|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Jun 25, 2013, 10:52:16 pm » |
|
**
MIŠARSKA BITKA
Prethodni događaji
U proleće i leto 1806. godine zbili su se brojni događaji, koji su prethodili Boju na Mišaru i koji svedoče da se ova bitka u dužem periodu pripremala. Od maja, pa sve do avgusta 1806. godine, Turci su veoma često prelazili Drinu i upadali u Srbiju. Tako su Mačva i Podrinje bili stalno poprište borbi koje su prethodile čuvenom Boju na Mišaru. Iz tog perioda poznate su akcije ustanika kod Badovinaca, Crne Bare, Crnobarskog Salaša u Rožnju i Bratačiću. U to vreme padaju i pregovori koje su Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić jula 1806. godine vodili sa bosanskim vezirom i šest paša u turskom glavnom stanu preko Drine. Njihov domaćin je bio paša Sirčić iz Goražda. Ovi pregovori o miru nisu dali očekivane rezultate, ali kako sam prota Mateja kaže, oni su na taj način zadržali Turke dvadesetak dana i omogućili Karađorđu da odvoji nešto vojske sa Deligrada i Beograda i krene ka Kolubari. Njemu u susret je krenuo prota Mateja (sastali su se na Belom Brdu, predeo na Kolubari kod Ćelija i Lajkovca, gde je postojao prelaz preko reke). Tu je Prota obavestio Karađorđa o neuspelim pregovorima i veoma teškom stanju na čitavoj liniji fronta od Save do Rožnja. Malodušnost napaćenog naroda Mačve i Pocerine i njihovih nižih starešina doveli su do pada morala ustanika. Uz to su Turci pustili glas da ne idu da porobe Srbe, već samo da ih vrate caru i obezbede odgovarajuće carske dažbine. Zabeleženo je da su neke starešine odlazile u turske logore noseći im hranu i druge potrepštine. Tu je Karađorđe sa Protom razjasnio neka pitanja — neki su protu Mateju bili lažno optužili da snosi glavnu krivicu za loše pregovore sa Turcima i za predaju naroda Mačve i Pocerine. Tu je Karađorđe naredio da Prota, pismima po konjanicima, obavesti valjevske starešine o njegovom dolasku, te da skupe sve ljude koji mogu pušku nositi i da se nađu na Bratačiću ispred Hadži begovih šanaca. Pismo je sadržavalo i Karađorđevu pretnju da će on poslati svoje ljude u sela i koga sposobnog za vojsku nađe kod kuće, onde će ga ubiti i na točak metnuti, a kuću zapaliti. Energičan nastup Karađorđa svakako je doprineo pobedi ustanika na Bratačiću, nad srebreničkim Hadži begom, koji pobeže ka Rožnju. Zatim je usledio dubok prodor turske vojske u dva kraka. Glavni pravac udara vodio je putem za Šabac vezir Sulejman-paša Skopljak (6. jula 1806. godine ušao je u Šabac). Sporednim pravcem preko šuma i sela nastupao je banjalučki Hasan-paša. Njega su u selu Mesarcima potukli Jakov Nenadović, pop Luka Lazarević i Janko Katić. Progoneći Turke ka Šapcu i Drini, oni su u selu Krniću naleteli na jednog starog Turčina, koji je na prevaru ubio jednog od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka, Janka Katića. (Inače, smatra se da je selo Mesarci dobilo ime po tome što se u njemu klala stoka za Karađorđeve ustanike na Mišaru).
Dok su se borbe vodile u Mesarcima i Krniću, glavnina turske vojske, pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, kretala se drumom ka Beogradu i stigla u selo Ušće u kome se kraj rečice Vukodraže zaustavila da prenoći. Tu je trebalo da se spoji sa vojskom Hasan-paše i da zajedno krenu za Beograd. Obavešteni o tome, srpski ustanici su napustili gonjenje Hasan-pašine vojske, vratili se u Beljin, gde su potisli vojsku bosanskog vezira Sulejman paše, koji odustaje od prodora ka Beogradu i vraća se na ranije položaje u šabačko polje.
Uskoro se u logoru kod Beljina okupila glavnina ustaničke vojske na čelu sa Karađorđem. Odatle je Karađorđe odlazio u Pocerinu, u sela Grušić, Desić, Miloševac, Dvorište. Tamo je smrću kaznio neke turske ulizice, a za pocerskog vojvodu imenovao mladog Miloša Stojićevića iz Velike Vranjske kod Šapca. Sređivanje prilika u Pocerini za ustanički pokret bilo je od posebnog značaja jer je na pomolu bila najveća bitka 1806. godine i jedna od najvećih u Prvom srpskom ustanku. Kada se sutradan Karađorđe povratio u beljinski logor, došao mu je Miloš Stojićević vodeći 200 konjanika i 400 pešaka. I dok je Karađorđe prikupljao ustaničku vojsku u centralni logor u Beljinu, Sulejman paša Skopljak je dovlačio nova pojačanja iz Bosne u Šabac.
Karađorđev plan odbrane i odnos snaga
Procenjujući nastalu situaciju posle povlačenja Sulejman paše Skopljaka od reke Vukodraže u Šabac, a saznavši da se velika turska vojska okuplja u Šapcu i oko njega, Karađorđe je morao doći do zaključka da Turci nemaju nameru da se u predstojećem sudaru sa ustanicima mnogo udaljuju od ovog grada iz koga su dobijali podršku i koji je mogao njihovoj vojsci poslužiti kao oslonac u slučaju neuspeha.
Bitan elemenat procene neprijatelja je svakako odnos snaga. Karađorđe je imao izveštaje da Sulejman-paša Skopljak raspolaže sa 40-50000 vojnika i da raspolaže velikim brojem topova sa dosta municije. Među njegovim komandantima su bili Hasan-paša Banjalučanin, Sinan-paša Sirčić iz Goražda, Vidajić kapetan od Zvornika, tridesetak turskih kapetana iz Bosne, među kojima su se isticali Kulin-kapetan i kapetan od Dervena.
U beljinskom logoru Karađorđe je prikupio ustaničku vojsku Šabačke i Valjevske nahije, Šumadince, Moravce, Gružane, Rudničane. Srpske snage su brojale 8500 do 9000 ustanika, od čega 7000 pešaka, a ostalo su bili konjanici. Od teškog naoružanja imali su tri topa i jednu haubicu. Ustanici su se ponosili već proslavljenim teškim topovima "krnjom" i "šibonjom". (Prvi je bio okrnjen u prethodnim bojevima, a drugi je veoma uspešno tukao-šibao kartečom). Zapovednik svih snaga bio je Karađorđe Petrović. Uz njega su bili jakov i prota Mateja Nenadović, Milan i Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Stojan Čupić, prota Nikola Smiljanić, knez Sima Marković, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Jovan Kursula, Cincar Janko i Marko, Milić Drinčić, Arsenije Loma, Miloš Stojićević - Pocerac, Miloje Petrović - Trnavac i drugi. Iskustvo je učilo Karađorđa da ako napadne Turke u Šapcu, prednost će biti na njihovoj strani, jer su mogućnosti za njihovu odbranu znatno veće. Zato je nastojao da izazove Sulejman-pašu Skopljaka na odlučan boj u mestu koje ustanicima više odgovara. U tu svrhu, 26. jula ili 8. avgusta 1806. godine krenuo je svu ustaničku vojsku sa Beljina preko Predvorice, Trbušca i Žabara. Bojeći se da u toku marša ne dođe do borbe u susretu sa brojno nadmoćnijom turskom bosanskom vojskom, Karađorđe se kretao vrlo oprezno i prikriveno. Napred je išao Karađorđe sa starešinama, za njim konjica, pa brojna pešadija u belim gaćama i kratkim gunjcima, sa jataganima za pojasom i dugim puškama o ramenu. Začelje kolone su činili starci i golobradi mladići sa ašovima, lopatama, budacima i sekirama.
U selu Trbušcu, pored puta ispod starih hrastova (postoje i danas), vojska se postrojila u karu. Tu je pop Pantelija iz Urovaca (onaj isti koji je u Krniću uhvatio onog starog Turčina što je na prevaru ubio Janka Katića) pod vedrim nebom, s drvenim krstom u ruci, zakleo vojsku, blagosiljao oružje i očitao opelo za one koji će u narednom boju poginuti.
Za podizanje šanca naredio je Karađorđe da svaki vojnik, pešak i konjanik nađe usput po jedan proštac kojeg puška ne može probiti, pa je i sam dao primer vojnicima ponevši lično jedan proštac koji je usput našao između sela Žabara i Jelenče, gde je kolona udarila na jednu zagradu. O tome Karađorđev buljubaša Petar Jokić kaže: "Idući udarismo na jednu zagradu. Gospodar stade, jedan seiz siđe, iščupa jedan proštac i dade ga Gospodaru, a druga dva iščupa i stavi na rame. Gospodar ovaj uze na rame i pođe dalje. Druge starešine i sva vojska videći šta uradi Gospodar, brže svaki skoči te uze ko dva, a ko tri prošca i ponesemo." To kolje je poslužilo za gradnju čuvenog mišarskog šanca.
U jednom trenutku Karađorđe je naredio Petru Jokiću i Lazaru Mutapu da uzmu nekoliko konjanika, odjašu napred i vide da li su Turci u blizini. Izvidnica je uskoro izbila na istorijsko mišarsko polje. Tu su začuli neke pucnje. Ubrzo su u blizini Save opazili krdo turskih konja na paši. Oko njih, po travi, bezbrižni Turci su gađali iz kubura bundeve. Ustanici su ih napali, razbili, neke zarobili i konje prikupili. Od zarobljenika Karađorđe je saznao da se ispred njih nalazi jedno tursko predstražarsko odeljenje kapetana Vidajića iz Zvornika, a da su glavne turske snage u šabačkom polju. Karađorđe izda naređenje Jokiću da protera Turke sa mišarskog polja i da ispred sebe isture obezbeđenja prema šumi i prema Savi i da ga u slučaju nailaska njihovih većih snaga blagovremeno obavesti.
Karađorđe zatim okupi starešine i saopšti im da je odlučio da ovde sačeka Turke i nametne im odlučujuću borbu. "Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao." Očito je mislio na borbu na Jelenči, koja se odigrala početkom 1806. godine." Ako Turci hoće prema Beogradu, moraju proći ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine."
Pošto starešine prihvatiše Karađorđevu odluku, pristupilo se kopanju šanca. Izabran je najpogodniji prostor od oko 600 koraka od ivice platoa. Na širokoj zaravni brega Karađorđe koracima odmeri zemljište, starešine udariše kočiće, a seljaci sa budacima i ašovima počeše da kopaju. Vojnici odložiše oružje, pa se i oni latiše kopanja, te se ubrzo ukaza oblik četvorougaonog šanca sa jednom ugnutom stranom. Bilo je to 27. jula ili 9. avgusta 1806. godine. Bila je velika suša. Kiše odavno nisu pale. Zemlja je bila tvrda i ispucala. Za kopanje šanca po velikoj sparini bilo je potrebno dosta rada. Šanac je građen veoma brižljivo i po svim pravilima ondašnje fortifikacije. Očito je da je u njegovu izgradnju Karađorđe uneo svoje iskustvo stečeno za vreme službe u austrijskom frajkoru. Visok grudobran opervažen je visokim zašiljenim koljem (palisadama), a svuda oko njega iskopan je dubok rov. Iznutra je grudobran obložen lesama i pletarima šiblja, a mesta za borce — banketi, uz njega toliko široki, da su vojnici mogli da stoje u dva reda. Na svakom uglu su bili podignuti bastioni sa zemljanim tabljama (postoljima) za topove. Na istočnoj strani su postavljeni teški topovi: krnja i šibanja, a na severozapadnoj haubica. Ispred grudobrana s polja iskopane su zaseke i kurjačke jame pokrivene divljom vinovom lozom kojima su se Srbi naročito dobro koristili.
Na južnoj strani izvan šanca iskopani su bunari za snabdevanje vojske vodom. U šancu je iskopano i dobro obezbeđeno skladište za municiju, a ispred strelaca u grudobranu izgrađene su niše za fišeke. Sa južne strane izgrađene su široke vratnice za ulaz u šanac, a prema polju ispred šanca kapija za ispad pešadije i konjice u toku boja. Šanac je mogao da primi mešovitu posadu do 7000 ljudi. Zbog ovako izgrađenog šanca, neki vojni istoričari tretiraju Karađorđa kao prvog srpskog inženjerca. Šanac je u obimu imao 600 hvati1.
Dok šanac još nije bio gotov (29. jula ili 11. avgusta 1806. godine), izađoše Turci iz logora oko Šapca, priđoše Mišaru i napadoše Srbe. Dve grupe su jurišale i obe su uz gubitke odbijene, pa su se razbijeni vratili u svoj logor sa saznanjem gde su se ustanici utvrdili.
Kada je šanac uglavnom dovršen, Karađorđe naredi da se seljaci — kopači sklone kod stare crkve sela Orida gde je urađeno previjalište za ranjenike, sa četiri starca vidara.
Napravljena su i nosila od motaka i seljačkih ponjava i određeni mladići koji će prenositi ranjenike. U šumi, kod izvora Slatine, postavljeni su kazani za kuvanje jela za borce.
Karađorđe je naredio da se u susednim selima otkupljuje stoka, brašno i druge namirnice za ishranu vojske, kao i po pola litra rakije za svakog vojnika. Predveče se iza šanca zapušiše brojni kazani. Hleb se mesio i pekao u susednim selima. Radilo se bez odmora. Seoski knezovi, staro i mlado, imali su pune ruke posla.
Do plana odbrane došlo se kroz neku vrstu savetovanja Karađorđa sa vojvodama. Neki podaci govore da je Ratni savet održan 31. jula, odnosno 12. avgusta 1806. godine. Tim povodom poznati slikar Milić Stanković, od Mačve, ovaj Savet je ovekovečio svojom slikom, koja se danas nalazi u Memorijalnom muzeju na Mišaru.
Plan bitke i raspored ustaničkih snaga bio je sledeći: Karađorđe i Milan Obrenović imali su ostati sa pešadijom i artiljerijom u šancu i prihvatiti frontalnu borbu sa glavninom carske vojske: konjanici pod komandom pop Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, kao spoljna rezerva, da se smeste privremeno u šumu između Jelenče i Žabara, i da na ugovoren znak (dva uzastopna pucnja topa) izvrše juriš u desni bok i pozadinu borbenog poretka turske vojske koja bude napadala šanac. Sa konjicom su i knez Sima Marković, Lazar Mutap i Petar Jokić, dok je ukupno konjanika bilo 1500 do 2000.
Bilo je i drugih predloga. Tako Petar Jokić navodi da su Milan (Obrenović) i Jakov (Nenadović) predlagali da bi bilo bolje da Gospodar sam izađe s konjanicima, a oni da ostanu u šancu; jer vele oni: "Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio."
— Ne, ne braćo, reći će opet Gospodar: ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem sve će se ovde poplašiti misleći da sam ja izmakao.
Sem toga, možda je ovakav plan i raspored ustaničkih snaga rezultat i činjenice što je Karađorđe najviše voleo da se bori kao pešak.
Tom prilikom bi za pojasom imao dve kubure i jatagan, a o bedrima sablju. Na tri koraka za njim jedan momak mu je nosio pušku. U plan odbrane ulazilo je i Karađorđevo naređenje, izdato borcima u šancu neposredno pred bitku, da niko ne sme ispaliti nijedan metak nasumce. Municija se nije smela trošiti uzalud. Pod smrtnom pretnjom bilo je zabranjeno pojedinačno pucanje dok Karađorđe ne da znak za to, a to je bio pucanj Karađorđeve "krdžalinke" (duta puška).
Da pogledamo sada kakvo je bilo stanje u turskom taboru. Čuvši da je Karađorđe potisnuo njegovu vojsku i sa mišarskog polja i da se tamo utvrđuje, Sulejman-paša Skopljak, odvažan, smeo i hrabar ratnik, prekaljen u mnogim bojevima i u koga je Porta polagala velike nade, sazvao je sve glavne starešine koji su se tu zatekli, u konak šabačke tvrđave. Pošto ih je obavestio o kretanju ustaničke vojske i glasovima koji su se širili po Evropi da ih Srbi potiskuju prema Šapcu, i istakao da se takva sramota više ne sme pustiti, rekao im je da je odlučio da sutra izjutra svom snagama krenu na Đaure i njihovim glavama okiti Šabac i Beograd. Međutim, uplašeni vestima o veličini i snazi Karađorđeve vojske, starešine zamoliše Sulejman-pašu da se ne vrši napad dok se dobro ne izvide ustanički položaji i prikupi još vojske iz Bosne. Sulejman-paša se pokolebao, iako je imao nekoliko puta brojniju vojsku od Karađorđa. Odložio je napad i naredio da se kroz šume pošalju izviđači prema ustaničkom položaju. Istovremeno je poslao grupu konjanika bosanskom veziru Hozrev-Mehmed-paši u Travnik sa pismom u kome mu je prikazao kritičnu situaciju pod Šapcem. Zatražio je hitno pojačanje bez kojeg se ne može probiti ka Beogradu i raju umiriti, a ni opstati u Šapcu. Kada je primio pismo, Hozrev-paša mu odmah uputi svoju rezervu od 2.000 vojnika i uputi poziv svim pravovernima u Bosni da odmah krenu na Drinu. U njemu je bilo sadržano i ovo:
"Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite... Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stignite... Danas je dan u kome treba pokazati stalnost versku, jer su naša verska braća u velikoj teskobi prema mnoštvu odmetnika." Sulejman-paša je doneo odluku da 13. avgusta udari na ustanike. Uvereni u svoju pobedu, Turci prirediše uveče pijanku i veselje i poručiše Austrijancima preko Save da sutradan budu na okupu i vide šta će uraditi sa nevernim Đaurima.
_______________
1 Jedan hvat iznosi 4 metra — turska mera 30
|
