Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA I « Vreme ropstva « Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine  (Pročitano 2657 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 300



Pogledaj profil
« poslato: Januar 07, 2011, 03:35:20 pm »

**
IVO ANDRIĆ (iz disertacije)


RAZVOJ DUHOVNOG ŽIVOTA U BOSNI POD UTICAJEM TURSKE VLADAVINE

KANUN — I — RAJA

Kao jedini regulator ličnog, društvenog, materijalnog i duhovnog života u zemljama koje su Turci osvojili važio je islam. U uslovima koje je islam nametao razvijao se i duhovni život ne samo onih koji su ga bili prihvatili, već i svih ostalih turskih podanika, bez obzira na to kojoj su veri pripadali. O tome kakvi su ti uslovi bili za onaj deo bosanskog stanovništva koji nije prešao na islam saznajemo delimično iz Kanun-i-raja (zbirke zakona za raju). Ovaj kanun obuhvata niz propisa koje je drugi kalif Omar al Katab propisao za hrišćane i Jevreje u osvojenom Damasku (635. godine), a koji su, iako u donekle izmenjenom i blažem obliku, bili na snazi i u drugim pokrajinama Turskog carstva.

Ova zbirka propisa glasi:

01 Hrišćani i Jevreji ne smeju u pokorenim zemljama podizati manastire, crkve i isposnice.
02 Oni ne smeju popravljati svoje crkve.
03 Oni koji stanuju u susedstvu mislimana, svoje kuće mogu popravljati jedino u slučaju preke potrebe.
04 Za potrebe putnika proširivaće kapije manastira i crkava.
05 Svim strancima-namernicima ukazivaće tri dana gostoprimstvo.
06 Kod sebe neće primati uhode, a ukoliko takve prepoznaju smesta će ih predati muslimanima.
07 Svoju decu ne smeju podučavati u koranu.
08 Među sobom nemaju pravo da izriču presude.
09 Nikoga iz svoje sredine ne smeju sprečavati da postane musliman.
10 Prema muslimanima ponašaće se sa poštovanjem, ustajaće prilikom njihovog ulaska i prepuštaće im počasno
    mesto bez gunđanja.
11 U pogledu odeće i obuće ne smeju se nositi kao muslimani.
12 Ne smeju učiti arapski književni jezik.
13 Ne smeju jahati osedlanog konja, nositi sablju niti drugo oružje, ni u kući ni van nje.
14 Ne smeju prodavati vino niti nositi dugu kosu.
15 Ne smeju svoje ime utisnuti u prsten sa pečatom.
16 Ne smeju nositi širok pojas.
17 Izvan svojih kuća ne smeju javno nositi ni krst ni svoje sveto pismo.
18 U svojim kućama ne smeju glasno i snažno zvoniti, već jedino umereno.
19 U njima (mogu) samo poluglasno da pevaju.
20 Smeju samo tiho da se mole za pokojnike.
21 Muslimani mogu da oru i da seju po hrišćanskim grobljima ako više ne služe za sahranjivanje.
22 Ni hrišćani ni Jevreji ne smeju držati robove.
23 Ne smeju da kupuju zarobljene muslimane niti da zaviruju u kuće muslimana.
24 Ukoliko bi neki hrišćanin ili Jevrejin bio zlostavljan od muslimana, ovaj će za to platiti propisanu kaznu.

Ne podleže nikakvoj sumnji da u praksi nije svaki od ovih propisa tačno i doslovno primenjivan, kao što je sasvim izvesno i to da su hrišćani i Jevreji — što će se u nastavku bliže razmotriti — umeli bilo podmićivanjem bilo lukavstvom da zaobiđu ili izigraju mnoge tačke ovog kanuna. Uz to ni Turcima nije bilo mnogo stalo do toga da se raja pridržava nekih sitnijih i manje značajnih propisa.

Nasuprot tome, postoje mnogobrojni neoborivi dokazi da su glavne tačke kanuna, upravo one koje najdublje zadiru u moralni i privredni život hrišćana, u punoj meri bile na snazi, i to do kraja turske vlasti koja ih je primenjivala.

Na osnovu izvora koji nam stoje na raspolaganju pokušaćemo ukratko da prikažemo u kojoj su meri i sa kakvim posledicama pojedine tačke kanuna primenjivane u Bosni; takođe i da, u glavnim crtama, opišemo uslove koje je turska vladavina nametala podanicima druge vere, a koji su se posredno ili neposredno morale da odraze u duhovnom životu bosanske raje.

Već po osnovnim shvatanjima islama, a još više po načinu na koji su se ona u praksi sprovodila, raja je neizbežno morala dospeti u privredno potčinjen i zavisan položaj.

Uz to je Bosna za vreme prve polovine turske vladavine bila ili ratište ili je u najmanju ruku služila kao pozadina u kojoj su se prikupljale trupe i odakle se kretalo u velike, uspešne osvajačke pohode na Mađarsku. Pod ovim uslovima lako se može objasniti šta je raja, pored velikih redovnih poreza i davanja u naturi i pored kulučenja, morala da podnosi znatne žrtve, koliko zbog zahteva rata toliko i zbog vojne samovolje.

Zbog toga su hrišćani počeli da napuštaju svoje kuće i zemljište u ravnici i duž drumova i da se povlače u planine. Na ovaj način hrišćanai su se postepeno preseljavali u više, nedostupne krajeve, dok su muslimani zauzimali njihove dodtadašnje položaje. Otuda je nastalo ono karaktekristično grupisanje stanovništva koje i danas još zapažamo u Bosni.

Ova sve jača izolacija i onako već izolovanog stanovništva, i ovo sve veće udaljavanje od javnih drumova i središta kulture nije moglo da ostane bez posledica po kulturni i moralni razvoj hrišćana.

Oni hrišćani koji su živeli po gradovima i bavili se trgovinom i zanatstvom, nalazili su u postojećim zakonima muslimanskog poretka prepreku za svakki napredak, a ostajali su i bez dovoljno zaštite za stečenu imovinu.

Ne uzimajući u obzir to da je islam sam po sebi isključivao neke privredne i trgovinske proizvode — na primer gajenje vinove leze i proizvodnju vina, tovljenje svinja i prodaju svinjskog mesa — hrišćanima u Bosni bilo je zabranjeno da budu sedlari, kožari, voskari, a takođe i da prodaju med, maslo i još neke proizvode.

Kao pijačni dan za celu Bosnu bila je određena isključivo nedelja. Taj namerno doneti propis stavljao je hrišćane pred izbor ili da zanemare pravila svoje vere, tj. da drže radnje otvorene i da rade nedeljom, ili da se odreknu učešća u pazaru i da na taj način trpe materijalnu štetu. Još 1850. godine u Željama i molbama što ih je objavio I. F. Jukić, moli se carska dobrota da promeni ovaj propis, te da pijačni dan ne bude u nedelju.

Poreze što su ih plaćali hrišćani ne samo što su bile srazmerno više od onih koje su plaćali muslimani, već su uterivane na nepravedan i nedostojan način.

Naročito je harač ubiran na lično ponižavajući način. Ovaj porez, u visini jednog dukata godišnje, imao je da plati svaki nemusliman muškog roda koji je napunio 14 godina života. Kako u Turskoj nikada nije ni bilo registara rođenih (matičnih knjiga), sabirači poreze kanapom su dečacima merili obim glave i širinu vrata i po tome cenili da li je neko već dužan da plati porez ili još ne podleže plaćanju.

Zloupotrebom, koja se brzo odomaćila, dogodilo se da je u poslednjem stoleću turske vladavine svako muško dete bez razlike na uzrast bilo podvrgnuto plaćanju harača. A izgleda da to nije bila jedina zloupotreba.

Uopšte uzev, društvena nejednakost i moralna zapostavljenost išle su ruku pod ruku sa privrednom potčinjenošću.

Sve do sredine XIX stoleća turske vlasti insistirale su na strogom primenjivanju tačaka 13, 14. i 16. sadržanih u kanunu. Godine 1794. Husamudin-paša izdao je poseban propis kojim je za bosansku raju tačno bila propisana kako boja tako i vrsta odeće. Crkveni oglas iz toga vremena, koji se čuva u arhivu Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu, dokazuje da su turske vlasti stalno vodile računa da se ovaj propis najstrože primeni; u ovom oglasu crkvena vlast, na zahtev vezirov, poziva vernike da se strogo pridržavaju napred navedenog propisa.

Iz pinakesa i računa Jevrejske veroispovedne opštine u Sarajevu iz onog doba, može se videti da su i španski Jevreji, koji su od sredine XVI stoleća bili nastanjeni u Bosni, na isti način bili potčinjeni ovim propisima i da su kao i hrišćani pokazivali sklonost da se oblače kao i vladajuća klasa, zbog čega su im bile nametnute kazne, koje su se po pravilu pretvarale u globu ili mito.

Berberi nisu smeli da briju hrišćane istim nožem kojim su brijali muslimane.

Takođe u kupatilima hrišćani su morali da imaju posebno naznačene pregače i peškire, kako bi se izbegla svaka zamena rublja za kupanje određenog za muslimane.

Hrišćani su pri susretu sa muslimanom morali da sjašu i da ukraj puta sačekaju dok ovaj ne prođe i tek tada su smeli ponovo da uzjašu i da nastave put. Omer-paša (otprilike oko 1850), kada je već slomio moć muslimanske oligarhije u Bosni, stavio je van snage i ovaj propis. Poskijević, koji je 1863. godine putovao po Bosni, mogao je međutim da konstatuje da se ovaj običaj, koji on označava kao upravo ponižavajući, u nekim krajevima još uvek održava.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: