Dragić Joksimović (1893—1951) branilac đenerala Draže Mihailovića
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Prećutana istorija « Dragić Joksimović (1893—1951) branilac đenerala Draže Mihailovića
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragić Joksimović (1893—1951) branilac đenerala Draže Mihailovića  (Pročitano 12896 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 27, 2012, 12:58:25 am »

*




DRAGIĆ JOKSIMOVIĆ
(Bačina, 18.07.1893 — Sremska Mitrovica, 01.08.1951)

Dragić Joksimović je bio srpski političar i advokat, najpoznatiji kao branilac genarala Dragoljuba Mihailovića.


BIOGRAFIJA

Mladost i obrazovanje

Dragić Joksimović je rođem 18. jul 1893. u varošici Bačini u Temnićkom srezu u Moravskom okrugu, u skromnoj ali uglednoj porodici trgovca Milića Joksimovića.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a po završetku gimnazije u Kruševcu i Beogradu, upisao je Pravni fakultet 1912. u Beogradu, koji je završio po okončanju rata. Još kao student je bio član Samostalne radikalne stranke, a od osnivanja — Demokratske stranke.

Bio je predsednik Studentskog demokratskog kluba, saradnik časopisa Budućnost i urednik omladinskog lista Sloboda. Jedan od je osnivača i predvodnika Studentskog kluba demokrata na Beogradskom univerzitetu između dva svetska rata. Među svim studentima, Joksimović je bio jedan od najspretnijih i najboljih govornika, koji je svojoj logici i svom besedništvu davao daleko manju cenu, nego su mu je davali protivnici.

Nakon studija otišao je na stručno usavršavanje u Frankfurt (Nemačka), gde stiče zvanje doktora ekonomsko-finansijskih nauka.


Politička karijera

Od 1927. do 1928. bio je na mestu šefa kabineta Ministarstva trgovine i industrije, a potom kmet pravnik Beogradske opštine. Nakon toga otišao je u advokaturu, kojom će se uspešno baviti do kraja života i postati jedan od najboljih srpskih advokata svih vremena.

Više put biran za narodnog poslanika u narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Godine 1932. pokrenuo je Temnićki zbornik.


Demokratski poslanički klub

Avgusta 1945. godine postao je član privremene Narodne skupštine Jugoslavije, koja je nastala po sporazumu Tito-Šubašić. Tu je predvodi Demokratski poslanički klub, koji je u to vreme podneo niz predloga zakona u nameri da ublaži komunističku vlast. Najpoznatije inicijative su predlozi Zakona o slobodi od straha i Zakona o pravima građana kod vojnih sudova. Nakon što su njihove inicijative odbijene, Dragić je zajedno sa ostalim demokratskim poslanicima septembra 1945. napustio ovu skupštinu. Nakon toga pokreće list Demokratiju, koji je od osnivanja na meti progona a nakon 6 brojeva i zabranjen...

U njegovu čast se od 2002. godine, u rodnom mestu Bačini na dan njegovog rođenja održavaju Dani Dragića Joksimovića.


Deo teksta preuzet sa: Wikipedia
Fotografija preuzeta sa: Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 27, 2012, 01:16:35 am »

**

GLAVOSEČE GENERALOVE


ADVOKATI

Komunističko pravosuđe, samo je formalno priznavalo advokate, kako bi se svetu prikazalo da je tobože demokratski orijentisano i kako poštuje zakon i ljudska prava. Stoga je razumljivo da su i na procesu Draži Mihailoviću po službenoj dužnosti odredili dva beogradska branioca, advokate dr Dragića Joksimovića i Nikolu Đonovića.
 
Ipak, ovo suđenje, bilo je kobno za prvog branioca, dr Dragića Joksimovića, koji je "istupao" i povremeno "iskakao" iz svojih advokatskih okvira, želeći koliko-toliko da pomogne svom klijentu Draži Mihailoviću, tako da je odmah posle suđenja suđeno i njemu; osuđen je na vremensku kaznu i skončao je u komunističkoj robijašnici u Sremskoj Mitrovici.
 
Svoju odbranu platio je glavom, iako je za branioca bio postavljen od strane suda i advokatske komore.
 
U civilizovanom svetu se i najkrvoločnijim ubicama priznaje pravo na poslednju odbranu ili ljudsku milost; nažalost, to ne važi u komunističkim zemljama, gde se klasna ili partijska pravda, koja je pod jakobincima dostigla dno, povampirila pod sovjetskim terorizmom, a preko ovog i u svim komunističkim sudovima. Ne samo što niko nije smeo otvoriti usta protiv vladajuće dogme i kaste, već je to bilo zabranjeno i braniocima suda, makar ih taj sud i postavio. Tako je advokat Joksimović, umesto slave i priznanja koje bi mu donela odbrana generala, morao platiti glavom zbog svega nekoliko lapidarnih, slobodoumnih i ubojitih rečenica, koje su bile opravdane i tačne, umesne i potrebne. Naravno, po svom advokatskom kodeksu, njih nije smeo ni mogao prećutati nijedan častan u neustrašiv branilac, a najmanje Joksimović.
 
Svemoćni maršal Tito, 14. jula 1946, nekako baš u vreme Joksimovićeve odbrane na procesu generalu Mihailoviću, dakle dan uoči presude, na putu ka Jadranu, pred masom naroda, izjavio je:
 
— Taj advokat Joksimović brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naroda, kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija advokata Joksimovića već i drugih sličnih njemu. I oni se kriju iza demokratske maske. — Diktator Broz se direktno umešao u stvari pravde i suda, a to je bio dobar signal, da se obruše na generalovog branioca. Advokat Joksimović hteo je da postavi još nekoliko bitnih pitanja, na koja branilac ima pravo po svim zakonima sveta. Predsedavajući Vojnog veća, sudija Mika Đorđević, odbrusio je strogo: "Tužilac je okrivljenom Mihailoviću postavio dovoljno pitanja i nema više potrebe."
 
Dr Dragić Joksimović rođen je u Bačini, selu Pomoravlja, srezu Tamničkom, u čestitoj seljačkoj porodici, 18. juna 1893. godine. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1922, a doktorirao u Drezdenu u Frankfurtu na Majni.
 
Da li je Joksimoviću više stalo do slave ili da olakša teški krst mučeniku Draži, koga su izdali saveznici, pokopali neposlušni komandanti ili surovi tavtonski osvajači, osioni komunisti? Koliko je advokat Joksimović, inače verni skutonoša boginje pravde, bio spreman da zaštiti optuženog, a manje da izaziva svemoćne i neukrotive?
 
Ipak, najbolje je da se prezentira presuda:
 
— Dr Dragić Joksimović, krajem 1948, pa sve do juna 1949. godine, u stanu Milivoja Ivankovića, gde je često odlazio radi slušanja emisija stranih stanica i na drugim mestima, zajedno sa Ivankovićem, Savom Đorđevićem i dr Čedomirom Stankovićem, u prisustvu drugih lica, učestvovao je u političkim razgovorima, u kojima je lično tvrdio da će uskoro doći do rata, koji će se završiti pobedom imperijalističkih sila, a da će se postojeće državno uređenje u našoj zemlji uskoro izmeniti, Jugoslavija primaći imperijalističkom bloku, a na vlast povratiti bivše buržoaske stranke, te su sa drugim optuženima preuzeli zadatke da nabave statute bivših buržoaskih stranaka i tako pristupio pripremi za izradu novog statuta bivše Demokratske stranke.
 
Na osnovu dokaznog materijala dr Dragić Joksimović osuđuje se na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine i na kaznu gubitka građanskih prava, odlikovanja i penzije, u roku od godinu dana.
 
Sve u svemu, što po uobičajenoj komunističkoj praksi, za tadašnju opoziciju znači — vo vjeki vjekova.
 
S njim su osuđeni i svi takozvani saučesnici, njih petorica na broju: dr Milivoje Ivanković — lekar, Sava Đorđević — novinar, Čedomir Stanković — biolog, Fakrija Anđelković — advokatski pripravnik i Đorđe Anđelković — štampar. Za ista dela, na iste kazne, od jedne, dve i tri godine.
 
Celoj grupi nedostaje i porodična i profesionalna i društvena, pa čak i politička kohezija, što znači da su svih pet Joksimovićevih "saučesnika", najnevinije žrtve režimske propagande "da Joksimoviću slomije vrat" po svaku cenu. Dragić Joksimović i njegovi prijatelji poslati su na robiju, zato što je neki stari cilindar išao od glave do glave pa u presudi stoji:

"Bez sumnje, da je ovo bila šala, jer stavljanjem cilindra na glave ne postaje se predsednik vlade ili ministar, ali je ova šala bila jasan izraz želja i nastojanja optuženih..."
 
Posle pravosnažnosti presude, iz Beograda je transportovan u Belu Crkvu, a odatle u Požarevac. I najzad se obreo u kazamatu Sremske Mitrovice, u zloglasnoj ćeliji broj 8. Nekada davno, pre rata, u njoj su robijali doktor Maček i dr Dragoljub Jovanović. Kako u to vreme, međutim, nije bio izgrađen "Sing-sing" i kasnije "CZ", dr Joksimović je istražne torture preživeo u staroj Glavnjači. Na odredište, dakle, stigao je Dražin advokat 16. jula 1949, a život mu se ugasio posle 775 dugih i teških robijaških dana.
 
Ali mu je preostalo da izdrži još 290 dana kazne, tako da zemni ostaci pokojnikovi nisu predati njegovoj udovici, iz prostog razloga, "što doktorovo mrtvo telo mora odležati ostatak robije na mitrovačkom groblju".
 
U dvorištu robijašnice, kada su izneli zemne ostatke u nerendisanom sanduku, samo je pokoji zatvorenik skinuo kapu i krsteći se u tišini, ispratio ga do mesta upokojenja. Nešto kasnije, kada je posthumno "odležao robiju", prenete su mošti u njegovo rodno selo Bačinu. Po nalogu tadašnje vlasti, ovaj mučenik i perjanik pravde, u najvećoj tajnosti, uz prisustvo udovice i nekoliko najbližih rođaka, spušten je u porodičnu grobnicu.
 
Sudbina dr Dragića Joksimovića nije usamljena. Među hiljadama znanih i neznanih, sudbinu Dražinih branilaca doživeli su pod udarom istih zakona, između ostalih i crnogorski mitropolit Arsenije, asketski bosanski Varnava, mnoge demokrate Beograda i Srbije, ministri Kosta Kumanudi i Miša Trifunović, kao i prvaci od ugleda i moći dr Laza Marković i dr Toma Jančiković i na stotine raznih sudija i advokata, hiljade javnih radnika i časnih rabotnika, imućnih seljaka i uglednih domaćina.

Za merila ljudskih prava ili društvenih sistema i režima, nema sigurnije poluge od sudskih presuda. Svakako, to su najvernija ogledala i države i zakona i ciljeva i metoda.


Borivoje Marjanović

Deo teksta preuzet iz knjige: KAKO JE UHVAĆEN GENERAL DRAŽA autora Borivoja Marjanovića | Beoknjiga | Beograd, 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 27, 2012, 02:51:48 am »

*

POSLEDNJI RAPORT


... Advokat Dragić Joksimović pokušao je u dva navrata da transkript Istražne komisije Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću iz Njujorka uvrsti u sudski zapisnik. Odbijen je oba puta.

Jedan od najpoznatijih predratnih advokata, koji je više nego hrabro branio Mihailovića (mnogi advokati su odbili) ostao je uporan da se dovedu američki piloti. Četvrtog dana suđenja Joksimović je zvanično zatražio da dolete avijatičari iz SAD. Sudija Đorđević je to odbio.

— Za dokaz saradnje — odgovorio je sudija — ima toliko svedoka i dokumenata u Jugoslaviji, da je izlišno pozivati još i neke druge.

Nadovezao se i sam Mihailović rekavši da iako zna da bi iskazi američkih pilota išli u njegovu korist, slaže se sa sudom da bi "u načelu" bilo izlišno da stranci svedoče u njegovu korist. Advokat Joksimović, koji je posle procesa uhapšen i umro (neki kažu ubijen) u sremskomitrovačkoj kaznionici, tako je ostao jedini čovek koji je u Srbiji, u tih mesec i po dana, branio Dražu Mihailovića.

Komitet za pravedno suđenje 21. juna objavio je tekst koji je naknadno poslat Joksimoviću:

— Od srca vam zahvaljujemo za vaše napore da ubedite sud da nam dozvoli da svedočimo. Američko javno mnjenje ne može da razume da optuženi neće svedoke koji mogu mnogo da doprinesu njegovoj odbrani. Zahtevamo najozbiljnije da ponovo pokušate da ubedite sud i generala Mihailovića da prime naše iskaze. Predlažemo da podsetite sud na raniji čuveni slučaj prilikom bosanske aneksione krize 1908, kada su srpski narodni poslanici tražili i dobili dozvolu da svedoče pred bečkim sudom.

Kada je Joksimović ovo pokušao da pročita na sudu, predsednik ga je prekinuo, a publika je uzvikivala "svinjo", "izdajniče". Hrabri advokat nije ostao dužan, sudiji je skrenuo pažnju "da se više ponaša kao agitator koji s govornice harangira protiv Mihailovića, nego da se nalazi u sudkoj fotelji i predsedava".[...]


Piše: Veljko Lalić | Večernje novosti


* * *

PROFESIONALAC Joksimović nezgodnim pitanjima sludeo i sudiju i tužioce

U celo izrežirano suđenje Draži nikako se nije uklapao Joksimović koji je svojim nezgodnim pitanjima dovodio do očaja i sudiju i tužioce. Na zahtev Joksimovića da Draža kaže nešto o svojim zdravstvenim tegobama do kojih je došlo nakon hapšenja, tužilac Minić je skočio kao oparen, s konstatacijom da sam advokat pokušava okrivljenog da proglasi ludim?! Slično je bilo i kada je branilac postavio pitanje o okolnostima pod kojima je Draža uhvaćen, u čemu ga je onemogućio predsednik suda Mihailo Đorđević konstatacijom da sud to uopšte ne zanima. Kada je Joksimović tražio da Mihailović objasni prirodu borbe protiv partizana i karakter građanskog rata, ponovo je usledila intervencija predsednika suda zaključkom da je postavljeno komplikovano pitanje i da se njime okrivljeni samo zbunjuje?! Kada je Dragić postavljao pitanja o antifašističkoj borbi četnika, predsednik suda je dao kraći odmor zbog "umora optuženog", a kad je u nastavku Joksimović želeo da završi razgovor, oduzeta mu je reč. Tražio je advokat u više navrata i da se kao svedoci odbrane pozovu američki oficiri koji su bili u Mihailovićevom štabu 1944. godine, ali je tužilac Minić i to onemogućio: — Zar mogu svedoci iz inostranstva svedočiti i pobijati činjenice za koje postoji nekoliko stotina pismenih dokumenata? Zar mogu oni pobijati iskaze Mihailovićevih saradnika, kojima se nepobitno utvrđuje istina! (V. A.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 30, 2012, 11:30:55 pm »

*
SLUČAJ DR DRAGIĆA JOKSIMOVIĆA, ADVOKATA KOJI JE BRANIO DRAŽU MIHAILOVIĆA
 

NA ROBIJU ZBOG SLUŠANJA RADIJA

Dr Joksimović morao je da plati životom zbog svega nekoliko jezgrovitih rečenica koje su išle u prilog optuženom Draži Mihailoviću. Za njim su se kretale senke agenata, pratili su svaku njegovu stopu i svaku reč. On je to slutio, i zato oprezan bio, ne nadajući se da će mu i posete najboljih prijatelja, tokom krsnih slava i drugih verskih praznika, doći slobode i glave

(Preuzeto iz Glasnika Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš" iz Čikaga uz neophodna redakcijska skraćenja)

Dragić Joksimović, najviše poznat kao branilac Draže Mihailovića, morao je svoju odbranu platiti glavom, iako je za branioca postavljen od strane suda i Advokatske komore.

Reči o "besnim psima, koje treba motkama pretući, bez ikakvog suda, otrovnim zmijama i akrepima, koje treba zgaziti bez milosti, izdajicama svoga naroda i revolucije, koje treba smrviti", ne potiču samo od Višinskog, svemoćnog sovjetskog tužioca, u procesima istrebljenja negdašnjih komunističkih idola, tada već samo Staljinove opozicije, Trockog, Rikova, Zinovjeva, Buharina...

Mnogi čuveni advokati slavu su stekli braneći ljude i zločine, koje su sami osuđivali, ali ipak, po sili prava i ljudske savesti, iskreno tražili da umanje zlu sudbinu nesrećnika, delinkvenata, sanjalica, patologa ili izgubljenih duša, čije su im glave predate u ruke. Staro je pravno pravilo da se i najgorima ili najnesrećnijima mora dati prilika za svestranu odbranu, kako bi se lakšeg srca rastali i sa zemljom i sa slobodom, jer je "bolje osloboditi devedeset i devet krivaca, nego osuditi jednog nevinog".

Ako stvari tako stoje u civilizovanom svetu, gde se i najtežim grešnicima priznaje pravo na poslednju odbranu ili ljudsku milost, tako one ne stoje u komunističkim zemljama, gde se klasna ili partijska pravda, koja je pod jakobincima dotakla dno, povampirila se pod sovjetskim terorizmom, a preko ovog i u svim komunističkim tamnicama. Ne samo što niko nije smeo otvoriti usta protivu vladajuće dogme i kaste, već je to zabranjeno i braniocima na sudu, makar sud i postavio. Tako je dr Joksimović, mesto slave koju bi mu donela odbrana Draže Mihailovića morao platiti glavom zbog svega nekoliko jezgrovitih rečenica, koje su bile i tačne i potrebne. Njih nije smeo ni mogao prećutati nijedan častan i neustrašiv branilac, najmanje Joksimović.

Ko se borio, a ko "prevrtao karte po kafanama"

Neke od tih, naročito podvučenih, rečenica vezane su za svog izdatog štićenika i njegovu neospornu ulogu "gorskog cara", neke za režim i sistem, sa svima mistifikacijama i sračunatim dokazima, a neke i za državnog tužioca, koji je po kragujevačkim kafanama "prevrtao karte, kad je Mihailović spremao otpor sa Ravne Gore". U takvim iskricama ležala je Joksimovićeva glava. To je uostalom svima objasnio i svemoćni "maršal" Tito, 14. jula 1946, dakle tačno uoči Joksimovićeve odbrane i Mihailovićeve presude, koja je pala sutradan, 15. jula 1946.

Na Cetinju, na putu ka Jadranu, Tito je pred sakupljenim svetom izjavio:

"Taj advokat (Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto — kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija advokata Joksimovića, već i drugih sličnih njemu, koji se kriju iza demokratske maske", aludirajući i na Đonovića, takođe Dražinog branioca, na Cetinju i poznatog i uvek poštovanog.

Glavni povod ovog neobičnog diktatorovog mešanja u stvari pravde, savršeno poslušne, i to za vreme samog suđenja, bio je taj, što je smeli Joksimović tražio od suda: da svom štićeniku postavi nekoliko pitanja, na koja branilac ima prava po svima zakonima sveta. Mesto da pitanja dozvoli, predsednik suda je bezobzirno odbrusio:

"Tužilac je okrivljenom Mihailoviću dovoljno pitanja postavio", isključujući sva dalja, pa i braniočeva, za koje se inkvizitorska pravda mnogo ne interesuje.

Kako je u tom času, ozlojeđen takvim faraonsko-srednjovekovnim odgovorom, Joksimović raširio ruke od čuda, a Đonović se u znaku protesta digao sa svog mesta, prišao je branilačkom stolu američki saradnik "United Press" da pita o čemu se radi. Usled takvog gesta, dozvoljenog pred svim pravnim sudovima, novinara su izbacili napolje, iako je on sve do tada, na sramotu demokratske javnosti, pokazivao dosta volje da u boljoj svetlosti pokaže i tužioce i sudije.

Kuda diktatori upere prst tamo se okreću i strele. Zato su Joksimovićevi dani bili izbrojani. Za njim su se kretale senke žbira i agenata, pratili svaku njegovu stopu i svaku reč. On je to slutio, i zato oprezan bio, ne nadajući se da će mu i posete najboljih prijatelja, tokom krsnih slava ili drugih verskih praznika, doći i glave i slobode.

Komunisti su bili najgrlatiji

Ko je dr Joksimović bio do Dražinog procesa? Kakvu je to krivicu počinio i kakvu kaznu zaslužio?

Dr Dragić Joksimović rođen je u Bačini, mirnom i pitomom selu Pomoravlja, srezu temnićkom, u skromnoj i poštenoj seljačkoj porodici, dana 18. juna 1893. Sreli smo se kao studenti prava u Beogradu, leta 1919. Zajedno s Milanom Rajićem i nesrećnim Dragom Đonovićem, predvodio je klub studenata — demokrata na Beogradskom univerzitetu. Ovaj klub bio je brojno jači od radikalskog, ali s njim u vezi i korektnoj saradnji, sve dok je saradnje bilo između dve naše vodeće partije. Većinu studenata činili su neopredeljeni, dakle i ratnici, i razočarane patriote, i dobronamerni politički početnici. Komunista je bilo malo, iako su bili grlatiji od svih drugih. U svom besu na neopredeljene, koji su najčešće išli s demokratima, oni su nam dali ime "beskičmenjaci".

Komunistički klub predvodili su dva večita studenta, Miodrag Savković i Era Marković, obojica ubačeni agenti Uprave grada, koji nikad nijedan ispit nisu prešli.

Među svima studentima, Joksimović je bio jedan od najspretnijih i najboljih govornika, koji je svojoj logici i svom besedništvu davao daleko manju cenu, nego su mu je davali protivnici. Uvek staložen, bez ispada i praskanja, on je svima studentskim diskusijama davao umeren ton, putem sažetih i kratkih predloga, izbegavajući svaku dugu govoranciju, koje su nam u tim danima bile u krvi, naročito kad su u pitanju naša "blagodejanja" ili "akademske slobode".

Na Terazijama, protiv žandarmskih bajoneta

Jednom prilikom smo tražili da se, u glasovitoj povorci, prošetamo glavnom ulicom, protestujući protiv vlade i naše opšte sirotinje. Kad smo ispred sebe ugledali bajonete i nakostrešena žandarmska lica, Joksimović, inače loš pevač moga ranga, zapevao je "Bože pravde". U tom se času svi oštri bajoneti okrenuše ka nebu, nezgrapne noge lupnuše jedna o drugu, po izlokanoj drvenoj kaldrmi, a sve puške odleteše "o desno rame". Tako smo u međusobnom smehu i dobacivanjima prošli ispred Londona ka Slaviji i svom Studentskom domu, gde su nas hranili Amerikanci.

Drugom prilikom, za vreme druge Protićeve vlade, koji studente nije mnogo cenio, iako su mu među nama često bili i sin i kćerka, hteli smo da s Kalemegdana odemo u povorci do Kleriyesa i ispod Regentovih prozora uzviknemo tri puta "Ua", mesto Ura... i ništa više. Zašto? Čini mi se da to nismo znali ni tada, a kamoli danas, uvek u nekoj studentskoj maglovitosti i utopističkom zanosu, tražeći raj na zemlji, kojega na zemlji neće nikada biti. Joksimović predlaže da Regenta ostavimo na miru, ali da od vlade tražimo sve, što ni najbolja vlada, najbogatije države, ne bi nikada mogli dati. Rektor Jovan Cvijić, i razum, i savest, i duša, objašnjava nam:

"Ja sam republikanac (jer tako se osećala cela Skerlićeva klasa), ali mi se čini da to što tražite u jednoj pobedonosnoj monarhiji — nije ni pristojno ni pametno. Kad bih ja bio na vlasti to vam ne bih nikad dozvolio".

Nismo poslušali Cvijićeve savete, jer smo gotovo svi, naročito ratnici bili neka napast od fantazije, koju sada ne možemo lako shvatiti, još manje hvaliti. Na Terazijama su nas žandarmi dočekali i rasterali, ne dajući nam prilike na taktičke poteze s himnom. Iz jedne kapije siktao je Vasa Čubrilović, iz druge Cvetko Popović, oba sarajevski atentatori. Iz treće je dopirao glas Jukića, zagrebačkog atentatora na bana Škerleca. Iz četvrte je odjekivao bariton Jovana Zdravkovića, kasnije robijaša u Titovim kazamatima. Duboko, iz pete kapije, čuo se glas Bogdana Kneževića iz Niša, a iz šeste... još dublje... moj vlastiti... sve same fantaste i sanjalice. Joksimović pored nas, i Cvijić iza nas bili su u pravu, oni i razum, a ne mi, s kičmom ili bez nje, plahi, razuzdani i često razmaženi.

Mlin klepeće, a brašna nema

U Beogradu je Joksimović završio prava početkom 1922. i nastavio spremanje doktorata u Drezdenu i u Frankfurtu na Majni, Geteovom rodnom mestu. Iduće godine sreli smo se opet u Berlinu, na prvom i najvećem kongresu jugoslavenskih studenata u novoj Vajmarskoj Nemačkoj, kojih je tu bilo nekoliko stotina. Većina, na čelu sa mnom, nije imala pametnijeg posla nego da šalje proteste Beogradu i traži — sve vajmarske slobode. Manjinu je vodio Joksimović, bez mnogo larme, ali s dosta sarkazma i pomirljivosti, tražeći iste slobode, i akademske i građanske, ali putem apela, a ne protesta i pretnji. Kad mu je dodijalo, a i meni za njim, čuo se njegov blagi ukor.

"Ja sve čujem klepet mlina... ali brašna, brašna nema!"

Posle dosta lutanja i studija po Zapadu našli smo se opet u Beogradu 1927. Joksimović je iz državne službe prešao u advokatski red, srađajući se sve više sa svojim pozivom. Često sam pokušavao da ga zainteresujem za krivično pravo i velike procese, jer je za to privlačno pravno polje imao sve preduslove, od urođene bistrine, do najveće školske spreme. Njega je više privlačilo trgovačko i menično pravo, svakako pod uplivom svoga starijeg brata i advokata, s čudnim nadimkom "Prcadin". Odlični advokat, kakav je Dragić uvek bio, imali su uspeha i na tom specijalnom i mirnijem polju, ostajući javnosti manje poznati od "krivičara" kako su nazivali procesne advokate.

Pored svoje advokature, dr Joksimović se bio srodio i sa svojom Demokratskom strankom, kojoj je, uostalom, pripadalo ili naginjalo oko 80 procenata cele inteligencije iz Srbije i Crne Gore. Čestiti čika Ljuba, u čijem smo se skromnom domu katkada sreli, bio je njegov idol i simbol.

Zakon o "oslobađanju od straha"

U svima našim političkim izborima od 1927, 1931, 1935. i 1938. vidimo Joksimovića na listi Demokratske stranke ili Udružene opozicije. Bio je i narodni poslanik okruga moravskog, a 1945. i član takozvanog posleratnog parlamenta, na osnovu predratne demokratske kandidacije ili Čerčilovih famoznih amandmana, dodatih u Jalti još famoznijem sporazumu između Tita i Šubašića od novembra 1944. Ova poslanička grupa sa dr Joksimovićem na čelu, predložila je projekat zakona o "oslobođenju od straha", u smislu osnovnog postulata proigrane Atlantske povelje, uz smeh i urlanje komunističkih perjanica.

Pošto Demokratske stranke nisu prihvatile komunističke izborne diktate i zakone, to je Joksimović, zajedno s Milanom Grolom, avgusta 1945. napustio zagađeno politički polje.

Posle Dražinog procesa napušta i svoju advokatsku profesiju, ali nju ne više svojom slobodnom voljom, već pod udarom komunističkih dekreta. Čestiti Joksimović, posle svoje hrabre odbrane, osećao je udar za udarom. Oduzeli su mu i advokaturu. Bez sredstava za život, jer su mu oduzeli i imovinu, Joksimović je prinuđen da se primi posla običnog advokatskog pisara kod Isaka Abravanera, mladog advokata, nedoučenog pravnika ali vatrenog režimlije. Na tom belom, ili bolje reći crnom hlebu, dočekaće svoje lišavanje slobode i tešku robiju, koja će ga i progutati.

Oportunistička odbrana Draže Mihailovića

Analiziramo li Joksimovićevu odbranu Draže Mihailovića, ukoliko nam je poznata, jer je komunističke vlasti nikad nisu objavile, mi u Joksimovićevoj odbrani nalazimo velike delove čistog oportunizma, i to samo zato, što Joksimoviću nije bilo do slave, koliko do olakšanja nadljudskog krsta Draže Mihailovića, koji su na njegova čovečanska leđa svalili, i neverni saveznici, i neposlušni komandanti, i surovi tevtonski osvajači, i osioni komunisti, loši ljudi i beznačelni dani. Eto s tog razloga, poštovanja linije, koju štićenici nameću braniocima, mi u celoj odbrani ne vidimo pravog Dragića Joksimovića, neustrašivog jastreba iz pitomog Pomoravlja, već više čoveka, s mnogo takta i strpljenja. Kao takav on ne želi da Mihailovićevu tešku sudbinu napravi još težom, a još manje da raspali strahovito raspaljene strasti.

Osuđen zbog slušanja radija

Kad već prilično znamo, i umerenu, često i oportunističku prirodu Joksimovićeve odbrane, sa svima njenim časnim i iskrenim motivima, nameće nam se pitanje: kako je tešku komunističku robiju, s prinudnim radom, mogao zaslužiti ovako pribrani, obazrivi, i već na neko zlo upozoreni branilac, skromni i verni skutonoša boginje Pravde, uvek spreman da zaštiti nezaštićene, više nego da izaziva svemoćne i neukrotive. Odgovor će biti lakši, kad i presudu pozovemo u pomoć.

U toj presudi čitamo:

"Dr Dragić Joksimović, krajem 1948 g. pa sve do juna 1949, u stanu dr Milivoja Ivankovića, gde je često odlazio radi slušanja emisija stranih radio stanica, i na drugim mestima, zajedno s optuženim Ivankovićem, Savom Đorđevićem i dr Čedomirom Stankovićem, u prisustvu drugih lica, uzimao je učešća u političkim razgovorima, u kojima je i lično tvrdio da će uskoro doći do rata, koji će se završiti pobedom imperijalističkih sila, da će se postojeće državno uređenje u našoj zemlji uskoro izmeniti, da će naša zemlja prići imperijalističkom bloku, da će se na vlast povratiti bivše buržoaske stranke, te je radi ovoga u zajednici s otpuženim Ivankovićem i Đorđevićem, koji su na sebe preuzeli zadatke da nabave statute bivših buržoaskih stranaka, pristupio pripremama za izradu novog statuta bivše Demokratske stranke".

Pored svih ovih "krivica" doslovno prenetih iz presude dr Joksimović je "u proleće 1949. tvrdio pred svedokom Nikolom Nikolićem, koji ga je upitao kakva je situacija i šta ima novog, da je situacija dobra, da će biti promena i da će biti dobro za njih". Prema svemu ovome znači: da komunistički zakon, u svom čl. 9. stav 1, Zakona o krivičnim delima, za zločin protivu države i društva uzima:

Slušanje stranih radio stanica, bez svakog daljeg preciziranja o prirodi i cilju materijala koji se inkriminiše.

Političke razgovore i prognoze, bez ikakve pripreme, namere ili mogućnosti da se putem takvih razgovora utiče na događaje, pa čak i bez svake organizacije, koja bi to htela ili smela.

Platonske simpatije za stare demokratske ili buržoaske partije, bez ikakvog činjenja, ili razgovore o potrebi statuta za Demokratsku stranku, pre nego je u tom pravcu izrečena ili napisana i jedna jedina reč.

Slučajni razgovori o situaciji, očekujući i želeći uvek nešto bolje, bez svakog akta ili stvarnog pokušaja protivu goreg.

Pored ovoga, postojanje krivičnog dela garnira se i sa maglovitim, i u krivičnom pravu nemogućim, primesama kao što su: "i na drugim mestima" ne precizirajući koja su to mesta, ili "u prisustvu drugih lica" ne izlažući: ko su ta nevidljiva lica, ili donkihotske vetrenjače: duhovi, ljudi, agenti ili obične fantazije?

"Naročito" na slavama i na drugim mestima

Čitajući opis svih krivičnih radnji, koje diktatura i teror imputiraju dr Joksimoviću, nameće se novo ptianje: po kome to zakonu sveta, sve ovo, bez svakog pokušaja ili čina da se snovi i želje prevedu u delo, može i sme biti, i običan istup ili običan prestup, a kamoli — zločin?

Kako se dr Joksimović branio protivu ovakve volšebne i neprecizne optužbe? Presuda diktatora ne pomaže nam dovoljno da rasvetlimo i to pitanje. Ali između redova oskudnog teksta, i iz opisa dvojice prisutnih pretresu, jasno proizlazi:

Joksimovićev saučesnik, optuženi dr Ivanković, imao je radio u svom stanu, a takav luksuz sebi nije mogao dozvoliti jedan od najvrednijih i najboljih prestoničkih advokata. Ivankovićev radio slušao je katkad i Joksimović. Slušali su ga i Đorđević i dr Stanković, jer radio aparati nisu samo nameštaj za dekoracije, već i sprave za slušanje vesti, ili kontakt sa svetom, preko dalekih talasa i bezopasnih antena.

Optuženi su se katkad našli zajedno o praznicima, "naročito slavama i na drugim mestima", van stana dr Ivankovića, katkad i u prisustvu drugih lica, što znači posetilaca slave, pred kojima se sigurno nikad ne raspravljaju tajni ili anatemisani politički problemi, pa i kada bi svi činili istu celinu, a ne različite pojmove i svetove. Ako bi toliko bili naivni i neobazrivi obični laici, neće takav biti stručnjak u pravu dr Joksimović, naročito posle neobične Titove poruke sa Cetinja.

Dr Joksimović ne spori da su katkad "komentarisali one stvari, koje su se čule preko radija" jer nema zakona koji radio zabranjuje, sem u ratu, "ali da to nisu bili politički razgovori ili komentari", iako su prema presudi "nosili opozicioni karakter". Nijedan drugi navod iz optužnice dr Joksimović nije priznao, niti je ijedan merodavni pravni dokaz njegovo priznanje zamenio. Ali sada presuda Joksimovićevu odbranu o nepostojanju, "političkih razgovora", opovrgava izjavom dr Stankovića, kao da ceo život nije neka vrsta dozvoljene politike, skopčane sa životom i ljudskim bitisanjem.

Stankovićeva izajva glasi:

"Komentarisali smo sledeće izbore. Joksimović je rekao da će biti interesantni, a ja da će biti isti kao i oni u 1945."

I sada slavni sud trijumfalno dodaje:

"Joksimović ne priznaje da su vođeni politički razgovori, a razgovor o izborima ne može se odvojiti od politike."

Ovaj suludi stav maljem bije u glavu, ne nas, koji takvu mudrost čitamo, već one, koji je izmisliše i hartiji poveriše. Razgovor o izborima morali su uvek biti ograničeni na trke s jednim konjem, ili izborima komunističke partije, jer drugih izvan njihovog fronta nije moglo biti ni na jednom posleratnom izboru. Druge stranke u svim tim komunističkim izborima nisu ni mogle učestvovati, te prema tome razgovori o takvim izborima nisu mogli značiti propagandu za druge opozicione partije, kojih na izborima nije ni bilo, niti moglo biti.

Kad je i običan razgovor o izborima zabranjena politika, a svi podanici jednaki pred zakonom, onda bi na robiju otišli i svi komunistički kandidati i glasači, jer su, vodeći izbornu propagandu, vršili krivice političke prirode. Ako bi ovakve neminovne silogizme osporili, onda bismo priznali da o izborima mogu i smeju govoriti samo pristalice komunističke partije, jer ako to čine i drugi, onda takvim razgovorima vrše — teške političke zločine. Znači, podaničku jednakost pred zakonima, makar bila i formalna, ova presuda menja i ukida, dajući samo komunistima pravo da o izborima govore, a zabranjujući svima drugima da za vreme izbora i usta otvore.

Krivica starog cilindra

Na teret dr Joksimovića ide i sve drugo, što je bilo ko iz cele grupe ili sumnjivih svedoka izjavio pod policijskim torturama ili obećanjima, a porekao na sudskom pretresu. Tu dolaze: razgovori ili želje o mogućem obrazovanju koalicione vlade, koja je i bila Čerčilov uslov Titovog ustoličenja, pa čak i sporazuma Tito — Šubašić. Njima se dodaju i priče o oživljavanju stranačkog života, o programima bivših stranaka, o statutima demokratske stranke, i o ličnosti novog predsednika vlade.

Čujmo sada najteži od takvih dokaza: Neki stari cilinder, koji je išao od glave do glave, posle skromne slave i razonode, uz smeh i šalu ljudi, davno izbrisanim s njihovih lica i jezika. Blagodareći takvom "dokazu" presuda trijumfuje:

"Bez sumnje da je ovo bila šala, jer stavljanjem cilindera na glave ne postaje se predsednik vlade ili ministar, ali je ova šala bila jasan izraz želja i nastojanja optuženih."

"Želja i nastojanja"; da li baš tako stoji u presudi? Od reči do reči — glasi odgovor. Pa to su stari inkvizitorski pojmovi i definicije, zakoni i pravda. Spustimo li se u podrume Palate pravde u Parizu ili Madridu, tamo ćemo naći ostatke hiljadu srednjovekovnih presuda iz Tokvemadinih i inkvizitorskih dana, sa te dve naročito podvučene reči na latinskom jeziku. Svaki bujni mladić mogao je u svom snu videti i poljubiti najlepšu devojku ili ženu svog sela ili grada. Ali u svojoj bigoteriji verskoj, kolektivnoj hipnozi, i dubokoj ignoranciji i o snu i o životu, on je svaku takvu vilu iz svojih pohotljivih snova mogao uzeti za "vešticu".

Ako je svoj san saopštio svom dušebrižniku, lepotica je bila izložena torturama, polumrtva izvedena pred sud, "priznala sve i više puta ponovila da je veštica"; i da "reke i mora prelazi u kori od jajeta"; dok bi sutradan bila spaljena u centru naselja, uz urlanje poludivlje rulje i večitu sramotu njene porodice. Ovakve inkriminacije na lomaču bi popele i Marksa, jer je verovao da se do pobede, može doći i parlamentarnim putem, ili Lenjina, jer je 1921, uvođenjem "nove ekonomske politike"; prevrnuo sve svoje i Marksove doktrine, kako bi spasao svoj ugroženi sistem. Ovakvom staljinističkom ili titoističkom inkvizitorskom sudu ne bi umakao niko ispod sunca, pa ni sami Staljin i Tito, a kamoli sudija Rumenić ili Stijović, čim se struje promene ili pojmovi revidiraju.

"Zaboravnost" svedoka

I komunsitički sud zna da se iskazi kod policije, opovrgnuti na sudu, ne mogu uzeti za dokaz, kao što se ni ljudske "želje i nastojanja" ne smeju definisati kao zločini, jer bi, pre ili kasnije, teško ugrozili i žrtve i sudije. Zato sud traži i nalazi policijske svedoke, koji će iznuđene i opovrgnute "dokaze" opet posaditi na svoje vlastite noge. U tom cilju upotrebljavaju pet svedoka. Ali i njihovi navodi na glavnom pretresu odstupaju od iskaza u istražnom postupku, nešto usled "zaboravnosti"; a još više usled pobune nemirne savesti, u prisustvu mešovite publike i njenih tumačenja. Iz tih razloga, sud njihovu dokaznu vrednost uzima "povezano", a te veze meša, kao što su parke vezale niti ljudskih sudbina, dakle opet nešto novo, i u krivičnom postupku civilizovanog sveta, i u savremenoj socijalnoj psihologiji.

Tu svoju "povezanost" sud ovako pravda:

"Odstupanje u iskazima svedoka na glavnom pretresu od onih datih u prethodnom postupku, po nahođenju suda, došla su delom usled želje svedoka da donekle ublaže krivicu optuženih, a delom usled toga što su svedoci, dajući iskaze u prethodnom postupku, bili bliži događaju. Tako je u njihovom pamćenju tada bilo zadržano više dokaza, nego kad su ispitivani na glavnom pretresu, što je sasvim razumljivo, jer se vremenom izvesni detalji gube iz sećanja, dok u sećanju ostaje suština stvari".

S ovakvim drevnim razlozima i nepravnim analizama može se pretpostaviti sve, i opravdati sve, što godi vlasti ili njenoj giljotini.

Kad sazru trešnje i grožđe

Među svim svedocima od kojih su neki sumnjivi, neki agenti, a neki samo nesrećnici, bačeni među dve vatre, svoje slobode ili časti, sud najradije izdvaja Nikolu Nikolića. Dok je u prethodnom postupku zapisano da će se stanje "promeniti i popraviti kad sazru trešnje i grožđe" na pretresu Nikolić dodaje "jer će tada ići u Vranje da ih jedu". Neka bude jedno, drugo, ili oboje, u svemu tome nema ničega što bi smelo da izađe pred lice pravične pravde, jer tu nema ni indicija, ni dela. Stanje se može i promeniti i povratiti, bez potresa ili prevrata, putem novih i boljih zakona, reformi i evolucije, koje ne inkriminiše ni komunističko društvo.

Pored beznačajnosti ovakvih reči, sud nesrećnog Nikolića ne pušta lako iz svojih kandži. Prema prvom iskazu Joksimović mu je na putu od Kalenića pijace do Vukovog spomenika govorio "da je situacija dobra, da će biti promena i da će biti dobro za nas", što sve znači premalo i za obične razgovore, a kamoli za krivične zakone. Sudu se ipak ne dopada Nikolićevo objašnjenje na glavnom pretresu, kad svedok nije više u rukama inkvizitorske policije, već u rukama i tužioca i branioca, i suda i neke ograničene javnosti. A tu, pred merodavnijim faktorima, premlaćeni Nikolić je izajvio, kako mu je tom prilikom optuženi Joksimović rekao "da je za nas dobro, jer je naša zemlja dobila zajam". Ali sve se to, navedeno i ranije i tada, svodi na isto: vođenje beznačajnih i najobičnijih razgovora, o kojima zakoni ne vode računa, sem kad su stvoreni da pakuju krivice, progone nepoželjne, a sramote, i režim, i sud i sudije.

I da bi osakaćena pravda ispala mizernija, sud u svojoj presudi čak i likuje, i to rečnikom, kojim se ne služe ni panduri, kamoli sudije.

"Ova svedočenja pročanja su za decu, a ne za sud", kaže presuda, što je utoliko tačno, ukoliko su sve to blede dečije priče irelevantne za pravdu i njene puteve.

A zatim u presudi čitamo:

"Zar se može pretpostaviti da će se optuženi Joksimović radovati što je naša zemlja dobila zajam i što se time još više utvrđuje, kad optuženi Joksimović na pretresu izjavljuje da je on najlojalniji protivnik komunizma".

Između zemlje, režima i sistema, velike su razlike. Čovek koji svojoj zemlji želi najbolje dane, može i lošem režimu i zlom sistemu želeti najgore, bez straha od zakona, jer se ljudske želje ne kažnjavaju.

Radovanje kao greh

Ovakvu tezu komunističkog tolkovanja pravde moramo popratiti s dva pitanja. Kad je te iste 1949. godine Staljin nameravao da napadne svoje jugoslovenske jeretike i sigurno u sibirske džungle ili logore odvede iz Jugoslavije dva miliona duša, Truman je izjavio da će takav pohod biti povod za rat s Amerikom. Tim putem Jugoslavija je spasena od daleko većeg zla, od kojeg bi i Ajzenhauer spasao slobodu Mađarske, da je slabijeg Trumana uzeo za primer. Zar se takvom potezu Amerike nisu zajedno radovali, i Joksimović i Tito, ceo porobljeni narod, zajedno s vladajućom klikom, upravo, i vuci i jagnjad, svi sem kominformista. A to njihovo radovanje, po tom istom komunističkom zakonu, skratilo bi za glavu najmanje milion podanika, s Titom na čelu, samo da su kominformiste bitku dobili.

Baš tih dana, kad je pala ovakva presuda, počelo je dalje Trumanovo "spasavanje" Jugoslavije s velikim poklonima i zajmovima, koji su tek pod Ajzenhauerom prešli i milijarde. Takvom zajmu radovali su se svi u opustošenoj Otadžbini, zajedno s Joksimovićem i Titom, ali svakako iz različitih razloga i uglova. Tito je tim jednim putem spasavao svoju diktaturu, koja je stajala na samoj ivici provalije. A Joksimović je u takvim poklonima nazirao bolje dane, u punom uverenju da će svemoćni darodavac i zaštitnik obespravljenog sveta, svojim milijardama pomoći gladni narod, a ne sve više učvrstiti diktaturu osione i presite komunističke manjine.

Ova dva pitanja, vezana za našu nedavnu prošlost, a dovedena u vezu s razlozima presude, najjasnije pokazuje: u kakve nas pravne i fatalne apsurde uvodi svako slično inkriminisanje ljudskih "želja i nastojanja", pa čak i radovanja.

Zdravica Svetom Savi

Zakonske praznine u vezi slušanja stranih radio stanica, koje je u Rusiji Staljin zatvorio već 1923., Titovi sudovi ispunjavaju po svojoj klasnoj logici. Presuda kaže "da je slušanje emisija stranih radio stanica optuženima služilo samo kao sredstvo za crpljenje podataka, na osnovu kojih bi dokazivali svoja neprijateljska tvrđenja da je rat između Istoka i Zapada neminovan i da će u tom ratu Zapad izaći kao pobednik".

Kod ovakvih prekluzivnih i hipotetičkih razloga ili nagađanja oči bodu dve stvari. Prva je: otkuda sada titoistički otpadnici, koji Staljina nisu napustili, već je on njih oterao, brane Istok, kad je sve njih od tog njihovog Istoka odbranila Amerika, i to nekoliko meseci pre dana presude, ne zato što voli komunizam, već što između dva zla pretpostavlja manje. Druga je: nigde u iskazima svedoka, ni kod policije, ni kod suda, nema ni jedne reči o tom "neminovnom ratu" od kojeg se neustrašivi komesari toliko plaše. Da bi svoje imputacije u vezi rata, koji se u dokaznom materijalu uopšte i ne pominje, pretvorio u tešku krivicu, komunistički sud lakonski dodaje:

"Nisu to bila pričanja o ratu u smislu izražavanja straha od njega, nego u smislu njegovog priželjkivanja kao sredstva, u kome su svi gledali jednu mogućnost da dođu do vlasti."

Tako se neslavni sud, u svom vrzinom kolu ili bezizlaznom krugu, opet vraća na svoje stare i omiljene pozicije "želja" i "priželjkivanja" s kojima nije operisala ni Hitlerova, ni ijedna druga pravda, izuzevši faraonske, neronske, inkvizitorske i komunističke.

Logika suda zaprepašćuje pri svakom razlogu, a najviše u vezi s optuženim Fahrijom Kulenovićem, advokatskim pripravnikom. Njemu na teret stavljaju "zdravicu i slavljenje Svetog Save, koji je vodio Srbe kroz najteže dane ropstva... želeći svima da iduću slavu dočekaju u slobodi".

Nesrećni Kulenović na pretresu dodaje još jednu reč, i to "ovako", što bi značilo "ovako u slobodi", ili u "ovakvoj slobodi koju nam je dao komunizam".

Pa kad sudije smatraju da je to što im komunizam daje — prava sloboda, za njih svakako i najveća sloboda za sve sudske zločine, a optuženi to ne precizira, zašto onda smele pretpostavke ili nepravične hipoteze, s kojima se protivu slabijeg nikad ne operiše. S njom se i ne sme operisati otkako su rimski pravnici, pre dve hiljade godina, iskristalisali i civilizaciji u amanet ostavili staro pravilo: "in dubio pro reo", ili: sve što je sumnjivo tumačimo u korist optuženog.

Na kraju ovog dela presude: zašto se izrazi "sloboda" i "demokratija" toliko anatemišu i inkriminišu, kad komunistički uslovi i zakoni kipte ovakvim krilaticama, daleko više od demokratskih, ukoliko ih manje imaju, dodajući uz njih samo "narodne"; iako ih narod nikad u komunističkom društvu neće osetiti?

Vic o Titovoj zubobolji

Da bi presuda ispala kitnjastija, u njoj čitamo i "vic o obolelom zubu maršala Tita" s jedne, i zdravicu "da su oči čitavog naroda uperene u optuženog Joksimovića", s druge strane.

Vicevi i slavske zdravice nisu ni instrumenti ni polje krivičnog prava, nigde više u svetu, izuzevši komunističkih pravnih lavirinata. A zatim: zašto bi Joksimović bio kriv što saoptuženi Anđelković tako misli, ili nesrećni Anđelković zato što njegovim željama, rečima ili mislima daju svoj specijalan smisao svedoci Vujašinović i Branislav Đorđević?

Na osnovu ovakvog "dokaznog materijala" dr Dragić Joksimović osuđen je "na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine, i na kaznu gubitka građanskih prava, odlikovanja i penzije u roku od godinu dana", što po uobičajenoj komunističkoj praksi, za svoju opoziciju, znači — vo vjeki vjekov.

S njim su osuđeni i svi takozvani saučesnici, njih petorica na broju, dr Milivoje Ivanković, lekar, Sava Đorđević, novinar, dr Čedomir Stanković, biolog, Fahrija Kulenović, adv. pripravnik i Đorđe Anđelković, štampar. Za ista dela, na iste kazne, od jedne, dve i tri godine.

Celoj grupi nedostaje i porodična, i profesionalna i društvena, pa čak i politička kohezija, što znači da su svih pet Joksimovićevih "saučesnika" najnevinije žrtve režimske želje "da se Joksimoviću skrha vrat" po svaku cenu.

Član 9, stav 1, Zakona o krivičnim delima, pod koji su svi ovi "zločini" podvedeni, kažnjava pozive na nasilno obaranje postojećeg državnog uređenja FNRJ, a ne obične zdravice, viceve, priče, šale, želje i priželjkivanja. Ali komunističkim sudijama zakoni daju sva ovlašćenja, pa i ovo: da pod "nasilnim obaranjem države" podvedu svaku reč, izraz, mig ili znak, na licu svakoga, ko nije pouzdani pristalica vladajuće kaste. Dr Joksimoviću se za otežavajuće okolnosti uzimaju "Politička dozrelost... veliki autoritet u društvu u kome se kretao" i još nešto — "veliku državnu opasnost", koju je sam Tito podvukao uoči Joksimovićeve odbrane generala Mihailovića.

Zloglasna soba broj osam

Za merila ljudskih prava, ili društvenih sistema i režima, nema sigurnije poluge od sudskih presuda. To su najvernija ogledala, i država i zakona, i ciljeva i metoda.

Za naš sud o pravosuđu, zlom ili dobro, pored sudskih presuda, važan je i način njihovog pripremanja i izvršenja. Dotičući i njih, naša slika inkvizitorske pravde komunističkih sudova postaje još praznija. Dr Joksimović je istražne torture preživeo u staroj Glavnjači, jer nova ("Sing-sing" i kasniji "Ce-ze") još nije bila gotova.

Novi pakao, na čijem se ulazu ostavljaju sve nade, a na izlazu i sama volja za život, planirao je neki nacistički inženjer, otkupljujući tom uslugom svoje stare zločine. Pola toga ljudskog mučilišta, a to su nekoliko spratova, nalazi se ispod zemlje. Kad iz njih iscrpu vazduh, ljudi kao nemoćna pilad padaju u grčeve i nesvest, sve dok vazduh opet vrate i torture nastave.

Posle osude, preveden iz Beograda u Belu Crkvu, iz Bele Crkve u Požarevac, a iz Požarevca u Sremsku Mitrovicu, dr Joksimović se obreo u njenoj zloglasnoj sobi broj osam... Nekada, davno pre rata, u njoj su sedeli dr Maček i dr Dragoljub Jovanović.

Ovaj poslednji u tu istu sobu poslat je iz Titovog parlamenta, iako s mnogim neshvatljivim privilegijama, jer je nekada bio član i organizator Prezidijuma narodnog fronta, što ga je sve prilično izolovalo od ostalih sapatnika u paklenom zatvoru Sremske Mitrovice. Dok je soba broj osam pravljena za 12 osoba, a u njoj ih pre rata nikad nije bilo više od 13 zatvorenika, Joksimović je u njoj čamio sa 124 živih leševa, bez mesta da se ispruže, a kamoli nađu mira svojim izlomljenim kostima. Takve tantalske muke, ponižavan i vređan na svakom koraku, od zlehudog obroka do teškog prinudnog rada, dr Joksimović je stoički izdržao sve do 1. avgusta 1951, kada se rastao sa ovim grešnim i bezbrižnim svetom, sa ovim neslavnim i beznačelnim vekom.

775 paklenih dana

Između 16. juna 1949, kada je zatvoren i 1. avgusta 1951, kada su prestale njegove zemaljske muke, prošlo je 775 dugih i paklenih dana. Kako je smrt sve muke prekratila 290 dana pre izdržane kazne to ostaci dr Joksimovića nisu predati njegovoj udovici, sa razloga "što njegovo mrtvo telo mora na groblju mitrovačkog zatvora da odleži ostatak robije", koju je prekratila mučenička smrt, i bolja, i milija, i čovečnija, od komunističkih bezdušnika. Neki u dvorištu, doznali su da se u prostom sanduku, od tankih i grubih dasaka, nalaze smrtni ostaci dr Dragića Joksimovića. Zastali su mirno, skinuli kape i krsteći se u bolu i tišini odali poslednju počast časnom i neustrašnom braniocu pravde, koji je viteški pao na bojnom polju, vršeći svoju uzvišenu dužnost.

Nekoliko dana pošto je mrtvo telo "odležalo robiju" ostaci dr Joksimovića preneti su u njegovo rodno selo. Ali po diktatu svemoćne vlasti, porodična grobnica primila je ostatke mučenika, pravednika i perjanika pravde i slobode, u najstrožijoj tajnosti, uz prisustvo udovice i dvojice rasplakanih rođaka, jer su svi drugi bili silom udaljeni.

Slučaj ili sudbina dr Dragića Joksimovića nisu usamljeni, već samo beočug u teškom i dugom lancu. Među hiljadama znanih i neznanih, njegovu su sudbinu, pod udarom istih zakona, delili mirni crnogorski mitropolit Arsenije, asketski bosanski vladika Varnava, najidealnija demokratska deca našeg belog Beograda, stari i skromni ministri Kosta Kumanudi i Miša Trifunović, veliki pravnici dr Laza Marković i dr Toma Jančiković, stotine najboljih sudija i advokata, hiljade javnih radnika i časnih rabotnika, velikih vaspitača i domaćina, narodnih pravnika i nacionalnih nada.


Napisao: dr Radoje Vukčević ǀ Srpsko nasleđe Istorijske sveske ǀ Broj 5 • Maj 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2013, 09:09:34 pm »

*
U jednom od prethodnih brojeva, opisali smo sudbinu advokata Dragića Joksimovića, koji je branio Dražu Mihailovića, i tako na sebe navukao gnev komunističkog režima. Prenosimo svedočanstvo o suđenju, robijanju i smrti dr Dragića Joksimovića, iz knjige "Titovi kazamati u Jugoslaviji", pisca Milana L. Rajića, izdatoj u Čikagu, 1975. godine
 

UDBIN CINKAROŠ SA ŽENSKIM NADIMKOM

Joksimovića su optužili na osnovu denucijacija Mite Dimitrijevića, zvanog Olivera; odbili su da saslušaju njegove žalbe na tretman u istrazi; jednom optuženom su razbili glavu gvozdenom šipkom pa cinično izjavili kako je lobanja pukla "od udarca u radijator", u zatvoru koji nije imao centralno grejanje. jedan svedok toliko je tučen da nije mogao da stoji pred sudom — svedočio je sedeći. I najzad, smešten u sobu broj dva, trećeg paviljona sremskomitrovačke kaznione, doktor Joksimović biće ubijen — neukazivanjem blagovremene lekarske pomoći. Poslednje reči ovog advokata koji je hrabro vršio svoju dužnost, braneći po savesti i profesionalnoj etici unapred osuđenog Dražu Mihailovića, bile su: "Kako je lako umreti!"

Kao branilac Draže Mihailovića, Ministra vojnog i načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske u Otadžbini, Dragić Joksimoviić, bio je svestan da brani vojničkog vođu Jugoslavije u doba okupacije, koji je bio bitku protiv dva glavna spoljna neprijatelja, Nemaca i Italijana i dva unutršnja neprijatelja: komunista i ustaša, koji su pod okriljem Nemaca i Vatikana poklali čitave srpske pokrajine. Njegove su reči treperile, sevale kao varnice, njegova lična hrabrost, u napadu na komunizam, u hvatanju u koštac sa državnim tužiocem, bila je dominantna. Sve je prosto gorelo, plamtelo oko njega. Slušajući njegovu odbranu preko radija, jedan moj prijatelj skakao je od radosti i zanet njegovim rečima, vikao je na sav glas:

"Ne bih žalio da me streljaju, samo kad se našao čovek, da ovako smelo kaže komunističkim zločincima istinu u oči." A godinu dana docnije, kada sam na robiji našao dr Stevana Moljevića, koji je suđen u istom procesu, kao drugi po redu i jedva ostao živ, govorili smo jednom prilikom i o Joksimoviću i o njegovoj odbrani. Pored ostalog, rekao mi je i sledeće:

"Od uvek sam verovao da u Srbiji ima ljudi od snage i zamaha, ali ipak me je Joksimović iznenadio svojom muškošću i visinom, do koje je otišao svojom odbranom. Nije smao dao punu meru, nego je otišao i preko toga."

Joksimovićevo dbrana teško je pogađala državnog tužioca Miloša Minića.

Joksimovićeva odbrana toliko je ustalasala celu Jugoslaviju i javno mnjenje celog slobodnog sveta, da je psihološka situacija tužilaca bila vrlo teška. Bili su u strahu, u neizvesnosti, da se ne desi nešto neočekivano, i da im ne otrgnu žrtve iz ruku. Zato odmah, po izricanju presude, 16. jula 1946. godine, sastao se Prezidijum u toku noći i osnažio sve presude.

Ujutru, 17. jula, saopštili su da je nad osuđenima na smrt izvršena kazna. Zaprepašćenje i osuda je bila opšta i u zemlji i u celom civilizovanom svetu.


"Braneći Dražu Mihailovića, pred očima mi je bila Srbija i srpski narod. Insceniranim procesom komunisti su hteli da nas osenče, i zato je bilo potrebno da se čuje glas istine, bez obzira na žrtve... Nisam hteo da im se poklonim, ni da im se s sputa uklonim, pa neka bude šta hoće, ja ih se ne bojim!", rekao je Dragić Joksimović, posle procesa, znajući da je on na redu.


Kada sam jednom prilikom posle suđenja sreo Dragića Joksimovića i čestitao mu na smelosti i sjajnoj odbrani, skrenuvši mu pažnju, da nije branio samo Dražu, nego je branio i čast Srbije i srpskog naroda, čija je on bio personifikacija u datom momentu, rekao mi je:

"Da, da, braneći Dražu, pre očima mi je bila stalno Srbija i srpski narod. Insceniranim procesom, hteli su komunisti da nas osenče i zato je bilo potrebno da se čuje glas istine, bez obzira na žrtve. Za vreme suđenja sa nekoliko strana mi je skrenuta pažnja, da se ne zatrčavam i da ne vešam stvari o najveće zvono. Razume se, ja se na te želje nisam obazirao, savesno i odlučno radio sam svoj posao i dalje. Onda su počela da mi stižu preteća i uvredljiva pisma, ali i to nije imalo nikakvog uticaja. Bitka je bila u punom toku i nju niko ničim nije mogao ni da skrene, ni da zaustavi. Odbrana je pobedila, ali su komunisti pred licem celog čovačanstva izvršili jedan težak zločin, koji će im ostati za sva vremena kao sramni žig. Nisam hteo da im se uklonim s puta, a još manje da im se poklonim, pa neka bude šta hoće, ja ih se ne bojim..."

Lično Tito napada Joksimovića

Rana koju je Joksimović zadao Komunističkoj partiji, bila je toliko duboka, da se našao pobuđen čak i ondašnji predsednik vlade Maršal Tito da ga apostrofira u svom govoru, koji je održao na velikom zboru na Cetinju 16. jula 1946. godine:

— Njemu je važna njegova reakcionarna ideologija, koja se sastoji u tome da narod nije smio onda da se diže na oružje, jer ga na to nije pozvala izdajnička vlada u Londonu. On je tako postavio stvari. A zatim: ako su partizani smjeli da stvaraju svoju vojsku, a zašto ne bi smio i Draža Mihailović da stvara svoju "Vojsku u Otadžbini", bez obzira protiv koga on ratuje, pa ma ratovala i protiv sopstvenog naroda? On je, kaže taj takozvani branilac, imao pravo, jer je postojala takozvana zakonita Vlada u Londonu. To je ideologija ne samo branioca Joksimovića, nego i drugih Joksimovića, koji se kriju pod demokratskim plaštom.

— Ovdje hoću da kažem da to nisu samo ljudi kao što je Joksimović, da se ne radi samo o ljudima njegove boje, nego da ima ljudi i drugih boja, koji se isto tako kriju pod plaštom demokratije

("Borba", od 16. jula 1946. g.).

Svi su osetili, da je Titov govor nagoveštaj oštrog i nepoštednog kursa prema hrabrom braniocu Draže Mihailovića.

Kao prva mera posle govora predsednika vlade, došlo je strogo poverljivo naređenje svima predsednicima i sudijama beogradskih sudova, da budno motre na Joksimovićev rad kao advokata i da svaki njegov oštriji istup kvalifikuju kao prekršaj i najstrožije kažnjavaju. To je imalo za cilj, da mu jednoga dana oduzmu advokaturu i da bude brisan iz spiska advokata. Sem toga, bilo je naređeno, da mu se u vršenju advokatske dužnosti čine smetnje na svakom koraku i tako onemogućava rad. I u tome pravcu otišlo se bilo vrlo daleko. On sam, a i svi ostali advokati, njegove kolege, osećali su da se prema njemu postupa izuzetno strogo i da se meri svaka njegova reč. Svi su znaci govorili, da se priprema čitava oluja u vezi sa Joksimovićevom ličnošću.

Udba u ulici Koste Pećanca

Šesnaestog juna 1949. godine, pronela se kroz Beograd vest munjevitom brzinom da je dr Dragić Joksimović uhapšen. Banula je Udba u toku dana u njegovu kuću, u ulici Koste Pećanca, sada Pančina broj četiri, iza Novog groblja, vršila pretres stana skoro do mraka, uhapsila ga i odvela. U vezi sa njim, u isto vreme, uhapšeno je šest njegovih ličnih i političkih prijatelja, koji su mu bili najbliži. Njegovo hapšenje bilo je samo početak, nagoveštaj čitavog talasa hapšenja i suđenja mnogim političkim grupama u toku 1950. i 1951. godine.

Istraga nad Joksimovićem i nad cleom grupom trajala je vrlo dugo, trinaest meseci i tri dana. Suđenje je počelo tek devetnaestog jula 1950. i razvuklo se pet dana zbog jednog izuzetno teškog slučaja, koji se odigrao na samom suđenju i završeno je dvadeset šestog uveče, a presuda izrečena dvadeset osmog. Dragić i još jedan iz njegove grupe, osuđeni su na po tri godine, ostali na dve, jedan na jednu a neki su pušteni.

Iz cele optužbe videlo se s jedne strane, da nije bilo ničega, a sa druge strane, videlo se i to, da je sud hteo po svaku cenu da osudi Joksimovića. Od jedne obične slavske večere i šale, iskonstruisan je politički događaj.

Batina kao sredstvo istrage

Predsedavao je Čedomir Rumenić, bivši partizan bez noge, čija je fizionomija davala ton celom suđenju. Iz svake njegove reči izbijala je mržnja prema optuženima, a naročito prema Joksimoviću, koji je bio njegova stalna meta. Njega je neprestano opominjao i oduzimao mu reč. Kada je Joksimović počeo da govori o postupku prema njemu i istrazi i uspeo samo da kaže:

"Jedne noći, oko dvanaest sati, naglo su se otvorila vrata na mojoj ćeliji i ušla je neka ogromna ljudina u oficirskoj uniformi i još sa vrata otpočela je da me grdi i da me psuje, nazivajući me zlikovcem. Ustremio se prema meni i..."

Tu ga je drsko prekinuo predsedavajući Rumenić, preteći da će da ga udalji sa suđenja:

"To me ne interesuje, ne možete o tome dalje govoriti."

I takve su se neuravnotežene scene od strane suda neprestano ponavljale. Ali, nije ni potrebno o tome da govorimo. U ovom slučaju govorile su više činjenice nego reči. Postupak u istrazi bio je duboko urezan na licima sviju njih. A jedan među njima, Sava Đorđević pogrbljen, bez kapi krvi u licu, išao je vukući se, nije mogao da stoji pred sudom za vreme saslušavanja, nego su morali da mu dozvole da sedi. I članovi njegove porodice i svi prisutni u sudskoj dvorani, videli su da je bio premlaćen, i od mladog čoveka četrdesetih godina, ostao je samo sklupčan kostur, koji je jedino još mogao da puzi.

Kad ga je predsednik pitao kakav je postupak bio u istrazi, on ga je pogledao ironično, kao da je hteo da kaže:

"Šta me pitaš, kad vidiš sam kako izgledam" i promucao: "O tome ne želim da govorim."

Na taj način rekao je sve i o sebi i oceloj grupi. Ali, ipak, to nije bilo sve i na tome se nije svršilo, tek je imalo da dođe ono što je najteže.

Prelom lobanje gvozdenim šipkama

Poslednji po redu saslušan je Stevan Radanović, činovnik nekog preduzeća, mlađi čovek, najviše da je imao tridset godina. Svima je odmah pala u oči njegova ošišana glava do kože i celo izbrazdano teme sa dubokim ulegnućima. Dok je sedeo na optuženičkoj klupi, a sedeo je preda mnom, videlo se kako mu koža na temenu stalno podrhtava, prosto igra i to je činilo vrlo mučan utisak na sve, koji su od publike bili u prvim redovima i mogli to izbliza da vide.

To je opazio i predsednik Rumenić, nerviralo ga i upitao ga je šta mu je to sa glavom. Radanović je bez ikakvog okolišenja otvoreno rekao, da je pre hapšenja imao normalnu i zdravu glavu i da to mogu da potvrnje njegova majka i žena i ostali članovi njegove porodice, koji su prisutni.

U istrazi, organi Udbe tukli su ga gvozdenim šipkama i razmrskali mu celo teme. Odneli su ga u nesvesnom stanju u bolnicu i kad je posle tri meseca izašao i vraćen u Udbu, njegova je glava stalno zanosila, dobijao je vrtoglavice i vrlo često epileptične napade. Njemu nije bilo jasno šta se to sa njim dogodilo i kada je slučajno jednom prilikom video svoju ošišanu glavu u prozorskom oknu, on je dobio nervni napad od njenog nakaznog izgleda.

Predsedavajući ga je slušao zlovoljno, prekidao različitim upadicama i na kraju mu zapretio, da će pozvati svedoke, koji će utvrditi ukoliko su tačni njegovi iskazi. On smatra da su to samo obične klevete i da će mu to otežati položaj. Upozorio ga povišenim glasom da govori istinu, inače prekinuće da ga saslušava, jer ne može da dozvoli klevetanje narodnih vlasti. Na to se Radanović trgao i žustro odgovorio, da je tako bilo, da su njegovi iskazi istiniti i da se on na to može zakleti. Tu je bio kraj i s tim je pretres bio završen toga dana.

Razbijanje lobanje o nepostojeći radijator

Idućeg dana, kada je saslušavanje Radanovića nastavljeno, pojavila se zaista dva svedoka da dokažu neistinitost njegovog tvrđenja. A ko su bili ti svedoci? Za svedoka su dovedena dva agenta Udbe. Jedan od njih ušavši u sudsku dvoranu, zbunio se neočekivanim prisustvom tolikih ljudi i blještavom svetlošću julskog sunca. Nije znao gde da upravi svoj pogled, nego je zverao po dvorani, kao kad uhvaćenog kurjaka svedu iz planine u grad. I na pitanje kako mu je ime, odgovorio je da ga zovu Vojo, jer svi agenti Udbe kriju svoja prava imena i služe se lažnim. Sama Udba, dala mu je ime zveri, koje mu je odgovaralo u celini. I u zabuni, iako ga niko nije pitao, dodao je da je službenik Unutrašnjeg odseka — Udbe.

Dakle, kao što vidite, za verodostojne svedoke dovedeni su oni isti zlikovci i sud ih je primio, koji po pomrčini prebijaju i ubijaju ljude, da dokažu neistinitost iskaza optuženih, u ovom slučaju nesrećenog Radanovića.

I na pitanje predsednika da li poznaju optuženoga i šta znaju o njemu da kažu, obojica su potvrdili da ga znaju dobro i ispričali pred sudom, kako su kroz ključaonicu posmatrali Radanovića, kada je pokušao da izvrši samoubistvo u ćeliji. Po njihovom, unapred skrojenom iskazu, optuženi je iz zaleta udario glavom o rebra radijatora i razbio lobanju. Dok su dozvali ključara i otvorili vrata, on je već ležao ogrezao u krvi i u dubokoj nesvestici. Odmah je hitno prenet u bolnicu i tamo ostao tri meseca, kao što je rekao i Radanović. Kada je optuženi doveden iz bolnice, oni su videli da mu je glava unakažena i teme izbrazdano.

To je bio njihov iskaz i tome je sud trebao da poveruje. A koliko je to sve providna laž, može se videti iz ovoga: Pre svega u Staroj upravi grada, gde su bili zatvori Udbe i gde je Radanović bio zatvoren, nije bilo uopšte parnog grejanja, pa prema tome ni radijatora, ni rebrastih cevi. Sem toga, ćelije su toliko male, da je isključen svaki zalet, a bez zaleta je nemoguće tako strašno razmrskati glavu. Ali trebalo je po svaku cenu odbraniti Udbu i dokazati njenu nevinost pred sudom, pred celim forumom, koji je bioprisutan.

Kad se završila ova komedija sa lažnim svedocima, predsednik se pobednički obratio Radanoviću, koji je za celo vreme stajao pred sudom, slušao i posmatrao svoje dželate, šta ima na sve to da kaže. On je mogao svesno samo da izgovori nekoliko reči:

"Ja sam rekao istinu, a sve je ovo drugo laž" i odjednom je nastao užasan obrt, jeziv psihički slom.

Pogled optuženog izgubio je svoj određeni cilj, nije više osećao našu prisutnost, on se zagledao negde, njegove su reči tekle kao bujica, kao vihor, i to je na sve učinilo težak, nezaboravan utisak. Nije više obraćao pažnju ni na koga, ni na sud, ni na publiku, nije raspoznavao više čak ni svoju majku, smežuranu staricu, ni ženu sa detetom u naručju od osam meseci, koje su sedele sa mnom u prvoj klupi iza njegovih leđa. Sada je prema njima bio okrenut licem, jedan korak od njih, ali je ipak bio beskrajno daleko. Bio je kao u nekom zanosu i govorio neke maglovite, neodređene i nerazumljive reči. Čuo se jasno samo jedan broj: 695, koji je neprestano ponavljao. Svet koji je bio prisutan nije mogao da se snađe, nikome još nije bilo jasno šta se sve to događa i iz tog bunila trgao nas je oštar vrisak njegove majke i žene, kada su videli šta se desilo sa njim, da je poludeo.

Pošto je situacija svakog trenutka postajala sve teža, dalje saslušavanje bilo je onemogućeno, suđenje je prekinuto za pola sata i u nastavku suđenja je saopšteno, da je optuženi Radanović upućen u bolnicu, da se utvrdi njegovo zdravstveno stanje i da će se njemu docnije suditi pošto ozdravi. Šta je dalje sa njim bilo nepoznato nam je. Samo je nepobitna činjenica, da se sve ovo odigralo 21. jula 1950. godine u Beogradu, u negdašnjem Prvostepenom sudu za grad Beograd u Knez Mihailovoj ulici.

Mita Dimitrijević sa nadimkom "Olivera"

Glavnu ulogu u optužbi protiv Joksimovića, odigrao je Mita Dimitrijević, dobro poznat pod nadimkom "Mita Olivera", bivši savetnik poslanstva, pomoćnik Ministra prosvete, narodni poslanik i književnik. Odmah posle hapšenja, pa sve do samog suđenja, uporno se pronosila vest po celom Beogradu, da je on jedini krivac za hapšenje cele grupe. Mnogima je sve to izgledalo preterano, iako su Oliveru poznavali kao čoveka bez ikakvih skrupula i bez ikakvog morala. Međutim, prilikom suđenja se pokazalo, da cena stvar stoji daleko gore, nego što se mislilo. Odmah, od prvog dana suđenja, Mita se pojavio kao glavni svedok i njegova je reč bila odlučujuća u sudbini Dragića Joksimovića. Videlo se da je on bio glavna poluga, glavno oruđe u ruci Komunističke partije da se Joksimović uhapsi i izvede na sud, a ostalo su oni posle udešavali po svome nahođenju, kako im je bilo najzgodnije, dok nije došlo do njegove potpune likvidacije.

Ulazeći u sud, videlo se primetno, da se osećao nelagodno, pored sveg svog cinizma, jer je video punu dvoranu intelektualnog Beograda, koji je upro oči u njega, da vidi i čuje šta će on da kaže i može li u svom nevaljalstvu da ide do kraja. Zureći preko naočara, prešao je letimice preko cele dvorane, pa je onda zaustavio pogled na optužene, koji su sedeli na optuženičkoj klupi, poklonio im se, kao svojim prijateljima, u čijem je društvu bio stalno i sa kojima je vodio "prijateljske" razgovore više od godinu dana, sve do njihovog hapšenja. Sada oni pohapšeni, krivi i sudi im se, a on slobodan, prav i pojavljuje se kao svedok, koji svojim iskazima ima da zapečati njihovu sudbinu. I da bi njegov demonski lik dobio svoje pravo obličje, nalazeći se pred Joksimovićem, razvukao je usne i prošaputao licemerno: "Kako je"?

Kada je počelo usmeno ispitivanje svedoka Mite Dimitrijevića Olivere, u sudu je vladao tajac, prestao je skoro dah među prisutnima. Govorio je o svemu što je čuo i video u Joksimovićevom društvu, kome je i on pripadao, upravo tako su mislili Joksimović i ostali njegovi prijatelji i iz pažnje i poštovanjea svi su ga oslovljavali familijarno "čika Mita", čak i Joksimović.

Iz onoga što je iznosio, videli su svi da je on bio ubačen u njihovo društvo, da je sedeo sa njima po zadatku, slušao, beležio svaku reč i podnosio pismene referate Udbi, na osnovu kojih su svi oni lišeni slobode. Ceo prisutan svet u sudskoj dvorani bio je poražen onim što je čuo i video. To je sve bilo toliko teško i prljavo, da ljudi iako su slušali svojim ušima, nisu mogli da veruju da je sve to tako. Ali ih je iz te sumnje trgao i otreznio, kiseo glas predsednika Rumenića, koga su ozlojedila izvesna vrdanja Mite Olivere, koji je mislio da je dovoljno ono što je pismeno dostavio u četiri oka, a ono se sada ispostavilo, da sve to mora i usmeno da ponovi pred sudom i pred tolikim svetom. To je nešto što nije očekivao i to ga je izgeleda iznenadilo i zbunilo donekle, pa je hteo u svome nevaljalstvu da napravi izvesna odstupanja. Zato mu je predsednik nervozno postavio konkretno pitanje:

"Slušajte, druže Dimitrijeviću, vaši usmeni iskazi u mnogome se razlikuju od vaših pismenih dostava, koje ste pružili našim istražnim vlastima i ja vas pitam, šta je tačno, ovo što sada govorite ili ono što ste napisali? Šta priznajete za svoje?"

Čika Mita Udbin cinkaroš

Ovaj neočekivani Rumenićev ispad isterao je "čika Mitu" na čistinu. Za trenutak je zastao, kao razmišljajući nešto i nekim razvučenim glasom odgovorio, da on misli, da su njegovi usmeni odgovori identični sa onim što je napisao. Predsednika je to još više ražestilo, uzeo je sa stola čitavu jednu gomilu tabaka otkucanih mašinom, pokazao ih "čika Miti" i rekao:

"Ovo su sve vaše pismene dostave i pročitaću vam jedan odeljak, da vas podsetim šta ste napisali baš o ovome što sada govorite."

Zatim je izdvojio pet otkucanih strana i pročitao. Zaista je bila znatna razlika između onoga što je bilo napisano i tajno dostavljeno Udbi i onoga što je rekao pred sudijom. Zato mu je ponovo postavljeno pitanje pri čemu ostaje. U sudu je zavladao apsolutni mir i svi su sa nestrpljenjem i strahom očekivali njegov odgovor. On je ćutao nekoliko trenutaka kao zaliven i odjednom se čuo njegov mrmljavi glas:

"Ono što sam napisao priznajem za svoje."

U dvorani je nastala opšta konsternacija, među prisutnima čula se glasna zgražavanja i glasni protesti, nazivajući Mitu Oliveru običnim špijunom i dostavljačem. Da bi zaveo red predsedavajući je morao da zapreti publici, da će isprazniti dvoranu, ako se ne budu smirili i prestali sa glasnim protestima...

Klupče se na sudu odmotavalo dalje i u vezi sa svedočenjem, koje je trajalo nekih pet sati, Joksimović je uspeo jednog trenutka, pored svih smetnji da izjavi:

"Jeste, sve je tačno, vodili su se razgovori i čula se obična kritika, ali svima tim razgovorima bio je prisutan i "čika Mita", pa i sam uzimao učešća u njima. On je stalno bio s nama, iako smo svi mi krivi, kriv je i on isto toliko."

Tu je predsednik opet ispao, kao što je ispadao i u toku celog suđenja i nehotice rekao više ngo što je smeo i otkrio "čika Mitu" u celini, da ne bi bilo nikakve sumnje o njegovoj ulozi: "Razumite jednom Joksimoviću niste vi ono što je 'čika Mita' on je naš prijatelj, a vi ste naš neprijatelj, on je u našoj službi, on je naš pomagač, da se odbranimo od takvih kao što ste vi, koji hoće da ruše ovaj poredak. Zahvaljujući samo njemu i našim ljudima, mi uspevamo da dođemo do vas i da prodremo u vaše rušilačke namere. On je naš saradnik i može da govori šta hoće."

Ovo je autentična izjava sudije Čedomira Rumenića, koji je predsedavao u procesu Dragića Joksimovića i čuli su je svi koji su biliprisutni suđenju. Nema sumnje, Mita Dimitrijević Olivera, žigosan je sa najmerodavnijeg mesta, kao običan špijun, kao običan agent — provokator.

Treći paviljon, soba broj dva

Posle osude Joksimović je upućen u Belu Crkvu da čeka izvršno rešenje presude, a odatle je upšućen u Požarevac na konačno izdržavanje kazne. Posle nekoliko meseci je prebačen u Sremsku Mitrovicu, gde je raspoređen u Treću zgradu, u sobu broj dva, na drugom spratu i tu je ostao do smrti.

Kad sam ga video prvi put s proleća, krajem meseca aprila 1951. god. fizički je izgledao lepo i činio utisak zdravog čoveka. Duhovno vedar kao i uvek, živ, pokretljiv, komunikativan, sav je treperio uprkos robiji. Šetao je svakog dana u određene sate pre i posle podne, razgovarao sa ljudima, davao im pravne savete kao advokat i pisao koncepte za molbe i žalbe, u vezi sa osudama pojedinaca. Svi su ga znali, jer je sa svima dolazio u dodir i svi su osuđenici imali o njemu najlepše mišljenje, voleli su ga, poštovali i cenili. Kad god bi stao za vreme slobodne šetnje, oko njega bi se napravio krug. On je svojom širinom i iskrenošću povezivao ljude, prvo za sebe, a onda ih je povezivao međusobno i od njih činio celinu. Bio je konstruktivna priroda i to se osećalo u svemu i svuda, pa i na robiji. Sem toga, imao je i čar imena smelog branioca Draže Mihailovića, čija je fulminantna odbrana bila u živoj uspomeni svih osuđenika.

Kako je bilo leto, krajem meseca jula, bila je tropska žega, sunce je palilo, gorelo je sve. I čim bi se objavila šetnja, ljudi su bežali iz zgrade, svi su izlazili da uzmu malo vazduha. Dragić je to posle podne kao i obično izašao i kako je bila slobodna šetnja, bio je stalno u pokretu, razgovarao, šalio se, smejao i ne sanjajući da je smrt već tako blizu njega. Posle šetnje ubrzo je došla večera, zatim je udarila zavodska zvečka, ključar je zaključao vrata i robijaško spavanje, poređani jedan pored drugog na podu.

"Kako je lako umreti"

Kao što smo već kazali, Joksimović je bio u zbirnoj sobi broj dva, a bilo ih je u sobi toliko, da čovek nije mogao da se okrene, nije moglo da se diše, i ljudi su se preznojavali i gušili bez vazduha. Omorina, od koje je ljude obuzimala neka sanjiva obamrlost, užasan zadah od raznih isparenja, a bez kapi vode da se čovek makar malo osveži.

Oko deset sati uveče, u takvom paklu, Joksimoviću je naglo pozlilo, ostao je potpuno bez vazduha, nije mogao više da diše, grcao je i gušio se polako. Odveli su ga u odeljenje za umivanje i namestili ga da sedne uz jedan stočić, oslonivši glavu na ruke. Kako mu je bivalo sve gore, osuđenici su jedva uspeli da pozovu kroz prozor dežurnog milicionara i molili ga da hitno pozove lekara, jer umire čovek. Pitao je ko je bolestan i kada su mu kazali da je dr Joksimović na umoru, rekao je da će izvestiti dežurnog oficira.

Vreme je prolazilo, Dragiću je bivalo sve gore, a niko nije dolazio. Minuti su bili kao godine. Osuđenici su bespomoćno stajali oko njega i gledali kako se polako u njemu gasi život.

Pored ostalih, tu je bio i namesnik dr Radenko Stanković, lekar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, šlogiran i slab, bez ikakvih instrumenata i lekova, nije mogao ništa da mu pomogne. Zatim njegov lični prijatelj Bogdan Tošić, advokat iz Beograda i mnogi drugi. Svi su bili tu okupljeni sa suzama u očima i sa nestrpljenjem očekivali lekara, ali on nije dolazio.

Tošić je ponovo zvao milicionara iz zgrade i ovaj je odgovorio kratko:

"Javio sam i doći će."

Za celo to vreme Joksimović je bio pri potpunoj svesti, svestan svoje beznadežne situacije i jednog trenutka je samo rekao:

"Oh, kako je lako umreti!"

I smrt je odmah nastupila, tu za stolom, u sobi za umivanje, u prisustvu mnogih osuđenika. Izdahnuo je trenutno, lako kao svaki pravednik, oko ponoći, između trideset prvog jula i prvog avgusta 1951. godine.

Lekar, zloglasni dr Lanji, došao je oko dva sata i konstatovao je smrt.

Po naredbi milicionara stavili su ga u ćebe i odmah su ga četiri osuđenika prenela u takozvanu zavodsku bolnicu. Upravo, sve pomrle u toku noći odnosili su i stavljali u bolničko dvorište, pošto nije bilo nikakve mrtvačnice i sutradan tovarili su ih na kola kao cepanice, terali na groblje i zakopavali. Tako je i Joksimović odnet.

Kad su ujutru, prvog avgusta, poneli Joksimovića iz bolničkog dvorišta, bolesnici, koji su bili u šetnji, saznavši koga nose, odmah su se svrstali i obrazovali špalir na čelu sa Perom - Radomirom Lekićem, duž cele staze do bolničke kapije, skinuvši kape i krsteći se u tišini odali mu poslednju počast kao junaku, koji je pao na bojnomk polju. Tako su osuđenici ispratili i tako su se rastali sa mrtvim Joksimovićem.

Od čega je stvarno umro Joksimović? Kazali su da je imao anginu pektoris, ali meni nije bilo poznato iako smo bili drugovi sa Univerziteta i lični prijatelji.

Jedno je sigurno, da je umro od komunističke bolesti, kao i toliki drugi osuđenici. To jest, on je bio osuđen svega tri godine, relativno to nije velika kazna, ali za drugoga, a za njega je to bila kazna smrti.

Doktor prava iz Bačine

Dr Dragić M. Joksimvoić, rođen je 1893. godine u varošici Bačini, Sreza temnićkog, Okruga moravskog. Njegov otac Milić Joksimović bio je trgovac u Bačini. Po svršetku gimnazije, završio je Pravni fakultet u Beogradu, a zatim je položio doktorski ispit u Nemačkoj. Jedno vreme je bio sekretar Ministarstva finansija, a posle je bio advokat u Beogradu.

Pripadao je Demokratskoj stranci i bio jedan od njenih prvaka. Još kao student bio je predsednik Studentskog demokratskog kluba. Docnije je bio kmet pravnik Beogradske opštine, gde se istakao svojom velikom aktivnošću. Zatim je biran za narodnog poslanika kao predstavnik Demokratske stranke Sreza temnićkog. U Narodnoj skupštini i u Demokratskom poslaničkom klubu, njegovo je prisustvo bilo zapaženo.

Posle sloma nemačke okupacije, kada su komunisti uzeli vlast u Jugosalviji i obrazovali pod pritiskom zapadnih saveznika prošireni AVNOJ, Joksimović je sa Milanom Grolom i sa još izvesnim brojem prvaka Demokratske stranke, ušao u to nazovi parlamentarno telo i pokušao da radi sa njima. Prvi mu je korak bio zakonski predlog "O oslobođenju od straha" i naravno od toga nije moglo da bude ništa, jer su komunisti svojom ogromnom većinom odbacili taj zakonski nacrt. Docnije se povlači i zauzima oštar opozicioni stav.

Piše: Nilan Rajić ǀ Srpsko nasleđe Istorijske sveske ǀ Broj 7 • Jul 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2013, 11:05:50 pm »

*
CRVENA KUGA PODSETNIK ZA KOMUNISTE I ONE KOJI KRIJU NJIHOVE ZLOČINE (14)1 i (59)2


PAMET SRBIJE U OKOVIMA

Sa doktorskim i profesorskim titulama bilo je više od sto robijaša. Među njima Dragić Joksimović, Stevan Moljević, Đura Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragoljub Jovanović, Radenko Stanković, Lazar Marković, Sava Banković

Moglo bi se o proti Popoviću dugo pisati, ali ne zaboravite da je ovo samo podsetnik. Podsetnik za komuniste. I današnju vlast koja sebe naziva demokratskom i koja bi radi lažnog mira i spokoja da sve ove surove događaje prepusti zaboravu.

A u pribojskom kraju ovo protino mučenje prepričava se s kolena na koleno. Protina deca, sin i kćerka, odavno u zrelim godinama, pamte komunistički pakao kroz koji je prošao njihov otac. I kroz koji su oni prošli.

Vlast bi, izgleda, bila zadovoljna kad bi bili zaboravljeni svi oni koji su preživeli taj pakao i oni koji su sagoreli u njemu. Nisu tu bili samo "žitari" i samo seljaci i jataci, mladi četnici i njihovi bliski rođaci, bilo je u kazamatima mnogo profesora, doktora nauka, poznatih advokata, visokih kraljevskih oficira, studenata, nesvršenih srednjoškolaca, pilota, književnika, trgovaca, fabrikanata.

DRAŽIN BRANILAC RUŠI OPTUŽNICU

Navodim samo neka imena: dr Stevan Moljević, poznati advokat i jedan od istaknutih vođa ravnogorskog pokreta, dr Đura Đurović, iz Nacionalnog komiteta generala Draže Mihailovića, dr Vojin Andrić, najmlađi doktor nauka u zemlji i vođa ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivši ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, Mustafa Mulalić, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovića, dr Dragić Joksimović, advokat i branilac generala Mihailovića na montiranom procesu, major Žarko Vukosavljević, pilot i književnik, dr Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, dr Lazar Marković, profesor i bivši ministar pravde, Metodije Milosavljević, teolog i profesor, dr Đura Vilović, književnik iz Zagreba i član Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lončarić, Milan Rajić, profesor i jedan od onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popović, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjković, profesor Teološkog fakulteta i poznati istoričar, dr Milan Žujović, profesor i bivši dekan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojović, sin vojvode Petra Bojovića. Dodajem ovom spisku još neka imena: Selimir Ranković, Vladeta Kuzmanović, Časlav Protić, Bora Pekić, Sreten Popović, Perica Jovanović, David Damjanović, Perica Radomir, kapetan Čeda Milošević, Dragan Topalović Gorolomac, Blažo Božić, sin prote Andre, koji je streljan u kragujevačkom krvavom oktobru 1941. godine. Dok je Blažo bio u Sremskoj Mitrovici njegova sestra Radmila robijala je u Požarevcu i kasnije na podmukao način bila ubijena.

Imena ovih intelektualaca, profesora i doktora nauka pominjem u znak neizmerne zahvalnosti što su nama, čije je školovanje bilo prekinuto, davali časove i držali predavanja iz svih onih predmeta predviđenih za maturante i studente. NJima zahvaljujući sticali smo neophodna znanja iz svih oblasti života. Za nas, koji smo godinama bili utamničeni, Sremska Mitrovica je bila univerzitet.

Primećujem da čelnici današnjih političkih stranaka, bar onih značajnijih, ne pominju imena istaknutih ličnosti istoimenih stranaka koje je komunistički režim krvnički progonio, hapsio i na montiranim procesima osuđivao na robiju. Jedan od prvaka Demokratske stranke bio je advokat dr Dragić Joksimović, branilac generala Draže Mihailovića pred komunističkim sudom. Odbrana je, kažu, bila briljantna, ali je zasmetala Josipu Brozu, pa ga je ovaj u svom govoru na Cetinju pomenuo i dao signal da ga treba goniti. Tri godine je Udba stvarala prilike da uhapsi dr Dragića. Kad je konačno uhapšen u 56. godini života bio je izložen takvoj torturi da je ubrzo umro u robijašnici Sremske Mitrovice. Pamtiće ga Srbija pamteći način na koji je potpuno razbio laži Miloša Minića, državnog tužioca u procesu generalu Mihailoviću, laži Komunističke partije i njenih komiteta.[...]


VOJVODIN SIN LAŽNI SVEDOK

Mišićev sin, major Aleksandar, žrtvuje glavu da bi zaštitio Dražu, mlađi sin Vojislav svedoči i protiv Draže i protiv brata

Posledice torture po beogradskim zatvorima bile su vidljive — fizički je bio slabašan, ali je zato duhovno bio veoma jak. Govorilo je da je zadovoljan što je među svojima, među utamničenim Srbima, i da je bezbožnicima lako da vladaju kad su utamničili polovinu Srbije. Nama, užičkoj grupi srpske omladine, izricao je pohvale zato što nismo ropski prihvatili komunističku diktaturu...

Bio je, kažem, dosta slabašan, pa ga nisu izvodili na fizičke radove, ali smo mi, kad su nas u popodnevnim satima vraćali sa ciglane, na kojoj su nas iscrpljivali i tukli korbačem, upadali u njegovu zbirnu sobu u kojoj je ležao na slami. I gotovo uvek bi mu ponešto doneli: baren krompir, šećernu repu, koren kupusa, klip kuvanog kukuruza, šaku šljiva, paradajz. To su nam krišom doturali naši robijaši koji su radili na zatvorskoj ekonomiji. Poneko bi iz paketa od kuće odvojio parče kolača ili slane pite i nosio Dragiću. Hteli smo da mu i na taj način ukažemo poštovanje i zahvalnost. On je sve ove darove odbijao govoreći da je nama, mladima, sve to mnogo potrebnije. Bio je blagodaran Gospodu Bogu i svojim kolegama iz Advokatske komore koji su ga privoleli da se prihvati odbrane generala Mihailovića. A branio ga je muški, i više od toga, viteški, ne mareći za posledice s kojima će se ubrzo suočiti. To što je on sasuo u lice i tužiocu i sudiji niko nije rekao ni pre njega, ni posle njega. Poznati advokat dr Stevan Moljević, koji je na optuženičkoj klupi sedeo do generala Mihailovića, bio je zapanjen pameću, logikom, smelošću kojom je Dragić branio prvog gerilca u okupiranoj Evropi...

PALE ŽITA I ARHIVE

Rekao im je da oni koji pljačkaju i ubijaju srpske domaćine, koji pale žita i arhive, pucaju u nevine srpske žandarme, ruše seoske propuste i mostove — nisu vojska nego razbojnička družina. A oni koji u naseljenom mestu iz prikrajka, iz zasede, ubijaju jednog nemačkog vojnika da bi potom Nemci ubili 100 Srba — nisu oslobodioci nego ubice sopstvenog naroda...

Dragić nam je govorio da je general Mihailović mučen i drogiran, da su komunistički inkvizitori uspeli da od razumnog čoveka čuju reči koje može da izgovori samo neko ko je na ivici ludila.

PAMTI SE VUKOSAVA

Dragić je pominjao mnoštvo imena svedoka koji su davali pečat ovom montiranom procesu. Nas je posebno zanimala žena po imenu Vukosava. Na nju su, izgleda, računali i tužilac i odbrana. Prema Moljevićevom i Dragićevom kazivanju Vukosava je bila sa sela, bistra i otresita, govorljiva žena srednjih godina, koju je Ozna pripremala da bude lažni svedok protiv generala Mihailovića. Šta su joj sve obećavali! Kuću u Beogradu, mesto upravnice škole ili obdaništa ... ako odbije onda će je osakatiti strujnim udarima, tući mokrim konopcima, oterati na robiju... Izgledalo je da je Vukosava pristala da "sarađuje", a niko nije slutio da će se naizgled mirna Vukosava pretvoriti u vuka i da će im zadati grdne muke. Čim su je pozvali u sudnicu i čim je ugledala Mihailovića oslovila ga je sa gospodine generale. Na to je predsednik suda Josif Malović skočio sa stolice i upozorio Vukosavu da on nije ni gospodin ni general već optuženi i da ga samo tako može oslovljavati... Vukosava je uspela da vikne da je general optužen od komunista, a ne od nje i srpskog naroda, što je izazvalo veliku buku u sudnici — skočili su prerušeni oznaši i milicioneri tražeći kaznu za svedoka Vukosavu Trkuljac.

Šta je na kraju bilo sa Vukosavom nisu znali ni Moljević ni Joksimović — sećali su se samo da je silom izgurana iz sudnice. Ostala je u njihovom pamćenju kao svetao lik u surovom vremenu kada se ljudska čast svirepo gazila, a srpska krv nemilice prolivala... Malo se zna da je jedan drugi svedok svojom pojavom i svojim krivokletstvom oduševio i tužioca i sudije i vešto odabranu u pripremljenu publiku. Bio je to Vojislav Mišić, sin slavnog vojvode Živojina Mišića. Čak i oni koji su po pozivu ispunili sudnicu i time se obavezali da svaku reč tužioca i suda proprate aplauzom, oni koji su odani režimu bili su iznenađeni njegovom pojavom, čudeći se otkuda da se vojvodin sin nađe u delu optužnice. Pogotovo što se znalo da je njegov rođeni brat major Aleksandar Mišić izgubio glavu štiteći u to vreme pukovnika Mihailovića. Draža se u jesen 1941. godine zatekao u kući majora Mišića u Struganiku u času kad su Nemci, dobro obavešteni, opkoljavali kuću. Draža je, da ne bi bio zarobljen, žurno izašao na sporedna vrata i utekao u šumu, a major Mišić i major Ivan Fregl potrčali u susret Nemcima... Major Mišić je na nemačkom jeziku vikao da je on Mihailović u šta su Nemci, u pravi mah, poverovali. Prevara je otkrivena, pa su i major Mišić i major Fregl streljani. Ostala je nedovršena i neproverena priča da su Nemci izrazili žaljenje što streljaju čoveka u čijim je venama polovina nemačke krvi. Znali su da je njegova majka Lujza Nemica. Nastavak te priče kaže da je major Mišić na to uzvratio da je bio ranjavan i da je iz njega istekla nemačka krv. Ostala je samo srpska...

Njegov mlađi brat Vojislav, agronom po struci, u početku se pridružio Dražinim vojnicima i oficirima tražeći od njih da mu daju komandu bar nad četom. I njegov brat major i drugi oficiri znali su da nema nikakva iskustva u taktici i komandovanju, pa je odbijen. Osim toga znalo se da živi raskalašno, uživajući u slavi oca i brata. Vojislav je, valjda iz inata, ponudio svoje usluge partizanima, a oni, vešti u propagandi, govorili da je sin vojvode Mišića komandir partizanske čete...

U tom svojstvu Vojislav Mišić se pojavio kao svedok optužbe protiv generala Mihailovića. Da li je bio ucenjen ili zavaran krupnim obećanjima ne zna se, ali se zna da je zagazio u klevetu i greh optužujući i svog mrtvog brata i generala Mihailovića. Govorio je da je Draža predao Nemcima nekoliko stotina zarobljenih partizana i da je on lično bio u zarobljeništvu kod Draže, ali da je uspeo da pobegne. General Mihailović rekao je svedoku u lice da ne govori istinu.

REĐAJU SE MUČNA PITANJA

Dve godine kasnije Vojislav Mišić je na svojoj koži osetio surovost bića Brozovih sledbenika — da li je to zaista bio ili je nabeđen tek kao zakleti staljinista odveden je na Goli otok na kome je jedva preživeo svakodnevnu torturu. Po izlasku iz tog zloglasnog logora neko vreme je bio bez posla da bi se neko od moćnika sažalio na sina vojvode Mišića i zaposlio ga u gradskom zelenilu da brine o beogradskim parkovima.

Ni branilac Dragić Joksimović nije uspeo da ovog klevetnika pred sudom vrati na put časti i dostojanstva na kom su istrajavali i njegov otac i njegov brat.

A junak i mučenik naše mučne priče, dr Dragić Joksimović, čije je ime i prezime javno pominjao Josip Broz, dajući signal Ozni za njegovog progon, ostao je do kraja života odan istini, koju je voleo i pravdi koju je zastupao. Uprava robijašnice, posebno šef zatvorske Udbe Radovan Marković, koji je noću smišljao koja zla da nanese robijašima, iz dana u dan ubrzavao je njegovu nesreću. U letnjem periodu Dragić se gušio bez vazduha i lekara, lekova nije bilo, a od paketa koji su stizali od porodice stražari su otimali ono što je bio najbolje. Sa Dragićem je u istoj sobi bio kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, ali je on bio šlogiran, pa ni sebi nije mogao da pomogne. Jedne sparne večeri, mislim da je bio kraj avgusta 1951. godine ugasio se život doktora pravnih nauka Dragića Joksimovića. Završio se život Dražinog branioca pred sudom Komunističke partije. Pet godina posle generalove nasilne smrti. Generalu je bila 53. godina života, Dragiću pedeset osma...

Udba je u robijaškoj stolarskoj radionici imala nekoliko mrtvačkih sanduka u rezervi, tako da se nije gubilo u vremenu. Svi robijaši do kojih je doprla vest o smrti Dragića Joksimovića poskidali su kape i pomolili se Bogu za pokoj duše ovog nenadmašnog viteza pravde.

Dragić je bez ijednog obeležja ukopan na robijaškom groblju u obližnjem selu Laćarku. Njegovoj rodbini nije dozvoljeno da ga prenese u Beograd dok mu ne istekne trogodišnja robija.

Vreme prolazi, ali ostaju rane i ožiljci.

Ostala mučna pitanja i za generacije koje dolaze: može li? Pobili stotine hiljada, utamničili milione ljudi, osakatili desetine i desetine hiljada, strahom oterali u svet milione ljudi — nema zemlje na svetu koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora na svetu koje Srbi nisu zalili svojim suzama; opljačkali stotine hiljada srpskih porodica i — nikom ništa! Može li? Naše Visoke Dečane pretvorili u političku školu "Josip Broz Tito" i — nikom ništa! Može li? Monaha iz ove svetinje Gavrila Kovačenu, koji se pobunio protiv ovog nasilja, vezali i otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice gde je ubrzo umro i — nikom ništa! Može li? Našu svetu Gračanicu pretvorili u krvavu tamnicu u kojoj je lomljena kičma onim Srbima koji za bratstvenike ne prihvatiše dojučerašnje baliste i fašiste i — nikom ništa! Može li? Srpski komunisti su na opšte zadovoljstvo Šiptara srušili srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima tog hrama podigli javni klozet i — nikom ništa! Može li?

Piše: Antonije Đurić ǀ 2009  
1 Glas javnosti
2 Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2013, 11:42:13 pm »

*

BESEDA — Honeste Vivere

2011. navršiće se 60 godina otkako je u ćeliji u Sremskoj Mitrovici, pod teškim teretom svoga vremena, preminuo jedan veliki čovek. Otkad se ugasio jedan honestum vite, jedan častan život!

Te 1951. u zatvoru umire Dr Dragić Joksimović. Ogromna većina vas siguran sam nikada nije čula za ovog čoveka. On je drage kolege, bio nama blizak po mnogo čemu. Bio je pravnik, pre Drugog svetskog rata jedan od najboljih studenata beogradskog Pravnog fakulteta, koji se naročito isticao po svojoj govorničkoj veštini, a kasnije je postao vrstan advokat. Ali zašto, bi takav čovek, sigurno se pitate, svoj život završio u tamnici? Kako li je skrenuo sa tog sjajnog puta na kojem je bio? E vidite nije on skrenuo, već je veliki deo sveta u ta vremena stupio na jednu pogubnu stranputicu, zbog koje i danas plaćamo danak.

Taj svet, ti zabludeli ljudi, gledali su kako se đeneral Dragoljub Mihailović, prvi gerilac u Evropi i svetionik borbe protiv nacizma, na kraju rata, posle pobede onih koje je nesebično pomagao, izvodi pred staljinistički sud jugoslovenskih komunista! Oni su ga optužili da je svo vreme tog rata radio protiv svog naroda i pomagao nacističku okupaciju, sa ciljem da uništi otpor koji su po njihovoj tvrdnji jedino partizani pružali.

Dragić Joksimović je imao to istorijsko breme, da u takvoj atmosferi linča i pobedničke nemilosrdnosti stane na branik Pravde kao generalov branilac. Znao je vrlo dobro protiv kakvih sila se svrstava i nalazio se pred teškim izborom koji će dramatično promeniti njegov život.

Zapadni saveznici su svo vreme rata znali tačno kako je i šta radio general Mihailović, kao ministar vojni u Kraljevoj vladi i vrhovni komandant od saveznika priznate Jugoslovenske vojske u otadžbini. Znali su koliko je velika i besmislena kleveta novih jugoslovenskih vlasti protiv njega. I ćutali su!.... Jugoslavija je bila u Staljinovoj sferi interesa i čovek koji je spasao 500 američkih pilota sigurne smrti, ostavljen je u utrobi zveri koja je likovala nad svojom pobedom!

Izveden je pred sud onih koji bez 300.000 sovjetskih vojnika koji su 44' preplavili Srbiju nikada ne bi imali to morbidno zadovoljstvo da u srpskom prestonom gradu ponižavaju srpskog junaka! U sudnicu je stupio iscrpljen, bolestan i slomljen od godina u šumi, mučen i prebijan od agenata OZNE! Izdan od saveznika i kraljeve vlade.

U velikoj sali Pešadijskog učilišta, gde je najodlikovaniji srpski oficir pre rata podučavao pitomce, sada ga je čekala razularena masa koja pljuje, psuje i vređa pri svakom njegovom obraćanju!

U optužnici, pored njegovog, našla su se imena ova dva naša poznata lika sa zidova, Slobodana Jovanovića i Lazara Markovića i još mnogih drugih. Onih koji su zaista sarađivali sa Nemcima, ali i onih koji bi takve ubili da su ih ranije sreli! Svi izjednačeni jedino strahom koji je nova vlast osećala od njihovog samog postojanja.

Utučenom generalu Mihailoviću borbeni duh vraća njegov branilac, čiji je karakter sijao u sudnici svetlošću pravednika! Čiji je glas ogoleo svu bedu laži koju su ostali školovani pravnici tada hranili i zastupali!

Ali advokat Joksimović nije mario za njih, niti za gotovo hiljadu ljudi, koji su se nadmetali ko će teže da ga izvređa i glasnije da urla. On se vodio zapovešću iz Druge knjige Mojsijeve, koja glasi: "Ne idi sa množinom na zlo i ne govori na sudu povodeći se za većim brojem da se izvrne Pravda!"

Kako ove reči odjekuju kroz vreme već tri i po hiljade godina! I postavljaju pred sve ljude, a naročito pravnike, taj veliki i uzvišeni zahtev da se ne izvrću Pravdu! Da kada i ceo svet nešto podržava ili nekog progoni, a mi znamo da to nije pravedno, imamo dužnost da stanemo u odbranu Istine! Samo.... malo je onih, kroz čitavu istoriju, koji su dorasli ovakvom zahtevu koji nam Gospod postavlja. Cena koju je Dragić Joksimović platio za svoju vitešku odbranu generala Mihailovića, bila je ogromna. Iako mu je optužnica uručena 4 dana pre suđenja, iako mu nije dozvoljeno da izvodi spašene američke pilote i nije mu predata sva dokumentacija koja mu je bila potrebna za odbranu, držao se lavovski u postupku, dok su tužilac i sud složno radili da ga spreče da iznosi bili šta u korist optuženog. Prekidan je, određivali su pauze, oduzimali reč, iznosili falsifikovana dokumenta, ali i pored svega toga istina je isijavala iz sjajne završne reči, kojom je pravnički besprekorno pokopao optužnicu i posramio njene tvorce! Zbog toga, usledili su mu teški dani.

General Mihailović je proglašen krivim 15. a streljan 17. jula 1946. godine. A muke njegovog zastupnika tek su počinjale.

Glavni partijski list "Borba" u tekstu "Odbrana izdaje i kleveta slobode" nazvao ga je izdajnikom, čija odbrana zločina proizilazi iz duboke mržnje prema svim narodima Jugoslavije. Najmoćniji čovek u zemlji, samozvani "maršal" Tito javno je poručio da prema takvima kao što je Joksimović nove vlasti ne mogu imati milosti. Znalo se drage kolege šta znači takva izjava u "novoj demokratskoj Jugoslaviji" '46 godine! Najpre mu je Komisija za advokate oduzela pravo da se bavi advokaturom, proglasivši ga nedostojnim tog zvanja. Ubrzo zatim, uhapšen je zbog "slušanja stranih radio programa i vođenja političkih razgovora". U sramnom procesu osuđen je na tri godine zatvora, uz prinudni rad i gubitak građanskih prava i penzije!

To je poštovane kolege cena ne ustajanja sa množinom na zlo! To je zahtev koji Pravda pred nas postavlja! Da nas se svi odreku, da nas nepravedno osude i ponize!

Umro je taj mučenik dakle posle tri godine teške robije, jer mu nije pružena adekvatna nega i tretman kao srčanom bolesniku.

U memljivoj ćeliji u koju su ga stavili samozvani narodni heroji, skončao je jedan od najvećih pravničkih umova svoje generacije i istinski junak svoga doba!

Tužilac Minić, je mnogostruko nagrađen za svoju sramnu ulogu u procesu protiv generala Draže, obavljao je svaku zamislivu funkciju u novoj vlasti i umro u dubokoj starosti 2003. godine, slično su prošli i ostali krvnici Titove Jugoslavije. I sada se vi pitate, "pa gde je nagrada pravedniku?" i mislite možda da su oni bolje prošli od njega. Da bi i Dragić Joksimović imao dug i hvalospevima ispunjen život u novoj državi da im se priklonio. U pravu ste, zaista bi imao, ali po koju cenu? Po cenu svog obraza, svoje časti i duše! Nekim ljudima je to mala cena da plate jer te stvari slabo vrednuju, ali Dragić Joksimović je bio čovek odgojen na svetosavskoj tradiciji na kosovskom duhu naših predaka i stalno se opominjao upozorenja majke Jevrosime, da je bolje svoju izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu! a ovo je naš narodni pesnik od Hrista naučio, jer nam On poručuje: "Kakva je korist čoveku ako i ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi".

Da je ovo večna istina svedoče i reči sudije Đorđevića koji je predsedavao u Veću koje je osudilo generala Mihailovića. Pred kraj svog života on je izjavio: "Ako ikad dođe do razgradnje nove Jugoslavije, otkriće se koliko smo kostiju nevinih mi sudije ugradile u njene temelje, a ja umirem grešan, bio sam običan sudija smrti!"

Jasno je da ovi ljudi nisu nipošto bolje prošli! Ceo život nosili su mrlju i teško breme svog greha i ignorisanja savesti. Dočekali su da vide kako se njihova tvorevina utemeljena na mrtvim neistomišljenicima raspada u krvavoj kataklizmi! Sve u šta su verovali i čime su pravdali svoj zločin nestalo je preko noći. Tužan je i bedan taj njihov dugi život bio! A advokat Joksimović će večno biti žitelj Nebeske Srbije! Njegova nagrada su "Dani Dragića Joksimovića" koji se održavaju u njegovom rodnom mestu, ulice koje nose njegovo ime, pa i ovo moje izlaganje. Za sobom je ostavio časno ime i uspomenu na časno proživljen život, koji će inspirisati mnoge buduće generacije i za koji svi mladi pravnici moraju znati! Jer se nikada ne zna kada će ponovo neko od nas tražiti da budemo sudije smrti! Da prinosimo na žrtvu svoju profesiju i njenu čast nekom obesnom i tiranskom sistemu. Ako taj dan ikada ne daj Bože dođe, setite se ove moje priče! Setite se Dragića Joksimovića i budite nepokolebljivi zastupnici Pravde i Istine! Jer će vreme otkriti svačiju sramotu i nećete moći sakriti svoju duhovnu bedu od budućih generacija, ako izdate svoju profesiju i svoju ljudskost!

Onoga trentuka kada se pogledate u ogledalo i ne budete mogli da kažete sebi „Ja živim častan život!“ on više neće imati nikakvu vrednost. Zato imajmo prave uzore i upoznajmo istinu, da smognemo snage da stanemo na put pravednika ako za to dođe vreme, jer su blagosloveni izgnani Pravde radi i njihovo je Carstvo Nebesko!

Sava Stambolić ǀ 17.12.2010. ǀ Vidovdan
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: