pm »

**
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ — JASENOVAC
ODABRANI RADOVI, ČLANCI, INTERVJUI, GOVORI I DISKUSIJE



ČEMU JOŠ JEDNA KNJIGA O JASENOVCU?


Dokle će Srbi da pominju Kosovsku bitku i Ćele-kulu, da se bave đačkim taocima Kragujevca i, naravno, Jasenovcem (Srbocidom)? Da li su zaista one, još neizbrojane stotine hiljada pravoslavnih Srba i desetine hiljada Jevreja, Sinti i Roma, žrtava ubilačke orgije hrvatskih klero-ustaša i njihovih gorljivih bosansko-muslimanskih pomagača 1941—1945 još uvek dovoljan razlog da se tanušni plamičak jasenovačke sveće održava i brani od zlomoćnih vetrova?

Da li je možda natpis iznad ulaza u nekadašnji nacistički koncentracioni logor smrti Dahau "Ko želi da se genocid zaboravi, taj želi da se genocid ponovi" dovoljan razlog da se održava i produbljuje sećanje na sistem koncentracionih logora Jasenovac, kao paradigmu večne hrvatsko-konvertitske ljage, kao neprebolni greh i svih onih bivših Srba, koji su se iz raznorodnih razloga pretopili u bosansko-muslimanske antipode srpstva... i kao strašnu i neprolaznu stigmu hiljadugodišnje rimokatoličke crkve?

Jer — ustaše su uživale podršku najviših hrvatskih rimokatoličkih dostojanstvenika1 i jedan značajni broj hrvatskih klirika je aktivno i na vodećim pozicijama učestvovao u ustaškom pokretu i zločinima2 a nasilno katoličenje oko 240 000 Srba je bio i ostao jedan jasan pokazatelj organizacionog talenta i marljivosti hrvatske Biskupske konferencije iz vremena 2. Svetskog rata.3. Vatikan je, nesumnjivo, bio u toku svih događanja a verodostojni istorijski izvori govore ne samo o kažnjivoj pasivnosti vrha rimokatoličke crkve već i o teško objašnjivim aktivnostima u korist hrvatskih genocidnih zločinaca:

Izjava pape Pija XI. povodom srpskog odbijanja konkordata a uoči 2. Svetskog rata zvuči već noles volens kao jedno zlokobno proročanstvo u odnosu na dolazeći genocid nad "verolomnim Srbima"4, kurijski kardinal Tiseran suočava ustaškog poslanika Rušinovića već 06. februara 1942 sa činjenicom da je u "NDH" do tog dana "pobijeno oko 350 000 Srba"5, vatikanskim "pacovskim kanalima", kojim po završetku rata beže mnogobrojne hrvatske ustaše, zaključno sa svojim vođom Ante Pavelićem u za njih bezbednu Južnu Ameriku, rukovolio je — po sve brojnijim indicijama — kurijski kardinal Montini (potonji papa Pavle VI.)6 a vatikanski advokati tvrde pri jednom suđenju u San Francisku, koje još traje, da je "genocid u "NDH" za vreme 2. Svetskog rata po međunarodnom pravu bio dopustiv"7

Zar je čudo, dakle, da se hrvatska klerikalna, politička ali i intelektualna elita do današnjeg dana oseća ohrabrenom odnosno pozvanom pa čak možda i obaveznom da zvanično i zdušno negira genocid nad Srbima (Srbocid), Jevrejima, Sinti i Roma 1941—19458 (balkanska verzija "Laži o Aušvicu", negiranje genocida) a da, istovremeno, danas oko 40% Hrvata otvoreno odobrava taj isti genocid svojih predaka nad Srbima 1941—1945, kako je zagrebački "Jutarnji list" nedavno (juli 2008) anketno utvrdio?9

Čudo? Jedna vrsta šizofrenije kolektivnog ega Hrvata? Ne, objašnjenje je mnogo jednostavnije — kao prvo ankete mase naroda su uvek anonimne i pri tome se iskustveno uvek mogu očekivati iskreniji odgovori, dok su javni istupi članova elita u principu autorizovani i — ostavljaju lične gragove. I kao drugo, hrvatske društvene elite slede last not least već poslovični istorijski primer Vatikana i zaklinju se u jednu samosvojnu — i ničim opravdanu — uzurpaciju vlasti nad definicijama, u jednu izrazito antietičku varijantu relativizma, kao da nikada nije došlo do promene paradigme u filosofiji jezika u 20. veku, kao da su Zenon, Protagora ili Niče jedini parametri duhovne egzistencije čoveka.10 ... a Gebels, Berija, Budak i Mekarti njihovi jedini legitimii interpretatori...

Čemu, dakle, još jedna knjiga o Jasenovcu? Dokle će Srbi da pominju Kosovsku bitku i Ćele-kulu, da se bave đačkim taocima Kragujevca i, naravno, Jasenovcem (Srbocidom)? Mada bi i gornje (usled nedostatka prostora — malobrojne) činjenice, doduše, već bile dostatne da obrazlože ovu — ne samo srpsku — borbu za istinu i pravdu, pokušaću da kratko sistematizujem značaj ove borbe u odnosu na

a) tematski determinisani smisao (nauka i fenomen genocida) i

b) opšti smisao, koji ona ima u pogledu humanističke kulture (nauka i relativizam) kao i duhovne čistote opšteljudskog imperativa etike i morala. Samo po sebi se razume da se ove dve oblasti samo po metodološkom prilazu razlikuju a po suštini međusobno uslovljavaju i dopunjuju.

Tematski determinisana tačka gledišta (nauka i fenomen genocida)

"Jedino istina može sprečiti
 dalje nerazumevanje,
 otuđenja i krvoprolića.
 Jer život u zabludn rađa
 mržnju a samo iz istine
 se rađa ljubav."

Prof. dr Radivoje Pešić


Poljski teoretičar prava Rafael Lemkin je definisao čin genocida i ta definicija je ulaskom u UN-rezoluciju 96/1. od 11. decembra 1948 postala deo međunarodnog prava: "Genocid je čin planskog uništenja jedne ljudske grupe, čiji integritet i homogenost su determinisani etnički i (ili) nacionalno i i (ili) religiozno i (ili) rasno, bez obzira na pol ili uzrast pripadnika te grupe."11 Ovaj zločin podrazumeva kao prvo jednu dokazivu "specijalnu nameru" (dolus specialis), bez koje bi se inače radilo o homocidu12, određene pripremne i prateće mere, u prvom redu kulturni genocid (uništavanje religioznih ustanova i institucija, pisma i kulture, itd. ciljne grupe predviđenih žrtava), jedan plan i njegovo sistematsko sprovođenje.13

Masovno ubistvo Srba, Jevreja, Sinti i Roma 1941—1945 u "Nezavnsnoj Državi Hrvatskoj" od strane hrvatskih ustaša i njihovih bosansko-muslimanskih pomagača odgovara, nesumnjivo i definitivno, svim parametrima međunarodno-pravno definisanog zločina genocida:

Srbi su, po svim — u definiciji genocida i u navedenoj UN-konvenciji o kažnjavanju zločina genocida — navedenim kriterijumima, jedna "klasična" ciljna grupa, čiji su integritet i homogenost etnički, nacionalno i verski determinisani "Jedan deo Srba ćemo proterati, jedan deo pokatoličiti i time pohrvatiti i jedan deo ćemo pobiti!"14 Ni pri jednom drugom velikom genocidu evropskog 20. veka nije jedan dolus specialis sa strane počinilaca ovako otvoreno i potpuno obznanjen. Uništavanje stotina srpskih pravoslavnih Božijih kuća i masovno ubistvo stotina srpskih pravoslavnih duhovnika, zaključno sa Vladikama, nasilno katoličenje stotina hiljada pravoslavnih srpskih hrišćana, zabrana srpskog ćiriličnog pisma, uništavanje kulturnih dobara, itd. odgovaraju svim parametrima kulturnog genocida (pripremne i prateće mere).

Preko 100 000 proteranih, oko 240 000 nasilno pokatoličenih i (po još nepotpunim podacima najmanje) 750 000 ubijenih Srba — nezavisno od pola i uzrasta žrtava — su ne samo dokaz ispunjenja gore pomenutog i javno proklamovanog dolus specialis, već i jasan pokazatelj sistematski planiranog i izvršenog zločina genocida.15

Primedba:
Od kolike je važnosti poznavati ovo činjenično stanje, pokazuje i jedan drugi primer uzurpacije vlasti nad definicijama, koji se pokazao u vezi građanskih ratova u devedesetim godinama prošlog veka na tlu druge Jugoslavije. Radi se o navodnom "srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici", koji je čak "verifikovan" od strane Haškog tribunala.

Kako je, međutim, moguće tvrditi da je srpska vojska izvršila jedan pokušaj ili čin biološkog uništenja jedne ciljne (etnički i verski determinisane) grupe ljudi, kada i zvanični dokumenti tog tribunala navode da je srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, nadgledao i sproveo sigurnu evakuaciju preko 20 000 muslimanskih žena, dece i staraca? Uz to, nigde nije nađen ni trag nekog plana, nikakav dolus specialis nije dokazan — zašto međunarodno pravo ćuti pri ciljanoj i politički uslovljenoj redefiniciji (nesumnjivo počinjenih) ratnih prestupa i zločina?

Čemu, dakle, još jedna knjiga o Jasenovcu?

Uz sve gore naznačene razloge, mora se navesti još jedan — borba za istinu i pravdu, za etnku i moral je, u ovom slučaju, istovremeno i borba za humanističku nauku... ali i borba protiv procesa profanizacije i uniformisanja čovekovog intelekta, protiv relativističkog podsmevanja prvobitnoj čistoti zdravog razuma i diahroniji opstanka za slobodu oslobođenog ljudskog duha16. Jer — ostanimo pri pragmatizmu nauke — svaki pokušaj relativiranja ustaškog Srbocida 1941—1945 (i svakog drugog genocida) je ne samo jedan duboko nemoralni čin i ne samo — u smislu filosofije jezika — poslednji akt pri jednom okončanom tj. prvi akt pri jednom sledećem genocidu, već i jedna beznadežno nenaučna konstrukcija i pokušaj jedne uvek sofističke virgualizacije stvarnosti. To osvetljava ovu knjigu o Jasenovcu i ovog autora u jednom vrlo specifičnom pogledu.

Srboljub Živanović je, naime, ne samo naučnik, koji istražuje fenomen genocida i već decenijama svedoči istinu o Srbocidu, on je uz to i aktivni učesnik ekshumacija na stratištima sistema koncentracionih logora Jasenovac iz šezdesetih godina 20. veka i njegovo živo svedočanstvo — u prvoj liniji o tamošnjem broju žrtava Srbocida — ne može da izostavi nijedan ozbiljni naučnik iz ove oblasti.

Jer, podsetimo se, svaki zastupnik jedne "Laži o Aušvicu" (relativiranje genocida), u konkretnom slučaju svaki Supek, Omrčanin, Tuđman, Kuharić, Žerjavić, itd., počinje i završava svoje (ne)delo pokušajem minimiziranja broja žrtava i — staje ovde, ranije ili kasnije, pred neprelaznu prepreku naučnog svedočanstva profesora Živanovića.

Time je on svedok svog vremena — a to smo svi mi ali u prvoj liniji i već odavno jedan neposredni svedok istorije, njegovo kazivanje istine nije samo vredna naučna literatura jednog teoretičara već jedan primarni istorijski izvor, koga je nemoguće naučno osporiti ili čak pobiti. To je najveća, to je nemerljiva vrednost svakog pa i ovog izlaska u naučnu i opštu javnost ovog autora.


Tačka gledišta humanističke kulture — etika i moral (nauka i relativizam)

"Istina se mora uvek iznova izricati
 i uporno nonavljati,
 jer se i zablude svuda oko nas
 uvek iznova predikuju i šire."

Johann Wolfgang von Goethe


Omiljeni filosof Adolfa Hitlera, Fridrih Niče, je bio i ostao idol svih relativista modernog doba ("Ne postoje činjenice, već samo interpretacije") i pri tome, svakako, nije bio ni naročito originalan, niti posebno privržen etici humanističkog duha17. Jer, ukoliko bi ovaj "princip" zaista važio — čemu onda insistiranje na istini, moralu i etici, čemu nauka... čemu još jedna knjiga o Jasenovcu?

Ta asebijska devijacija ljudskog duha, koja negira svaku egzistenciju istine (= od naših proizvoljnih — u principu interesno motivisanih — tumačenja nezavisne stvarnosti) se u našem kulturnom nasleđu po prvi put masivno pojavila u antičkoj Grčkoj, kada su sofisti pokušali da "smisle dokaz da ne postoje dokazi", kako su im stoici kasnije prebacili. Najkasnije, međutim, kada je Sokrat u javnom verbalnom duelu majeutički doveo Protagorinog učenika Teodora dotle, da prizna potpuno obesmišljenu autonegaciju svoje filosofske škole (ako ne postoji istina, onda je i to što sofisti tvrde neistina), obelodanjena je sva potencijalna duhovna suicidnost jednog ovakvog stava.18

Najkasnije od tada su sofizmi — od strane zdravog razuma, nauke, vere — osuđeni na internu i jalovu primenu pri verbalnoj akrobatici salonskih "filosofa" i pseudoučenih "mislilaca". I, istovremeno, najkasnije od tada je sofistički način delanja, u sprezi sa metodom psihagogije isto tako antičkih retoričara (psihagogija ili "upravljanje dušama", putem verbalnog pritiska i psihološkog uplivisanja mišljenja i govora drugih), postao najdelotvornije i najopasnije oružje svih onih, koji oslobođeni svake etike i morala teže osvajanju odnosno zadržavanju i širenju sopstvene političke moći.19

Jer kada se relativizam sofista ("Ne postoje činjenice, već samo interpretacije") i psihagogija retoričara spoje u jednoj ruci, koja je autoritativno uzurpirala vlast nad definicijama (na pr. "Nepogrešivost rimskih papa"), onda se ratovi (krstaški20, kolonijalni21) vode u ime "vere", hiljade i hiljade "veštica" i "jeretika" biva neljudski mučeno i ubijeno u ime "ljubavi" a robovlasništvo se (sve do 183822) praktikuje u ime "nade"... Tada, naime, isto tako postaje moguće da se i (srpske) žrtve jednog od najvećih i (bukvalno) najkrvavijih genocida evropskog 20. veka preimenuju u počinioce ovog najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje...

Tako se, znači, svi oni zastupnici "Balkanske verzije laži o Aušvicu", koji relativizuju ili čak negiraju činjenicu (= istinu) Srbocida 1941—1945 nalaze u jednom permanentnom stanju samoporicanja i, istovremeno, u neprevidivoj tradiciji rimokatoličkog dela okcidentalne istorije, na (politički) "dobitničkoj" i (humanistički) gubitničkoj strani... Da li je, dakle, još uvek neophodno postavigi pitanje — čemu još jedna knjiga o Jasenovcu?

Vladimir Umeljić

_____________

01 Predsednik hrvatske biskupske konferencije i nadbiskup Zagreba Alojzije Stepinac: "Ovo su časovi, kada više ne govori jezik, već krv kroz svoju povezanost sa zemljom (...) i ko može da nam zameri kada mi, kao pastiri dajemo svoj doprinos tome (...) a budući da mi poznajemo ljude, koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, duboko smo ubeđeni da naš narod može da računa sa punim ratuzumevanjem i pomoći... "Katolički lnst. br. 17. str. 197—198. 1941, Zagreb
02 Uporedi: Vladimir Umeljić, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941—1945, Graphic High Publishung, 1994, Los Angeles
03 Uporedi: Vladimir Umeljić, Srbi i genocidni 20. vek, Počinioci i žrtve, krivica i odgovornost. Magna Plus, 2004, Beograd.
04 "Doći će dan, kada će mnogi zažaliti, što nisu prihvatili velikodušni blagoslov Hristovog zastupnmka za svoju zemlju...". (Osservatore Romano, 17.12.1937, Rim
05 Uporedi: Etlgar Hösch, Geschichte der Balkanländer, Urbanbücher, Die wissenschaftliche Tachenbuchreihe, 1968, Stultgart
06 Uporedi: Uki Cioni, Odessa, Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin-Hamburg, 2006
07 Vatican Lawyers Claim Nazi Regime Violated No Law in Genocideof 500,000 Serbs, Jews, & Roma Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict's personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law. Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, resistk@yahoo.com. www.vatican-bankclaims.com
08 Uporedi: Vladimir Umeljić, Tango mortale ili Međunarodna konferencija o Jasenovcu, Banjaluka, 2007
09 Vesti. Bad Vilbel, 18. juli 2008
10 Vlaiiimir Umeljic, Etnik und Definitionsmacht, Kultursoziologie 1/2006. Wissenschaftliche Habjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006
11 Citirano prema: UN, Offic. Rec. Of the third Sess. of the Gen. Assem. Part I Sixth Comm. Sixty-Third Meeting, P. 4
12 UN, GA, op. Cit. Seventy second and seventy sixth Meeting, S. 121—129.
13 1 Raphael Lemkin: "Axis Rule in occupied Europe", Washington, 1944, S. 79
14 Visoki ustaški funkcioner Mile Budak, Gospić, 1941 (Viktor Novak, Magnum Crimen, 1948, (Zagreb)
15 ibid, Vladimir Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941—1945, Graphic High Puhlishung, 1994, Los Angeles
16 Vladimir Umeljic, Die ostkirchliche Mystik und Theologie, Der Christliche Osten LVIII/2003/2, Würzburg
17 Uprkos nesumljivoj činjenici da je njegovo delo ne jednom instrumentalizovano u političke svrhe, ostaje isto tako činjenica da je Ničeova strasna sklonost ka samosvojnom intelektualnom larpurlartizmu učinila njegov opus naročito pogodnim za manipulacije i zloupotrebe
18 ibid, Vladimir Umeljic, Ethik und Definitionsmacht, Kulltursoziologie 1/2006, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaf für Kultursoziologie e. V. Leipzig, 2006
19 ibid
20 Ustaški ideolog Mile Budak, 03. avgust 1941: "Moramo se podsetiti da je katolička crkva — koja niti je teroristička organizacija niti je vode maloumni — vodila šest krstašknh ratova, da bi oslobodila Hristov grob. Kad je to tako već u 11. i 12. veku bilo, onda smo sigurni da ta crkva razume i ustašku borbu. ...", Novi List, 04.08.1941. Zagreb
21 Pojam "pravednog rata" je razrađivao najveći rimokatolički teolog svih vremena, Toma Akvinski, a "Kolonijalnu doktrinu", koja je programatski opravdavala osvajačke ratove Evrope je obrazložio rimokatolički teolog Francisko Vitorija (1480—1548). Uporedi: Vladimnr Umeljić, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941—1945, Graphic High Publishung, 1994, Los Angeles
22 Xenos, Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus, 1988, Frankfurt a.N.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 13, 2013, 12:09:41 am »

**
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ — JASENOVAC
ODABRANI RADOVI, ČLANCI, INTERVJUI, GOVORI I DISKUSIJE



RECENZIJA

Pred sobom imam jedan rad, težak po sadržaju ali uzvišenog cilja. Naslov rada je "Sudsko medicinski nalaz o efikasnosti metoda ubijanja katoličkih i muslimanskih ubica i mučitelja srpskih, jevrejskih i romskih žrtava".

Autor rada Prof. dr Srboljub Živanović, anatom, paleopatolog i antropolog svjetskog glasa, jedan od osnivača srpske antropološke škole.

Rad obrađuje temu koja je, iz mnogobrojnih razloga, najčešće bijedno prizemljenih, trebala da bude prećutana, zaboravljena, izbrisana... Međutim, nepobitne i brojne činjenice pokazuju i dokazuju da se opisani događaj, sa svim svojim posljedicama, realno zbio i da još uvijek govori...

Daleke 1964. godine prof. Živanović je vršio ispitivanja na prostoru nekadašnjeg koncentracionog logora, zloglasne NDH u Jasenovcu, sa ciljem da prikupi osnovne podatke o sadržaju masovnih grobnica na tom području. Podaci iz tog, u najmanju ruku sizifovskog pokušaja, izneseni su "in edžtenso" u njegovoj knjizi "Antropologija i paleopatologija" Beograd 2006. god. str. 133—187, a pod neupadljivim naslovom "izvještaj antropologa o grobovima u Jasenovcu". Na pedeset stranica ovog rada koji je napisan suhoparnim jezikom stručnjaka- egzaktičara, pažljivi čitalac može da se zgrozi pred osnovnim pitanjem: Da li je zbilja moguće da Homo sapiens učini takve, za normalni ljudski mozak nepojmljive stvari, a sve to u ime nekih ideoloških, vjerskih i inih ciljeva. I pritom ostane nekažnjen!

Trebalo je mnogo entuzijazma i hrabrosti da se prof. Živanović, tada mladi asistent anatomije, uključi u ekipu sa dvoje medicinski needukovanih stručnjaka, te da naprave izuzetno težak poduhvat, koji je ipak, nakon pola vijeka ugledao svjetlost dana.

O samoj recenziji rada koji predstavlja sažetak prethodno navedenog, mogu da kažem sljedeće. Rad je moguće podijeliti na poglavlja:

1.  Uvod

U ovom poglavlju autor iznosi opšte poznate činjenice o broju žrtava u zloglasnom logoru Jasenovac (sa lijeve) i Donje Gradine (sa desne obale Save) kao i navode da su hrvatske vlasti željele da prikriju svoje zločine.

2.  Metode — načini ubijanja u kome autor navodi dvanaest (12) metoda zvjerskog načina ubijanja bespomoćnih žrtava, od kojih je svaki detaljno opisan. Svaka od njih, u duši čitaoca, izaziva grozomoru. Simptomatično je da egzekutori, u najvećem broju slučajeva, nisu išli "do kraja", sa tendencijom da žrtve što više pate, prije nego što okončaju u najtežim mukama.

Dosad je napisano mnogo radova o Jasenovcu i Donjoj Gradini. Najveći broj se temelji na svjedočenju rijetkih, preživjelih logoraša i razumljivo opterećenim fenomenom subjektivnosti. Ovo je jedno iscrpno i argumentovano svjedočenje koje svakako zaslužuje da bude štampano.

Banja Luka, 11. 04. 2007. godine
Prof. dr Dušan Šuščević,
Redovni profesor katedre za Anatomiju
Medicinskog fakulteta Univerziteta u Banja Luci
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 20, 2013, 05:12:47 am »

*




ŽIVANOVIĆU NAGRADA ZA KNJIGU "JASENOVAC"


BEOGRAD — Profesoru Srboljubu Živanoviću, antropologu i paleopatologu iz Velike Britanije, juče je uručena nagrada "Rastko Petrović" za 2009. godinu koju dodeljuje Matica iseljenika za najbolje autentično delo od nacionalnog značaja.

Profesor Živanoviću je nagrada dodeljena za knjigu "Jasenovac" u kojoj je sabrao višedecenijski rad i istraživanja o zlocinima počinjenim u tom koncentracionom logoru koji su držale hrvatske ustaše u vreme Drugog svetskog rata.


NAGRADA U PRAVI ČAS

Predsednik Matice iseljenika Radivoj Dabić je podsetio da je ovo delo upravo dobrodošlo, "pošto su juče Hrvati slavili 50 godina od smrti Alojzija Stepinca", nadbiskupa zagrebačkog u nacističkoj tvorevini Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je sarađivao sa ustašama u nasilnom pokrštavanju Srba, prećutno odobravajući njihove masovne zločine.

Podsetivši da je u pripremi Rezolucija o zločinima u Srebrenici, Dabić je naveo da "niko dosad nije vodio računa o rezolucijama za osudu zločina počinjenih nad Srbima u poslednjih 200 godina".

On je apelovao da nagrada za knjigu "Jasenovac" Matice iseljenika bude podsticaj da se krene od početka, pa "da svi donosimo rezolucije", pa i osude zločina genocida nad Srbima, budući da oni ne zastarevaju.

Govoreći o životnom putu laureata, član žirija Predrag Dragić Kijuk je podsetio da je Živanović od 1964. godine radio sa grupom antropologa na sondiranju zemljišta i ekshumacijama žrtava ustaškog režima na području Gradine i Jasenovca i da je prognan iz srpske nauke i kulture upravo zbog svojih otkrića o zlodelima hrvatskih ustaša.

On je istakao da se niko nije borio s toliko istrajnosti kao prof. Živanović za naučnu istinu o genocidu nad srpskim narodom u ratu 1941—1945. i ponovljenom genocidu 1991—1995.


"NE MOGU SE ZATVORITI VRATA ISTINI"

Podsetivši da je "posle rata stravična istina o zlodelima Jasenovca prećutana", Kijuk je naveo da je knjigu "Jasenovac" objavila mala izdavačka kuća "Srpska knjiga" iz Rume, jer prestonički izdavači nisu za to ni danas zainteresovani.

Objavljivanje knjige "Jasenovac", kao i nagrada Matice iseljenika, svedoče da se, ipak, "ne mogu zatvoriti vrata istini", zaključio je Kijuk. Nagradu, koja se sastoji od specijalne Povelje i trotomnog dela "Srbi zapadno od Dunava i Drine" istoričara Jovana S. Radojčića, dobitniku je uručio predsednik žirija akademik Matija Bećković.

Nagrada je skromna, kazao je Bećković, jer su iseljenici u istom položaju kao i Matica iseljenika, ali je njen značaj u nečemu sasvim drugom — u imenu Rastka Petrovića i imenima onih kojima se daje.

Zahvaljujući na nagradi, autor je istakao da ga posebno raduje što nagrada nosi ime Rastka Petrovića, velikog i zaslužnog pesnika, nežne i uzvišene duše i velikog srpskog stradalnika.


DECA O ZLOČINIMA NE UČE

Živanović je podsetio da je, prema nalazima Međunarodne komisije, u sistemu jasenovačkih koncentracionih logora pobijeno više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 33.000 Jevreja.

On je naglasio da je Jasenovac "jedan od najvećih i najstrašnijih koncentracionih logora u svetu u kome su ubijana i nerođena deca vađena iz rasporenih utroba majki, starci, invalidi".

On je naveo da je "ustaška Hrvatska bila jedina država koja je u tom sistemu logora imala i poseban logor za decu u kome su klana, ubijana, glave su im razbijane o zid, bacana su živa u jame i peći, davljena u Savi".

Podsetivši da je u tom sistemu logora pobijeno 20.000 mališana, Živanović je naveo da su među zločincima bili i katolički sveštenici, časne sestre, križari, katolička omladina, ali i obični hrvatski građani.

"Na moju veliku žalost i na sramotu srpskoga naroda u školama u Srbiji, deca o ovim zločinima ne uče, ne idu na ekskurzije u Jasenovac i Gradinu i ne znaju kako su nevini ljudi stradali u Hrvatskoj", rekao je on.

Živanović je saopštio da je naše Ministarstvo kulture odbilo da otkupi izvestan broj primeraka njegove knjige "Jasenovac" za škole i biblioteke u Srbiji izrazivši nadu da će ona pažnju javnosti privući zahvaljujući nagradi Matice iseljenika Srbije.

12. februar 2010. | Izvor: Tanjug | rtv.rs
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: