Jasenovački sistem hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje...
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA IV « Ustaše — najveći srpski zlotvori « Jasenovački sistem hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje...
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jasenovački sistem hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje...  (Pročitano 6887 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Mart 29, 2013, 08:51:16 pm »

**
 
JASENOVAČKI SISTEM HRVATSKIH KONCENTRACIONALNIH LOGORA
ZA ISTREBLJENJE SRBA, JEVREJA I ROMA (1941—1945)

(Predavanje održano na srpskom jeziku u Torontu i Vaterlou početkom maja 2012,
u organizaciji časopisa "Ljudi govore" iz Toronta i Kosovskog zaveta iz Miltona)


Gospodine predsedavajući, časni oci, dame i gospodo, sestre i braćo, dragi prijatelji!
 
Veliki broj osoba, preživele žrtve, svedoci, naučnici, političari, sveštenici i mnogi ljudi dobre volje, govorili su i pisali o genocidu koji su počinili rimokatolička crkva i Hrvati, protiv Srba, Jevreja i Roma u toku Drugog svetskog rata, tako da je o tome veoma teško reći nešto sasvim novo.
 
Prema nalazu Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u jasenovačkom sistemu koncentracionih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma, Hrvati su ubili više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja. U taj broj uračunato je i više od 110.000 male dece. Ima li od ovih činjenica boljeg opisa zverstava koja su počinili Hrvati i njihovi rimokatolički sveštenici ičasne sestre? Može li se pružiti bolje objašnjenje ovih zločina protiv humanosti. Celokupno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj pretrpelo je genocid i istrebljenje. Rimokatolički sveštenici, časne sestre, a naročito Franjevački red uticali su u pripremi Hrvata da mrze i obuci da istrebe sve one koji nisu bili rimokatolici. Ja danas govorim kao sudski medicinski stručnjak koji je iskopavao masovne grobnice žrtava u Jasenovcu i u Donjoj Gradini još 1964. godine. Lekar sam po profesiji, ali sam takođe i običan čovek, jedan od onih koji je pretrpeo zverstva Hrvata, muslimana i Nemaca u toku Drugog svetskog rata. Već više od pola veka, još od početka moje profesionalne karijere, a naročito posle iskopavanja masovnih grobnica u Jasenovcu i na Donjoj Gradini 1964. godine, pokušavam da saopštim svetu istinu o neverovatno svirepom klanju nedužnih žrtava i o jezivim razmerama Hrvatskog i Muslimanskog genocida. Gubitak preko 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja, hladnokrvno ubijanje 110.000 male dece, mladih osoba, starih, nemoćnih, običnih ljudi, samo zatošto su bili, po rimokatoličkom shvatanju, i po shvatanju Hrvata, pogrešne vere, pogrešne etničke pripadnosti, pripadnosti pogrešnom narodu. Komunističke vlasti, koje su sarađivale sa hrvatskim ustaškim pokretom, pokušavale su da me ućutkaju i da spreče da se sazna istina o zločinima rimokatolika i Hrvata, da o tome niko u Jugoslaviji ne sazna, a sve to u ime politike "bratstva i jedinstva", kao i mirne koegzistencije žrtava terora i ubijanja i njihovih mućitelja i ubica. Izveštaj komisije sudskih antropologa koji su iskopavali masovne grobnice u Jasenovcu i na Donjoj Gradini, koji je podnet vlastima još 1964. godine, držan je u tajnosti duže od pola veka. Samo jedan deo tog izveštaja objavljen je tek 1992. godine. Čak i danas, posle takozvanih demokratskih promena u zemljama Balkana, posle uništenja i rascepljenja Jugoslavije, ništa se nije promenilo. Sada ima mnogo novih masovnih grobnica nevinih ljudi ubijenih u toku kriminalne agresije SAD i zemalja NATO-a, i ljude daleko više pogađaju ti novi grobovi, nego oni u kojima su sahranjene žrtve u Jasenovcu i na Donjoj Gradini. Čini mi se da se stanovništvo u bivsoj Jugoslaviji nalazi u stanju šoka, nakon što su preživeli sve te nove zločine SAD, NATO-a i Evropske unije, koji su se umešali u građanski rat u Jugoslaviji.

Rimokatolički i Hrvatski zločinci, koji su planirali, organizovali i sproveli zločine protiv humanosti i genocid protiv Srba, Jevreja i Roma u jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracioih logora za mučenje i istrebljenje, kao i sadašnji sledbencici tih zločinaca, stalno pokušavaju da smanje broj istrebljenih žrtava, misleći svojim zločinačkim mozgom, da je manji zločin ukoliko je ubijeno 70.000 namesto 700.000 žrtava. A zločin je isti ako je ubijeno samo jedno jedino nerođeno dete, iščupano iz utrobe majke. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, 2008. godine, zaključila je da je broj žrtava pobijenih u jasenovačkom logoru sledeći: preko 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja, među kojima je prema zaključku komisije iz 2010. godine bilo 110.000 dece, ispod 14 godina starosti. Masovne grobnice se nalaze još uvek na istom mestu. Ostaci skeleta žrtava nalaze se samo 120 santimetara ispod površine zemlje. Ko god želi može uvek izvršiti ponovno brojanje kostiju. Ali, niko nije u stanju da pobroji žrtve bačene u reku Savu, niti one spaljene u Pacilijevoj peći, niti one skuvane da bi se od njih pravio sapun...

Čini mi se da danas ima mnoogo onih, a bilo je dosta takvih i u prošlosti, koji se boje da saznaju istinu, jer bi ta istina mogla da izbaci na videlo njihove sebične i zločinačke namere i dela, njihove laži, njihove grehove, njihovu mržnju i strahove. Neki od njih, bar naizgled, podržavaju istraživanja na Donjoj Gradini i u Jasenovcu, ali su mnoge prepreke postavljene na putu istine. Oni čine sve što mogu da spreče nova istraživanja, jer žele da ostanu u dobrim odnosima sa sadašnjom vladom Hrvatske. U isto vreme Hrvatska i dalje sprovodi politiku genocida prema Srbima, koja se nimalo ne razlikuje od onoga što se zbivalo u Drugom svetskom ratu. Ovakva politika Hrvatske dovela je do iseljavanja milion Srba u toku proteklog građanskog rata. Morali su da pobegnu iz Hrvatske da bi spasli goli život, ostavljajući za sobom svu svoju imovinu. Istovremeno je predsednik Hrvatske javno izjavio da je zahvalan Bogu što njegova žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka. Sadašnja hrvatska država ne želi da se u kuće svojih predaka u Hrvatskoj vrati milion izbeglih Srba. To je rezultat namernog skrivanja istine o genocidu koji su Hrvati počinili u Jasenovačkim logorima. Mnoge knjige su napisane o stradanjima u jasenovačkim logorima, ali su skoro sve povučene iz biblioteka i uništene. Patnje i stradanja žrtava niko nije u stanju da opiše. Jedino se može zamisliti fizičko i mentalno mučenje žrtava pre i za vreme ubijanja. Rimokatoličke hrvatske i muslimanske ubice i dželati, gledali su da nanesu što više patnji žrtvama, jer su uživali u njihovim mukama. Koristili su razne metode za ubijanje. Sudsko-medicinsko istraživanje u Donjoj Gradini i Jasenovcu pronašlo je preko 40 načina na koje su žrtve ubijane. Dozvolite mi da pomenem samoneke od tih metoda ubijanja:

1. Ubijanje izgladnjavanjem žrtava. Ljudima je bila uskraćena hrana i voda za piće. Nesnosne patnje ovih žrtava opisali su mnogi preživeli logoraši koji su bili svedoci masovnog umiranja više desetina hiljada zatočenika, od kojih je bilo mnogo male dece. Neki od njih su uspevali da se održe u životu danima i nedeljama, ali su, na kraju, ipak umrli.

2. Smrt usled infekcije ili infestacije. Preživeli logoraši su opisali kako su žrtve umirale usled raznih infekcija ili infestacija posle gladovanja, kao i usled nedostatka bilo kakvih higijenskih uslova i lekova.

3. Posebna, veoma svirepa metoda ubijanja bilo je zakucavanje žrtava pomoću stolarskih klinova za drveće. Tako su ostavljani da lagano umiru, ponekad i više dana. U toku naših istraživanja našli smo stabla u kojima su još uvek stajali zakucani klinovi.

4. Ubadanje zašiljenim, oštrim predmetom, obično nožem. Veliki broj preživelih logoraša opisao je kako su ubice zabadale nož u telo žrtve, obično u grudni koš, ili su, pak, kako bi ih što više mučili ubadali u bilo koji deo trupa ili udova. Nož su koristili i da vade očne jabučice žrtava. Bilo je i mnogo žena kojima su ubadali nožem trbuh, ili bi im rasporili matericu, vadili dete, a zatim i njega nabadali na nož. U izvesnom broju slučajeva zasecali bi im dojke i nabijali im ruke u napravljene rane.

5. Postojala je i ogromna peć — tzv. Pacilijeva peć, u Jasenovcu. U usijano grotlo peći bacali su žive žrtve. Prilikom naših istraživanja, uspeli smo da nađemo samo ostatke spaljenih kostiju. Nikada niko neće moći da sazna broj žrtava koje su tako izgubile život.

6. Ubijanje mučenjem i teškim radom. Preživeli zatočenici opisali su kako su žrtve terane da teško rade, bez ikakve hrane ili vode. Tako iscrpljene ljude zakopavali su žive na mestu na kome su radili.

7. Preživeli su govorili kako su videli hiljade žrtava koje su žive bacali u vode Save, gde bi se udavili. Pojedine žrtve bi pre bacanja u reku, rasporili. Nije bilo moguće otkriti tragove ubijanja na pojedinim skeletnim ostacima, pa smo morali da se oslonimo na svedočenja preživelih logoraša, ili na fotogtrafije koje su napravile ubice, kao i na njihove izjave sudu, posle rata.

8. Hrvatska je bila jedina zemlja u svetu koja je imala koncentracioni logor za istrebljenje male dece. Decu su takođe podvrgavali mučenju na različite načine. Najsvirepije su bile rimokatoličke časne sestre, koje su radile u koncentracionom logoru za decu. Ukoliko bi se neko dete umokrilo ili ukakilo u toku noći, ili ukoliko bi plakalo, časne sestre bi ga ubijale. Dograbile bi ga za noge, zamahnule i razbijale im lobanju udarcem o zid.

9. Vešanje. Relativno mali broj zatočenika ubijan je vešanjem. Nađen je izvestan broj fotografija koje su snimile ubice, na kojima je prikazano vešanje žrtava.

10. Ubijanje vatrenim oružjem. Hrvatski koljači i ubice štedeli su municiju, te su retko pucali na žrtve. Prilikom naših istraživanja uspeli smo da otkrijemo izvestan broj masovnih grobnica u kojima su sahranjene žrtve ubijene iz vatrenog oružja.

11. Klanje žrtava. Ovu metodu hrvatske ubice su najčešće koristile. Za klanje su upotrebljavali obične noževe, ili naročito napravljene noževe zvane "srbosek", koji su bili srpastog oblika i koji su mogli da se vežu za podlakticu. Pomoću ovog noža ubica je mogao da zakolje zrtvu bez suvišnih pokreta ruke. Ovaj metod klanja često nije bio sasvim efikasan. Koljači koji su bili obučeni da kolju životinje, nisu imali iskustva s klanjem ljudi. Lako je bilo klati decu, jer njihov vratić nije bio tako otporan. Mnogo teže bilo je zaklati odraslu osobu. Bilo je više slučajeva kada bi koljač zasekao kožu, potkožno tkivo i otvorio grkljan žrtve, ali bi propustio da ošteti veće arterije. Izazvao bi tako znatno krvarenje iz površnih vena, ali žrtva ne bi odmah izdahnula. Tako sučesto još uvek žive žrtve bacali u masovnu grobnicu.

12. Razbijanje lobanje udarcem po glavi, polugom ili maljem. Ubice Hrvati udarali bi žrtve bili kakvom drvenom ili metalnom polugom ili maljem. Ukoliko bi udarac bio dovoljno snažan, lobanja bi prsla i nastupila bi momentalna smrt. Veoma često poluga bi skliznula po strani glave, povređujući meka tkiva, ali bez lomljenja lobanje. Takva žrtva bi izgubila svest i pala u jamu, no posle izvesnog vremena bi se budila i shvatila da se nalazi ispod gomile mrtvih tela koja ne može da odgurne. Tako bi lagano ponovo gubila svest i umirala. Bilo je i slučajeva da neubijene žrtve završe bliže površini jame. Oni su uspevali da se izvuku iz grobnice i da pobegnu. Najčešće sredstvo za ubijanje, koje su Hrvati koristili, bio je malj. Mnogo ređe su koristili čekić. Proučavajući lobanje nađene u masovnim grobnicama videli smo da je u najvećem broju slučajeva prelom bio s leve ili s desne strane lobanjem i to u temporalnom, parietotemporalnom ili parietoocipitalnom predelu. Retko bi nalazili prelome u čeonom predelu. Zahvaljujući svedočenju preživelih logoraša znamo da bi Hrvati vezivali po dve žrtve zajedno i tako ih dovodili do ivice rake.Tu bi jedan ubica udario maljem žrtvu po jednoj strani glave, dok bi drugi ubica udario maljem drugu žrtvu po drugoj strani glave. U većini slučajeva prelom lobanje je bio potpun, uključujući spoljašnji sloj kosti, sunđerasto tkivo i unutrašnji sloj kompaktne kosti. Polomljeni delovi kostiju bi se zarili u tkivo mozga i doveli do trenutne smrti. Bilo je i slučajeva kada nije došlo do dubokog lomljenja kostiju lobanje već samo do lomljenja spoljašnjeg dela kosti i eventualno sunđerastog sloja, ali bez povrede unutrašnjeg, kompaktnog sloja. Bilo je i slučajeva kada su zapažene samo pukotine na kostima lobanje. Do toga je dolazilo kada udarac maljem nije bio dovoljno jak, jer je ubica verovatno bio umoran, ili malj nije imao dovoljnu težinu. Pored toga, bilo je i lobanja otpornijih na udarac. Bilo je i slučajeva kada bi žrtva pomerala glavu, pa bi tako malj skliznuo sa strane. To su sve slučajevi u kojima smrt ne bi momentalno nastupila. Verovatno je dolazilo do unutrašnjeg krvarenja, koje je bilo lagano i trajalo dugo. Žrtva se obično budila iz nesvesti, s ogromnim bolom u glavi, ležeći pod ogromnom masom mrtvih tela, polako umirući bez mogućnosti da se izvuče iz grobnice. U velikom broju lobanja nađeni su ostaci mozgova koji su bili smanjeni, usled sušenja. Ostaci mozgova poslati su u Zavod za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Ljubljani. Nikada nisam uspeo da vidim njihov izveštaj.

Hrvati bi obično odvajali odrasle muškarce od žena i dece. Deca su mučena zajedno s njihovim majkama. Ostavljana su bez hrane i vode, na otvorenoj ledini, gde nije bilo mesta ni da se leži. Ostavljana su naga, na hladnoći, kiši ili snegu. Veliki broj dece preminuo bi u takvim uslovima. Jedan broj dece hrvatski koljači ubijali su kad god bi im to palo na pamet. Rimokatoličke časne sestre tu decu su obično uklanjale rastvorenom kaustičnom sodom. Jedan deo dece oduzet je majkama i poslat u poseban logor za istrebljenje male dece.

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu utvrdila je da su dva od svaka tri rimokatolička sveštenika, od kojih je većina pripadala franjevačkom redu, lično bili ubice, mučitelji ili predvodnici grupa koje su sprovodile ubijanja. Prema američkim izvorima, više od 1.400 rimokatoličkih sveštenika u Hrvatskoj bili su lično izvršioci ubistava. Rimokatolički biskupi i nadbiskupi, pa čak i papa Pije, ne samo da su znali za zverstva koja su činili njihovi sveštenici, već su pomagali ubice, davali im unapređenja i nagrade. Politika države Vatikana i rimokatoličke crkve bila je da se iskorene Srbi i ostali nekatolici Jevreji i Romi. Nijedan rimokatolički sveštenik nikada nije bio kažnjen čak ni za ubistva i silovanja male dece, za vađenje nerođene dece iz utroba majki, za silovanje devojčica, mladih žena, za mučenje žena koje bi bile skinute nage da bi ih perverzni sveštenici i drugi Hrvati mogli da gledaju. Životinjsko ponašanje rimokatoličkih časnih sestara prema maloj deci teško može da se razume. Imale su običaj da razbijaju glave deci udarcem o zid, da im otkidaju ruke ili noge i da ih dave golim rukama. Pomagale su pri klanju dece, trovale ih i ostavljale da umiru bez hrane vode...

Sve ovo što sam rekao može mnogima izgledati kao rezultat moje bolesene mašte, ili kao rezultat neke zločinačke namere da optužim Rimokatoličku crkvu Hrvatske za vršenje neverovatnih zločina. Zbog toga sam primoran da vam izložim izvestan broj svedočenja žrtava, koje su na neki način uspele da prežive, zatim izvestan broj svedočenja rimokatoličkih sveštenika koji su lično činili zločine mučeći žrtve i ubijajući ih, koji su sve to beležili u svojim dnevnicima, ili su priznavali prilikom suđenja posle Drugog svetskog rata. Trebalo bi mi mnogo sati ili dana i nedelja da iznesem sve do čega je uspela da dođe Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, pa ću zato da iznesem samo deo ovih svedočenja.

U svojoj knjizi "Srpska mladež sreza Perusić, žrtve genocida od 1941. do 1945." Dane Lastavica citira pismo oficira italijanske vojske, koji je rekao sledeće: "Šta su im učinili ovi nesretni Srbi? Da li je ljudski da se vade nerođena deca iz utroba majki, pa da se onda vešaju na zid s natpisom: Srpsko meso — jedan dinar kilogram. Ubili su očeve te dece, isterali su srpske majke s decom iz svojih kuća i domova, da bi odmah, Hrvati, uključujući i njihovu decu, pljačkali imovinu svojih suseda... Ti Hrvati otimali su malu decu iz zagrljaja majki i razbijali njihove glave o drveće i kamenje, da bi ih zatim bacili u jamu".

Dušan Bursać u svojoj knjizi "Anđeli u paklu" napisao je da su, na osnovu istraživanja, u 365 sela, u podnožju Kozare, Hrvati ubili 23.858 dece starosti od jednog dana do 14 godina. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, ubijeno je 73.360 dece. Isti ovaj autor u svojoj knjizi o hrvatskom genocidu protiv Srba, na 26. strani, piše kako su rimokatoličke časne sestre trovale srpsku decu.

Jedna druga žrtva hrvatskog terora, koja je posmatrala kada su joj poklali celu višečlanu porodicu, a koja je uspela da preživi, gospođa Zorka Delić-Skiba, dala je užasan opis svega što je preživela. Nju je vukla za kosu rimokatolička časna sestra, koja je pokušavala da istakne njen vrat, da bi je ubica Hrvat lakše zaklao. Ona ga je, međutim, gledala direktno u oči, pa on nije uspeo da završi klanje. Samo ju je zasekao i bacio u masovnu grobnicu. Ona je opisala taj događaj u svojoj knjizi "Spasle me umiljate oči". Na četvrtoj Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu, gospođa Zorka Delić-Skiba pokazala je auditorijumu ožiljak na vratu.
 
Nedavno se pojavio izvestan broj žrtava kojima su Hrvati odsekli tri prsta desne ruke da ne bi mogli da se krste na pravoslavni način. Pokazali su svoje osakaćene ruke. Egon Berger, u svom svedočenju "Za buduće generacije da se sećaju", napisao je sledeće: "U toku leta, 1942. godine, svaki dan, ljudi, žene i deca, prevoženi su u Gradinu, da bi bili pobijeni. Tada je 45.000 Roma izgubilo život. U toku 1942. godine, više stotina hiljada nevinih ljudi pobijeno je u Gradini... Srpska, jevrejska i romska deca dovođena su iz 1107 mesta da bi bila ubijena u Jasenovcu."

U svojoj knjizi "Iskorenjeno porodično stablo Danonovih", Cadik Danon, koji je lično bio svedok mučenja i klanja žena i dece, napisao je: "Otimali su decu od majki na najgrublji mogući način. Vriska dece i majki bila je užasna... Decu su dovodili do ivice masovne grobnice. Ubica bi hvatao jedno po jedno dete i razbijao mu glavu čekićem, a zatim bacao telo u raku". Sve to je on (Danon), zajedno s drugim zatočenicima posmatrao s rastojanja od oko 30 metara.
 
U knjizi "Najveći zločini današnjice", dr Dragoslav Stijaković, na više od 500 stranica opisuje zločine Hrvata i muslimana, navodeći imena mučitelja, ubica, siledžija, kao i imena žrtava i mesta gde su žrtve sahranjene. Najužasniji je opis klanja trudnih žena, iz čijih su utroba vađena nerođena deca, koja su takođe klana. Isto tako užasni su i opisi silovanja devojčica, učenica iz škola i mladih žena. Sve te zločine su činili obični ljudi Hrvati i muslimani.
 
Radomir Bulatović, u knjizi "Koncentracioni logor Jasenovac" daje jasnu sliku klanja dece stare od šest meseci do šest godina, koju bi sekli napola, u Vranogorsku 30. avgusta, 1941. godine. On je takođe bio svedok kada su 1941. godine pokupili 700 jevrejske dece iz Osjeka i poslali ih za Aušvic. Klanje dece u Sisku vršeno je od 3. avgusta 1942. godine i trajalo je do 8. januara 1943. godine.
 
Knjiga "Nezavisna država Hrvatska" Vase Kazimirovića, navodi izvestan broj komentara u izveštajima nemačkih oficira. Na primer, kapetan Glez fon Horsteno, 14. juna 1941. godine napisao je: "Na životinjski način oni su ubijali čak i novorođenu decu... Mnoga deca i žene ležali su na golom kamenju... Skeleti... Komandant logora bio je svirepa životinja… Silovali su žene, mučili ih i ubijali na kraju."

J. Vust (J.Wuescht), u svojoj knjizi Jugoslavien und das dritte reich, napisao je da su Hrvati ubili 11.194 dece ispod 14 godina starosti u području Kozare... u Šušnjaru su Hrvati zatvorili u jednu kolibu dvadesetoro dece i žive ih spalili. 14 septembra 1941. i 4. avgusta 1941. godine, Hrvati su silovali devojčice, terajući njihove majke da to gledaju..."

Pišući o zločinima Hrvata, Dušan Babić je opisao da je peti logor u Jasenovcu služio za istrebljenje male dece, i u njemu su deca bila podeljena na četri grupe. U prvoj grupi su bila novorođena deca do jedne godine starosti, u drugoj grupi su se nalazila deca od jedne do četri godine, u trećoj grupi bila su deca starija od četri godine, a u četvrtoj ona obolela i iznemogla. Procenjeno je da je više od 75.000 dece izgubilo život u tom logoru.
 
Nedavno, hrvatski pisac Đuro Zatezalo, objavio je veoma značajnu knjigu. U njoj je napisao sledeće: "Hrvatska ustaška država, sve njene agencije, od organizacija ustaša, političkih, vojnih i policijskih organa do državne administracije, sudskih vlasti i drugih organa, vršili su organizovani genocid. Srbe i Jevreje su dovodili uz pomoć državne vojske i policije, kao i organa partije na vlasti da bi bili ubijeni."

Zatočenje i uništavanje ljudi u koncentracionim logorima, daleko pre nego što je država "legalizovala" taj sistem uništenja, 25. novembra 1941. god. Ljude, žene i decu, hvatali su u njihovim domovima, na poljima, na radnim mestima, u crkvama, na sahranama, po školama, na ekskurzijama, pa su ih sve mučili i ubijali na najzverskiji mogući način, samo zato sto su bili druge vere ili narodnosti. Istovremeno su vođe Komunističke partije govorile da "ti zločini vređaju osećanja hrvatskog naroda i podstiču mržnju između bratskog srpskog i hrvatskog naroda..." Tako, na primer, kada su članovi Propagandnog odelenja Komunističke partije u Karlovcu napisali članak o masakrima Srba, izvedeni su pred partizanski Preki sud, osuđeni na smrt i pogubljeni 13. i 14. jula 1941. god. Značajnu ulogu u širenju ustaštva i jačanju organizacije ustaša imala je rimokatolička crkva, a naročito "Katolička akcija" kao i organizacije "krstaša"... Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, 28. aprila 1941. godine, razaslao je cirkular u kome pozdravlja uspostavljanje Nezavisne države Hrvatske, i to ne samo kao sin hrvatskog naroda već i kao predstavnik rimokatoličke crkve... "Hrvatska mora da pretstavlja čist životni prostor samo za Hrvate. Srbe i Jevreje treba istrebiti jer su oni najveći neprijatelji hrvatskog naroda, pa za njih nema mesta u Hrvatskoj."

Prema američkim izvorima, više od 1400 rimokatoličkih sveštenika i časnih sestara lično je ubijalo, klalo, trovalo, mučilo i nasilno pokrštavalo u katolicizam Srbe, Jevreje i Rome. Dr Milan Bulajić, sada pokojni, prvi koordinator Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu prikupio je imena 1171 rimokatiličkog sveštenika, koji je lično ubijao.
 
Uopšte nije moguće navesti ovde sve one zločince koji su vršili ubijanja. Pomenuću zato samo nekoliko imena: fra Dragutin Kukolj; fra Nikola Masić; fra Josip Bujanović tzv. pop Jole; fra Mihovil Marber; fra Stjepan Gabrić; fra Krsto Jelinić; fra Ljubo Magas; fra Vladimir Stuparić; fra Josip Banić; fra Grga Starčević, i još preko 1100 drugih katoličkih sveštenika.
 
Dr Nikola Nikolić, lekar, Hrvat, i zatočenik jasenovačkog logora, u svojoj knjizi "Jasenovački logor" opisao je mnoge zločine franjevca Tomislava ili Vjekoslava Filipovića ili Majstorovića, koji je obučen u odeždu katoličkog sveštenika svojom rukom klao malu decu. I fratar dr Srećko Perić je, stojeći na oltaru svoje crkve, govorio: "Hrvati, idite i pokoljite sve Srbe, ali prvo ubijte moju rođenu sestru, koja se udala za Srbina. Kada završite klanje, vratite se u crkvu i svi će vam gresi biti oprošteni". Toga dana 20. avgusta 1941 god. više od 5000 Srba je izgubilo život. Fratar Petar Berković, u svešteničkoj odeždi, ubijao je Srbe revolverom. U pismu koje je poslao jednom ministru u vladi Hrvatske, koje je nađeno posle svršetka rata, opisao je detaljno zločine koje je izvršio.
 
Italijanske novine "Il Tempo", 1. maja 1941, objavile su da je fratar Simić došao kod italijanskog generala, komandanta divizije Sisari, i rekao mu da ga je vlada Hrvatske ovlastila da preuzme građansku upravu. Rekao je da mu je najvažniji zadatak da pobije sve Srbe, i to što brže. Takođe je rekao da je dobio identičan nalog od Rimokatoličke crkve iz Rima.

Veliki broj rimokatoličkih sveštenika, u seksualnom pogledu, bio je perverzan. Uživali su da skidaju žene gole, da ih gledaju, da ih muče, da ih siluju, a potom da ih ubijaju. Neki od njih su silovali čak i male devojčice i učenice iz škola, pa su ih potom ubijali. Silovali su žene i primoravali ih da posmatraju silovanje spostvenih ćerki. Ovo je zabeleženo 4. avgusta 1941. godine.

Dane Lastavica, takođe opisuje silovanje devojčica, dok su njihove majke morale to da gledaju. Za vreme saslušanja na sudu, po svršetku rata, fratar Jozo Borovac priznao je da je primorao gospođu Stojanku Bulat da drži svoju trinaestogodišnju ćerku Milevu, dok ju je on silovao. Nadalje, rekao je da su učiteljicu, gospođu Stanu Arnaut, silovali njeni učenici Hrvati. Fratar Jozo Felinović je u svome dnevniku zapisivao imena žena koje su silovane, datume kada su silovane i imena Hrvata koji su ih silovali.
 
Dr Dragoslav Stijaković zapisao je da su životinjske zločine protiv Srba činili obični ljudi Hrvati, seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, činovnici, intelektualci itd, pa čak i njihova deca stara od osam do 10 godina. U Gospiću su, prema pisanju ovog autora, najsvirepiji bili učenici učiteljske škole. Redovno su primoravali devojke da se skinu nage tako da bi svako mogao da ih gleda. Potom su ih hrvatski vojnici silovali po želji. Nage devojke su primoravane da služe hrvatske vojnike. Silovane su čak i devojčice stare 10 do 15 godina. Sva silovanja su vršena javno, tako da je svako mogao da ih gleda. Dečaci su primoravani da siluju majke. Roditelji su primoravani da posmatraju silovanje ćerki.
 
Nije moguće izneti sva dokumenta i sve popise zločina običnih ljudi Hrvata i rimokatoličkih sveštenika, ali Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu čuva sva ta dokumenta. Naša je dužnost da istražujemo, da proučavamo i da govorimo istinu da bi sprečili sadašnje generacije Hrvata da ponovo, pod uticajem rimokatoličke crkve, mrze sve one koji ne pripadaju toj crkvi.
 
Moram da priznam da mi je jako teško sto sam bio primoran da vam kažem sve navedeno. Mislim da bih nadalje trebao da budem pozitivno orjentisan. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu insistira da se obave nova, sistematska i multidisciplinarna istraživanja ogromnog broja masovnih grobnica u Donjoj Gradini i Jasenovcu. Većinu predmeta i dokumenata koji su čuvani u Muzeju u Jasenovcu, Hrvati su uništili u toku poslednjeg građanskog rata. Novi muzej, koji je podigla Hrvatska, ne govori ni o ubicama ni o žrtvama. To je lažni prikaz hrvatskog genocida protiv Srba, Jevreja i Roma. Svi tragovi jasenovačkih logora su uklonjeni, pa je ceo prostor sada jedna prazna poljana. Treba podići novi muzej u Donjoj Gradini, u kome bi posetioci mogli da vide kakoje jasenovački logor izgledao. Izložba u muzeju treba da prikaže istinu i da privuče pažnju na stradanja Srba, Jevreja i Roma. Takođe se mora insistirati da Hrvatska država isplati kompenzaciju žrtvama i njihovim naslednicima. Poznato je da su Hrvati otimali od žrtava sve sto su one posedovale. Ogromna količina zlatnika, nakita, zlatnih zuba..., oteta od žrtava poslata je u Vatikan, da bi se platilo prebacivanje hrvatskih zločinaca u SAD i zemlje Latinske Amerike posle svršetka rata. Najveći deo toga zlata pripadao je Jevrejima i Romima. Udeo Srba je bio znatno manji, ali ipak značajan. Naša je dužnost da svakome kažemo istinu o zločinima genocida koji su počinili Hrvati.
 
Peta Međunarodna konferencija o Jasenovcu, održana prošle godine, po prvi put donela je Deklaraciju o genocidu Nezavsne države Hrvatske protiv Srba, Jevreja i Roma u toku Drugog svetskog rata. Deklaracija je napisana na osam jezika i već je razaslana u sve delove sveta.
 
Poznati filmski umetnik i producent, gospodin Spasoje Jovanović, upravo snima poludokumentarni film i seriju televizijskih emisija o Jasenovcu Do sada je već uspeo da snimi svedočenja velikog broja žrtava, koja će biti uključena u film. Potrebno mu je još 40.000 dolara da završi taj projekat.
 
U Donjoj Gradini će biti podignuta crkva s velikom kriptom za smeštaj ostataka skeleta koji su izbačeni na površinu grobnica. Gradnja će početi ovog meseca. Poznati arhitekta iz SAD, gospodin Oton Urban, upravo je završio planove za izgradnju crkve. On je pravoslavac, koji je već izgradio niz crkava u Srbiji i u SAD.

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, želela bi da okupi ljude spremne da pruže pomoć Fondu "Dr Milan Bulajić", za istraživanje genocida, iz Beograda. Njima je potrebna pomoć za ostvarivanje svih projekata.
 
Najlepše vam zahvaljujem na strpljenju i pažnji.

Srboljub Živanović
London
 
Prof dr Srboljub Živanović, predsednik Međunarodne komisije  za istinu o Jasenovcu i predsednik Fonda "Dr Milan Bulajić" za istraživanje genocida, Beograd.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: