Bogdan Đ. Sekendek — Mišarska bitka
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA II « Bune i ustanci • Balkanski ratovi « Bogdan Đ. Sekendek — Mišarska bitka
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Bogdan Đ. Sekendek — Mišarska bitka  (Pročitano 6192 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« poslato: Jun 25, 2013, 10:16:15 pm »

**

MIŠARSKA BITKA


KRATAK PREGLED ISTORIJE PRVOG SRPSKOG USTANKA

Uzroci Ustanka se nalaze u krizi turskog feudalnog uređenja i njegovog upravnog sistema, čiji je izraz dahijsko-janjičarska strahovlada u Beogradskom pašaluku. Seča knezova u januaru 1804. godine je neposredni povod ustanku. Ona ga je samo ubrzala kako Vuk Karadžić kaže: "Bilo je potrebno da neko na vidiku ubije Turčina da narod vidi, pa da se varnica ustanka rasplamsa."

Ustanak je počeo paljenjem hanova, likvidacijom i proterivanjem subaša i oslobađanjem sela. Najpre je to učinjeno u šumadijskim selima Sibnici, Raniloviću, Drlupi, gde su neorganizovani pobunjenici popalili janičarske hanove i magaze i dočepali se oružja.

Izborom Karađorđa za vožda Prvog srpskog ustanka na zboru u Orašcu 15. februara (na Sretenje) 1804. godine ustanak postaje masovniji i organizovaniji. Vrlo brzo je obuhvatio deset od dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Inače, narodni vođa u Prvom srpskom ustanku i glavni upravljač u oslobođenoj Srbiji, Karađorđe Petrović, je rođen u selu Viševcu u Šumadiji. Sin Petra i Marice, Đorđe je najpre bio čobanin pa hajduk. Zbog nekih ubistava 1787. godine prebegao je u Srem (tada u Austriji). Tamo je stupio u dobrovoljački odred (frajkor) sa kojim je učestvovao u Austro-turskom ratu 1788—1791. godine. Po povratku u Srbiju, nastanio se u Topoli i bavio se gajenjem stoke i trgovinom. U vreme seče knezova, uspeo je da se spase i odmetne od turske vlasti.

U početku je borba imala antidahijski karakter ali će uskoro prerasti u ustanak protiv turske vlasti kao njen prirodni nastavak. Na tom planu, prekretnicu predstavlja Bitka na Ivankovcu (6. avgusta 1805. godine) i kod Paraćina gde su ustanici porazili niškog Hafiz-pašu.

U 1806. godini ostvarene su dve velike pobede. Prva na Mišaru kod Šapca (13. avgusta), a druga na Deligradu. Obe su ostvarene pod neposrednom komandom Karađorđa. Posledice ovih pobeda bile su oslobađanje Beograda (krajem 1806. godine) i Šapca (25. januara 1807. godine), pa su tako ustanici zavladali celim Beogradskim pašalukom.

Godine 1807. dolazi do direktne vojne saradnje srpskih ustanika i ruske vojske. Zajedničkim snagama ostvarene su pobede na Štubiku i Malajnici (juna 1807. godine). No, Rusi su se tada nalazili i u ratu sa Napoleonom sa kojim su posle jednog svog poraza morali da zaključe mir u Tilzitu, po kojem je bila predviđena obustava neprijateljstva sa Turcima. Rusi su tada zaključili sa Turcima primirje u Sloboziji, ali za Srbe nisu ništa ugovorili što je izazvalo neraspoloženje i raskol među srpskim vojvodama. Pregovori Rusa sa Turcima trajali su skoro cele 1808. godine, ali kako nisu doveli ni do kakvih rezultata, rat je nastavljen. U međuvremenu su Turci Srbima nudili mir (kao na početku ustanka), ali su Srbi zaklučenje mira uslovili jemstvovanjem Rusije ili Austrije, što su Turci ovog puta odbili. Rat sa Turcima u 1809. godini bio je težak i pun neuspeha. Istina, srpska ustanička vojska pod Karađorđem, aprila 1809. godine pobedi Turke kod Sjenice i na Suhom dolu u Novopazarskom sandžaku, prilikom koje se sjedini sa nekim delovima crnogorske vojske. Međutim, zbog ustaničkog poraza na Čegru kod Niške Kamenice, Karađorđe je morao prekinuti ovu ofanzivnu akciju. Prekinuta je i ofanziva u Bosnu, koju su vodili knez Sima Marković i Luka Lazarević. Pošto su Turci zauzeli Sokobanju, Deligrad, Stalać i Požarevac, bio im je otvoren put za Kragujevac i Beograd, a akcija ruske vojske na Dunavu nije se tada uopšte osetila. Zato je Karađorđe hitao da zadrži Turke na Moravi. U velikoj panici mnogi su iz Beograda bežali u Austriju, a među njima je bio i ruski izaslanik Konstantin Radofinikin. Tek kada su Rusi avgusta 1809. godine prešli u glavni napad na Turke, bio je položaj Srba olakšan, jer su Turci glavninu svoje vojske morali prebaciti na ruski front.

U leto 1810. godine bude u Srbiju upućen jedan jak odred ruske vojske, i u saradnji sa srpskim ustanicima, odneli su nad Turcima dve velike pobede, kod Varvarina i Loznice (septembar — oktobar 1810. godine).

Početkom 1811. godine Rusi po molbi Srba uvedoše svoje stalne garnizone u Beograd, Šabac i Deligrad.

Za srpske ustanike 1811. i 1812. godina, uglavnom su protekle u miru, a i Rusi nisu vodili neke značajne akcije.

Na dalji tok i sudbinu ustanka imale su uticaj nove evropske političke prilike koje su 1812. godine nastale. Naime, Rusija pritešnjena akcijama saveza zaklučenog između Napoleona, Nemačke i Austrije i predosećajući Napoleonov pohod na Rusiju, bila je prinuđena da što hitnije prekine rat sa Turskom. Turska znajući da je položaj Rusije težak, a podbadana od Napoleona, odugovlačila je pregovore za mir u cilju da dođe da što povoljnijih uslova. Pregovori započeti još u oktobru 1811. godine završeni su Mirovnim ugovorom u Bukureštu 16. maja 1812. godine. Ovoga puta Rusija je ugovorom obuhvatila i Srbe. Osmom tačkom Bukureškog ugovora za Srbe je ugovoreno sledeće: da im Turci daju potpunu amnestiju; da utvrđenja, koja su Srbi u toku ustanka podigli, budu porušena i da se turski garnizoni vrate u gradove, da Turci Srbima daju samoupravu o kojoj će se naknadno dogovoriti sa Srbima.

Iako je osma tačka Bukureškog ugovora za Srbe predstavljala znatnu tekovinu koja je kasnije bila svestrano iskorišćena, u Srbiji nije rado prihvaćena, i Srbi nisu bili voljni da Turcima predaju gradove, ni da se sa njima pogađaju o svojoj samoupravi. Međutim, kada su Turci videli da Napoleon sve dublje prodire u Rusiju, oni zatražiše da se Srbi pokore i da se u Beogradskom pašaluku vrati stanje koje je bilo pre ustanka.

Na vest da Turci na srpskim granicama gomilaju vojsku sa tri strane, od Bosne, Niša i Vidina i da spremaju ofanzivu, srpske vojvode se pokazaše krajnje obeshrabreni i malaksali i nesložni. Odbivši Karađorđev plan odbrane u vidu gerilskog rata, nastojali su da svaki brani svoju nahiju. Pruženi otpor kod Negotina (hajduk Veljko), na Moravi (Karađorđe), na Lešnici, Loznici i Ravnju (poslednja odbrana ustanka) brzo je savladan. Ustanak je time vojnički slomljen. Kada su Turci pucnjavom topova oglasili zauzeće Beograda, Šapca i Smedereva, Karađorđe i većina glavnih vojvoda bili su već iza granice, pobegavši u Austriju i prepustivši narod svojoj sudbini (1813. godina).

U vremenima relativnog zatišja ustanici su radili na organizaciji državne uprave. Da pomenemo Praviteljstvujušči sovjet Serbski kao centralni organ vlasti, uz Karađorđa, magistrage koji su osnovani u skoro svim većim varošima radi obavljanja sudskih i ostalih pravnoadministrativnih poslova. Pored osnovnih škola, Dositej Obradović je u Beogradu 1808. godine osnovao Veliku školu, koja je preteča Beogradskog univerziteta.

Kada su u pitanju ekonomski odnosi, Prvi srpski ustanak je ukinuo neposrednu feudalnu eksploataciju i omogućio postepeni prelaz srpskog patrijarhalnog društva na nove građanske (kapitalističke) odnose u specifičnim uslovima društvenog i ekonomskog razvoja srpskog naroda. Odlaskom Turaka menjaju se odnosi u gradovima i selima. Vrši se pojačana socijalno-ekonomska diferencijacija uz izrastanje novih socijalnih slojeva, dok se norme običajnog prava zamenjuju građanskim propisima centralizovane nacionalne države. Ukinut je harač i glavnica, ali su na snazi ostali desetak i porez radi finansiranja borbe sa Turcima i izgradnje državnog aparata ustaničke Srbije. Ostao je kuluk kao neka vrsta opštenarodne radne obaveze i doprinosa za dalje vođenje rata. Seljak je morao da proizvodi više, pošto su odeća i hrana u vojsci padale na njegov trošak.

Za tragičan kraj Prvog srpskog ustanka može se navesti više razloga. Svakako da je osnovni uzrok bio taj što se Srbija našla sama u borbi sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Ovome treba verovatno dodati i gubljenje samopouzdanja, nespokojstvo i neverica u sopstvene snage koja je stalno jačala posle teških iskušenja 1809. godine. Izlazak na međunarodnu scenu i oslonac na jednu veliku silu, plaćeni su slabljenjem sopstvene borbenosti. Ipak, čini se da je najveće zlo ustanicima donela nesloga starešina i njihova međusobna trvenja. Izražene separatističke težnje pojedinih vojvoda i Karađorđeva sklonost ka neograničenoj vlasti i samovolji doveli su do ozbiljne unutrašnje borbe i slabljenja narodnog jedinstva. U takvoj atmosferi donete su kobne odluke u pogledu strategije plana odbrane. (Da se vojska izbaci na granice i brani cela teritorija.)

Međutim, bogata ratna iskustva stečena u ovom Ustanku bila su dragocena korist u kasnijim borbenim naporima, a osma tačka Bukureškog ugovora, koja je Turcima iznuđena zahvaljujući uspesima srpskog oružja, predstavljala je političko-pravnu tekovinu zahvaljujući kojoj je knez Miloš Obrenović mogao kasnije da počne svoju diplomatsku misiju.

Zato se Prvi i Drugi srpski ustanak istorijski procenjuju kao celina, kao srpska nacionalna revolucija u svom razvoju. Drugim rečima ona je prošla kroz dve etape, etapu Prvog ustanka (1804—1813) i etapu Drugog ustanka (1815—1830).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 25, 2013, 10:52:16 pm »

**

MIŠARSKA BITKA


Prethodni događaji

U proleće i leto 1806. godine zbili su se brojni događaji, koji su prethodili Boju na Mišaru i koji svedoče da se ova bitka u dužem periodu pripremala. Od maja, pa sve do avgusta 1806. godine, Turci su veoma često prelazili Drinu i upadali u Srbiju. Tako su Mačva i Podrinje bili stalno poprište borbi koje su prethodile čuvenom Boju na Mišaru. Iz tog perioda poznate su akcije ustanika kod Badovinaca, Crne Bare, Crnobarskog Salaša u Rožnju i Bratačiću. U to vreme padaju i pregovori koje su Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić jula 1806. godine vodili sa bosanskim vezirom i šest paša u turskom glavnom stanu preko Drine. Njihov domaćin je bio paša Sirčić iz Goražda. Ovi pregovori o miru nisu dali očekivane rezultate, ali kako sam prota Mateja kaže, oni su na taj način zadržali Turke dvadesetak dana i omogućili Karađorđu da odvoji nešto vojske sa Deligrada i Beograda i krene ka Kolubari. Njemu u susret je krenuo prota Mateja (sastali su se na Belom Brdu, predeo na Kolubari kod Ćelija i Lajkovca, gde je postojao prelaz preko reke). Tu je Prota obavestio Karađorđa o neuspelim pregovorima i veoma teškom stanju na čitavoj liniji fronta od Save do Rožnja. Malodušnost napaćenog naroda Mačve i Pocerine i njihovih nižih starešina doveli su do pada morala ustanika. Uz to su Turci pustili glas da ne idu da porobe Srbe, već samo da ih vrate caru i obezbede odgovarajuće carske dažbine. Zabeleženo je da su neke starešine odlazile u turske logore noseći im hranu i druge potrepštine. Tu je Karađorđe sa Protom razjasnio neka pitanja — neki su protu Mateju bili lažno optužili da snosi glavnu krivicu za loše pregovore sa Turcima i za predaju naroda Mačve i Pocerine. Tu je Karađorđe naredio da Prota, pismima po konjanicima, obavesti valjevske starešine o njegovom dolasku, te da skupe sve ljude koji mogu pušku nositi i da se nađu na Bratačiću ispred Hadži begovih šanaca. Pismo je sadržavalo i Karađorđevu pretnju da će on   poslati svoje ljude u sela i koga sposobnog za vojsku nađe kod kuće, onde će ga ubiti i na točak metnuti, a kuću zapaliti. Energičan nastup Karađorđa svakako je doprineo pobedi ustanika na Bratačiću, nad srebreničkim Hadži begom, koji pobeže ka Rožnju. Zatim je usledio dubok prodor turske vojske u dva kraka. Glavni pravac udara vodio je putem za Šabac vezir Sulejman-paša Skopljak (6. jula 1806. godine ušao je u Šabac). Sporednim pravcem preko šuma i sela nastupao je banjalučki Hasan-paša. Njega su u selu Mesarcima potukli Jakov Nenadović, pop Luka Lazarević i Janko Katić. Progoneći Turke ka Šapcu i Drini, oni su u selu Krniću naleteli na jednog starog Turčina, koji je na prevaru ubio jednog od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka, Janka Katića. (Inače, smatra se da je selo Mesarci dobilo ime po tome što se u njemu klala stoka za Karađorđeve ustanike na Mišaru).

Dok su se borbe vodile u Mesarcima i Krniću, glavnina turske vojske, pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, kretala se drumom ka Beogradu i stigla u selo Ušće u kome se kraj rečice Vukodraže zaustavila da prenoći. Tu je trebalo da se spoji sa vojskom Hasan-paše i da zajedno krenu za Beograd. Obavešteni o tome, srpski ustanici su napustili gonjenje Hasan-pašine vojske, vratili se u Beljin, gde su potisli vojsku bosanskog vezira Sulejman paše, koji odustaje od prodora ka Beogradu i vraća se na ranije položaje u šabačko polje.

Uskoro se u logoru kod Beljina okupila glavnina ustaničke vojske na čelu sa Karađorđem. Odatle je Karađorđe odlazio u Pocerinu, u sela Grušić, Desić, Miloševac, Dvorište. Tamo je smrću kaznio neke turske ulizice, a za pocerskog vojvodu imenovao mladog Miloša Stojićevića iz Velike Vranjske kod Šapca. Sređivanje prilika u Pocerini za ustanički pokret bilo je od posebnog značaja jer je na pomolu bila najveća bitka 1806. godine i jedna od najvećih u Prvom srpskom ustanku. Kada se sutradan Karađorđe povratio u beljinski logor, došao mu je Miloš Stojićević vodeći 200 konjanika i 400 pešaka. I dok je Karađorđe prikupljao ustaničku vojsku u centralni logor u Beljinu, Sulejman paša Skopljak je dovlačio nova pojačanja iz Bosne u Šabac.


Karađorđev plan odbrane i odnos snaga

Procenjujući nastalu situaciju posle povlačenja Sulejman paše Skopljaka od reke Vukodraže u Šabac, a saznavši da se velika turska vojska okuplja u Šapcu i oko njega, Karađorđe je morao doći do zaključka da Turci nemaju nameru da se u predstojećem sudaru sa ustanicima mnogo udaljuju od ovog grada iz koga su dobijali podršku i koji je mogao njihovoj vojsci poslužiti kao oslonac u slučaju neuspeha.

Bitan elemenat procene neprijatelja je svakako odnos snaga. Karađorđe je imao izveštaje da Sulejman-paša Skopljak raspolaže sa 40-50000 vojnika i da raspolaže velikim brojem topova sa dosta municije. Među njegovim komandantima su bili Hasan-paša Banjalučanin, Sinan-paša Sirčić iz Goražda, Vidajić kapetan od Zvornika, tridesetak turskih kapetana iz Bosne, među kojima su se isticali Kulin-kapetan i kapetan od Dervena.

U beljinskom logoru Karađorđe je prikupio ustaničku vojsku Šabačke i Valjevske nahije, Šumadince, Moravce, Gružane, Rudničane. Srpske snage su brojale 8500 do 9000 ustanika, od čega 7000 pešaka, a ostalo su bili konjanici. Od teškog naoružanja imali su tri topa i jednu haubicu. Ustanici su se ponosili već proslavljenim teškim topovima "krnjom" i "šibonjom". (Prvi je bio okrnjen u prethodnim bojevima, a drugi je veoma uspešno tukao-šibao kartečom). Zapovednik svih snaga bio je Karađorđe Petrović. Uz njega su bili jakov i prota Mateja Nenadović, Milan i Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Stojan Čupić, prota Nikola Smiljanić, knez Sima Marković, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Jovan Kursula, Cincar Janko i Marko, Milić Drinčić, Arsenije Loma, Miloš Stojićević - Pocerac, Miloje Petrović - Trnavac i drugi. Iskustvo je učilo Karađorđa da ako napadne Turke u Šapcu, prednost će biti na njihovoj strani, jer su mogućnosti za njihovu odbranu znatno veće. Zato je nastojao da izazove Sulejman-pašu Skopljaka na odlučan boj u mestu koje ustanicima više odgovara. U tu svrhu, 26. jula ili 8. avgusta 1806. godine krenuo je svu ustaničku vojsku sa Beljina preko Predvorice, Trbušca i Žabara. Bojeći se da u toku marša ne dođe do borbe u susretu sa brojno nadmoćnijom turskom bosanskom vojskom, Karađorđe se kretao vrlo oprezno i prikriveno. Napred je išao Karađorđe sa starešinama, za njim konjica, pa brojna pešadija u belim gaćama i kratkim gunjcima, sa jataganima za pojasom i dugim puškama o ramenu. Začelje kolone su činili starci i golobradi mladići sa ašovima, lopatama, budacima i sekirama.

U selu Trbušcu, pored puta ispod starih hrastova (postoje i danas), vojska se postrojila u karu. Tu je pop Pantelija iz Urovaca (onaj isti koji je u Krniću uhvatio onog starog Turčina što je na prevaru ubio Janka Katića) pod vedrim nebom, s drvenim krstom u ruci, zakleo vojsku, blagosiljao oružje i očitao opelo za one koji će u narednom boju poginuti.

Za podizanje šanca naredio je Karađorđe da svaki vojnik, pešak i konjanik nađe usput po jedan proštac kojeg puška ne može probiti, pa je i sam dao primer vojnicima ponevši lično jedan proštac koji je usput našao između sela Žabara i Jelenče, gde je kolona udarila na jednu zagradu. O tome Karađorđev buljubaša Petar Jokić kaže: "Idući udarismo na jednu zagradu. Gospodar stade, jedan seiz siđe, iščupa jedan proštac i dade ga Gospodaru, a druga dva iščupa i stavi na rame. Gospodar ovaj uze na rame i pođe dalje. Druge starešine i sva vojska videći šta uradi Gospodar, brže svaki skoči te uze ko dva, a ko tri prošca i ponesemo." To kolje je poslužilo za gradnju čuvenog mišarskog šanca.

U jednom trenutku Karađorđe je naredio Petru Jokiću i Lazaru Mutapu da uzmu nekoliko konjanika, odjašu napred i vide da li su Turci u blizini. Izvidnica je uskoro izbila na istorijsko mišarsko polje. Tu su začuli neke pucnje. Ubrzo su u blizini Save opazili krdo turskih konja na paši. Oko njih, po travi, bezbrižni Turci su gađali iz kubura bundeve. Ustanici su ih napali, razbili, neke zarobili i konje prikupili. Od zarobljenika Karađorđe je saznao da se ispred njih nalazi jedno tursko predstražarsko odeljenje kapetana Vidajića iz Zvornika, a da su glavne turske snage u šabačkom polju. Karađorđe izda naređenje Jokiću da protera Turke sa mišarskog polja i da ispred sebe isture obezbeđenja prema šumi i prema Savi i da ga u slučaju nailaska njihovih većih snaga blagovremeno obavesti.

Karađorđe zatim okupi starešine i saopšti im da je odlučio da ovde sačeka Turke i nametne im odlučujuću borbu. "Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao." Očito je mislio na borbu na Jelenči, koja se odigrala početkom 1806. godine." Ako Turci hoće prema Beogradu, moraju proći ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine."

Pošto starešine prihvatiše Karađorđevu odluku, pristupilo se kopanju šanca. Izabran je najpogodniji prostor od oko 600 koraka od ivice platoa. Na širokoj zaravni brega Karađorđe koracima odmeri zemljište, starešine udariše kočiće, a seljaci sa budacima i ašovima počeše da kopaju. Vojnici odložiše oružje, pa se i oni latiše kopanja, te se ubrzo ukaza oblik četvorougaonog šanca sa jednom ugnutom stranom. Bilo je to 27. jula ili 9. avgusta 1806. godine. Bila je velika suša. Kiše odavno nisu pale. Zemlja je bila tvrda i ispucala. Za kopanje šanca po velikoj sparini bilo je potrebno dosta rada. Šanac je građen veoma brižljivo i po svim pravilima ondašnje fortifikacije. Očito je da je u njegovu izgradnju Karađorđe uneo svoje iskustvo stečeno za vreme službe u austrijskom frajkoru. Visok grudobran opervažen je visokim zašiljenim koljem (palisadama), a svuda oko njega iskopan je dubok rov. Iznutra je grudobran obložen lesama i pletarima šiblja, a mesta za borce — banketi, uz njega toliko široki, da su vojnici mogli da stoje u dva reda. Na svakom uglu su bili podignuti bastioni sa zemljanim tabljama (postoljima) za topove. Na istočnoj strani su postavljeni teški topovi: krnja i šibanja, a na severozapadnoj haubica. Ispred grudobrana s polja iskopane su zaseke i kurjačke jame pokrivene divljom vinovom lozom kojima su se Srbi naročito dobro koristili.

Na južnoj strani izvan šanca iskopani su bunari za snabdevanje vojske vodom. U šancu je iskopano i dobro obezbeđeno skladište za municiju, a ispred strelaca u grudobranu izgrađene su niše za fišeke. Sa južne strane izgrađene su široke vratnice za ulaz u šanac, a prema polju ispred šanca kapija za ispad pešadije i konjice u toku boja. Šanac je mogao da primi mešovitu posadu do 7000 ljudi. Zbog ovako izgrađenog šanca, neki vojni istoričari tretiraju Karađorđa kao prvog srpskog inženjerca. Šanac je u obimu imao 600 hvati1.

Dok šanac još nije bio gotov (29. jula ili 11. avgusta 1806. godine), izađoše Turci iz logora oko Šapca, priđoše Mišaru i napadoše Srbe. Dve grupe su jurišale i obe su uz gubitke odbijene, pa su se razbijeni vratili u svoj logor sa saznanjem gde su se ustanici utvrdili.

Kada je šanac uglavnom dovršen, Karađorđe naredi da se seljaci — kopači sklone kod stare crkve sela Orida gde je urađeno previjalište za ranjenike, sa četiri starca vidara.

Napravljena su i nosila od motaka i seljačkih ponjava i određeni mladići koji će prenositi ranjenike. U šumi, kod izvora Slatine, postavljeni su kazani za kuvanje jela za borce.

Karađorđe je naredio da se u susednim selima otkupljuje stoka, brašno i druge namirnice za ishranu vojske, kao i po pola litra rakije za svakog vojnika. Predveče se iza šanca zapušiše brojni kazani. Hleb se mesio i pekao u susednim selima. Radilo se bez odmora. Seoski knezovi, staro i mlado, imali su pune ruke posla.

Do plana odbrane došlo se kroz neku vrstu savetovanja Karađorđa sa vojvodama. Neki podaci govore da je Ratni savet održan 31. jula, odnosno 12. avgusta 1806. godine. Tim povodom poznati slikar Milić Stanković, od Mačve, ovaj Savet je ovekovečio svojom slikom, koja se danas nalazi u Memorijalnom muzeju na Mišaru.

Plan bitke i raspored ustaničkih snaga bio je sledeći: Karađorđe i Milan Obrenović imali su ostati sa pešadijom i artiljerijom u šancu i prihvatiti frontalnu borbu sa glavninom carske vojske: konjanici pod komandom pop Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, kao spoljna rezerva, da se smeste privremeno u šumu između Jelenče i Žabara, i da na ugovoren znak (dva uzastopna pucnja topa) izvrše juriš u desni bok i pozadinu borbenog poretka turske vojske koja bude napadala šanac. Sa konjicom su i knez Sima Marković, Lazar Mutap i Petar Jokić, dok je ukupno konjanika bilo 1500 do 2000.

Bilo je i drugih predloga. Tako Petar Jokić navodi da su Milan (Obrenović) i Jakov (Nenadović) predlagali da bi bilo bolje da Gospodar sam izađe s konjanicima, a oni da ostanu u šancu; jer vele oni: "Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio."

— Ne, ne braćo, reći će opet Gospodar: ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem sve će se ovde poplašiti misleći da sam ja izmakao.

Sem toga, možda je ovakav plan i raspored ustaničkih snaga rezultat i činjenice što je Karađorđe najviše voleo da se bori kao pešak.

Tom prilikom bi za pojasom imao dve kubure i jatagan, a o bedrima sablju. Na tri koraka za njim jedan momak mu je nosio pušku. U plan odbrane ulazilo je i Karađorđevo naređenje, izdato borcima u šancu neposredno pred bitku, da niko ne sme ispaliti nijedan metak nasumce. Municija se nije smela trošiti uzalud. Pod smrtnom pretnjom bilo je zabranjeno pojedinačno pucanje dok Karađorđe ne da znak za to, a to je bio pucanj Karađorđeve "krdžalinke" (duta puška).

Da pogledamo sada kakvo je bilo stanje u turskom taboru. Čuvši da je Karađorđe potisnuo njegovu vojsku i sa mišarskog polja i da se tamo utvrđuje, Sulejman-paša Skopljak, odvažan, smeo i hrabar ratnik, prekaljen u mnogim bojevima i u koga je Porta polagala velike nade, sazvao je sve glavne starešine koji su se tu zatekli, u konak šabačke tvrđave. Pošto ih je obavestio o kretanju ustaničke vojske i glasovima koji su se širili po Evropi da ih Srbi potiskuju prema Šapcu, i istakao da se takva sramota više ne sme pustiti, rekao im je da je odlučio da sutra izjutra svom snagama krenu na Đaure i njihovim glavama okiti Šabac i Beograd. Međutim, uplašeni vestima o veličini i snazi Karađorđeve vojske, starešine zamoliše Sulejman-pašu da se ne vrši napad dok se dobro ne izvide ustanički položaji i prikupi još vojske iz Bosne. Sulejman-paša se pokolebao, iako je imao nekoliko puta brojniju vojsku od Karađorđa. Odložio je napad i naredio da se kroz šume pošalju izviđači prema ustaničkom položaju. Istovremeno je poslao grupu konjanika bosanskom veziru Hozrev-Mehmed-paši u Travnik sa pismom u kome mu je prikazao kritičnu situaciju pod Šapcem. Zatražio je hitno pojačanje bez kojeg se ne može probiti ka Beogradu i raju umiriti, a ni opstati u Šapcu. Kada je primio pismo, Hozrev-paša mu odmah uputi svoju rezervu od 2.000 vojnika i uputi poziv svim pravovernima u Bosni da odmah krenu na Drinu. U njemu je bilo sadržano i ovo:

"Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite... Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stignite... Danas je dan u kome treba pokazati stalnost versku, jer su naša verska braća u velikoj teskobi prema mnoštvu odmetnika." Sulejman-paša je doneo odluku da 13. avgusta udari na ustanike. Uvereni u svoju pobedu, Turci prirediše uveče pijanku i veselje i poručiše Austrijancima preko Save da sutradan budu na okupu i vide šta će uraditi sa nevernim Đaurima.

_______________

1 Jedan hvat iznosi 4 metra — turska mera 30
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 317



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 25, 2013, 11:54:12 pm »

**

Slučaj nediscipline

Karađorđe je od svojih ljudi preko Save doznao da će Turci na Srbe udariti 13. avgusta. "Sav Srem je sazvan od Turaka da vidi kako će vas Turci povezati i mimo Šapca proterati. Drž' se Đoko Petroviću." Taj tajni glasnik saopštio je u pismu i broj turske vojske, kakvo je naoružanje, gde su najslabija, a gde najjača mesta i savetuje Srbima šta treba da čine.

Trinaesti avgust 1806. godine bio je sunčan i vedar dan. Karađorđe je obilazio jedinice i davao poslednja uputstva i pojačavao pojedina mesta u šancu. U ruci je držao tanki štapić i njime je bez reči pokazivao starešinama i vojnicima gde ko treba da bude.

Najednom se od Šapca začulo udaranje doboša, pištanje zurli i grmljavina topova. Turska vojska je nastupala u svom uobičajenom borbenom poretku. Turci još nisu bili na domet srpskih pušaka kad odjednom u šancu odjeknu hitac. "Ko je to, po duši ga!" — ciknu Karađorđe. Zatim trže kuburu i priđe momku koji je njegovu naredbu prekršio i čija se puška još dimila. "Ne, Gospodaru!" — povikaše vojvode i pokazaše jataganima na lipu sa koje je padao turski osmatrač, koji je svojim belim jaglukom davao znak turskim tobdžijama da njihova đulad ne dopiru do srpskih utvrđenja. — "Sreća tvoja momče, što si ga tako lepo zgodio!" — reče Karađorđe vraćajući kuburu za silav. Na ovo su neki vojnici iz opkopa odgovorili: "Srećan znak i u dobar čas, Gospodaru!" — i sve se opet u srpskom šancu ućutalo. Mladić koji je smaknuo turskog osmatrača zvao se Tadija Crnoborac. Prema nekim podacima on se zvao Uroš i bio je veoma mlad.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: