Slobodan Penezić Krcun (1918—1964)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA ČITANKA  « Gospodari života i smrti « Slobodan Penezić Krcun (1918—1964)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Penezić Krcun (1918—1964)  (Pročitano 27981 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 26, 2012, 12:07:30 am »

*

SLOBODAN PENEZIĆ KRCUN
(Užice, 02.06.1918 — Šopić, kod Lazarevca, 06.11.1964)

načelnik Odeljenja zaštite naroda (OZN) sa Srbiju od 13. maja 1944. godine do 19. februara 1946. godine


PARTIJA I REVOLUCIJA VAŽNIJI OD ŽIVOTA

Slobodan Penezić Krcun rođen je 2. juna 1918. godine u porodici Spasoja Penezića kafedžije, kao prvo dete u njegovom drugom braku sa tekstilnom radnicom Vidosavom, koja je rodila još troje dece — Sretena, Predraga i Milenu. Za vreme velike privredne krize otac je bankrotirao i umro 1934. godine. Sav teret oko izdržavanja dece pao je na majku Vidu, kojoj je Krcun, kao šesnaestogodišnji dečak, pokušao da olakša život, pomažući joj u kući oko šivenja, u bašti i oko stoke. Njegova ljubav prema majci i pomoć trajala je tokom celog njegovog uzbudljivog života. Verovatno da je gubitak oca i briga o majci i mlađoj braći i sestri uticala da je ponavljao treći razred gimnazije. Vaspitavan u duhu građanskog patrijarhalnog morala bio je poslušan i predusretljiv dečak, ali i nemirnog i buntovnog duha. Iako je bio mršav i fizički slabiji od svojih vršnjaka, bio je hrabar i ubojit sa nekom unutrašnjom snagom predodređen za vođu, pa su ga se mnogi vršnjaci, ipak prilikom obračuna na ulici bojali. Gimnaziju je završio sa dobrim uspehom ali su profesori uvažavali njegovu natprosečnu inteligenciju, širinu pogleda na svet oko sebe i bogatstvo duha uz sklonost ka humoru.
 
"U višim razredima gimnazije počeo sam da idem u kafane i da živim pomalo boemski. To je bila jedna od crta ondašnjeg omladinskog pokreta. Od toga sam se sasvim otrgao po dolasku na Univerzitet pogotovo kad sam postao član Partije".
 
OD HIPIKA DO REVOLUCIONARA Slobodan se upisao na Poljoprivredno šumarski fakultet u Zemunu 1937. godine, gde je već uveliko bio razvijen revolucionarni omladinski pokret, preko organizacija SKOJ-a. Na studijama ga izdržava stric Zarija iz Valjeva, te Krcun nije imao materijalnih problema.
 
"U studentskom domu ušao sam u jedno društvo koje je više bilo sklono jednoj vrsti boemskog života, koji se meni u to vreme sviđao. Posle nekoliko meseci nastupilo je razočaranje, i ja sam hteo da se vratim u Užice, da se prebacim na vanredno studiranje prava, i da se zaposlim. Iako sam imao dovoljno sredstava za studije, nosio sam se prilično zapušteno, nisam se šišao i češljao, nosio sam vojničke cokule, nikada ispeglane pantalone, niti mašnu (podsećao je na buduće hipike). Uostalom takvih studenata bilo je još tada u studentskom pokretu, i to su bili poslednji odsjaji onog pokreta iz njegove rane mladosti. Već u to vreme bio se oformio ozbiljan politički pokret gde su takve pojave bile retke i čini se da je jedino meni to ostalo od mojih boemskih navika to neuredno oblačenje i izgled. Prestao sam da pijem, da izlazim u kafane sve do posle rata. Smatrao sam da je to uslov da bi neko postao pošten i čestit revolucionar, a ja sam to hteo više nego išta".
 
Tako je, kako sam kaže, preko noći postao asketa i revolucionar, koji je fanatično verovao u sve ono što se propoveda u Partiji...

Piše: Venceslav Glišić | 05.03.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 26, 2012, 12:07:42 am »

**

KRCUN




Kao predsednik izvršnog veća SR Srbije

Zvali su ga prosto: Krcun; nikako drukčije. Kao da nije imao ime. A upravo se radilo o Slobodanu Peneziću. Nadimak mu je iz stripa; prikačili su mu ga i ostade mu do kraja.
 
Krhkog tela, malo pognut, uvek pomalo zamišljen, oštre čupave kose. Oči nemirne, nikad uhvatljive. Već davno teška ilovača pritisla mu smrskano telo, a više glave stoji komad čamove piramide i izbledela slova: "Slobodan Penezić 1964." Dakle, samo jedan grob i ništa više, a tek je bio navršio 46-u.

Poginuo je na drumu, a tamo obično ginu rabadžije i zlatiborske kiridžije. Ali na drumovima ginu i hrabri i verni ljudima i zemlji. Nije li i on bio sve to, mnogo manje ili mnogo više, sasvim sigurno i mnogo drugačije.
 
Živeo je u teškom i burnom vremenu, dogurao do predsednika Izvršnog veća Srbije i na tom položaju završio svoj kratak život.
 
Za svoje drugove partijce i ratne saborce, važio je za "čoveka sevapa i inata", "so i hleb".
 
A oni su ga doživljavali u svojoj viziji kao visokog, pogurenog, lomnog putnika na putu partizanske odiseje koji se uspinje, survava, razdrljuje olujama i vetrovima. Oči su mu velike i pogled rasprsao u radoznalosti, u gnevu, u šeretluku.
 
Unesrećeni što je poginuo na drumu, na gvozdenom konju, u ludačkom trku, žureći svojim brdima, a ne u olujama bitaka, na ratištu. A takvih je prilika bilo sijaset.
 
Na tom istom drumu vraćali su se i Krcunovi borci iz Druge proleterske, unesrećeni i tužni zbog smrti svoga komesara. Po njihovom doživljaju, tmina je Srbiji skrila lice, njom su noćas tekli mutni, kratki potoci, stara strava rasplela se među brdima i nad vrzinama i drumovima. Svoje jadikovanje završili su: "Krcun je daleko naumio, ali je od nas proletera, revolucionara, mnogih svojih savremenika, najdalje stigao."
 
I ostareli borci, završili su svoju tiradu patetično:
 
"Mi potvrđujemo svesnošću svoga bola: Slobodan Penezić bio je drukčiji, naročitiji od svojih savremenika, putnika, saputnika. Radio je na delu revolucije i otadžbine, ako se izdaleka bude videlo, upisivaće nas samo oni koji nas prežive, u stvari, oni koji iskustvom i životom dalje stignu od nas..."

Naređivao je da se ubija i vlastitom rukom ubijao. Protivrečan i kontroverzan, jezivo surov i osvetoljubiv.
 
Pripadao je prvom jezgru srpske Ozne i bio njen šef. A nju su sačinjavali: potpukovnik Mile Milatović, zamenik Krcunov; oficiri: Svetolik Lazarević Laza, Radovan Grković, Đorđe Lazić, Radenko Mandić Manda i Slobodan Krstić Uča. Krcun je bio mozak i koordinator, izrastao rano u prekaljenog operativca. Nadređen mu je bio jedino Aleksandar Ranković Leka. "Za Leku u vatru, za Leku u vodu." Od njega su zazirali i bez pogovora izvršavali njegove naloge. Neprikosnoven autoritet u koga se i Krcun zaklinjao.
 
Pod Penezićevom policijskom palicom, ova oznaška družina slomila je kičmu srpskim nacionalistima, uterala bogate seljake, ili kako su ih posprdno zvali "kulaci", u radne zadruge. Čupali im brkove, šikanirali i pendrečili, pa su mnogi od tih mučenja nalazili spas u vešanjima po svojim štalama. Za vreme Informbiroa 1948, staljinističke zanesenjake izolovali su na Goli otok izlažući ih najsurovijim torturama; ubili u njima i ličnost i dušu, a one nepopravljive "dvomotorce" — držali im neprekidno glave u kibli, do padanja u nesvest.
 
Do juče, i sam Krcun, kovao je u zvezde i veličao brku Staljina, praveći od njega bogisimusa, a onda preko noći i naprasno bacio svog idola pod noge. Šibao golootočanske mučenike toljagama i pendrecima, napravivši od tog ukletog ostrva pakao na zemlji.
 
Pretio živim kosturima, istočene snage, vičući na njih histerično: "Bando smrdljiva! Hoćete da nas zgazi Staljinova čizma! Je l'? Mala vam je snaga da menjate nešto! E, nećete, dok sam ovo što sam. Zapamtite!"
 
Oznaši Krcunovi, špartali su zemljom Srbijom, uzduž i popreko, prepoznatljivi po kožnim kaputima i boljševičkim kačektima, natučenim na čelo, smrknuti i osioni "loveći za odstrel", "domaće izdajnike i ratne profitere".

Njihov se sveti zadatak sastojao u tome da istrebe „korov" u Srbiji.
 
Naročito kivan na „grešnike" i „otpadnike" partije, kolebljivce i mekušce. Isto tako i na klasne neprijatelje i buržuje. „Oni su paraziti i pijavice na grbači radnog naroda."
 
Maturirao je u Užicu 1937. i upisao Poljoprivredni fa-kultet u Zemunu. Ostao je večiti brucoš, praznog indeksa.
 
Vatreno krštenje na mitinzima, doživeo je u Beogradu, kada se demonstriralo povodom šestomesečnog pomena patri-jarhu Varnavi. Prvi kontakt s komunističkom literaturom dogodio se kad je iz ruku svoga zemljaka Milenka Kušića, primio brošuru o Staljinu i razasuo je širom Srbije. O tim danima sam kaže:
 
„Studije sam zapostavio, ponele su me diskusije u stude-ntskim udruženjima, u menzama. U meni se rasplamsala strast borbe, neke čudne aktivnosti. Jednostavno, zaboravio sam na učenje, na kuću, roditelje, prijatelje. Iako sam imao sredstava za život, oblačio sam se veoma loše. Nisam se češljao, šišao. Na nogama vojničke cokule, pantalone nikad opeglane, o mašni ni govora."
 
Latio se partijske propagande; u prvom redu, lenjinske "početnice". Godine 1939. Minja Đilas mi je saopštio kako je odlučio da bude primljen u partiju, a već 1940. postao je i sekretar partijskog biroa u Zemunu, a nekako odmah i član Univerzitetskog komiteta.
 
Svoje prve korake, posle upada Nemaca u Jugoslaviju, ovako je opisao:
 
"Izvesno vreme sam se našao u štabu Užičkog odreda na Gagincu. Odatle sam otišao u Ariljsku četu, kod Steve Čolovića. U to vreme, to je bila najbolje organizovana jedinica, smeštena u selu Radobuđi. Odatle, prešao sam u Požešku četu i zadržao se do oslobođenja Požege. U selu Gorobilju, u jednom kukuruzištu, formiran je štab Užičkog odreda. Za komandanta je postavljen učitelj iz Užica, Dušan Jerković, za komesara Milinko Kušić, a ja za njegovog zamenika.
 
U komandi mesta, prvi put sam video Tita i Rankovića, kad je u Užice pristigao Vrhovni štab."
 
U svojoj autobiografiji Slobodan Penezić opisuje povlačenje partizanskih jedinica iz Užica:
 
"S Vrhovnim štabom krenuo sam u Istočnu Bosnu, Podromaniju, Foču. Posle povlačenja iz ovog grada, zatražio sam od druga Marka, da me premesti u neku drugu jedinicu. To je bilo početkom juna 1942; učestvovao sam u pokretu kod Mrkonjić-grada i posle toga postao sam zamenik komesara brigade."
 
"Posle pogibije Alekse Dejovića, ustoličili su me za komesara Druge proleterske brigade."
 
Majku Vidosavu iz milošte zvao Dada, a sestru Milenu Pinja. Jako ih voleo, a Dadu poštovao posebno. Majka kao svaka majka, uvek bdi i brine za svoju čeljad. Od sve dece, najviše je strahovala za Slobodana, jer se otisnuo vrletnim i opakim stazama, izazivajući smrt. Prebacivala mu što puši toliko neumereno, po tri pakle duvana dnevno. I govorila mu: "Dobićeš, sinko, rak." Šta vredi kad je ludoglav, neposlušan i tera po svome. A šta ako ga nesrećnika to i zadesi? Kud je pristao? Ubiće se! Zar on u postelji tiho i bolno da umire? Ni govora! U ratu nije poginuo. Nadala se i drhtala sve vreme. Vratili su se, ipak. I jedan i drugi, bože moj. Sreten i Slobodan. Samo kad je dočekala taj trenutak i ugledala ih žive na pragu, njenoj sreći nije bilo kraja.
 
A on, njen Slobodan, usukan, upalog grudnog koša, na njemu su još uvek žive, nemirne oči. Kao da ga je bilo stid što se vratio iz rata. Prozborio je više kroz šapat:
 
"Dado moja, Dado! Evo vidiš, vratili smo se živi i zdravi. I Sreten i ja, a poginulo je toliko. Reci mi, Dado, kako ću u oči pogledati užičkim majkama čiji su sinovi ostavili kosti na ratištima Bosne. Šta im reći, zaista? Gde su im deca? Odvedoste ih, a ne vratiste!..."

Na kraju rata, kada su ga upitali koje borce Druge proleterske treba odlikovati ordenom narodnog heroja, odgovorio je u svom stilu: "Takvih više nema, utlavnom su izginuli!"
 
U vreme formiranja, Druga proleterska brojala je 845 boraca, a od njih je na raznim bojištima ostalo 550. Samo u borbama na Neretvi i Sutjesci, brigada je imala 346 poginulih i 432 ranjenih. U knjizi Krcun, njegov ratni drug, Boško Matić, zabeležio je: "Na svom ratnom putu dugačkom 24.000 kilometara, ova brigada proletera vodila je teške borbe i izbacila iz stroja na hiljade neprijateljskih vojnika. 'Zasuta trnjem i lovorovim vencem.' A iz njenih redova proglašeno je narodnim herojima 48 boraca. Njihov pater familius, bio je i ostao, glavom Slobodan Penezić Krcun."
 
Istomišljenici Krcunovi videli su ga uglavnom s one svetlije i lepše strane, a nikako sa one mračnije i neljudskije. Za njih, on, Krcun, bio je "vitez bez straha i mane", mitska ličnost i legenda. Čak su mu i pesmice spevali, kako se pevalo epskim junacima. Suvonjav i loman, hodao je kao da hramlje. Uvek kratko ošišan i retko očešljan. Upamćen po nemarnom odevanju, do poslednjeg dana zadržao je izgled dečaka. Naprasit, preke naravi i brzo plane.
 
Za proletere koje je vodio kroz vihor rata, u njihovom komesaru, živela su dva Krcuna. Jedan je na svojim krhkim plećima nosio breme revolucije, stoički i nepokolebljivo, a drugi opet, onaj koji je osećao svu tragiku revolucionarne borbe.
 
Oštar kao sečivo i pravdoljubiv. Kroz njega oni su govorili. Njihov tribun, hitre misli i oštre reči.
 
Kao da je predosećao svoj brzi kraj. Jednom prilikom, na sebi svojstven način, izrekao je ove reči: "U drugovanju revolucionara ima neke tragike. Surovost borbe, žurba i škrtost života, ne dozvoljavaju da jedan drugome kažu mnogo štošta."

Na Zelengori, u obruču, kada su glavne partizanske snage uveliko napustile poprište bitke, Druga proleterska je imala zadatak da uhvati vezu s Vrhovnim štabom. Komesar se obratio svojim borcima: "Drugvi moji! Šta vredi da se mi izvučemo iz ovog obruča smrti, kad naš komandant Tito ostaje, kao i Vrhovni štab!"
 
Elem, sve ono što se isprečilo na putu revolucije, bez pogovora i bolećivosti, mora biti uklonjeno i uništeno. Sam Krcun, kretao se pravolinijski do razbijanja. Nije priznavao ni crkvu, ni prijatelje, ni kumove, pa ni roditelje. U partiji, strogi linijaš. U ime komunističkih ideala, spreman je ići do zločina, a i vlastiti život žrtvovati.

Komunistički fanatik i asketa, najmanje gramziv za bogaćenjem ili otimanjem tuđih poseda. Naređivao da se ubije borac za ubranu šljivu u tuđem voćnjaku. A kad su se vremena promenila i došli na vlast pa počelo arčenje tuđe imovine i bogatstva, kao da je zabadao glavu u pesak i kao da ga to nije ranjavalo. Nije želeo videti novu klasu, svoje dojučerašnje drugove proletere kao "crvene buržuje". I svog vrhovnog komandanta, koji je na njegove oči vodio "sladak život", uzurpirajući basnoslovna materijalna dobra. Sva je prilika, nije smeo "šištati na sveca".
 
Svaki predsednik opštine imao je bolji stan od Krcuna. I dok se "crveni dendi" širio u tuđim dvorcima, luksuzu i komforu, on, Krcun, sa porodicom, stisnuo se u malenom stanu, čiji se trošni zidovi podupiru knjigama.
 
Unutra fotelje iskrzane od duge upotrebe. Soba za decu pravi jad. Drveni kreveti prekriveni sivim vojničkim ćebadima. U ormanu samo dva para odela, čak i u vreme kad je nostao predsednik vlade. Nije ga napuštala misao da se vrati u svoj zavičaj, na reku svoga detinjstva — Đetinu, i tamo provede poslednje dane, pecajući. Staru, trošnu kuću, nasleđenu od oca Spasoja, iskrpiti i dovesti nekako u red. Može samo ako uzme zajam, druge mu nema.
 
Oko njega stvarao se crveni sloj grabljivaca, beskrupuloznih skorojevića, golaća, lumpenproletera, pokazavši na delu kako se uživa u tuđim dobrima i tuđem znoju. Nije to promaklo oštroumnom Krcunu. Bio je svestan činjenice, da ništa u tome ne može izmeniti, jer je trebalo udariti na "crvenog sveca", a to je upravo značilo izgubiti i položaj. I najzad, glavu. Prosto, bio bi oduvan sa političke scene kao obična prašina. Čeznuo je za čarima zlatiborskih brda i opojnim mirisima čempresa i borova, tonući sve više u alkohol i rezignaciju.
 
Po viđenju spomeničara 1941, Krcunovih vatrenih obožavalaca, njihov bronzani komesar iz revolucije, neumorna i britka perjanica, shvatili su, pio je "od tuđe muke i tuđe tuge". A kako je drugačije i mogao. Mnoge stvari su otišle u sunovrat. Ideali potamneli, a socijalne pravde sve manje. I mnogi se komunisti izmenili. To nisu više oni ljudi iz rata i revolucije. Pogospodili se i uvalili u luksuzne limuzine i pljuju na sirotinju.
 
Namnožilo se pustih karijerista i laktaroša. Nova vlast ne može im odoleti. Agresivni, beskrupulozni, gaze preko leševa. Ne može se odbraniti od ulizica i poganih ljigavaca. Počeo se gušiti u toj društvenoj klimi i gubiti korak sa dojučerašnjim saradnicima. Bolesno je i gnjilo ovo novo društvo.
 
Ali, za mnoge od njih, Krcun je i dalje ostao visoki, pogureni, lomni putnik, na putu partizanske odiseje.
 
Istina, uspinjao se i survavao, razdrljen na vetrovima i olujama. I pogleda rasprslog u radoznalosti, u gnevu i šeretluku. U ratu i miru, štaviše bio je pripit mukom nekom, daljinama, sećanjima, nečijom nesrećom. Tada se nalivao rakijom. Zbog nečije rane i on je bio ranjiv.
 
Jednom prilikom, poznati srpski književnik Mihiz, upitao ga je iznenada: "Krcune, ruke su ti krvave do lakata?" Natmuren, otsutan, promrmljao je nabusito, više sebi u bradu: "Kakvi do lakata?! Do ramena, čoveče, bre!"
 
Sledilo je novo pitanje: "Sanjaš li ih, Slobodane?" Nije bilo odgovora.
 
U Užicu, lično je Broz poverio Krcunu operaciju lova na Živojina Pavlovića, zvanog Ždrebe. Za Krcuna, ovaj partijski veteran, koji je postao član Komunističke partije 1920, iste godine kad i Josip Broz. Pravnik po struci, daleko obrazovaniji od Broza, intelektualac širokih vidika, urednik levičarskih časopisa. Crveni propagandist kome Krcun nije bio ni do članaka. U Parizu, u strogom centru, imao je knjižaru "Horizonti". Tu su se okupljali komunisti starog kontinenta; ujedno, to je bio "kanal" za Moskvu. Preko Kominterne, Staljin ga je osudio na smrt, jer je objavio knjigu Crveni termidor, koja je izašla u Jugoslaviji 1940. i prodata samo u desetak primeraka. Bila je zabranjena. U njoj, prvi put, o Staljinovim čistkama i gulazima, napisao je delo čovek iz komunističih redova, a samim tim, sebi potpisao smrtnu presudu. Sa svojom ekipom Krcun ga je uhvatio na tavanu jedne štale i priveo u Užice.
 
Sedam dana i sedam noći batinao ga je Krcun, a priskakali su mu Petar Stambolić i Vladimir Dedijer; po telu i bubrezima, po tabanima, gde su ubrzo izbili plikovi i otvorile se bolne rane, tako da su ga iznosili i unosili u ćeliju.
 
Od silnih batina, jednog jutra, kako mu je krevet bio blizu prozora, a ruke bile vezane, uspeo je nadčovečanskim naporima dohvatiti parče stakla i iseći sebi vene. Nije mogao više podneti mučenje i mrcvarenje. Naravno, i tiho umiranje. Na njegovu sreću ili nesreću, dosta rano, upao je Krcun s upravnikom zatvora i video strašan prizor. Živojin Pavlović Ždrebe, samo je zavapio glasom očajnika: "Nema potrebe da me saslušavate, dovoljno je..." Krcun ga je dohvatio za ruku, zaustavio krvarenje i tako ga spasao sigurne smrti.
 
Streljan je u jesen 1941, tačnije, poslednjeg dana novembra, pred povlačenje partizanskih formacija iz Užica. Dobio je metak u potiljak, iz ruke Vidana Micića, seljaka iz Požege. Egzekucija je izvršena u gluvo doba noći, na tranšejama kod užičke bolnice. Ubica je mnogo kasnije izjavio: "Ubio sam ga, nikako svojom voljom već po partijskom zadatku, a naredbu je izdao lično Slobodan Penezić Krcun.
 
I anegdote su kolale o Krcunovoj humanosti i brizi za malog čoveka, za pukog siromaha, koji je čitavog života kusao gorak kačamak i jeo buđavu proju. Za takve je govorio: "Sirotinjo i bogu si teška. Kad 'golać' donese vodeničaru bučuk žita, a to mu je sve, kako može sitno da samelje? Tek što mlinar spremi kamen i zaspe, i samelje po volji krupno, a žita više nema! Samo gazda može doneti više."
 
Zvali su ga i na sastanak lovaca, znajući da mu je to hobi. I zakuska je spremana, bogata trpeza, "iće i piće". "Kako mogu da pričam o zečijim repovima, juče su podigli cene? Zaista, kako?" I kad dođe u ambulantu, stane u red kao i ostali svet. Lekar ga prepozna i nastoji primiti ga preko reda.
 
Uvek u pokretu, sav od nerva, neumoran i radoznao, stizao je svuda. Zaluta tako u garažu i vikne: "Šta je, mangupi? Kockate se, je l'?"
 
— Druže Krcun', ubijamo vreme. Igramo malo tablića.
 
— Lažete, češljate ajnc! I dobaci: "Uh, bogamu, što nemam vremena da vas preslišam i održim jedan bank."
 
A znao je da svrati u prvu drumsku mehanu i sa seljacima, šoferima teških kamiona i "burazerima" naravno, popije dva polića ljute naiskap, strese se obično, obriše šakom usne, upre pogled u daljinu i pomisli: "Umro grešni čovek. Ljudi bre, ajde da putujemo!" Moćni Krcun, vlasnik tuđih života i smrti, mešao se često i u stvari za koje nije bio pozvan i merodavan. Pogotovo, kao okoreli bezbožnik, upleo se u crkvene poslove, uzevši učešća u izboru srpskog patrijarha, podupirući kandidaturu Germana, kao da je bio član svetog Sinoda. A za njega "vera je bila opijum za dušu", po komunističkom ideologu — Marksu.
 
Preko raspusta, kada je došao kao brucoš u svoje rodno Užice, jedne noći krišom, okačio je sliku svog idola Lenjina, pored slavske ikone. Na zbunjeno pitanje majke Dade: "Ko je ovaj proćelavi sa bradom?" odgovorio je lakonski: "Drug Lenjin." I da bi pojasnio i odagnao njene sumnje, dodao: "Crveni svetac."

Ponosio se i dičio svojom revolucionarnom prošlošću i zato se u partizanskoj uniformi osećao najudobnije. Na njemu, rajtozne tesne, izglancane čizme na nogama i titovka na glavi, na kojoj se sijala petokraka. U građanstvu se nije kicošio, oblačio se klasično, ali gotovo redovno, bez mašne. Hvatao se u kozaračko kolo, ne mareći za šumadijsko.
 
Nije bio spreman ući u tuđ posed i u tuđu kuću. Međutim, u ratu, ovaj revolucionarni čistunac, čistih ruku i obraza, u mirnodopskim uslovima, nekako je omekšao u svojoj tvrdoći i principijelnosti, žmureći pred onim što nije hteo videti.
 
Predosećajući svoj skori kraj, nešto se u njemu prelomilo, naglo je počeo srbovati, pa je i Brozu, svom vrhovnom komandantu, malo pripit, pred Rankovićem skresao u brk: "Šteta što nisi Srbin, Stari!"
 
Sahranjen je u aleji zaslužnih na Novom groblju, po tadašnjem protokolu, pompezno i sa patetičnim govorima. Odmah iza lafeta, skrhana bolom, u dubokoj crnini, koračala je majka Dada, uz najbližu porodicu, a odmah iza njih Aleksandar Ranković i veterani Druge proleterske. Baš tada su Josip Broz i Jovanka primali u Belom dvoru, poznatog američkog glumca Kirk Daglasa, a zvuci posmrtnog marša nisu se čuli iz Ruzveltove ulice.
 
U Ivanjici, na poslednjoj proslavi Druge proleterske, gde je prisustvovao i njihov komesar — Krcun i preživeli borci te divizije, prvi put je poveo srpsko kolo i obratio se napuklim glasom: "Drugovi, moji borci Druge proleterske! Utuvite dobro! Nemojte nas trpati u obična groblja, već kraj puta, gde su krajputaši. I kad seljak prođe vodeći volove, staće da skine šajkaču i pozdravi nas, a ovi što jure brzim limuzinama, neće se ni osvrnuti."
 
Na putu za Titovo Užice, 6. novembra 1964, u Šopićima kod kolubarskih kopova, automobil VS-20-55 marke oldsmobil, kojim je upravljao vozač Milorad Lomić, usled magle i klizavog puta, udario je u stub branika, zatim je prešao na drugu stranu, oborio branik, niz nasip se sjurio na travnatu ledinu tridesetak metara i udario u debelo stablo jasena. Krcun je sedeo do vozača, u trenutku udara, bio je poluokrenut i upitao je vozača: "Šta to bi, Lomiću?"
 
Čovek koji ga je vozio blizu 20 godina, nije stigao da odgovori. To su bile poslednje reči Slobodana Penezića Krcuna.
 
Tajna Krcunovog udesa ni do danas nije razrešena. Kolale su razne priče o uklanjanju Slobodana Penezića sa političke scene — ubistvom. Slutnje su potkrepljivane raznim detaljima koji su očigledno ukazivali da se nije radilo o običnom udesu.

I tako, kad bi se sve kockice sastavile, uvek bi se ukazivalo da je ipak Broz umešao prste, jer mu je Krcun sve više smetao svojim istupanjima na raznim mestima i u raznim prilikama. Posebno Krcunovo srbovanje i zamerka Titu zbog njegove međunacionalne politike. U arhivama, tim mrtvim kolosecima, ne može se naći ovaj odgovor.
 

MILENA PENEZIĆ PINJA
 
Krcunova sestra, bivša učiteljica i direktorka, glavom i imenom Milena - Pinja, u tek oslobođen Beograd, ušla je bosa.
 
Sumnja o pogibiji svoga brata, jer mnogo detalja vezanih za udes na Ibarskoj magistrali, nikada nisu razrešeni.
 
Govori se o predmetu ili delu koji je pronađen pri ekspertizi a koji nije pripadao Krcunovom oldsmobilu.
 
Mnogi na tome potkrepljuju tvrdnju da je reč o tzv. "paklenoj mašini".
 
U stvari, taj predmet, bar po onome što se prepričava, bio je, navodno, postavljen na osovini automobila a svojstvo mu omogućuje da, ukoliko se pređe tempirana brzina, prouzrokuje pucanje vitalnog dela kola.
 
Takođe se govori da je vozač Milorad Lomić bio prinuđen da uzme baš oldsmobil. Čak je bila reč da ga ne vozi lični i dugogodišnji vozač Lomić.
 
Vozač Lomić je tražio manje vozilo jer su užičke ulice jako uske i nezgodne za manevrisanje. Nije mu udovoljeno. Rečeno mu je da ima uzeti baš ta kola. Naravno, vozilo je bilo novo, ali da su mu "samo" spone bile zamenjene.
 
Uz otvaranje arhiva i bezbednih sefova nekako su se i duše otvorile. Tome u prilog ide i pesma:
 
"Zlatibore, šapni Tari
da Krcuna ubi Stari..."



DRAGOLJUB GOLUBOVIĆ PIŽON
 
Beogradski novinar Dragoljub Golubović Pižon, inače Krcunov zemljak, vodio je poslednje razgovore sa njim neposredno pred njegovu smrt. Ispalo je da je to bila prilika da kaže nešto što ga je tih dana opsedalo.
 
Golubović kaže: "Bio je govorljiv, ali nikada nije upozoravao: 'O ovome da ćutiš!'"
 
Njihovi roditelji bili su jako bliski susedi.
 
Evo dva veoma karakteristična razgovora.
 
U Užicu, 1961. godine, prilikom proslave dvadesetogodišnjice NOB-e, kao reporter Radio Beograda prenosio sam za radio-stanice u zemlji, sve što se događalo. Govorio je i Aleksandar Ranković, a i Josip Broz.
 
U velikom parku, u kome se Tito malo odmarao bez prisustva radoznalih, a Krcun okolo šetao i sve izdaleka posmatrao, priđe mi i reče: "Vidiš kako mu ovde sada prija, a hteo je da se ubije usred Užica. Poslednjih dana Užičke Republike, 1941. godine, Tito i Krcun su se još nalazili u zgradi Narodne banke u kojoj je bio smešten Vrhovni štab. Prethodne noći su se gotovo svi povukli prema Zlatiboru. Nemci su iznenada banuli u grad, dolazeći iz pravca Valjeva. Bili su na Rakijskoj pijaci. Tito se našao u panici. Izgledalo je da se neće izvući. A živ nije hteo u nemačke ruke. I tada, kada je već pomišljao da se ubije, Krcun ga zgrabi za ruku i povuče za sobom: "Ovuda, Stari!" Kao Užičan, znao je kuda i kako da se izvuče preko obližnjeg brda Zabučja, a posle dalje sa drugima put Dobroselice i Uvca.
 
Drugi razgovor vodili smo 14. jula, tri meseca pre tragičnog događaja, u vrtu francuske ambasade u Beogradu, na prijemu povodom pada Bastilje. Između mnogo zvanica, bio je i Krcun, kao predsednik vlade. Kada smo se malo izdvojili iz gužve, obratio mi se: "Kad gledam šta se sve radi, dođe mi da to zapišem i zakopam u zemlju, ali da se ne otvara dok sam živ.

"Mi ćemo zemlju ostaviti u gorem položaju nego što smo je našli kad smo polazili u rat." Mislio je na međunacionalne igre u vrhu, na političke obračune koji su započinjali. Da li je bio u sukobu sa Rankovićem, kao što neki pokušavaju da utvrde, pa su Rankovića upleli u likvidiranje Krcuna, kao nepopravljivog bundžiju.
 
Zanimljiv je detalj, iz svedočenja Golubovića, a odnosi se na Požarevac. U Požarevcu su boravili Tito, Ranković i Krcun. Tom prilikom bili su pozvani da prisustvuju otvaranju prve samousluge u gradu. Razgledali su rafove i izloženu robu i sa korpama u ruci, kao prvi, simbolični kupci, našli su se u jednom trenutku pred kasom. Drugi su pažljivo i radoznalo posmatrali, dok se kasirka sva tresla od uzbuđenja. Krcun iskoristi priliku i neprimetno ubaci pastu za zube u Rankovićev džep. Ovaj plati za ono u korpi i taman se spremao da izađe, a Krcun iza leđa, zavuče mu ruku u džep, izvadi pastu i reče: "A ovo? Je l'?"
 
Naravno, svi su prsnuli u smeh.
 
Iako je posle Krcunove smrti stavljen embargo na mnoge informacije, neke pojedinosti o događajima koji su prethodili njegovoj smrti, ipak su procurile u javnost. Događaj o kojem svedoči Mihailo Švabić, ostao je nepoznat široj javnosti, mada su se često mogle čuti različite pretpostavke o Krcunovoj smrti i konačno rasvetliti sve što je ostalo nejasno i nedorečeno o tom čoveku i njegovom tragičnom kraju. Bez toga, uzrok Krcunove smrti svako će tumačiti na svoj način.
 
Mihailo Švabić je izjavio:
 
"Dva-tri dana pred Krcunovu smrt došao je tadašnji sekretar CK Srbije, Žarko Veselinov, na sednicu Izvršnog komiteta CK SKS i službeno izneo da mu je postavljen zahtev da ispita tvrdnje koje su nekim doušničkim putem dospele do političkog vrha. Tvrdnje su se sastojale u tome da je Krcun negde govorio da Tito radi na razbijanju jedinstva srpskih kadrova. Razume se, to je delovalo kao šok na sve nas. Krcun je, iznenađen tim zahtevom, održao jedan sjajan, emocionalan govor i veoma mi je žao što magnetofon kojim su snimani sastanci nije to zabeležio. Mi smo posle te sednice, Žarko, Krcun i ja, dugo sedeli u klubu i razgovarali o tome. A samo dan kasnije, dok sam sedeo i vodio razgovor, zazvonio je telefon. Veselinov je podigao slušalicu i najedanput promenio lik. I dok je primao informaciju, on mi preko slušalice reče: 'Krcun je poginuo.' Prvo što mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu, bila je pomisao, da se on morao ubiti. Onako kako je bio emotivan, plah i temperamentan, posle tako stravične optužbe, on je sigurno izvršio samoubistvo. Međutim, posle je objašnjeno da je poginuo u saobraćajnoj nesreći i istraga je obustavljena.
 
Krcun je Rankoviću sve otvorenije govorio šta mu smeta, pa neka on to nekako prenese Titu. I dalje je postajao sve deprimiraniji i sve više je pio. Tada bi mu se vraćale slike iz rata, zanosi i zablude. Krcun je očekivao nešto drugo, i mnogo je verovao Titu. To ga je stajalo glave. A i sam Ranković se ,vrteo na vatri, kad bi Krcun sa njim razgovarao, uviđajući da su njih dvojica u Srbiji mnogo jaki za Tita. Zato su odlazili jedan po jedan.
 
Za Brionski plenum koji se pripremao, bilo bi mnogo dvojica. Izgleda da i najbliži Brozovi saradnici i stubovi njegovog režima, nisu ipak shvatili činjenicu, da su svi do jednog bili na privremenom radu kod Broza — 'crnci su odigrali svoje',"

Borivoje Marjanović




KAKO JE UHVAĆEN
GENERAL DRAŽA
Borivoje Marjanović
Beoknjiga | Beograd, 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2013, 08:22:39 pm »

*

BIOGRAFIJA U KAFANSKOM DIMU

Kad je stradao, šaputanja o Krcunu-krvniku zamenjena su šaputanjima o Penezićevom prkosu i mučeništvu

Ulica i studentski dom u Beogradu koji su Slobodanu Peneziću Krcunu, možda najzamršenijem liku među srpskim komunistima, pretekli posle svečanog proglašenja demontaže komunizma u Srbiji petog oktobra 2000, mogli bi uskoro da mu budu uskraćeni.

Studenti, stanari doma krštenog po utemeljivaču zloglasne srpske tajne službe, od tada ne odustaju od promene imena objekta kojim je komunistička vlast "nagradila" Krcuna, nedugo po zagonetnoj smrti 1964. U međuvremenu, stigao je i zahtev da se ulici u blizini beogradske železničke stanice, umesto Krcunovog, vrati staro ime — Savska.

Baš u kafanama uz tu ulicu o Krcunu su, kažu hroničari, pevali kao o "rosnom cveću koje Srbija zaboraviti neće." Pevači su bili inspirisani tragičnim krajem komuniste koji je u mladosti žario i palio sve što nije stalo pod kapu sa tri roga i zvezdu petokraku.

LEGENDA O KRCUNU

Te 1964, kad je Penezić stradao u saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca, pod nikad do kraja razjašnjenim okolnostima, legenda o Krcunu kao simbolu otpora srpskih komunista protiv Tita, bila je na vrhuncu. Pre toga čaršija je brujala o njegovim duelima s Brozom, a naročito o zajedničkom putovanju "plavim vozom"za Rijeku. Tada je Krcun, navodno, natopljen alkoholom, u salonu voza — simbola, neprikosnovenom vođi rekao ono što niko pre nije ni pomislio. I za to, po široko ukorenjenom uverenju, platio glavom.

Ipak, pitanje istorijske uloge Slobodana Penezića nije odmaklo dalje od srpske kafane, bez obzira što poklonici četrdeset godina čekaju da se zvanično rasvetli njegova pogibija, a Penezićeve žrtve i njihovi naslednici čitavih šest decenija da se utvrdi odgovornost Krcuna i saradnika za (posle)ratni "crveni teror" u Srbiji.

CRNO-BELO

— Krcunova uloga čoveka za likvidacije ili progon političkih protivnika seže još od Užičke republike, kad je bio zadužen za te stvari. I proteže se dok god je bilo tih protivnika. On je čovek koji je komunističku službu bezbednosti organizovao da bude ubilački aparat u posleratnim vremenima — kaže istoričar Bojan Dimitrijević.

— Ne može nikako da bude heroj čovek koji je toliko okrvavio ruke — smatra istoričar Milan St. Protić. — Ne samo za vreme rata, nego i posle rata, on je bio progonitelj. Bio je glavni islednik Draže Mihailovića. Znam da je na kraju života potonuo u alkohol i, po svoj prilici, prilično se kajao. I možda se po tome razlikuje od drugih koji su radili iste te stvari, pa možda i gore, a da nikada nisu zažalili zbog toga — podseća Protić.

Za Vuka Draškovića, koji je proučavao Penezićev lik u romanu "Noć đenerala", oko Krcuna nema pogađanja.

— Mnogi ljudi su mi pričali da je Krcun često znao da, iznerviran lošim prijemom kod Tita, fudbalskim rezultatom ili usled sentimentalnih porodičnih problema, ode u zatvor gde su ravnogorci i počne naslepo da ih ubija — priča Drašković. Zaključuje da Krcun nije ni prvi ni poslednji koga je propaganda kod Srba učinila herojem.

Na isto pitanje predsednik Nove komunističke partije Jugoslavije Branko Kitanović odgovara doslovno:

— Penezić je u Drugom svetskom ratu i, posebno, u prvim posleratnim godinama, opravdano gonio i hapsio fašističke okupatore i njihove sluge — ustaše, ljotićevce, baliste, nedićevce, četnike... I tu je njegova uloga pozitivna. A posle 1948. svirepo je gonio, hapsio i okrutno se ponašao prema komunistima, uglavnom istaknutim antifašističkim borcima, koji su se izjasnili za rezolucija IB-a i za prijateljstvo sa SSSR-om. Tu je bio zločinac!

Istoričar Dimitrijević smatra da je Penezićeva uloga u obračunu KPJ sa IB-om diskutabilna. Međutim, kaže, postoje akcije u kojima je Krcun, nedvojbeno, lično učestvovao, a to su: trijaža srpskih zarobljenika pred streljanje za Kočevski rog; hapšenje Draže Mihailovića, kakvo god da je bilo; operacije koje su u Srbiji išle prema uništenju Ravnogorskog pokreta i tadašnje kompletne opozicije, kao i sprovođenje prisilnog otkupa i uvođenje seljaka u tzv. radničko-seljačke zadruge. Tako se ispod crte ispostavlja da je Krcun bio direktan izvršilac državne represije nad narodom u Srbiji.

Koliko je ljudi u tim progonima likvidirano, a koliko prognano?

— Teško je reći. Tokom 1944. i 1945. likvidirano je mnogo ljudi i to veoma značajnih. To otežava taj zločin, jer je on vršen s namerom — ističe Dimitrijević.

Protić smatra da je sve rađeno kao u SSSR-u, po obrascu: Ko je koga stigao i gde ga je stigao — tu ga je i ubio. Broj ubijenih, dodaje, zbog uništenih tragova, verovatno nećemo nikada saznati.

Drašković tvrdi da je od 1944. do 1946. u Srbiji ubijeno više od 200.000 ljudi.

— Samo u Beogradu za četiri dana, od 20. do 24. oktobra, partizanski pokret ubio je 12 hiljada građana. Tih dana je nestala gotovo cela beogradska građanska klasa, od univerzitetskih profesora do novinara, pisaca, advokata, arhitekata...

Masovna groblja su bila na današnjem prostoru VMA, ispod stambenih naselja kod Partizanovog stadiona, u Lisičjem jarku, na Adi Ciganliji — tvrdi pisac "Noći đenerala".

MUP MU SE KLANJA!

Uprkos zločinačkoj ulozi Penezića kao šefa OZNE, nerazjašnjena smrt dovela je do čudnog obrta u narodnom poimanju Krcuna.

— Pošto je on bio ključni čovek u većini operacija protiv tzv. narodnih neprijatelja, svrstavanje njega i Rankovića u nekakve zastupnike srpstva u okviru KP-a je mali apsurd. Tu ih je svrstala srpska kafanska mitologija, kad su pedesetih i šezdesetih pokazali tu neku "srpsku karakteristiku" i kad su stradali — kaže Dimitrijević.

— Do te mere je izbledela srpska nacionalna svest o tome šta jeste nacionalno, a šta nije, da su se onda, gotovo spontano, ljudi kupili oko onih iz redova komunista, za koje su mislili da su malo bolji Srbi, bar pod kraj života, nego što su to bili drugi. I otuda se stvorila ta čudna slika o njima — više o Rankoviću nego o Krcunu — kao o "dobrim Srbima"— dodaje Protić.

To uvrštavanje Penezića u nacionalnu sferu metodom naknadne mitologije, smatra Dimitrijević, glavni je razlog što je Krcun, bar na tablama ulica i studentskih domova, nadživeo partijske drugove.

A koliko Penezićevo ime nije ni načeto istorijskim propitivanjem, po Dimitrijevićevim rečima, ilustruje to što se Krcunu i danas polažu venci i da to MUP Srbije čini svakog praznika.


NISU DALI Za Dimitrijevića je bilo sasvim u duhu ranijeg vremena da ulica nosi ime po Krcunu. Ali, sada, kaže, posle realnog istorijskog propitivanja istorije i rehabilitacije njegovih žrtava, ta ulica treba da se zove kako se zvala i pre — Savska.
Vuk Drašković kaže da je SPO to hteo kad je bio na vlasti, ali da im tadašnja republička vlast nije dozvolila. U Skupštini grada sada je u toku procedura za promenu imena.

DUČIĆ SMENJUJE KRCUNA? Predstavnici Saveza studenata doma "Slobodan Penezić Krcun" prošle godine pozvali su stanare da se izjasne o promeni imena doma. Predložena su imena Jovan Dučić, Vladika Nikolaj, Miodrag Pajković (bivši upravnik, veoma omiljen među studentima, umro pre dve godine), Nikola Tesla, Petar Petrović Njegoš.
Najviše glasova dobio je prvi predlog, a zbog komplikovane procedure priča o izmeni naziva tada je zaustavljena.

KOBNA IBARSKA MAGISTRALA Godine 1963. američki "oldsmobil" naglo je skrenuo s puta na Ibarskoj magistrali u blagoj krivini, u malom mestu Šopići kod Lazarevca, i udario u drvo. Na licu mesta poginuli su vozač i još jedan putnik. Krcun, koji je davao znake života, prebačen je u ambulantu u Šopićima. Tu je i preminuo. U vreme nesreće Josip Broz nije bio u zemlji.
Komisija je utvrdila da se oko desne prednje spone nešto dešavalo... I druga, super komisija je to potvrdila.
Kako je auto mogao naglo da skrene u blagoj krivini, zapitali su se i stručnjaci američkog "Oldsmobila". U garaži KOS-a na Senjaku pokazan im je automobil, rastavljen do najsitnijih delova, zbog čega nisu ni mogli da ustanove kako je spona sama od sebe mogla da pukne.


Goran Đogić & Miroslava Cvejić | 27.01.2003. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: