Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 19
1  ISTORIJSKA RASKRŠĆA III / Fatalno ujedinjenje / I Kraljevina SHS i Titova Jugoslavija bile su za Srbe fatalni eksperimenti poslato: Jun 29, 2018, 01:43:41 am
*
SRĐA TRIFKOVIĆ:


I KRALJEVINA SHS I TITOVA JUGOSLAVIJA BILE SU ZA SRBE FATALNI EKSPERIMENTI

Premda je u srpskoj javnosti napokon preovladao konsenzus da je Jugoslavija bila za Srbe jedan u celini fatalan eksperiment, još uvek se povremeno čuju mišljenja da je ujedinjenje došlo prekasno.

Da se dogodilo u vreme Kavura i Bizmarka, navodno, projekat bi možda imao šanse. Pola veka kasnije, proces odvojenog političkog razvoja i formiranja različitih, čak nekompatibilnih identiteta, bio je otišao predaleko. Ta tvrdnja ne stoji, a projekat je bio pogrešno zasnovan.

Mit o južnoslovenskoj "rasnoj" srodnosti bio je anahron daleko pre Velikog rata. Počivao je na trojnoj etno-jezičkoj podeli Evrope koju su izmislili romantičari uoči 1848, a Jugoslavija je od početka bila tipična "imaginarna zajednica" na tom mitu zasnovana.

Odluka srpske vlade da potpiše Krfsku deklaraciju i da je podnese Saveznicima kao svoj zvanični program predstavlja jednu od prelomnih, uistinu sudbinskih tačaka srpske istorije.

Nasleđe različitih kulturnih, političkih i verskih tradicija, različitih nivoa privrednog razvoja i interesa, stvaralo je napetosti koje nisu mogle da budu prevaziđene parolama i ustavnim rešenjima zasnovanim na konceptu centralizma.

Hici u Skupštini, juna 1928, predstavljali su tragični plod veštačkog spoja dva koncepta državne zajednice i dva suprotstavljena poimanja političkog procesa.

Krizu političkog i ustavnog sistema kralj Aleksandar nije rešio zavođenjem lične vlasti, naprotiv. Celu jednu deceniju dug pokušaj stvaranja funkcionišućeg modela političkog sistema u Kraljevini SHS nije urodio plodom.

Defanzivno "jugoslavenstvo" hrvatske politike postiglo je 1918. svoj osnovni cilj: zaštitu hrvatskih interesa u jadranskom pitanju. Potom je sa vrha nametano integralno jugoslovenstvo zasnovano na tezi o rasnoj srodnosti "Jugoslovena" dinaridskog identiteta i porekla, mitu koji nije bio utemeljen ni istorijski, ni ni kulturno.

Jezičke sličnosti većine štokavskih Srba i Hrvata nisu pružale ništa čvršću osnovu za državotvorni projekat od jezičke sličnosti Flamanaca i Holanđana, dok su istorijski, kulturno i duhovno uslovljene razlike bile neuporedivo veće.

Ideologiji jugoslovenstva — hibridnoj, novokomponovanoj i emotivno praznoj — nedostajalo je utemeljenje koje pružaju integrišući mitovi i stari identiteti.

Pre 1918. nije postojao nikakav "jugoslovenski narod", a ni potom nije mogao da bude stvaran voljom jednog vladara, kvazinaučnim teoretisanjem antropologa i policijskom prinudom.

Političke posledice stvaranja Jugoslavije, a deceniju potom i uspostave kraljevog ličnog režima, bile su dvojake.

Nastupila je politička, nacionalna, duhovna i moralna dezorijentacija Srba, razdiranih između prirodnog srpstva i veštačkog jugoslovenstva. Činila ih je, u odnosu na druge narode novostvorene države, sve slabijim činiocem u balkanskoj jednačini. Sa druge strane, nastanak Jugoslavije stvorio je podlogu za nacionalnu, kulturnu i političku integraciju Hrvata i drugih od srpskog korpusa novoodeljenih naroda.

Posle užasa 1941—1945., Josip Broz Tito prinudio je "Jugoslovene" da ulože ratna sećanja u zajedničku zalagaonicu "narodnooslobodilačke borbe" i "fašističkog terora" kao apsolutno izjednačeni akcionari, a potom da iz nje vuku podjednake dividende "bratstva i jedinstva" i "revolucije svih naših naroda".

Poluvekovno postojanje DFJ-FNRJ-SFRJ zasnivalo se na tri neistine: (1) da su konstitutivni narodi Jugoslavije pružili jednak doprinos partizanskoj pobedi; (2) da su ti narodi podjednako stradali od "okupatorai domaćih izdajnika"; i (3) da su ustaše i četnici politički i moralno ekvivalentni.

Mit da su svi jugoslovenski narodi bili podjednako zaslužni za pobedu u "NOB", a pogotovu da su podneli podjednake žrtve tokom četvorogodišnje okupacije, bio je u izričitoj suprotnosti sa usmenim predanjem i istorijskom istinom.

Zapadno od Drine poklani Srbi su desrbizovani i pretvoreni u amorfne žrtve, a hrvatski i muslimanski izvršioci su de-etnizovani — što je predstavljalo smišljenu formu titoističke kolektivne abolicije. Zvanični komunistički diskurs svejedno nije mogao da spreči niti da nadjača usmena saopštenja preživelih Srba novoj generaciji, šapatom prenošene podatke i saznanja preživelih. Njih su posleratni srpski naraštaji zapadno od Drine prihvatali kao deo kolektivnog sećanja netaknutog zvaničnim sloganima.

Ona su imala karakter srpskog "podzemnog" usmenog predanja.

Pristup zasnovan na tri laži značio je da posle 1945. neće biti pokajanja među izvršiocima i njihovim pomagačima, niti stvarnog pomirenja među narodima. Antisrpski ton predratnih parola Kominterne o Kraljevini Jugoslaviji našao je odraza u vrednosnim pretpostavkama na kojima je zasnovana i Brozova Jugoslavija. Ta je država bila zasnovana ne samo na navedene tri laži o ratu i okupaciji nego i na na arbitrarnim teritorijalnim rešenjima koja bi bila nemoguća pre 1941. [...]

patriot.rs | 09.06.2018.
2  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924] poslato: Oktobar 31, 2017, 02:35:57 am
**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



OSMI DEO

POBEDA


I.
Na Krfu, obilatije pomagana od saveznika nego pre, srpska vojska počela je da se oporavlja i posle toga da se reorganizuje. Ma da teško oslabljena, upravo desetkovana, ona ipak ne ostaje neaktivna. Saveznici su stvorili, pod komandom generala Saraja, jak odbranbeni front u južnoj Maćedoniji, ispred Soluna, i odatle su suzbijali dalje napredovanje Nemaca i Bugara. Taj front, mislilo se, poslužiće jednom ponovo kao baza za nove operacije. U saveznim zemljama bilo je mišljenja da je taj solunski front posle propasti Srbije postao suvišan i da bi se vojska, tu zauzeta, mogla korisnije upotrebiti na opasnim mestima zapadnog fronta. Srbiji je, međutim, bilo mnogo stalo do toga da se taj front održi. Dok je njega, bilo je nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa njim, tu na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom neposrednije. Ako se napusti solunski front, razvejaće posle i njih na sve strane sveta, kao brodolomnike, i oni će se osetiti dva puta više kao beskućnici. Radi toga, srpska vlada radi svima sredstvima da uveri saveznike o potrebi ostajanja na tome mestu, i, ma da teška srca, pristaje ponovo da tamo dovede u borbu i preostale svoje čete. Zahvaljujući francuskome ministru predsedniku, Brijanu, i posle generalu Gijomu, srpsko shvatanje primljeno je i solunski front je održan. ...

Prestolonaslednik Aleksandar, koji je početkom 1916. bio u Engleskoj, Francuskoj i Italiji i radio živo da se što intenzivnije pomogne srpska vojska i narod i razvije solunski front, uputio je, pun ponosa, 7. aprila svojim vojnicima, između ostaloga, i ove reči: "Naši moćni saveznici i prijatelji, diveći se neustrašivom i viteškom držanju Srbije, ceneći nebrojene žrtve srpskoga naroda i priznavajući mu zrelost i sposobnost za državni život i kulturni razvitak, sad su gotovi i voljni da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu, da Srbiju stvorimo Velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati do sad prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novog doba, koje će nastati po svršetku ovog velikog i krvavog evropskog rata. Ovim našim junačkim podvizima ugled Srbije podigao se do visine koja je zavidna i za mnogo veće, mnogo jače i starije države; moja uzdanica nije samo ispunila očekivanje naših silnih i moćnih saveznika i prijatelja, ona ih je daleko nadmašila, i pored njihove zahvalnosti i priznanja na krvavo čelo srpskog ratnika spušten je venac najlepših pohvala i od naših protivnika."

Godine 1916. obrnula se ratna sreća centralnim silama. Nasrtanja Nemaca na Verden, izvedena sa ogromnim žrtvama, ostala su potpuno bezuspešna; kod Lucka izvršio je general Brusilov snažan prolom austriskog fronta i ubrzo daleko potisnuo njihovu i nemačku vojsku. U avgustu beše i Rumunija, posle dugog oklevanja, ušla u rat protiv centralnih sila i Bugarske i Turske. Aktivnost beše oživela na svima frontovima. Sa tim opštim napredovanjem kreće se i solunski front. General Saraj, koji je raspolagao malim brojem operativne vojske, beše preduzeo opasno delo napredovanja od Verije prema Bitolju. U toj akciji učestvovala je i srpska vojska, i to i opet sa starim poletom i pregalaštvom. Trebalo je svršiti gotovo nemoguće delo: osvojiti visoke i dobro utvrđene i uporno branjene visove, koji dominirahu bitoljskim položajima. Ma da desetkovana, srpska vojska ne žali žrtava i nasrće neodoljivo. Njeni juriši na Kajmakčalan, na visinu od 2.525 metara, čine jedan od zadivljavajućih podviga vojne istorije. Sam neprijatelj to priznaje rečima bez rezerve. Zahvaljujući tim naporima i žrtvama od gotovo 6.000 onesposobljenih vojnika, Srbi odnose pobedu, osvajaju Bitolj (6. novembra) i oslobađaju prvi deo svoje napaćene otadžbine.

Događaji posle toga sputali su aktivnost srpske vojske za izvesno vreme. Rusija beše na rubu propasti. Car je bio slab i povodljiv; naročito se ističe fatalni uticaj, koji je na nj vršila nervozna i sujeverna carica, a preko nje neki pustolov Raspućin. Vojska je pretrpela strahovite gubitke zbog nesavesne uprave i loše organizacije, i u njoj je vladalo veliko nezadovoljstvo što bez potrebe, masom svojih žrtava, mora da izravnava nedostatke opreme. Inteligencija u pozadini nije bila na visini svoga zadatka i podržavala je plamen revolucije, koji je Nemačka raspirivala svima sredstvima. Kad su posledice rata pritiskivale sve jače, nezadovoljstvo je uzimalo sve više maha i sve opasniji karakter. Vodeći krugovi nisu to razumevali i nisu uopšte znali da stvarima dadu koliko-toliko prirodan tok. U proleće 1917. izbila je najposle revolucija i ubrzo, usled apsolutne nesposobnosti vodstva, ona je obuhvatila svu zemlju, unela rasulo i završila strašnim boljševičkim haosom. Sudbina Rusije, glavnog i najiskrenijeg prijatelja Srba, imala je mnogo uticaja na srpsko pitanje. Ma kako da su bile velike simpatije i Francuske i Engleske i Amerike za našu stvar, one nikad nisu dostizale onaj stepen gotovosti na svaku uslugu, koju su Srbi nailazili kod svoje slovenske braće.

Neodređeni položaj Rusije imao je svog uticaja i na saveznike. Za leto 1917. predviđala se opšta ofaniziva sa njihove strane protiv centralnih sila. Izgleda da su pripreme za to bile potpuno gotove. Zbog ruskoga sloma ta ofanziva nije uspela; na istoku, ona se pretvorila u definitivan ruski poraz, a na zapadu imala je samo mali lokalan značaj. U jesen, šta više, Italija je strahovito tučena i sa Soče bačena je njena vojska čak na Pjavu. Srbi, zbog ovako neodređene situacije, nisu te godine ulazili ni u kakve veće vojničke akcije; štedeli su svoju snagu za svaki slučaj.

II.
U julu 1917. došlo je na Krfu između g. N. Pašića, predsednika srpske vlade i g. A. Trumbića, predsednika Jugoslavenskog Odbora do takozvanog Krfskog Pakta. Tom prilikom je svečano naglašeno "da je ovaj naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije na kojoj nepodvojeno živi, i po zaedničkim životnim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svoga moralnog i materijalnog života. Ideja o njegovom nacionalnom jedinstvu nikada se nije gasila, ma da je sva moć, umna i fizička, nacionalnog mu neprijatelja bila upravljena protivu njegovog jedinstva, njegove slobode i nacionalnog opstanka". Posle toga je utvrđeno da će sva tri narodna plemena obrazovati jednu zajedničku državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, "s jedinstvenim teritorijom i jedinstvenim državljanstvom". Krajem istog meseca primio je taj pakt i Crnogorski Odbor, "nalazeći da Crna Gora ovim ratom završuje svoju ulogu kao zasebna srpska država i da joj, kao takvoj, dosledno svemu, predstoji samo ulazak u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca". Kao odjek tih izjava dolazi 3. decembra 1917. objava jednog dela srpskih i hrvatskih poslanika na zagrebačkom saboru, koji su tražili mir, što će "garantovati . . . jedinstvenomu narodu Hrvata, Srba i Slovenaca potpunu slobodu državnoga, kulturnoga i gospodarskoga života i napretka".

Posle toga počinju u bivšim austro-ugarskim pokrajinama življi pokreti za organizaciju narodnih snaga. Pomišlja se na obrazovanje jednog Narodnog Veća, kao vrhovnog organa za narodne poslove. Radi toga se sastaju u Zagrebu 2. marta 1918. svi važniji narodni predstavnici iz Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije, Istre i Međumurja, da stvore izvesne zaključke u tom pravcu. Njihova izjava, dana tom prilikom, apsolutan je odjek Krfskoga Pakta, ma da, iz razumljivih razloga, nije smela reći sve ono što se i tamo sadrži. Ali, i ona je govorila jasno: "stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva, te oslanjajući se o načelo narodnoga samoodređenja (narodni predstavnici) traže svoju narodnu nezavisnost i na demokratskim temeljima uređenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba".

III.
U martu mesecu 1918. beše počela strahovita ofanziva Nemaca na zapadnome frontu. Rusija je bila satrvena unutrašnjom borbom, rascepljena u više nezavisnih pokrajinskih republika, i naterana da u Brest-Litovskom primi mir, koji su joj diktirali centralni saveznici. Oslobodivši se opasnosti sa te strane, Nemačka beše napregla sve sile da izvojuje pobedu na zapadu, protiv Engleza i Francuza, pre nego što stigne pomoć Amerike, koja je prošle zime ušla u rat. Njeni udarci bili su strahoviti; vojska koju je ona prikupila tamo, bila je valjda najsilnija koju je ikad svet zapamtio. Ali, i njeni protivnici behu silni. Sve što je Francuska mogla dići izvedeno je u bojne redove; Engleska je slala na dva miliona svojih ratnika; amerikanska je pomoć pristizala. Najmodernija sredstva tehnike behu stavljena u službu rata; brda od municije narasla su iza bojnih linija; aveti aeroplana behu u stalnoj akciji. Od marta do jula meseca, u tri maha pokušavali su Nemci svom snagom da probiju front; u sva tri maha uzalud. U julu mesecu, bacivši u borbu svoje dugo čuvane rezerve, glavnokomandujući zapadne savezničke vojske, maršal Foš, prelazi u ofanzivu i ubrzo potiskuje nemačke armije na svima linijama. Avgusta meseca nemačko uzmicanje ne može da se ničim više zadrži, i poraz njihove vojske postaje samo pitanje koje nedelje.

Sa opštim pokretom na zapadu sprema se grozničavo i ofanziva na solunskome frontu. Gomila se municija i povećava artiljeriski park. Saveznici dovode nove čete. I srpski redovi popunjuju se lepim brojem dobrovoljaca, među kojima su u najvećem broju Hercegovci i Ličani. Dobar deo naših ljudi bio je došao iz Amerike, spreman da ponudi svoj život i usluge otadžbini u najodsudnijim časovima njene istorije. Već juna meseca na solunskom frontu beše iskupljeno na 28 pešačkih divizija, među kojima i srpskih. Vrhovnu Komandu cele vojske imao je francuski general Franše D' Epere, jedan od uspešnih zapovednika sa Marne; srpskom vojskom zapovedao je, pored prestolonaslednika Aleksandra, već na Suvoboru proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Posle solidne pripreme, odlučilo se da srpska i francuska vojska pokušaju prolom neprijateljskoga fronta na jako utvrđenoj liniji Soko — Dobro Polje — Veternik. To je trebalo "da preseče neprijateljske komunikacije kako prema Bitolju tako i prema Vardaru, i da predvoji XI nemačku od I bugarske armije na istom mestu gde su se one jedna na drugu naslanjale". 14. septembra počela je oštra kanonada iz 600 topovskih grla, a 15. je učinjen strahovit proboj bugarskih položaja. Posle prvog iznenađenja, Bugari su davali očajan otpor; ali, silnoj navali srpskih i francuskih trupa nisu mogli da odole. U povlačenju oni se guše i zakrčuju puteve; dok iz vazduha tuku saveznički aeroplani i naše brdske baterije, a za njima snažno juri srpska konjica, "koja je sa nestrpljenjem tražila priliku da se odlikuje". Opšta je želja ne dati protivniku da se pribere i odmori. Prolom treba pretvoriti u potpunu pobedu i skrhati neprijatelja do kraja. Naredba savezničkoj vojsci glasi: "Maršovati bez odmora, do krajnjih granica ljudske i konjske snage". Razdvojena, tučena i demoralisana, bugarska vojska ne može da primi na se teže dužnosti. Već posle dvanaest dana borbe ona nudi pregovore i uskoro potpuno kapitulira. 4. oktobra abdicira kralj Ferdinand i sramno beži iz Sofije i Bugarske. Na taj način izbačen je iz stroja prvi član četvornog saveza centralnih sila: verolomni i gramzivi Bugarin. On je kažnjen za svoj bratoubilački i mučki podvig; ali, još uvek ne onako kako je zasluživao radi svojih silnih zverstava, izvršenih nad golorukim stanovništvom Srbije. Srbin je bio zadovoljan što je video svog starog neprijatelja zgažena i povijene glave; ali, njegova plemenitost nije mu dala da čini nečoveštva i da do kraja čereči jednu slovensku zemlju. Blagorodstvo, kojim su Srbi prešli preko mnogih nedela svojih dušmana i tu i na drugim stranama, ugušujući svoj instinkt osvete, čini jednu od najlepših osobina njihove duše i pokazuje kod njih jednu jaku i časnu duhovnu pobedu.

Proboj solunskoga fronta i pad Bugarske imali su ogroman uticaj na dalji tok rata. Brzo dovedene nemačke i austriske čete nisu mogle da zaustave srpsko nadiranje, jer nisu imale vremena da se dovoljno grupišu na jednom mestu, i što je još važnije, nisu više imale prave moralne snage za uspešnu borbu. U vojsci Srba i Francuza oni su osećali pobednika i znali da je njihov otpor jedna uzaludna žrtva više. Oni su se s toga brzo povlačili, uništavajući samo za sobom sva saobraćajna sredstva, naročito železnice i mostove, da bi tim usporili srpsko napredovanje.

Poraz Bugarske pojačao je opštu klonulost kod već zamorene Austrije i otvorio oči svima u Nemačkoj. Saveznici će, znalo se, izbiti kroz koji dan na Dunav i poći dalje. Ko će im dati pravi otpor, ako htednu jurnuti u Mađarsku? Otkud dovoljno snage za jedan nov front, kad se i onako jedva izdržava na zapadu? Bugarski slom, govorilo se u Beču, početak je kraja. Bez nade da se položaj može popraviti, izgladneli, iznureni, sasvim iscrpeni i vojnički nadjačani, Nemci su osećali da su poraz i slom neizbežni. Tada je pala krilata reč: "Bolje i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja." I opšta je želja bila da se što pre sklopi mir. Austrija, koja traži načina da spase sebe, žuri prva i nudeći separatan mir odvaja se od Nemačke. Car Karlo objavljuje manifest svojim narodima, obećavajući u njemu federalizaciju Austrije. Ali, sve to stiže kasno. Pobedni klik Beloga Orla već se naslućivao na Savi i Drini. Osim toga, predsednik Severno Američke Unije, Vilson, odgovorio je austriskoj vladi da on ne može pregovarati sa njom na bazi autonomije za Čehoslovake i Jugoslovene, pošto je prve priznao za ratujuću stranu i po tom za državu, a kod drugih nalazi da su njihove "narodne težnje za slobodom pravedne". 6. oktobra dalo je i Narodno Veće, sastavljeno iz svih južnoslovenskih krajeva Austro-Ugarske, ovu svečanu izjavu: "Tražimo ujedinjenje celokupnog našeg naroda Slovenaca, Hrvata i Srba, na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive — u jednu jedinstvenu, potpuno suverenu državu".

Događaji su se posle razvijali munjevitom brzinom. Raspad Austrije vršio se mnogo brže nego što se očekivalo i mnogo bednije nego što bi iko mogao da zamisli. 10. oktobra odgovorila je njena vlada da prima Vilsonove poruke i da je spremila sve "da narodi Austrije i Ugarske u buduće mogu posve nesmetano odrediti i provesti svoj budući razvoj prema vlastitoj želji". Drugim rečima, Austriji je bila došla duša u podgrlac i ona je potpuno kapitulirala. Katastrofa je bila neotklonjiva. Već sutradan proglašena je nezavisnost Češke na jednoj, a Hrvatske i Slavonije na drugoj strani. Hrvatski sabor doneo je taj dan odluku: da je voljan stupiti u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca, potpuno suverenu, koja će se protezati "na čitavom našem narodnom teritoriju od Soče tamo do Soluna". U isti mah proglašava se nezavisnost Mađarske, ne bi li se u poslednji čas, na taj način, spasla od zajedničke sudbine Nemačke i Austrije. Dinastiju Habsburga napuštaju čak i austriski Nemci. Poslednji car, Karlo, ostavljen je u Šenbrunu sam; ostale nadvojvode hitaju da se sa svojim blagom što pre dočepaju švajcarske granice. Nijedna ruka ne mače se u odbranu "starodrevne dinastije": napušten i srozan poslednji car tužno posmatra kako prolazi, "gloria mundi" i polazi sam u inozemstvo, isto toliko siguran za život koliko i za presto. Brzo za njim dolazi na red i nekad silni i nepristupni Vilhelm I. Krajem oktobra slom centralnih sila bio je potpun, i one su pognute glave čekale diktiranje mira.

Srpska vojska stigla je, međutim, na Savu, Dunav i na Drinu, sa pobedom na svojim zastavama, a pred njom su bežale raspršene, obezglavljene i demoralisane austriske čete. Pozdrav braći osloboditeljima bio je sa svih strana više nego srdačan. U srpskoj vojsci gledala se zaloga za mir i red; a u pobednim srpskim zastavama garancija za slobodu. Sa svih strana srpske čete su zvane raširenih ruku. Bosna je poslala posebnu deputaciju pred vojvodu Stepu Stepanovića; izaslanici iz Hrvatske i Slavonije išli su po njih sve do Valjeva. U Splitu dolazak srpske vojske pretvorio se u jedno neopisano, retko dirljivo narodno veselje. San tolikih vekova bio je ostvaren. Pobedom je bila dokončana jedna velika epopeja narodnog pregalaštva. Velika misao narodnog ujedinjenja, najveći ideal naših rodoljuba kroz čitav tok istorije, postade svršeno delo. 18. novembra (1. decembra) ono je dobilo i formalnu sankciju, kad je prestolonaslednik Aleksandar objavio:

"U ime Njegovog Veličanstva Kralja Petra I, proglašavam ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca".

Nezavisno od Narodnoga Veća proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom Crna Gora i Vojvodina. Na velikoj Narodnoj Skupštini u Podgorici, 13. novembra, donesen je zaključak da Crna Gora zbacuje sa prestola svoga dotadašnjega kralja i njegovu dinastiju i da se ujedinjuje "s bratskom Srbijom u jednu jedinu državu pod dinastijom Karađorđevića".

Beograd, stari i ponosni grad na spoju Save i Dunava, o koji su se vekovima bile carske bitke, postao je prestonica ujedinjene otadžbine.

Uloga Srbije u tome velikome naporu za narodno ujedinjenje bila je stalno najaktivnija i najteža. Od nje je upravo sve zavisilo. U njenoj državnoj tvorevini postavljen je uopšte osnov stvaranju narodne misli. Sa njom se ta misao razvijala i jačala. Iz njene krvi, posle kosovske katastrofe, razvio se mitski cvet guslarske pesme, koja je u svojoj tragičnoj herojskoj etici odnegovala čitave naraštaje naroda i delovala dobrim delom sve do naših vremena.

Dok nije stvorena nova Srbija XIX veka, misao našeg narodnog oslobođenja, ma da uvek živa, nije nikako mogla da dobije neki određen svoj oblik. Spas se čekao čas od papinih akcija i krstaških pohoda protiv Turčina, čas od Austrije, čas od Poljaka, a čas od Rusije. U tim kombinacijama, prirodno, srpsko stanovište uvek je moralo da se podešava po drugima i da stalno dobija podređen značaj. Otud je u njima svako rešavanje bivalo više delimično i stalno je nosilo karakter težnji samo u jednom pravcu. Sa druge strane to apsolutno oslanjanje na drugog, ubijalo je veru u vlastitu snagu i za dugo sprečavalo narodne energije da same pođu za svojom zvezdom.

Od Karađorđeva Ustanka srpsko pitanje dobija odmah drugi značaj. Srbi postaju sami sebi cilj; jasno obeležavaju svoje dugo nošene, čisto nacionalne težnje, i borbu za oslobođenje shvataju samo kao jednu etapu u borbi za narodno ujedinjenje. Neuki, još nedovoljno vešti, u teškim časovima neravne borbe, još i u moralnoj krizi, oni ipak izrađuju nacionalni program u svesnosti koja neosporno dokazuje da je nacionalno osećanje bilo u krvi svih tih velikih pregalaca, i u obilnosti, kojoj, što se Srba tiče, nije trebalo ni docnije velikih ispravaka. Osim toga, stvaranjem Srbije i njenim radom na širenju granica prema jednoplemenom području turske carevine, srpsko pitanje dolazi pred Evropu, nameće se samo i o njemu mora da se vodi računa. Rusija ima sasvim drukčiju balkansku politiku od vremena Karađorđeva i Miloševa nego pre toga kada nije bilo srpske države; Austrija isto tako. Stara je istina da se ne broji onaj koga nema. Sa srpskom državom bilo je isto tako.

Koliki je značaj Srbije bio za naše nacionalno pitanje vidi se najbolje po ovome. Kako se Srbija razvijala, tako se jačalo i ono; popuštanjem Srbije odmah je i ono dobijalo slabiji vid. To nije dolazilo otud što bi Srbija materijalno hranila aktivnost Srba van granica, nego prosto s toga što je opšta vera u Srbiju, moralna naša snaga, bivala jača ili slabija prema razvoju tamošnjih prilika. Od Dositeja, Srbija je za sve ostale Srbe, sem Crne Gore i njenih neposrednih suseda, bila "majka naša mila" i na nju su bile uperene sve oči. Kad nju tište Miloševi zulumi; kad se tu vode ljute borbe oko ustava i prvi narodni ljudi lete pod skut beogradskog paše, onda, prirodno, oduševljenje za nju biva slabije. Ali, kad ona razvije barjak, Srbi sa drugih strana nemaju drugi predmet svog oduševljenja i nada. Najbolji primer za to daje kult kneza Mihajla, koji je čak prešao i van srpskih krugova. Nije li za nj pevao ... Petar Preradović, inače austriski pukovnik u to doba, kako pored mrtva kneževa tela leži čitava povorka "njihovih nada"?

Srbija je, odista, i onako mala, kakva je bila posle velikih napora Karađorđevih i Miloševih, vodila u XIX veku dva rata, da opravda nade svoje potlačene braće. Prvi je bio 1848., kad je ona svojim četama sudelovala u borbi vojvođanskih Srba, a drugi 1876.—1878., kad je pošla da oslobađa Bosnu i Kosovo. Od Berlinskoga Kongresa, koji je u glavnom pogodio Srbiju i naterao je, zbog teških unutrašnjih kriza, na dug period pasivnosti, naše nacionalno pitanje ne može da dođe do svog punog izraza, ma da ga ističe Crna Gora i ma da je narodna misao osnovna ideja velikog dela srpskoga naroda. Ide se čak dotle da se udešava ponašanje i prema toj pasivnoj Srbiji. S toga što ona vodi austrofilsku politiku i što ima sa dunavskom monarhijom vojnu konvenciju, kod jednog dela naših ljudi javlja se misao: ne bi li možda bilo mudrije stvarati svoju nacionalnu državu sa Austro-Ugarskom zajedno, nego protiv nje. Jer bez Srbije, to je znao svak, nema uspešne aktivne srpske politike.

Značaj toga saznanja video se najbolje posle nestanka dinastije Obrenovića. Kada je pod kraljem Petrom pušteno narodu da sam vodi svoju politiku, bez unapred spremljenih okova, ona se na obe strane, i kod slobodnih i neoslobođenih Srba, kretala samo u jednom pravcu. Aktivna Srbija elektrizovala je sve ostalo Srpstvo, koje joj je, sa punom odanošću, dalo ulogu vođa. Bez Srbije sva naša politika ostala bi lokalna pojava. Ona je svojim energičnim stavom podvukla značaj aneksione krize i napravila od nje evropsko pitanje prvoga reda. Samo njenom aktivnošću došlo je srpsko pitanje pred Evropu i dobilo značaj stvari koja mora da se rešava u interesu sređivanja prilika na Balkanu.

Najposle, i najviše, ona je krenula veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja i dala za nj daleko najveći broj žrtava. Četvrtina njenog stanovništva propala je u vremenu od 1912.—1918. godine od rata, bolesti, albanskih napora i usled neprijateljske okupacije. Pao je cvet njene omladine, ono najbolje i najčestitije što je voljno uzidalo svoje živote u veliki grad slobodne otadžbine. Prirodno je s toga da njoj pripada ne samo najveća zahvalnost svih docnijih pokoljenja, koja će uživati plodove ove pobede, nego i to da ona treba i zaslužuje da bude i najvidniji znak naše državne zajednice.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine:
U zrcalu mača budućnost se slika:
Preko palih idu puti veličine:
Slava, to je strašno sunce mučenika!


V.
Nesumnjiva zasluga za jedan deo ovih velikih uspeha Srbije i srpskoga naroda pripada i njenome sedome kralju, Petru Osloboditelju. Njegovo ime ostaće, bez sumnje, najsvetlije u istoriji našega naroda. Otkako postojimo, mi nismo postigli većih uspeha. Dušanovo carstvo bilo je obimom manje i manje nacionalno; Tvrtkova država, Petrovoj bliža po svom sastavu, jedva je bila za polovinu današnje kraljevine. A što je još epohalnije za značaj Petrove vladavine — to je činjenica: da njim počinje naša nova "tablica vrednosti", sasvim novo poglavlje nacionalne istorije, u zajedničkoj sudbini čitavog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca.

Uspesi kralja Petra dolaze, u glavnom, iz dva razloga. Prvi je bio njegova nepomućena vera u budućnost našeg naroda. Njegovi neposredni prethodnici bili su lišeni toga optimizma i sve vrtoglavice njihove politike imaju svoje razloge ponajviše u tome nedostatku. Kralj Milan, koji je doživeo i zapenušenost srpske romantike i malodušnu reakciju posle Berlinskoga Kongresa, bio je klonuo već u prvim godinama. Po njemu, Srbija nije imala čemu mnogo da se nada: bačena između Rusije i Austrije, nju će kad tad prignječiti jedna ili druga, svejedno u kom obliku. Uostalom, i inače je za nj bilo pitanje da li se ona uopšte može održati kao onako mala i sredstvima oskudna jedinka. On čak ne veruje ni u budućnost njenog definitivnog sređivanja i jednom prilikom govori austriskom poslaniku da u njegovoj zemlji neće biti reda dok je Austrija ne posedne. Prirodno je onda da takvome vladaocu nedostaje potrebni zamah nacionalnog pregnuća i da se pod njegovim vodstvom teško dadu krenuti dela herojskih dimenzija. Treba samo sravniti njegovo držanje iza Slivnice, kad je kao vrhovni zapovednik vojske, u cvetu muške snage, samo nemoćno kršio ruke i dobivao histerične nastupe, sa držanjem kralja Petra, sedamdesetogodišnjeg starca, u bitci na Rudniku, u mnogo očajnijoj situaciji, pa da se vidi sva razlika između priroda te dvojice vladalaca i da se nađe pravi ključ za razumevanje uspeha jednog i neuspeha drugog.

Drugi razlog uspeha kralja Petra u tom je što se nikad nije stavio u opreku sa narodnom voljom. Strogo ustavan vladalac, on je pustio da narod raspolaže sam svojom sudbinom, a svoje ponašanje udešavao tako da odgovara pravom shvatanju i potrebi zemlje. Miran i odmeren, on nije prelamao odluke, ni "gonio" događaje, niti je ikad pokušao da toku stvari, ma u kom obliku, da ličnu notu. Nesreća Srbije i poslednjih Obrenovića bila je ponajviše u tome što je to doba bilo sušta protivnost Petrovom. Za sve vreme svoje vladavine kralju Petru nije trebalo ni jednog državnog udara, koji su bili postali periodična manija zadnjeg Obrenovića.

Sa te dve svoje osobine kralj Petar je značio ogroman napredak za Srbiju i uspeo je da postane opšta simpatija celog naroda. Kao nekim unutrašnjim plebiscitom srdaca, on je bio određen da jednog dana, neosporen i kao mitski lik, dočeka slavu opšte narodne pobede.

Što u svojoj tesnoj borbi prema Austriji nije ostala osamljena, Srbija ima mnogo da zahvali režimu kralja Petra. Kralj Milan, kao ogorčen protivnik Rusije, bio se sav predao Austriji, ne videći od toga nikakve stvarne koristi. U poslednjim godinama prošloga veka i na početku ovoga veka, diplomatski ugled Srbije i njen međunarodni položaj bili su gotovo van ikakva ozbiljna računa, a njena snaga činila se tako bednom, da je za jednu vladičansku stolicu u Južnoj Srbiji morala da radi po nekoliko meseci i da čak i za to traži posredovanje velikih sila. Da ne bi bili nepravedni prema Milanu i njegovu vremenu, valja primetiti da je dolazak kralja Petra pao u veoma zgodan čas i u jednom epohalnom prelomu evropske politike. Bačena iz Mandžurije, Rusija je ponovo obratila pažnju pitanjima bliskoga istoka. Još krupniji značaj imalo je približavanje Engleske Rusiji i Francuskoj. Germanskom nadiranju prema istoku javljala se prirodna brana u jednoj jakoj i nezavisnoj državi Južnih Slovena. Dok je Solisberi 1887. čestitao kralju Milanu "na hrabrom i vernom održanju saveza sa Austrijom", dotle je 1908. Eduard Grej najsrdačnije podupirao srpske proteste protiv bečkog postupka u aneksiji. U podeli velikih sila Srbija se prirodno našla na strani Antante ("privezala svoj mali čamac za njezin brod"), kao one grupe koja je bila voljna da je zaštiti i da joj garantuje ispunjenje narodnih aspiracija. Kralj Petar je svojim starim vezama bio već od ranije na strani Rusije i Francuske. Tamo veoma lepo primljen, on je verno držao savezničku reč kroz najteža iskušenja i sa čašću podigao i osvetlao svoje oružje, braneći ne samo svoju dragu Srbiju, nego i donoseći slobodu svemu narodu Srba, Hrvata i Slovenaca. Dugo osporavan kao kralj jedne seljačke i male zemlje, on je, naslonjen na svoj mač, mogao sa ponosom gledati kako se pred njim kotrljaju krune nekad silnih Hoencolerna i Habsburga, i da sa svešću o velikoj budućnosti svoga naroda mirno položi glavu na večni odmor tamo na vrhu Oplenca, u srcu svoje Šumadije.

Sve ovo veliko što danas imamo, postignuto nadčovečanskim naporima, ostaje kao amanet mlađima, da ga razviju i upotpune. Dižući se na nama, ona, prirodno, treba da se popnu više od nas. Mi mirne savesti možemo reći da je malo koji naraštaj dao svojim naslednicima veće od onog što mi ostavljamo. Ocenjivati u tome udeo pojedinaca ili pojedinih oblasti teško je. Ali, jedno je nesumnjivo: uloga Srbije u tom pravcu bila je i najteža i najveličanstvenija.

Ako čovek sme da stavlja želje za budućnost, onda je samo jedna: da u dušama novog naraštaja bude uvek dovoljno razumevanja i, po potrebi, sledovanja primeru neminovne i večite Velike Srbije!
3  ISTORIJSKA RASKRŠĆA IV / Ustaše — najveći srpski zlotvori / Jasenovačka politička ikebana poslato: Decembar 02, 2015, 02:46:58 am
*

ZABRANJENO SPOMINJANJE

Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda. Zločin u Srebrenici niko ne poriče, ali Srbi traže da se makar spomenu njihove žrtve koje su pale prve, mnogo pre Srebrenice

Nema tu ničeg novog i nema mesta čuđenju. Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda, pa zašto bi danas bilo drugačije. Ko u Evropi i svetu zna za koncentracioni logor Jasenovac? Da li se negde spominje Jasenovac osim među Srbima. U tom selu na obali Save ubijeno je više od pola miliona Srba, desetine hiljada Jevreja, Cigana...

Nije ovo "velikosrpski jasenovački mit" već podatak Zemaljske komisije Republike Hrvatske, iz 1945/46. godine, komisije u kojoj nije bilo Srba. Od svih logora Drugog svetskog rata najstrašniji, po načinu ubijanja, bio je Jasenovac. Ali, kao da nije postojao. Evropa ne zna za Jasenovac, niti je Jasenovac interesuje.

Zna li neko u Evropi da je u prvoj godini rata Nezavisna Država Hrvatska u sistemu logora Jadovno likvidirala 40.000 Srba. Ne zna, niti je to zanima. A i zašto bi, žrtve su Srbi.

Ko je u Evropi čuo za pokolj u glinskoj crkvi, po načinu gde je izveden i kako je izveden, najstrašniji zločin u ljudskom rodu za poslednjih 200 godina. Ritualno klanje Srba, njih više od hiljadu, na svetom mestu, u crkvi, na oltaru. Evropa o tome ne govori. Razumljivo, žrtve su Srbi.

Ko danas u Evropi sme da spomene podatak da je iz Hrvatske, od 1990. do 1995. godine, proterano najmanje 450.000 Srba, da im je oteto 37.000 stanova, srušeno na desetine hiljada kuća, da ih je nekoliko hiljada ubijeno? Zna li Evropa da je u Sisku, u leto 1991. godine — prvi je o tome progovorio Stipe Šuvar — ubijeno više od 500 Srba? Ne zna, niko joj nije kazao. Zabranjeno je.

U Sarajevu je za vreme poslednjeg rata ubijeno oko 7.500 Srba. Uglavnom iz neposredne blizine. Najmanje ih je stradalo od dejstva srpske artiljerije, kao što želi da prikaže bošnjačka strana. Te Srbe niko ne spominje, oni nikome u Evropi nisu važni. Za njih nema deklaracije.

U okolini Srebrenice, od 1992. do 1995. godine, muslimanske snage ubile su, na strašan način, birajući dane velikih pravoslavnih praznika, 3.267 Srba, u ogromnoj većini žena, dece i staraca. Evropska javnost o tome ništa ne zna, nije joj kazano, ne sme da se kaže.

Zločin u Srebrenici niko ne poriče, Srbi svakako ne, ali Srbi traže, mole, da se makar spomenu njihove žrtve koje su, ovo je izuzetno važno, pale prve, mnogo pre Srebrenice. Ne vredi, ubijanje Srba međunarodna zajednica ne beleži kao zločin.

Znam da je sve ovo većini vas poznato, da vam je muka i od spominjanja srpskih stradanja i od odnosa Evrope prema tom stradanju, ali ako o ovome prestanemo da govorimo, ako zauvek zaćutimo, izgubićemo i to jadno pravo da se bar podsećamo mi Srbi između sebe. Druge to ne interesuje.

Ratko Dmitrović | 10.07.2015. | Večernje novosti
4  ISTORIJSKA ČITANKA / Teme vezane za istorijska događanja / Kotao za pretapanje drugih u Hrvate poslato: Decembar 01, 2015, 06:38:16 pm
*

"MI HRVATI SMO I ONAKO SKLEPAN NAROD"


Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom "Globusu", objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog "nacionalno nekorektnog" jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: "Mi Hrvati smo ionako sklepan narod."

Da je to rekao neki Srbin, optužili bi ga za fašizam, Violiću ništa nisu smeli, veliko je ime, osim da ga prećute. I prećutali su tu rečenicu koja bolje od tomova knjiga oslikava suštinu istorijskog i nacionalnog uspona Hrvata. Krajnje sveden i pojednostavljen nastavak gornje tvrdnje glasio bi: nema naroda u Evropi koji je više od Hrvata prisvojio tuđeg i ugradio u svoju istoriju, kulturu, jezik.

U iznošenju dokaza — ovde ih svodim samo na "pretapanje" Srba u Hrvate jer mi prostor ne dozvoljava da navedem slučajeve bar dvadesetak poznatih i cenjenih Hrvata koji ni poreklom ni rođenjem nisu Hrvati — počeću od slučaja registrovanog ovih dana.

Hrvatski mediji javili su da je u Americi preminuo Majk Vucelic, "Hrvat koji je poslao Apolo na mjesec". Pa zar Vucelic nije Hrvat? Nije? Čak nije ni rođen u Hrvatskoj, već u Kraljevini Jugoslaviji (1930.) kad Hrvatska kao država nije postojala, ali je hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno što je Vucelic (izvorno se prezivao Vučelić) rođen u mestu Garešnica, koje je u sastavu današnje Hrvatske.

Hrvatski mediji ne spominju Vučelićevo pravo ime, Milojko, iz razloga što bi tako obesmislili tezu da se radi o Hrvatu. Milojko je ime koje svojoj deci daju samo Srbi. Nema na svetu nijednog Hrvata po imenu Milojko. Vučelićevi preci, izvorno Srbi, poreklom su iz Kolašina, a na prostore austrijskog carstva došli su početkom 18. veka, u selo Dubrave, kod Ogulina.

Najpoznatiji "hrvatski znanstvenik" i jedan od "najznačajnijih Hrvata u povijesti" zove se Ruđer Bošković. Tako kažu u Hrvatskoj. Bošković je svetski poznato ime, višestruki naučnik, jedan od najvećih umova čovečanstva, ali Ruđer Bošković nikakve veze nije imao sa Hrvatima.

Rođen je u braku Srbina, Nikole Boškovića, rodom iz Orahovog Dola, kod Trebinja i dubrovačke Italijanke, Pavle Betere. Teško da je Bošković uopšte znao da Hrvatska, mala, siromašna regija, negde postoji jer u to vreme, prva polovina 18. veka, hrvatstvo u Dubrovniku gotovo da nije bilo poznato. Ali, hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno je da je Dubrovnik, mesto rođenja Ruđera Boškovića, u sastavu današnje Hrvatske, pa da ga svrstaju među Hrvate.

Isti je slučaj sa pesnikom i generalom Austro-Ugarske Petrom Preradovićem. I on je u Zagrebu odavno Hrvat, iako potiče iz srpske svešteničke porodice, iz Bjelovara, pola sata vožnje od Vučelićeve Garešnice.

Početkom devedesetih Nikola Tesla je u Hrvatskoj predstavljan isključivo kao Hrvat. Postojao je državni projekat da se Tesla i svetu predstavi kao "hrvatski znanstvenik", ali je ta budalaština vremenom splasnula, svela se na Teslinu rečenicu: "Jednako se ponosim svojim srpskim rodom i hrvatskom domovinom." U međuvremenu smo saznali da je i to izmišljeno, klasičan falsifikat.

Veliki broj književnika, naučnika, kulturnih radnika, nesumnjivo srpskog porekla (Grigor Vitez, Vladan Desnica, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Marko Murat, Ivo Vojnović...) hrvatska istoriografija predstavlja kao Hrvate. Službeni jezik u današnjoj Hrvatskoj, standardizovana štokavica, nije hrvatski već srpski jezik. Njega su Hrvati, Bečkim književnim dogovorom iz 1850, uzeli umesto svoje čakavštine i kajkavštine.

Do koje mere kod Hrvata ide to sklepavanja naroda, kako reče Božidar Violić, najbolje ilustruje slučaj Marka Pola, svetski čuvenog putnika i istraživača. Početkom devedesetih u Zagrebu su i njega upisali u Hrvate, zato što je rođen u Korčuli, koja je danas u Hrvatskoj. Taj cirkus presekao je italijanski ambasador u Zagrebu, nazvao je Tuđmanov kabinet i poručio da Hrvatska te nacionalne transfere možda može da radi sa Srbima, ali da Italijane zaboravi. Marka Pola, kao Hrvata, nikada više nisu spomenuli.


Ratko Dmitrović

Izvor: Vidovdan | Jadovno
5  ISTORIJSKA ČITANKA / Gospodari života i smrti / Josip Broz Tito (?) poslato: Novembar 01, 2015, 05:34:40 am
*

U TITOVOM SEFU 30 KG ZLATA I BLAGO KARAĐORĐEVIĆA

Državna komisija otvorila je prošle nedelje takozvani "Titov sef" u Narodnoj banci Srbije, posle skoro 31 godine od kada su, po odluci Predsedništva SFRJ, ti predmeti tamo deponovani. U sefu se nalazilo, između ostalog, oko 30 kilograma zlata i oko 150 predmeta s dragim kamenjem porodice Karađorđević, saznaje "Danas".

Budući da je prema odluci Predsedništva SFRJ ostavljena mogućnost da se deo tih stvari pretvori u zlatnu rezervu NBJ ili da se čak proda na aukciji, mogućno je i sasvim verovatno da tadašnji spisak stvari ne odgovara stanju koje je nađeno prilikom ulaska državne komisije.

Sve što se tiče ovih predmeta desilo se u periodu od kraja marta do kraja juna 1982. godine, kada su svi predmeti preneti u Narodnu banku Jugoslavije i pohranjeni u sefove. Budući da se očekivala ostavinska rasprava u kojoj naslednici nisu bili jedinstveni, a za tadašnje rukovodstvo posebno su neprijatni bili zahtevi Titove udovice Jovanke Broz, smatralo se da ovi predmeti ne mogu da budu njen deo. Ovde je reč uglavnom o zlatu za koje se ne zna kako se našlo u Titovoj rezidenciji i čemu je trebalo da služi — kao i jednom broju dragocenosti i odlikovanja iz zaostavštine kraljevske porodice Karađorđević, piše "Danas".

Mogućno je da je zlato bilo uzeto iz državnih rezervi kako bi stajalo na raspolaganju Titu i rukovodstvu zemlje u slučaju nužde ili nepredviđenih okolnosti kao što su agresija na državu ili neke slične okolnosti.

Titovo ordenje, prema odluci Predsedništva SFRJ, bez obzira na njegovu vrednost, nije pohranjeno u Narodnoj banci Jugoslavije. Imajući u vidu da neka od tih odlikovanja imaju veliku materijalnu vrednost, predloženo je da porodica dobije kopiju, a da država, zavisno od prirode odlikovanja, ponudi materijalnu nadoknadu naslednicima, dok bi se originalni orden zadržao u javnom vlasništvu.

Na sednici Predsedništva SFRJ održanoj 30. marta 1982. generalni sekretar tog organa, general Ivan Dolničar, upoznao je članove Predsedništva o pitanjima vezanim za zaostavštinu Josipa Broza. Tada je zaključeno da se zlato deponuje u trezor Narodne banke. Zajedno sa tim odlučeno je i da se "imovina za koju je utvrđeno da je pripadala porodici Karađorđević preda na raspolaganje Narodnoj banci Jugoslavije".

Narodnoj banci Jugoslavije naloženo je da uz angažovanje stručnjaka treba da oceni koji predmeti iz ove imovine imaju posebnu umetničku ili istorijsku vrednost radi predaje odgovarajućim muzejskim institucijama u SFRJ. Ono što je zanimljivo — Predsedništvo SFRJ odlučilo je da se neki predmeti prodaju na aukciji. Tačnije rečeno, naložili su da se utvrdi koji predmeti se mogu unovčiti na aukciji, a koji se mogu uključiti u zlatne rezerve Narodne banke Jugoslavije. Otuda je sasvim mogućno da je veliki broj dragocenosti Josipa Broza i porodice Karađorđević u međuvremenu nestao, bilo da je "aukcijski prodat", bilo da je priključen državnim rezervama.

Prema informaciji koja je 28. juna 1982. dostavljena Predsedništvu SFRJ, izvršeni su zaključci od 30. marta 1982. u vezi sa "nekim pitanjima vezanim za utvrđivanje zaostavštine Josipa Broza Tita i zaključilo kako će se postupiti sa stvarima koje su se nalazile u objektima Memorijalnog centra Josip Broz Tito".

Narodnoj banci Jugoslavije predato je:

a) zlato u polugama i u prahu, u ukupnoj težini od 29,366 kg;

b) zlatnici (veliki i mali), ukupno 2.663 komada;

c) predmeti od zlata, briljanata i dijamanata koji su pripadali porodici Karađorđević, ukupno 149 komada;

d) predmeti od zlata i drugih plemenitih metala koji su posle rata uzeti iz trezora Narodne banke Jugoslavije, zaplenjeni ili nabavljeni iz državnih sredstava, ukupno 251 komad;

e) numizmatički novac veće vrednosti, ukupno 1.271 komad;

f) odlikovanja koja su pripadala porodici Karađorđević, 13 komada;

g) posuđe od srebra, i srebra sa pozlatom, ukupno 18 kompleta;

h) ostali predmeti manje vrednosti (dugmad za manžetne, kutije za cigarete, medaljoni, privesci, značke i dr.), ukupno 83 komada;

i) devize u gotovu: 26.219 USA $, 36.000 DM i 2.200 danskih kruna.

Dinarska sredstva u gotovini koja su pripadala Josipu Brozu Titu, a nađena su u Memorijalnom centru, u iznosu od 2,149.589,80 dinara, stavljena su na štednu knjižicu, tako da zajedno sa sredstvima (od autorskih prava i drugih ušteda) koja su se već nalazila na knjižici iznose ukupno 4.933.715,85 dinara. Devizna sredstva na deviznom računu iznose 5.700,49 DM. U informaciji je izričito navedeno da su odlikovanja, spomen-plakete (zlatne i ostale), razne diplome, zahvalnice, priznanja i štafetne palice evidentirane, ali da nisu unete u Narodnu banku Srbije, piše "Danas".

Vesti online | 16.04.2013.
6  ISTORIJSKA ČITANKA / Gospodari života i smrti / Josip Broz Tito (?) poslato: Novembar 01, 2015, 12:44:21 am
*

ENIGMA: DA LI JE TITO UMRO 4. MAJA 1980?

Najgledaniji televizijski prenos do početka osamdesetih prošlog veka, posle spuštanja američkih astronauta na Mesec, bila je sahrana jugoslavenskog predsednika Josipa Broza Tita. Ali, činjenica da u tom, dotad neviđenom televizijskom spektaklu, milioni gledalaca nisu videli sam kraj ceremonije — spuštanje kovčega u grobnicu — izazvala je mnoštvo spekulacija teoretičara zavere, piše Kurir.

Jedna od njih je da Tito uopšte nije pokopan u Kući cveća. Druga je da je onde sahranjen, ali da to nije bilo 8. maja kad je 209 izaslanika iz 127 država sveta došlo na njegov pogreb.

Upravo završeni dokumentarni film "Sahrana", koji će uskoro biti prikazan i na Radio televiziji Srbije, govori i o toj, jednoj od poslednjih misterija vezanih uz Josipa Broza.

— Negde oko 11 uveče, 4. 1. 1980., pozvonio mi je telefon, zvali su me iz kabineta Milana Vukosa, tadašnjeg generalnog direktora Televizije Beograd — priča u filmu "Sahrana" Moma Martinović, televizijski reditelj koji će te večeri saznati najstrože čuvanu državnu tajnu tadašnje Jugoslavije. U Vukosovoj kancelariji već je bio Dušan Mitević, tada glavni urednik informativnog programa TV Beograd. Pred zgradom Televizije čekao ih je vozač i trojka se brzo uputila pred zgradu Saveznog izvršnog veća (SIV), u Novom Beogradu.

Bilo je blizu ponoći kad su zakucali na vrata tadašnjeg potpredsednika SIV-a (vlade), Dragoljuba Stavreva. Odmah im je rekao da sve što će čuti predstavlja najstrožu državnu tajnu, o čemu nikome ne smeju da govore.

— Titovo zdravstveno stanje dosta je teško — rekao im je.

Sva trojica ostala su u šoku kad je Stavrev pojasnio da već postoji protokol o tome što će se događati posle Titove smrti. Pokazao im je plan kretanja pogrebne povorke i već tada, 122 dana pre nego što će Tito umreti, bilo je određeno da će ceremonija sprovoda početi u 11 sati te da će Tito biti pokopan u Užičkoj, u Kući cveća. Stavrev je rekao da ni o čemu ne treba da brinu, objasnivši da vojska ima precizan plan i da će ih na vreme obavestiti "kada i ako Tito umre".

Potom je otišao je do sefa, izvadio mapu mesta na kojem će Tito biti pokopan, nakratko im ga pokazao, a Martinović je zatražio komad papira i po sećanju skicirao ono što je vidio. Nacrtao je položaj na kojem su bile upisane četiri televizijske kamere i mesto za reportažna kola. I odmah, kao iskusni reditelj direktnih televizijskih prenosa, rekao je Stavrevu kako mora da se predvidi mesto za još jedna, rezervna reportažna kola, u slučaju da se ona prva pokvare. Martinović je imao primedbe i na ucrtani raspored kamera, ali tu veče o tome više nisu raspravljali.

Bilo je pola dva u noći kad su se Vukos, Mitević i Martinović vratili u zgradu TV Beograd i tada je Martinović dobio zadatak da do osam ujutro napravi plan prenosa.

Martinović je celu trasu pokrio sa 10 reportažnih kola i 40 kamera, raspoređenih od Skupštine Jugoslavije gde je trebalo da bude izložen kovčeg s Titovim posmrtnim ostacima, duž puta kojim će se kretati pogrebna kolona, do grobnice u Kući cveća. Imao je još tri kamere — jednu u helikopteru koji je nadletao trasu pogrebne povorke, jednu na Kalemegdanu i jednu na zgradi TV Beograd. Svaka od reportažnih kola, predvideo je, imaće svog reditelja i glavna režija, u Studio 2, u Aberdarevoj ulici. Šta će i kako odatle ići u program, bio je Martinovićev zadatak. Toliko tehnike TV Beograd nije imala, pa je Martinović morao da napravi i plan šta je sve potrebno angažovati iz tadašnjih republičkih TV centara, iz Zagreba, Sarajeva, Skoplja...

Vesti online | 09.12.2012.
7  ISTORIJSKA ČITANKA / Prijatelji srpskog naroda / Dr Rudolf Arčibald Rajs — vojnik istine i pravde poslato: Jun 30, 2015, 02:43:54 am
**

DR ARČBALD RAJS U CEROVCU


Kada je Arčibald Rajs, sticajem okolnosti, došao u Cerovac zatekao je na položajima Šumadijsku diviziju prvog poziva čiji je komandant pukovnik Stevan Hadžić. Ova divizija je došla u Cerovac po izričitom naređenju komandanta Druge armije generala Stepe Stepanovića sa ciljem da neprijatelju zapreči put Šabac — Valjevo za vreme Cerske operacije. Divizija je imala i eskadrilu od dva aviona. Istina, jedan je bio oštećen, pa je samo jedan korišćen za izviđanje. Njime je pilotirao poručnik Miodrag Tomić. Kako je Arčibald došao u Cerovac i tamo boravio sam je opisao u svojoj knjizi. "Šta sam video i doživeo u velikim danima. Saopštenja jednog prijatelja iz teških vremena".

O svemu ovome pisao je Branko Stanić u "Čitanci Mišarskog boja" br. 4 ovako:

"Putem Valjevo — Lajkovac — Ub — Trstenica stigli smo u Obrenovac", pisao je dr Rajs u svojoj knjizi. U Obrenovcu je sa pratiocima prenoćio i rano sledećeg jutra nastavili su put prema Šapcu. Iza Debrca kod Crvene Mehane morali su skrenuti, iz bezbednosnih razloga, s glavnog druma. Taj deo puta je išao duž reke Save čije su obale bile gole i nisu pružale dovoljnu zaštitu od pogleda s prečanske strane. Zato su odlučili da u Šabac stignu okolnim putevima preko Vladimiraca. Znali su da to neće biti lako s njihovim teškim automobilom. I glavni drum je bio prilično loš i pun blata, a tek sporedni. Da nesreća bude veća, počela je i kiša. U Skupljenu su se zaglibili i tek uz pomoć četiri vola su uspeli da se izvuku.

Posle nekoliko kilometara vozeći se kroz blato i po kiši našli su se pred jednom uzbrdicom koju nisu mogli savladati. Ponovo su, gacajući u blatu do kolena, morali potražiti negde volove. Našli su ih tek nakon jednog časa mučnog traženja. Volova nije bilo jer su ih koristili komordžije u srpskoj vojsci za snabdevanje trupa i za prevoz ranjenika.

Uz tešku muku izvukli su, kako kaže dr Rajs, njihovu krntiju na brežuljak. Volove više nisu puštali već ih rekviriraše zajedno sa vođama, seljacima, da ih vuku do Vladimiraca, gde su i noćili.

"Sutradan ujutru — piše dalje dr Rajs u svojoj knjizi — vreme je bilo lepo, ali putevi su u groznom stanju. Stoga, da ne započnemo iskustvo od pređašnjeg dana, rešili smo da idemo automobilom do Cerovca i odatle na seljačkim kolima. Ali imali smo čak teškoća da dovedemo naša glomazna kola do Cerovca."

O selu dr Arčibald Rajs piše:

"Cerovac je naš avijatički centar, ako se tako može nazvati jedna livada na kojoj se nalazi jedini avion srpske vojske. To je jedan mali Blerio od 50 konja, sklonjen pod jedan improvizovan hangar: desetak kolaca iznad kojih je opružena jedna mušema. Kad duva vetar, po jedan vojnik mora da se grčevito uhvati za svaki kolac da ne bi ceo "hangar" odleteo. Ima samo jedan avijatičar, potporučnik Miodrag Tomić, Bleriov učenik. Tomić je hrabar. On svakog dana na svom malom aparatu vrši izvidničke letove koji moraju smetati Austro-Mađare, što svedoče mnogobrojni tragovi od kuršuma. To je bila cela avijatička služba srpske vojske u početku rata. Kasnije sam našao Tomića na Vertkopu, na Solunskom frontu, ali tada francusko-srpska avijacija nije ustupala bugarsko-nemačkoj avijaciji."

Jedan od prvih srpskih pilota, potporučnik Miodrag Tomić, rođen je 1888. godine u Stragarima kod Kragujevca. Srpska vlada uputila je M. Tomića i još pet pitomaca na letačku obuku u Francusku 1912. godine. Tomić se obučavao u školi kod čuvenog aviokonstruktora i asa vazduhoplovstva Bleria u avionu jednosedu. Na Solunskom frontu uspešno nastavlja ratni put i krajem rata unapređen je u čin kapetana. U novonastaloj Kraljevnni Jugoslaviji M. Tomić zauzima istaknuto mesto u vazduhoplovstvu i ostaje na dužnosti sve do napada na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine.

Dr Rajs je prilikom boravka u Cerovcu zabeležio i prva ubistva civilnog stanovništva koja su počinili austrougarski vojnici. Dogodilo se to pri upadu njihovih trupa u selo u toku završnih operacija Cerske bitke. U protokolu umrlih u mehovljanskoj crkvi je navedeno da su 20. avgusta 1914. godine zaklani nožem od austrougarske vojske pred Leskića mehanom šezdesetpetogodišnji Jovica Gavrilović i šezdesetogodišnji Živko Popović. Jovanku Kuzmanović, ženu Živkovu, staru 35 godina, isekli su austrougarski vojnici. Jedino su njih troje ostali u selu i nastradali. Sahranjeni su pored druma gde su i ubijeni.

"Po odstupanju austrougarske vojske — priča Slobodan Simić — moja baba Živana prisustvovala je otkopavanju leševa. Svi su bili poklani, a Jovanki su ruke bile provučene kroz prosečene dojke."

Bio je ovo samo početak nečuvenih zločina austrougarskih vojnika koje je zabeležio dr Arčibald Rajs.

Do dana današnjeg u široj javnosti nije se ništa znalo o aerodromu u Cerovcu. Zato apelujemo na Cerovčane da u Julićanki postave spomen ploču u znak sećanja na jedan od prvih srpskih ratnih aerodroma odakle je poleteo avion u prvu vazdušnu borbu na Srpskom frontu u Prvom svetskom ratu.

Neka 27. avgust bude dan kada ćemo odati počast srpskim pilotima iz svih ratova.

Autor Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Srbija u Velikom ratu 1914—1918",
povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata
Izdavač Grafika, Šabac, 2014. god.
8  ISTORIJSKA ČITANKA / Prijatelji srpskog naroda / Dr Rudolf Arčibald Rajs — vojnik istine i pravde poslato: Jun 30, 2015, 02:12:40 am
**

MAČVANSKI PRNJAVOR I ARČBALD RAJS


Prnjavor je opšti naziv za naselje na manastirskom zemljištu, obično blizu samih manastira. Otuda u našoj zemlji više naselja sa ovakvim nazivom. Međutim, ovde je reč o Mačvanskom Prnjavoru, naselju na sredini puta Šabac — Loznica, u podnožju planine Cer, u blizini manastira Čokešina i Petkovica. Pripadalo je manastiru Čokešina kao njegovo dobro, ali se vremenom odvojilo i razvilo u samostalno naselje. Poznato je da je u Prvom srpskom ustanku Mačva mnogo nastradala. Godine 1814—1815. strahovita kuga i glad skoro su uništili preostalo stanovništvo. Po oslobođenju naseljena je izbeglicama iz Bosne i drugih krajeva. Po naređenju gospodara Jevrema Obrenovića, prilikom kolonizacije sva mačvanska sela su 1827. godine ušorena pored puteva, kao prva u Srbiji. Tako se Mačvanski Prnjavor sa svojim šorovima svio oko puta Šabac — Loznica, iako se njegov zemljišni atar pru-žao do desne obale Drine. Istorijski podaci govore da je Prnjavor školsku zgradu dobio 1845. godine. Povoljan geografski položaj uslovio je da vremenom Prnjavor postane privredni, kulturni i opštinski centar ovog dela Mačve.

Istorijski gledano, stanovnici ovog naselja delili su sudbinu srpskog naroda na ovim prostorima boreći se za svoj opstanak. Ipak, kao retko gde kolo smrti je u dva navrata zaigralo Prnjavorom. Slučaj je hteo da to bude u dva svetska rata i oba puta u mesecu avgustu. Reč je o 17. avgustu u Prvom, i 20. avgustu u Drugom svetskom ratu.

Predmet naše pažnje je avgust 1914. godine. Naime, poznato je da je rat koji je vodila Austro-Ugarska protiv Srbije 1914. godine imao od početka bezobzirni kolonijalni karakter. Da bi se nepokorna zemlja osvojila što pre, stanovništvo je desetkovano, a privredni izvori pljačkani. S tim u vezi u zapovesti austrougarskog generala Krausa (komandanta 29. divizije) se kaže: "Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, ubistvo se kod njih slavi kao junaštvo. Prema takvom stanovništvu svaka humanost je štetna". Austrougarska vojska je to najbolje pokazala prvih dana rata za vreme svoje kratkotrajne okupacije Mačve, a zatim prilikom povlačenja preko Drine. Pored Šapca, koji je tada porušen više nego Beograd, sva mačvanska i deo pocerskih sela osetila su neprijateljsku agresiju. Međutim, "Prnjavor je bio mesto gde divljaštvo armije Franca Josifa nije poznavalo granice".

O svojim zločinima u Mačvi podatke su ostavljali i sami Austrougari. Samouvereni, štampali su razglednice i poštanske karte na kojima se vide obešene srpske žene i seljaci. Međutim, najviše podataka o ovim zločinima izneo je lozanski profesor kriminologije, dr Ar-čibald Rajs. Potrešen prizorom iz Prnjavora, zapisao je: "Divljaštvo neprijatelja ovde nije poznavalo granice. Bilans onoga što su učinili Austro-Madžari u ovom selu više je nego strašan... Prešao sam veliki deo sela sve do mehane seoske, a nigde nisam video nijednu kuću čitavu. Lepi domovi do temelja su izgoreli."

Međutim, podsetimo se još jednom kako je do toga došlo. Pominjali smo da je Prnjavor branio Jadranski četnički odred pod komandom potpukovnika Vojina Popovića (Vojvoda Vuk), jačine 500 ljudi.

Austrougarski upad u Srbiju otpočeo je 12. avgusta 1914. godine u 3 časa ujutru. Kod sela Amajlije, prema Samurovića adi (Prnjavor) prelazi 29. neprijateljska divizija, kod sela Batar prema adi Kurjačica 36, a kod Zvornika 42. domobranska divizija. Istovremeno, Savu kod Klenka forsira 44. puk. Austrijski izveštaji govore da su komite prosto izvirale iz drinskih vrbaka pružajući žestok otpor. Teške borbe su vođene u prnjavorskom ataru na Samurovića adi. Branjena je svaka stopa ostrva. Izrešetani neprijateljski čamci su se prevrtali u vodu. Ceo dan šačica "šeširdžija" i "komita" zadržavala je moćnu austrougarsku vojsku. Ipak, je krajem dana neprijatelj uspeo da prebaci na našu obalu jake snage i da na više mesta uspostavi mostobrane. Prvi na udaru su bili Prnjavor i Novo Selo, a preko Save Ševarice, Drenovac, Noćaj, Mačvanska Mitrovica i Šabac. Približavala se Cerska bitka. Za vreme njenog trajanja Austrougari su izvršili velika zlodela u Prnjavoru. Zna se da je 17. avgusta oko 13 časova jedna granata pogodila toranj prnjavorske crkve i porušila ga. Sva tri crkvena zvona i veliki zlatni krst neprijatelji su odneli, a sav inventar i dokumentacija su zapaljeni. Pored crkve zapaljenaje i škola u kojoj je izgorelo 50 živih staraca, žena i dece, najviše učenika prvog i drugog razreda. Spaljena su i četiri ranjenika, a druga četiri su ubijena. Sem toga, Austrougari su po zauzeću Prnjavora od 2.400 stanovnika streljali, iskasapili ili spalili 199 osoba, dok je 109 lica odvedeno u Lešnicu, povezano užadima i streljaio pored železničkog nasipa, a 37 premlaćenih ljudi prebačeno je u Bosnu, gde im se gubi trag. Blizu stotinu staraca žena i dece streljano je u dvorištu Milutinovića kuće, pa ubačeno u kuću koja je zapaljena.

O ovim i drugim zločinima svet je obavestio kriminolog svetskog glasa, primenjujući egzaktne metode dr. Arčibald Rajs. Na Mirovnu konferenciju u Parizu odneo je tri toma dokumenata o zločinima Austrougara, naročito u Mačvi.

Veliki prijatelj Srba, dr Rajs sa Nikolom Pašićem pomogao je da 1922. godine Prnjavorci podignu Spomen-kosturnicu islikanu freskama sa prizorima stradanja u Prvom svetskom ratu. Prikupljene su i u kosturnicu smeštene kosti 535 izginulih i pobijenih meštana. Prnjavor je dr. Rajs nazvao "Selom mučenika", a Prnjavorci su Rajsa proglasili počasnim građaninom i podigli mu spomen bistu u porti prnjavorske crkve. Jedna od glavnih pranjavorskih ulica nosi ime Dr Arčibald Rajs.

Zbog ogromnih žrtava i junačkog otpora neprijatelju, Mačvanski Prnjavor je jedino selo u Srbiji koje je odlnkovano Karađorđevom zvezdom za hrabrost.

Predsednik pododbora za podizanje kosturnice bio je Nikola Pašić, a potpredsednik Arčibald Rajs. Projektovao ju je arhitekta Milan S. Minić. Svečano je otkrivena 5. novembra 1922. godine u prisustvu Kralja Aleksandra I Karađorđevića, Arčibalda Rajsa i drugih poznatih ličnosti. U istom krugu nalazi se i bista Kralja Aleksandra. Kosturnica je nazvana "Ćele kula Zapadne Srbije". ... Još za života ostavio je oporuku da mu se posle smrti izvadi srce i u posebnoj urni odnese na Kajmakčalan, gde su živote ostavili brojni Srbi sa kojima je Rajs prošao Albansku golgotu. Ova želja mu je ispunjena. Inače, sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju. Na dan njegove smrti delegacija Prnjavoraca sa svojim sveštenikom odlazi na njegov grob svake godine, gde polaže venac i cveće, pali sveće i obavlja adekvatan pomen.

Autor Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Srbija u Velikom ratu 1914—1918",
povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata
Izdavač Grafika, Šabac, 2014. god.
9  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924] poslato: Decembar 29, 2014, 02:51:50 am
**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



Srpska vojska pobedom nad Bugarima završila je balkanske ratove. Rezultat njenih divnih napora bilo je oslobođenje sve današnje južne Srbije, čestite kolevke i zemlje  N e m a nj i ć a; odbijanje petvekovnog turskog neprijatelja za uvek od granica srpske države i rušenje bugarskog maštanja o njihovoj prevlasti na Balkanu. Sa druge strane, vera u tu Srbiju dela i pregalaštva, koja je, više nego što se iko nadao, dala dokaza o velikim vrednostima svoga aktivnog naraštaja, porasla je na svima stranama srpskoga sveta i u njoj se jasno i bez zazora gledao budući oslobodilac. Jedan srpski omladinac, sa jasnim aluzijama, mogao je usred Beča reći kako je srpsko i južnoslovensko pitanje Austrije jedan toliko spleten Gordijev čvor, da ga može rešiti i raseći samo jedan novi Aleksandar. Austriskom poglavaru Bosne i vojnom zapovedniku kliknuo je u Bosanskom Saboru jedan drugi naš nacionalni borac, ne manje otvoreno:

Žari, pali, udbinski dizdaru,
Dok i tvojoj kuli reda dođe!



SEDMI DEO

RAT PROTIV AUSTRO-UGARSKE I NJENIH SAVEZNIKA


I.
Austrija nije mogla da ostane mirna prema Srbiji. Njezino uverenje bilo je da će mlada kraljevina, posle tako velikih uspeha, postati ne samo svesnija i otpornija nego što je bila ranije, u svojim starim granicama, nego da će postati, ako ne u prvi mah aktivnija, a ono svakako više privlačna. Mimo austriske interese stvorena je na njenoj granici jedna nacionalna država, nesumnjive žilavosti i vrednosti, i ona će naskoro imati sa njom iste nevolje koje je imala sa talijanskim Pijemontom. To je trebalo da se spreči na svaki način. Otud u Beču namera da se Srbija vojnički satre, pre nego što bi postala opasna. Tražio se samo pogodan izgovor za napad.

U septembru 1913., poznati austriski ljudi u Albaniji, Hasan-beg Prištinac i Isa Boljetinac, pomagani od albanske vlade, a u vezi i sa izvesnim bugarskim ljudima, behu upali na srpsko područje i izvršili čitav pokolj u pograničnim mestima. Uzalud je srpska vlada unapred obaveštavala velike sile o pripremama za te upade; austriska diplomatija uspevala je da tim srpskim vestima podmetne drugi karakter i da ih prikaže u boji nimalo povoljnoj za nas. Posle toga upada Srbi su, da obezbede novostečene oblasti, energično suzbili provalnike i na nekim tačkama prešli čak i albansku granicu, goneći upadače tako da i albanska vlada oseti kako je odgovorna za ta neprijateljstva. Austrija se odmah požurila da to iskoristi. Nemajući mandata ni sa koje strane, ona je ipak uzela na se ulogu zaštitnika Albanije i uputila Srbiji ultimatum da napusti albansko područje. Neodmorena, sa još prepunim bolnicama, ne hoteći da stvara krize na tom sporednom pitanju, Srbija je odmah popustila i tim oduzela Austriji povod da uđe u akciju. To je, međutim, bio dovoljno vidan znak da Austrija ima nekih opakih namera i da traži samo izgovor za svoju zlu volju.

Kad je prošla ta prilika za napad, Austrija je postala nestrpljiva i htela je da ubrza stvar. Stanje u Evropi bilo je veoma zapeto. Englesko-nemačko suparništvo došlo je do vrhunca i svi pokušaji da se ono ublaži ostali su uzaludni. Rusija se grozničavo oružala. Sva Evropa punila se municijom, takmičila se u pravljenju drednota i izmišljala nove vrste topova. Svi su verovali da takvo stanje ne može dalje ostati; pominjala se godina 1917. kao ona kad će svi programi o naoružanju biti gotovi. Pitalo se samo: ko će i gde početi. Nemcima je bilo mnogo stalo do toga da spreče u spremanju svoje protivnike do onog stepena gde bi im mogli biti opasni. Misao o preventivnom ratu javlja se sve češće. Da potpuno objasni nemačkoj vladi radi čega Austrija mora povesti jedan takav rat protiv Srbije, austriski ministar spoljašnjih poslova, grof Berthold, bio je počeo za nemačkog cara jednu promemoriju, još pre ubistva Franje Ferdinanda, i u njoj je potanko nalazio razloge radi kojih Austrija mora učiniti Srbiju bezopasnom. Ona je u njoj gledala ne samo opasna suseda, koji buni njene srpske i ostale južnoslovenske podanike, nego i eksponenta Rusije, koji će u svakom sukobu između Rusije i Austrije biti na strani svoga slovenskoga saplemenika i zaštitnika. Vojni List Dancerov, u vezi sa austriskim generalnim štabom, otvoreno je pisao da Srbiju treba "smrviti" i davao savete u tome pravcu. Bosanski poglavar, general Poćorek, od 1912. god. stalno je tražio i preporučivao rat sa Srbijom, i to kao nuždu "da mognemo održati Bosnu i Hercegovinu". Radi toga, austriski nadvojvoda Franja Ferdinand, glava vojničke stranke, određuje u junu 1914. velike vojne manevre u Bosni, u blizini Srbije. Da tu demonstraciju protiv Srba podvuče što jače, on je odredio da njegov svečani dolazak u Sarajevo bude licem na Vidov-dan

Pritisak austriskih vlasti u Bosni i Hercegovini; oštre mere protiv Srba i vodom skadarske krize; ovi izazivački manevri i ruganje vidov-danskoj ideji; uverenje da Austrija i njen prestolonaslednik spremaju nešto crno Srbiji, potrebnoj odmora i pribiranja, sve to odlučilo je nekoliko bosanskih mladih nacionalista da svom ogorčenju dadu izraza jednim dobro spremljenim atentatom na Franju Ferdinanda. Metkom na nj imala je, po njihovom uverenju, biti pogođena i ratoborna Austrija.

I, doista, na Vidov-dan, kada se austriski prestolonaslednik Franja Ferdinand provezao sarajevskim ulicama, pala je najpre bomba Nedeljka Čabrinovića, koja je promašila, a naskoro zatim i revolverski metci Gavrila Principa. Ovi drugi našli su svoju metu. Smrtno pogođen, pao je austriski prestolonaslednik, teško ranjen, a za njim, nehotičnim metkom, i njegova žena.

II.

Ovaj sarajevski atentat doneo je, najzad, davno željeni povod rata za Austriju. Austriska vlada požurila se odmah da objavi kako je atentat spremljen u Srbiji i činila je za nj odgovornom, bez ikakvih stvarnih dokaza, direktno beogradsku vladu. Ona nije htela da utvrdi tačnu istinu i bude načisto da li je pripremanje atentata doista vršeno sa znanjem srpske vlade i sa njenim odobrenjem. Kao danas što svi znamo, tako se bez muke moglo ustanoviti još i onda da vlada nije znala za to pripremanje, a ukoliko je već kasno doznala za to, brzo je upotrebila sve mere da to spreči. Čak je i bečka vlada upozorena na opasnost koja preti prestolonaslednikovu životu. Za svakog mislenog čoveka bilo je, uostalom, jasno da Srbiji u to vreme nije bilo nimalo do toga da, posle toliko raznih tegoba, stvara sebi još jednu i to, bez sumnje, ponajveću. Kad je ona izbegavala sukob sa Austrijom i u pitanju izlaza na more, i u pitanju Skadra, i u pitanju Albanije, više je nego verovatno da taj sukob ne bi htela stvarati u tom pitanju ubistva, za koje je unapred znala da će doneti velikih neprilika srpskom narodu i praviti veoma loš utisak u Evropi. Nema sumnje da se i u Austriji moglo, hladno misleći, doći do istih zaključaka. To je više nego jasno. Ali, merodavnim krugovima u Beču ovog puta nije bilo stalo do objektivne istine. Ovaj slučaj učinio im se kao veoma pogodan da bude iskoišćen. Ubijanje vladalaca nije simpatično, i Srbi, koji su imali tih grehova na duši, imaće veoma težak položaj i pred prijateljem i pred neprijateljem. Posle, to ubistvo dalo se naročito lepo iskoristiti kod vlastitih austro-ugarskih podanika, naročito kod Hrvata. Sa mnogo strana puštena je vest kako je ubijeni prestolonaslednik bio naročiti prijatelj Slovena, kako je spremao federalizaciju dunavske monarhije; a za Hrvate da je, sa mnogim simpatijama, mislio stvoriti posebnu državu sa Hrvatskom, Slovenačkom, Dalmacijom i Bosnom i Hercegovinom, kao protivtežu Mađarskoj. Tim vestima trebalo je raspaliti Hrvate protiv Srba i pokidati sve veze, koje su u poslednje vreme bile stvorene između Zagreba i Beograda. Radi toga, vlast sama podstiče i vodi demonstracije protiv Srba u Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji, i udešava sve da hajka protiv srpskog plemena bude što žešća i svirepija. Austrija je sada htela rat pošto-poto i mislila je da neće nikad doći do povoljnijeg momenta.

Njena prva misao bila je da će rat ostati lokalizovan između nje i Srbije. Nemačka bi imala da pazi na Rusiju, kojoj će teško biti da "ubistvo vladalaca brani kao sredstvo za političku i nacionalnu borbu;" a za Englesku se držalo kao prilično sigurno da neće zbog Srbije gaziti u rat. Kad je, uskoro, postalo jasno da će Rusija uzeti Srbiju u zaštitu i da je neće ostaviti samu u neravnoj borbi, bečki državnici ipak nisu hteli da menjaju svoje odluke. Iza njih je stojao Berlin, spreman na borbu, i u stavu koji je Austriji davao ne samo uverenje da ima pokušati sve, nego joj još na lako razumljiv način govorio da će biti nedovoljno viteški, ako i opet popusti bez definitivnog rezultata. Car Vilhelm je lično, svojom rukom, stavljao primedbe na bečke note, i iz njih, jasno kao dan, izlazi na videlo sa koliko je mržnje govorio o Srbima i sa kakvom impulzivnošću, u svojoj fatalnoj nadutosti, lomio stvar.

U Austro-Ugarskoj bilo je, ipak, ljudi koji su smatrali da je opasno riskovati rat. Austriski poslanik u Carigradu, Palavičini, imao je neskriveno uverenje da bi za Austriju bilo bolje da potpuno popusti na Balkanu nego da se upusti u rat sa Rusijom. Protiv rata odlučno je bio i mađarski ministar predsednik, grof Tisa, i to ne samo što se kao Mađar bojao da bi prisvajanjem srbijanskog područja moglo nastati kakvo pomeranje snaga na njihovu štetu (prirast Slovena prema nepovećanom broju njegovih sunarodnika), nego još i s toga što mu se činilo da za to nije podesan čas. Ali, ministar rata izjavljivao je da bi se diplomatski uspeh smatrao kao slabost i da rat treba početi što pre. To je bilo mišljenje i dvorskih i drugih krugova; tako se između redova savetovalo i iz Berlina. Pored svega toga, nemačka i austriska vlada sve do danas tvrde da je rat izazvala Rusija. Kad oni objavljuju rat Srbiji to nije opasnost za Evropu i nije izazivanje; ali, kad Rusija da saopštenje da joj sudbina Srbije nije ravnodušna i kad pokaže da neće dozvoliti nasilje jačeg nad slabijim, onda je izazivač ona a ne Austrija, koja počinje rat! Ta izopačena logika bečke i berlinske vlade nije, na žalost, bila i jedina; uostalom, ona im se i osvetila, kao i sve što se radi mučki i nepošteno.

Austriski ministar spoljašnjih poslova, grof Otokar Černin, pisao je docnije, posle sloma, kako je Austrija bila i onako već na izmaku i da bi njeno propadanje moralo doći i bez toga "U kom bi se obliku odigralo to raspadanje monarhije, da se izbegao rat, ne da se, naravno, reći. Sigurno manje strašno nego usled ovog rata. Verovatno, i laganije i možda da ne povuče u vrtlog sa sobom čitav svet. Mi smo morali umreti. Način smrti mogli smo da izaberemo, i mi smo izabrali najstrašniji."

III.

Rat je za Srbiju došao u najteži čas. Ona mu se očevidno nije nadala. Još behu nezaceljene rane iz dva rata; naročito iz bugarskog. Vojska je bila desetkovana od borbi i kolere; broj oficira znatno smanjen; a sve što je ostalo premoreno i jedva pokretno. Topovi su bili oštećeni, municija potrošena, odelo i oprema pohabana. Ma za kakvu akciju trebalo je odmora bar od pet do deset godina. A sada, mesto toga, borba sa jednom carevinom, deset puta većom i snažnijom, koja se preko trideset godina stalno oružala i spremala za rat. Položaj Srbije bio je težak, jedan od najtežih u njenoj istoriji, i samo krajnji napor volje i nadljudska energija mogli su u takvoj prilici ne samo ne izgubiti prisebnosti, nego i odneti pobedu. To je, doista, bilo pokoljenje za pesmu stvoreno!

Ne manje težak bio je i položaj srpskoga naroda što je bio pod Austrijom. On nije krio svojih dubokih saosećanja za prekosavsku i prekodrinsku braću, i sad je ta saosećanja imao skupo da plati. Sve srpske ustanove, čak i humane, kao đačke trpeze i dobrotvorne zadruge, behu rasturene, a njihovi časnici zatvoreni i dovedeni na optuženičku klupu. Srbi se uopšte oglašuju za građane drugog reda. Ukida im se crkvena autonomija, zatvaraju se njihove škole, zabranjuje se ćirilica, pali se srpska zastava. Protiv srpskih domova nesmetano se vrše demonstracije; u nekima se čak i pljačka; ruše se škole, obeščašćuju crkve. Vlast sve to trpi, a mestimice izaziva i pomaže. Stotine Srba biva uzimano u taoce; stotine ih prebijeno i premlaćeno; kuće im popaljene i poharane. Protiv njih vojska i vlasti iz najnižeg ološa drugih elemenata obrazuju zloglasne "šuckore", koji vrše najstrahovitija nedela. Tamnice su pune Srba, i na dnevnom su redu veleizdajnički procesi. Zaštite nema nigde; Srbin je neprijatelj, "zmija koju treba u glavu utući", nepouzdan elemenat. U koliko ne stradaju u zemlji, naše ljude vode u prepune i prljave kazamate Arada, Maribora, Nežidera i drugih mesta, gde gomilama mru i propadaju. Izdan je opšti nalog da ih sve treba satrti i uništiti. Reč ausrotten dobila je tada novu primenu. Pogana frankovačka "Hrvatska", u kojoj su radili, sa odobrenjem svojih vlasti, vojni obveznici i poverenici, pisala je, nezaplenjena od policije i od suda: "I u našem krugu na našem tielu nalazi se sva sila krpuša, u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništiti ih. To nek nam bude od danas cilj!" Zamenik zemaljskog poglavara u Bosni i Hercegovini, d-r Nikola Mandić, javno je govorio 22. februara 1915. pri dolasku ministra Kerbera, u samoj zgradi sarajevske zemaljske vlade, kako će car dati da "moćni mač" austriske vojske "razmrska glavu one hidre u Beogradu koja siplje otrov", da se tamo "onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama." Kad je tako govorio javno i svečano prvi građanski činovnik jedne pokrajine, u pozi pozdravljača, može se već misliti kakav je bio unutrašnji metod rada i šta se sve činilo tamo gde nije imala da se meri svaka reč! Nastalo je bilo, doista, jedno crno i teško vreme. Ali, naš svet se ipak održao. Vera u Srbiju bila je duboka i opravdana; nada u uspeh naše nacionalne misli stalna i nepomućena. Ako se mora i da mre, govorilo se u najtežim časovima, mre se za jedan svetao ideal i u društvu najboljih. Jer uz Srbiju je stalo sve ono što je u Evropi doista bilo najbolje i što se oduvek borilo za velika dobra čovečanstva.

Srbija je primila naturenu borbu i ušla u rat, spremna na sve. Austrija je protiv nje bila mobilisala osam korpusa i obrazovala tri armije. Vrhovnu komandu nad vojskom poverila je bosanskom poglavaru, generalu Poćoreku. Njegov ratni plan je bio ne da upada u Srbiju sa severa iz Srema i Banata, nego iz Bosne na Drini, od Janje do Višegrada. I to je trebalo da bude neko iznenađenje za srpsko vojno vodstvo. Pretpostavljalo se da su svi srpski planovi za odbranu udešavani sa mišlju da će glavni udarac biti uperen protiv Beograda. Prema Crnoj Gori upućeni su manji odredi, pošto je to ratište bilo smatrano kao sporedno. Silna je bila ta vojska austriska, koja je kuljala prema Srbiji sa dva železnička kraka, iz Tuzle i Višegrada, i delimično prema Šapcu. Sva u novoj besprekornoj opremi, sveža i mlada, sa ogromnim brojem topova i municije i sa potpunim provijantom. Dovedeni su čak i tirolski "lovci", sa njihovim belim cvetom za kapama, lepi, stasiti ljudi i svi strahovito razdraženi i željni srpske krvi. Na višegradski front upućen je čak i onaj bataljon Nemaca, koji se dotle nalazio kao posada u Skadru. Ne treba kriti da su mnoga srpska srca zadrhtala kad su videla tu vojsku. "Carevina je ovo, — govorilo se; — ovakva sila još kroz Bosnu nije prolazila, i njoj odoleti više je nego neverovatno."

Ali, Srbi su odoleli. Ta prva i najsjajnija vojska austriska, sve stalni kadar i prvi poziv, pretrpela je jedan užasan poraz, prvi, uopšte, koji je zadesio u tom ratu, U velikoj bitci na Jadru i Ceru. od 2. do 6. avgusta, srpska vojska, pod komandom Stepe Stepanovića, slavno je dočekala i razbila tu vojsku, okaljanu neviteštvom u svakom pogledu. Prodirući u Mačvu, ta austriska vojska, kao čopor izbezumljenih životinja, nasrtala je na sve što je srpsko i svirepo mučila i kasapila i staro i mlado, žene i decu, zdravo i kljasto. U šabačkoj crkvenoj porti, gde su prikupuli zaostalo srpsko stanovništvo, napravili su čitav pokolj. U zločinačkom nasrtanju oni su verovali da će ne samo uništiti Srbiju, nego i sve Srbe, zatrti srpski nam trag i seme. Ali, bi suđeno drukčije. Ogorčen, uhvaćen za gušu, umoreni srpski ratnik napregao je svoju još neistrošenu snagu i tresnuo je napadača o zemlju. Silna carska vojska nagla je u panično begstvo. Sa onu stranu Save video je još knez Vindišgrec zapovednika četvrtog korpusa, Lotara fon Hortštajna, kako "izbezumljen od straha" napušta sve i beži, "peške, bez kape, bez sablje". U srpske ruke pao je velik plen, na 100 topova i blizu 5000 ljudi.

Taj udarac osvestio je austrisko vojno vodstvo. Dotle, njihovi ljudi podcenjivali su Srbiju i sa podsmehom govorili o srpskim vojnicima "opančarima". Napad na Srbiju smatrao se da će biti kao kakva vojnička šetnja. Sad su, međutim, i suviše osetili snagu toga udarca i postali mnogo obazriviji. Drugi napad spremali su već mnogo opreznije. Trebalo je sprati nanesenu ljagu i povratiti posrnuli ugled. Prikupljena je nova vojska, dovučen nov materijal i sa njima su počete nove operacije, odmah u septembru mesecu. Stanje kod Srba bilo je postalo još teže nego pre. Municija beše utrošena gotovo sva, naročito topovska; a primicala se zima, sa hladnim noćima, dok je vojska bila bez dovoljno odela. Dok je austriska vojska dobijala silne rezerve i njene čete mogle da se smenjuju, srpska vojska nije se više imala gotovo niotkud popunjavati, i pojedine čete izdržavale su mesecima na izvesnim položajima. Pa, ipak, Srbi su se hrabro držali, naročito na slavnom Gučevu, Mačkovu Kamenu i Crnome Vrhu. U oktobru, potpuno izmorena srpska vojska, ostavljena sa po dva topovska metka na dan, biva potisnuta i mora da se povlači. Njeno povlačenje, ponekad sa težim gubicima, ide sve do iza Kolubare. Tih dana pada i Beograd.

Austriska vojska, hoteći da što pre svrši i da srpsko povlačenje pretvori u paniku, žurila je svom snagom za Srbima. Poćorek je poručivao da će o Božiću biti u Sarajevu, kao definitivan pobednik. Međutim, ta žurba postala je njegova katastrofa. Tren nije mogao da prati trupe, nešto zbog te hitnje, a nešto što se usled kiša behu razblatnjavili putevi. Isto tako nije mogla da prati pešake artiljerija, naročito teška. Zima je osvajala, a njihovi vojnici, nesvikli na zimsko ratovanje i nedovoljno opremljeni za nj, gubljahu potrebnu živost. Osim toga, osvajaše ih i umor. Njihov ljudski materijal nije ni izdaleka bio ravan srpskom, koji je sve ovo podnosio, jer je bio svestan zašto se bori i jer je uvek, čitava života, bio svikao na napore i oskudevanje. Srbi primećuju tu krizu austriskih vojnika, i kad im je, u isto vreme, preko Soluna stigla nova municija, Vrhovna Komanda izdaje naredbu da se pređe u napad. Prva armija, pod zapovedništvom Živojina Mišića, udara svom snagom na neprijatelja, 20. novembra, na položajima Suvobora, i potpuno probija neprijateljski front. Već posle osam dana neprijatelj je prebačen preko Drine, a 2. decembra oslobođen je i Beograd. U tim teškim danima, kada se još nije znalo na čijoj će strani ostati pobeda i kad je sva sudbina Srbije bila u pitanju, sišao je stari kralj u rov, među vojnike, da ličnim primerom pokaže kako se mre za otadžbinu. Njegova pojava duboko je dirnula sve. Vojnici su sa retkim samopregorom srljali u borbu i odneli pobedu, koja je dosad najveća u svoj srpskoj istoriji. Ogroman, nepregledan plen materijala i preko 30.000 zarobljenika pade u srpske ruke, dok su čitave gomile lešina i razbijena kola i bacano oružje kazivali rasulo i propast jedne carske armije. Kao u kakvoj staroj moralnoj priči, obest je bila kažnjena na najvidniji i najosetljiviji način. Srpski borac dao je ovom prilikom najdivniju svedodžbu svojih velikih vrednosti, koliko bojnih toliko i moralnih. Hvala, koja ga je obasula sa svih strana, bila je više nego zaslužena. Srpsko ime pominjalo se otada sa priznanjem i štovanjem kao nikad pre!

IV.

U Narodnoj Skupštini u Nišu, 24. novembra 1914., donesena je jednoglasno ova značajna odluka: "Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga svetog ognjišta i slobode, vlada kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenutcima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenutcima kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca." Srbija je i tada, u grču jedne sudbonosne borbe, bila ipak svesna svoje misije. Ona nije vodila tešku borbu, da samo spase sebe, nego u isti mah da donese oslobođenje i onom delu svoje braće, koja su bila pod Austro-Ugarskom, kao što ga je godinu pre donela braći pod Turcima.

U sporazumu sa srpskom vladom obrazovan je 1915. godine Jugoslavenski Odbor sastavljen većinom iz političara i javnih radnika iz južnoslovenskih zemalja pod Austro-Ugarskom. On je postavio sebi za dužnost da radi u inozemstvu za misao osnivanja nezavisne države Srba, Hrvata i Slovenaca, stojeći na stanovištu da je to "jedan isti narod". U svojim aktima oni su objašnjavali našim saveznicima, Rusiji, Engleskoj, Francuskoj, posle Americi, a donekle i Italiji, tragični udes svojih saplemenika, koje austro-mađarska sila goni u bratoubilački rat. "Osam milijuna Jugoslavena osuđeno je da se bori protiv svoje rođene braće i svojih osloboditelja." Severoamerički Jugosloveni šalju u julu 1915. g. Nikoli Pašiću, predsedniku srpske vlade, depešu u kojoj izjavljuju: "U ime naše zarobljene braće u Austro-Ugarskoj, koja nemaju prilike da se slobodno izjave i čije su nam misli i osećanja poznati, a tako i u naše ime, izjavljujemo da svi Slovenci, Hrvati i Srbi smatraju borbu Srbije svojom i srpski ideal svojim sopstvenim idealom."

Za vreme 1915. godine, oko ulaska Italije u rat, na austriskoj strani pokazivala se velika sklonost da se sa Srbijom dođe do separatnog mira. Srpska vlada odbila je sva sondiranja u tome pravcu. U Nišu, 10. avgusta 1915., naglašena je ponova srpska rešenost, "da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkoga naroda produži uz svoje saveznike."

Takvo držanje Srbije odlučilo je Beč da ponovi još jedan udarac. Drugi momenat za odluku novog napada na Srbiju bio je taj što je treći saveznik Nemačke i Austrije, Turska, bila napadnuta na Galipolju, i silno kuburila sa ratnim materijalom. Da im se taj može nesmetano doturati, morala se savladati Srbija i preko nje ustanoviti veza. Austrija nije više ni pomišljala da sama udara na Srbiju. Zauzeta na ruskom i talijanskom bojištu, ona nije imala dovoljno vojske za takvu ekspediciju, a i da je imala, možda bi se dvaput predomislila. Ni Nemačka, koja je sa svoje strane požurivala tu akciju, nije mogla da odvoji suviše veliki broj četa. S toga su obe tražile novog saveznika i dobile ga u Bugarskoj. Ovoj se učinilo da je sad, posle pobede Nemaca i Austrijanaca nad Rusima, došao čas da se osveti Srbima za Bregalnicu i da dobije ne samo ono što je onda izgubila nego čak i ono na što je mislila da ima "istorisko pravo". U ugovoru, što ga je sklopila sa Nemačkom i Austrijom, Bugarska je tražila i dobila svu Maćedoniju i svu istočnu Srbiju do Morave. Za borbu Austrija i Nemačka imale su da dadu najmanje šest, a Bugarska najmanje četiri divizije. Videći kako se prošlo u borbama sa Srbima, Bugari nisu verovali austriskom vojnom vodstvu, i izjavili su da neće drukčije u rat nego pod nemačkom vrhovnom komandom. Tako je za vrhovnog zapovednika izabran Makenzen: onaj isti koji je tog proleća i leta vodio nemačku i austrisku vojsku u ofanzivi protiv Rusije.

Saveznici, Englezi i Francuzi, koji su baš tada napuštali neuspešnu borbu na Galipolju, behu obećali Srbima pomoć i počeše se iskrcavati u Solunu. Grčka, koja beše saveznik i u slučaju bugarskog napada bila obavezna da priskoči u pomoć, izdade u poslednji čas. Kralj Konstantin, zet nemačkog cara, zbaci sa vlasti ministra predsednika, Venicelosa, koji je hteo da izvrši savezničku obavezu, i dovede jednu gotovo čistu germanofilsku vladu. Isto tako neutralna ostade i Rumunija, koja je, kao i Grčka, bila dužna da štiti Bukureški Mir. Srbija ostade tako sama, opkoljena sa tri strane. Pomoć saveznika nije stizala, ma da joj se nadalo svaki čas; a i kad je došla, nije doprla dalje od prilepske linije. Posle četiri godine ratovanja, iskrvavljena i naročito oslabljena epidemijom pegavog tifusa, premorena i iscrpena, Srbija je, ipak, bila voljna da ponovo primi borbu. Ona je upozoravala saveznike na mučka pripremanja Bugarske i tražila od njih dozvolu da spreči bugarsku mobilizaciju. Saveznici su, na žalost, verovali bugarskim lažima. Diplomati u Sofiji uveravali su predstavnike Srbiji prijateljskih sila kako Bugarska ne misli da napada i pregovarali su sa njima o uslovima, pod kojima bi Bugarska tobož prešla na njihovu stranu. Kad je bila potpuno spremna, Bugarska je pokazala pravu boju i podlo, kao i uvek, krenula u borbu. Srbija sad nije mogla da primi borbu na tri fronta. Dotle, njeni pukovi su se hrabro branili i na Savi i na Dunavu, i odbrana Beograda ide u jedno od najslavnijih poglavlja istorije toga vremena. Sam nemački neprijatelj sa priznanjem je govorio o srpskoj vojsci i njenoj hrabrosti. Ali, posle bugarskog napada ta odbrana bila je nemoguća. Jedini železnički put, kojim se Srbija snabdevala, bio je Solun-Niš, a taj je put od prvog dana borbe sa Bugarima bio ugrožen, a naskoro i presečen. Moralo se povlačiti. Nemci su nadirali od Dunava moravskom dolinom; Bugari sa Timoka i preko Ovčeg Polja; Austrijanci sa Drine i Save. Jedini slobodan put za Srbiju beše preko Kosova na Albaniju i Crnu Goru.

To je najstrahovitija i najkrvavija i najbolnija slika srpske istorije. Čitava vojska, u koliko je preostala iza tolikih borbi, i veliki deo naroda krenuo je u albanske vrleti, da izbije na more, i da se spase od sramnog ropstva. Preostali ratni materijal gutao je besni Drim ili se skrhavao u albanske provalije, samo da ne dođe neprijatelju u ruke. U najvećoj zimi, sa propalim i oskudnim odelom, bez hrane, već izmoreni teškim putovanjima i marševima dotle, naši ljudi krenuli su u albanske klance, da, izgladneli i prozebli, budu plen smrti i arnautskih pljačkaša. Nevolje albanskog povlačenja jedva se daju nagovestiti. Jezivi prizori mučenja i bede, slike umiranja od gladi, osećanje propadanja i ličnog i opšteg, lomilo je volju, ubijalo energije i dovodilo ljude do očajanja. Kad su izbili na more, bednici su bili više kosturi i senke nego ljudi, i dobar deo propadao je tu ili na ostrvu Sv. Vida, iscrpevši i zadnju kap životne sposobnosti. Dosta je samo reći da je od 8.000 mladića, koliko je krenulo u jednom đačkom odeljenju iz Prizrena, na Vidu izdvojeno kao zdravo samo 326 lica. Da slika tragedije bude strašnija, treba dodati da se ni saveznici nisu poneli prema Srbima onako kako bi priličilo njihoj vernosti i posle njihovih patnji i napora. Italija je smatrala taj čas kao najpodesniji da ucenjuje Srbiju za kasnije obračune. Čak prema samom kralju Petru, koji je prevalio taj isti teški put kroz Albaniju, postupalo se bez pravih i dužnih obzira. On je bio prisiljen od Talijana da napusti Valonu, i to u roku koji su oni određivali. Tek na energičnu intervenciju ruskog cara stigle su francuske i neke italijanske lađe, da prevezu na Krf i delimično u Italiju ostatke vojske i građanske izbeglice.

Taj prelaz preko Albanije, izveden sa toliko napora i žrtava, spasavao je čast srpskoj vojsci. Njeno načelo bilo je: živ ikad, a rob nikad. Taj herojski podvig samo je podigao opšte dobro mišljenje o velikoj moralnoj vrednosti srpske vojske i doneo joj priznanja ne manje iskrenog od onog za vreme prošlih pobeda. Prava veličina, uostalom, pokazuje se isto toliko u padanju koliko i u dobijanju. Stara je istina da se pravi junaci i poznaju samo na muci. To su Srbi pokazali i svojim Kosovom i svojom Albanijom. Sravnite sa tim bednu propast starog bugarskog carstva ili držanje Bugara posle solunskog proloma, pa ćete se najbolje uveriti kakva je razlika između te dve rase. Jedno je vitez i onda kad pada, a drugo džebrak i onda kad dobija!

Crna Gora se za vreme ovoga sloma Srbije držala veoma bedno. Njena vojska se, uopšte, za čitavo vreme ovoga rata, nije istakla ni jednom sjajnijom pobedom. Ne, možda, s toga što ona ne bi vredela, nego s toga što nije valjalo njeno vodstvo. Jedna ružna ljaga u njenoj novijoj istoriji biće žensko upuštanje Lovćena, koji je, ma da sa onako vladajućim položajem, zauzet od Austrijanaca sa manje žrtava nego ma koje mačvansko selo. Cetinjski dvor, odnosno sinovi kneza Nikole, imali su nekih svojih ružnih računa sa Austrijom, i nisu zazirali čak ni od izdajstva narodne stvari. Da bi se spasla, Crna Gora je ponudila separatan mir, a nije htela da ide za primerom Srbije. U jeku uspeha prema Rusiji i Srbiji, Austrijanci su bili podigli glave, i na crnogorsku ponudu, koja je pretpostavljala častan mir, odgovorili su uslovima koji su bili sramni i ponižavajući. Crnogorska vojska imala je biti razoružana i delimično internirana; a Austrija će, preko crnogorskog područja, voditi svoje dalje operacije. Upravu u zemlji vršiće austro-ugarski zapovednici, a sve tvrđave, pristaništa, i železnice zauzeće austriska vojska. Sam car Franja Josif dao je naredbu da se, pri pregovorima o miru, očuva Crnoj Gori samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola je u poslednji čas napustio Crnu Goru i nije potpisao taj mir, koji bi udario krst na sav njegov rad od pedeset godina. Ali, na Cetinju je ostao njegov sin Mirko, i taj je ispunio, sa preostalim članovima vlade, sramne obaveze naturenog ugovora. Crna, Gora bila je tim obrukana i pred svetom i pred svojim saveznicima, bez krivice svog čestitog naroda, koji je i voljno mro za veliku ideju i bio spreman i na dalje žrtve. To je bila posledica nesrećnog samozoljnog režima Kralja Nikole i njegove porodice.
10  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Vladimir Ćorović — Velika Srbija [1924] poslato: Decembar 29, 2014, 02:47:11 am
**
VLADIMIR ĆOROVIĆ — VELIKA SRBIJA
PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU
izdanje iz 1924. godine



DRUGI DEO

III.
U narodu, dugo potištenom a u osnovi slobodoljubivom, uspeh srbijanskog ustanka dočekan je sa naročitom radošću. Oko neobičnog imena Crnoga Đorđa, veoma pogodna za mitsku figuru, razvio se čitav niz legendi u jednog naroda koji je i inače bio sklon romantici i sav živeo u kultu i krugu ideja narodnog deseterca. Jedan francuski izveštaj iz Bosne, pisan 28. maja 1805., kazuje kako i tamo raste slava Karađorđeve ličnosti, kako se o njemu šire pesme i kako se on u njima slavi kao skori osloboditelj hrišćana. Čak se među katolicima kretala akcija u tom pravcu. Sa tim u vezi sigurno se javila i ona klasična reč narodnog pevača, koji je prikazivao Karađorđa u odnosu prema Bosni i stavio mu u usta onaj ponosni uzvik, koji će docnije postati čitav nacionalni program:

Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti...


Kroz srpski svet, posle bitke na Ivankovcu, doista se pustio glas da treba u tako odsudnom času da se svi nađu protiv zajedničkog neprijatelja. Nije više u pitanju lokalna borba u Beogradskom Pašaluku. Nastalo je, naprotiv, odlučno rešavanje između "krsta i polumeseca", između Srba i Turaka uopšte. Na narodnoj skupštini, držanoj poslednje nedelje meseca novembra u Smederevu 1805. godine, rešeno je ni manje ni više nego da se Porti, zbog ratovanja uskrati dalji danak, a da se pokupljeni harač upotrebi na vojnu spremu. Jedna odredba te skupštine glasila je: "da se među vojnike prime i Srbi izvan Beogradskog Pašaluka; uopšte, svaki koji bi došao iz srpskih zemalja pod Turskom i želeo da se bori protiv Turaka". U očekivanju turskog udarca, Srbi su se bili zbili u jedan jak i solidan front i, kao retko kada, behu sasvim složni i u najboljoj volji da jedan drugog pomognu. "Svi smo u slozi, — javljao je jedan srpski izveštač toga vremena, — i u dogovoru jednom dušom dišemo". U novoj molbi upućenoj ruskoj vladi, u februaru 1806., Srbi kazuju čemu se nadaju od svoje šire akcije. Ako bi im Rusija pritekla u pomoć, i to sa oružanom silom od nekoliko pukova, to bi imalo nesumnjivo dejstvo na Srbe iz ostalih krajeva. Srbi iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije i Arbanije, mogli bi dići vojsku od 200.000 ljudi i postići svoje davne želje. Na čelo te srpske vojske molili su da dođe brat cara ruskoga, veliki knez Konstantin Pavlović. Sa njim kao vođom i Rusijom kao saveznicom — Srbi bi mogli čuda da postignu.

I za Turke je sada već bilo sasvim jasno šta to Srbi hoće. Ako su se dotle i zavaravali, ma iz kojih razloga, da će raja ostati verna samom sultanu i da pokret ni u koliko ne ugrožava njegovu suverenu vlast, sada su uviđali, posle svega što su čuli i saznali, da je stanje duhova sasvim drugače. Jednom sultanovom bujruntijom obavestili su s toga iz Stambola sve područne vlasti "da se pojavio bunt u Srbiji, da su srpski nevernici podigli glase, da teže osloboditi se svojih ropskih patnji, i da, kao buntovnici i ustanici, ne priznajući sultanovu vlast, ne samo što otkazuju plaćanje carskog danka, već su se podigli da se kao neprijatelji carevine sa oružjem u ruci tuku sa muslimanima i vojuju". Nešto dalje glasila je sultanska naredba: "S toga je sultanova vlada rešila da postupa oštro i nemilosrdno sa podignutom i pobunjenom rajom. Zato se izdaje zapovest da se ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ma gde se uhvatio, samo da bi se u korenu mogla uništiti klica ustanka".

Ma koliko da su osećali težinu položaja i opasnost turske sile i ma koliko da su bili na čisto sa tim šta sve u borbi stavljaju na kocku, srpski ustanici, videvši da se borba ne može izbeći i da Turci neće da čuju za ustupke po njihovoj želji, ne samo da nisu bili malodušni, nego u jednom pregalačkom zamahu misle čak sami na udarac. Nada u Rusiju i uverenje da neće biti sasvim napušteni, opredeljuju Srbe na aktivnost, koja je bila visokih vrednosti i puna požrtvovanja kod njih kad god je trebalo spasavati čast i obraz. Kada se god. 1806. spremala na njih sa tri strane turska vojska, oni mole Rusiju da dozvoli Srbima prelaz u ofanzivu. "Bolje je da mi Turke na njihovom zemljištu razbijamo, nego da ih dočekujemo na našem. I da smo to dopuštenje imali, dosad bili bismo jedni u Sofiji, drugi u Bosni, treći u Arnautluku, a četvrti do Ruščuka." Ako u tim rečima i ima nešto samohvalisanja, nesumljivo je da ima i dosta vere i, unekoliko, izvesne obaveze.

I doista, 1806. godina bila je godina najvećih uspeha buntovne Srbije. Sreće je bilo na svima stranama. Poneseni svi jednom voljom, zadahnuti svi samo jednom željom, oni su imali svi i samo jedan cilj: da delo oslobođenja krunišu pobedom i prijatelju kao i neprijatelju dadu jaka dokaza o unutrašnjoj vrednosti njihova pokreta. Početkom godine uzeti su Poreč i Negotin na istoku; Paraćin, Ražanj i Aleksinac na jugu; Kruševac na jugozapadu. Srpske čete prodreše čak do Kuršumlije na jednoj i do Studenice na drugoj strani, a neke čak do Višegrada i Nove Varoši. Kroz svu zemlju pođe poklič da se hvata za oružje, a u oskudici oružja i za sekire. Oduševljenje posta još veće kada početkom aprila stigoše vesti i iz Crne Gore, koje davahu nade da će i ona stupiti u akciju. Sav radostan, Karađorđe je pisao cetinjskom vladici Petru I: "Mi smo od početka našega ustanka sve do danas jednako na vas i na vaše slavne Srbe, crnogorske vitezove, i oči i srce naše obraćali kao na jednu jedinu slobodnu i nezavisnu i preslavnu državu i, oh, bez naše krivice izgubljene srpske države vitešku čast, koja je danas svima Srbima i odbrana velika i i preslatka dika. U istom pismu on je izražavao svoju najiskreniju želju, "da Bog sjedini misli opšte narodnih poslova naših s vama i da sveže među nama i vama neraskidan savez, savez građanstva najslađi i večni, kao što je nas vezao krvnom vezom roda, plemena i vere"... "Molimo i zaklinjemo vas krvlju srpskom, koja teče kroz žile vaše i vaših vitezova, a znamo da je ona u mnogih plemenitih srdaca u današnje vreme davno već uskipela, da se nama sa vojskom, što skorije možete, na pomoći nađete i da odmah sa leđa otuda na Bosnu udarite, da dižemo sve što se čestitim krstom krsti, da ustane Bosna i Hercegovina na opšte izbavljenje sviju Srba . . . Da živimo zajedno sjedinjeni, kao što nam Bog zapoveda, koji je u nas jednu istu srpsku krv ulio i jednom nas verom prosvetio, tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno telo, jedno srce i jedna duša i ljubezni sugrađani pod jednim krilom i zaštitom . . . blagočestivog gospodara sveruskog". Ovo Karađorđevo pismo, svetli dokumenat potpuno jasne narodne misli kod naših vođa još na početku XIX veka, čitav naš nacionalni program onoga vremena i nekoliko desetina godina docnije, nije na žalost moglo postići ono što je želelo. Crnogorci sa Petrom I behu baš u ovo isto vreme pozvani od Rusa da spasavaju Boku od Francuza. Sasvim zauzeti na toj strani, oni sada nisu mogli da se odazovu Karađorđu i olakšaju ugroženi položaj Srbije. Ali, ova je, zahvaljujući svojoj tvrdoj odluci da istraje u svom herojskom pregalaštvu, uspela i sama. Vojvoda Milenko Stojković potukao je 24. juna istočnu tursku vojsku pod Jusif-pašom, koja je nadirala prema požarevačkoj nahiji; 20. jula odbijen je jedan jači turski napad na valjevsku nahiju; 1. avgusta odneo je Karađorđe svoju slavnu pobedu na Mišaru, najsjajniji srpski uspeh u Prvom Ustanku. Malo posle, 22.—24. avgusta, razbili su Srbi na Deligradu i treću tursku vojsku, koja je imala da napreduje od Niša, i u borbama prodrli su Srbi do Prokuplja i čak do Banjske na Kosovu. Najposle, kao kruna svega, došlo je osvojenje Beograda definitivno i potpuno 27. decembra; a 25. januara 1807. predao se i Šabac. Srbija je bila oslobođena, oteta na krvavom maču, i u vezirski Beograd, posle nekoliko vekova, ušao je Srbin kao gospodar.

Ovaj uspeh, veoma velik i veoma značajan, ma sa koje strane bio posmatran, digao je silno i duh i veru sveg srpskog naroda. Oživeli su, kao iz bajke začarani, svi lepi snovi o prošlosti i projezdila je još jedanput sva ona bogata srednjevekovna legenda od kneževa Kruševca do despotova Beograda i Đurđeva Smedereva. Kao nov i neosporno osetan elemenat tog pojačanog značaja Srbije i njene opravdane vere u bolju budućnost, došao je 1807. još i pravi pismeni savez sa velikom ruskom carevinom. Ma da je u to doba Porta, želeći da prema Rusiji ima potpuno slobodne ruke, bila veoma sklona da ispuni najveći deo srpskih želja i to Srbima jasno naznačila, kod ovih, jednom ponesenih željom za slobodom, prevladao je ruski uticaj, i oni su bez mnogo ustručavanja napustili povoljne turske ponude i odlučili se na dalji rat. To je momenat u kom srpski ustanak dobiva nesumnjivo obeležje. U prvoj svojoj fazi on je bio ustanak protiv dahija i da je onda završen on se ne bi bio razvio van okvira jedne uže samouprave. Od bitke na Ivankovcu taj je ustanak dobio, istina, karakter borbe protiv same turske vlasti; ali, ipak, sa naglašavanjem da to još uvek nije i borba protiv sultana i da je sporazum dosta lako moguć. A on bi i bio moguć, samo da su Turci tada Srbima dali ono što su nudili godinu docnije ili čak i sa nešto manje ustupaka. Sada sve to više ne pomaže. Srbi pristaju uz jednu veliku tuđu silu, otvoreno pred celim svetom, i tim na najotvoreniji način kazuju da je ova njihova borba odsada borba za uništenje i turske vlasti u Srbiji i, ako može biti, i turske države u Evropi. Kad je turski muhasil, po Portinoj zapovesti, tražio od Srba, kao turskih podanika, da dadu 20.000 ljudi za borbe protiv Rusa, dobio je 19. marta 1807. od kneza Sime Markovića, tada predsednika Srpskog Upravnog Saveta, ovaj ponosni i odlučni odgovor: "Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu; nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike".

IV.
Pored toga što je sebe smatrala nezavisnom državom, Srbija Karađorđeva vremena smatrala je već tada sebe i nosiocem misli za narodno oslobođenje, odnosno kao glavni stožer nacionalne akcije. U svom jednom pismu vladici Petru I. od 14. aprila 1807., Karađorđe je govorio kako mora da daje pomoć "prekodrinskoj braći", koja su se pobunila protiv Turaka i koja, prirodno, traže pomoći od njega i Srbije. "A prinuđen sam, — veli on, — davati im i hrišćanski rod dobro čuvati, da ne bi preko mere u nekrštene ruke u ropstvo zapao." Da ohrabre malo taj zaplašeni i u izvesnim krajevima Bosne učmali naš elemenat, prelaze dosta često srbijanske čete preko Drine i dopiru ponekad dosta duboko u unutrašnjost. Oko Đurđev-dana 1807. prodrla je četa prote Smiljanića do blizu Tuzle, a malo posle jedno veće odeljenje čak u gornju Posavinu, dok u maju nije počela nešto življa akcija Srba, i to sa povećim brojem četa. Ali, Bosanci ne behu ono što i Šumadinci, naročito ne Bosanci bogate i uvek malo odlučne i gotovo nikad na pokret gotove posavske ravnice. S toga svi pokreti Karađorđevih ljudi da ustalasaju Srbe s onu stranu Drine ostaše bezuspešni. Ljudi onih krajeva behu nešto i suviše zaplašeni od Turaka, a dobrim delom ni sami ne imađahu mnogo borbenosti ni volje da plodno tle svojih makar i kmetovskih njiva zamenjuju za opasni život četovanja.

Nešto više pregalaštva pokazivahu neki naši ljudi u krajevima sa austriske granice. Karađorđu nije nikad ni na um padalo da razvija ma kakvu agitaciju na toj strani, znajući vrlo dobro koliko je Austrija osetljiva i podozriva, a nalazeći, uostalom sasvim opravdano,da bi bilo gore nego nepolitički izazivati u času neravne borbe sa Turcima još i napast s austriske strane, Austrija sama, uvek na oprezu, budno je pratila sve pokrete kod svojih Srba. Kad je ustanak izbio i ona primetila koliko izaziva i radosti i oduševljenja kod Srba na njenom području, ona je surovo i brzo htela da uguši svaku javnu manifestaciju radosti, bila ona usmena ili pismena. Sistematski su zabranjivane sve knjige, pesme i slike, koje su hvalile junački pokret; a isto tako, sa istom pažnjom,zabranjivano je i sve što je bilo namenjeno da podseti Srbe na njihovu slavnu prošlost i da izazove kod njih želju za obnovom stare slave. Naročito im je upadala u oči jedna knjižica, koja beše izvadak iz Stematografije Hristifora Žefarovića, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koju beše priredio jedan njen oficir, Nikola Stamatović. Austrija nije samo zabranjivala te knjige, slike i slično za svoje podanike, nego je živo nastojala da one ne pređu ni u Srbiju, da i tamo ne bi imale "opasno delovanje". Zabranjivana je čak i slika Karađorđeva. Ali, sve to nije moglo da pomogne. Srpski rodoljubi iz Karlovačke Mitropolije, na čelu sa najodgovornijim licima, kao što behu, primera radi, mitropolit Stratimirović i bački vladika Jovanović, ne mogahu da ne pokazuju svoje živo saučešće sa pokretom u Srbiji, i da mu ne daju svoju pomoć. Srpski trgovci davahu novčane priloge, stvari i naročito municiju; srpski intelektualci, među njima i sam stari i čestiti Dositej Obradović, prelažahu preko Save i nuđahu na uslugu svoje znanje i pismenost; a Srbi oficiri napuštahu svoje položaje u Austriji i prelažahu u Srbiju. Dosta je u ovom poslednjem nizu podsetiti na slučaj starog kapetana Radiča Petrovića ili na slavnog kapetana Vuču Žikića, osnivača Deligrada. Nije, onda, čudo što je tamo došlo i do pokreta znatno ozbiljnijih razmera.

U Sremu je krajem marta 1807. izbila jedna čista pobuna, kojoj na čelu beše Todor Avramović, zvani Tican, iz Jaska. Pobuna je u početku imala karakter otpora protiv spahiskih činovnika rumskog i iločkog dominija, ali, brzo je dobila karakter seljačke bune za narodna prava. Primer bliske Srbije imao je nesumnjivo svoga dejstva. Austriski izveštaji govore o tome da je buna bila u stvari i potaknuta dobrim delom od Srbijanaca. Šta više, oni naglašavaju da je kao jedno jako sredstvo agitacije bila slika cara Dušana, koja je rasturana u narod, i koja je imala da podseti na staru slavu i na zajedničku prošlost i veze. U jesen, septembra i oktobra meseca iste godine, behu učestale vesti o srpskim emisarima, koji tobože ponovo bune narod po Sremu. Istina je da su neki sremski husari, većinom Srbi, hteli te godine da pređu u Srbiju i da je narod u Sremu sav saosećao sa braćom u Srbiji. Jedan špijunski austriski izveštaj iz toga vremena, preteran ali karakterističan, kazuje kako Srbi sa leve strane Save i Dunava "samo čekaju mig od Karađorđa, pa da se, kako oni tako i njihovi poverenici, ne samo u Zemunu, već na celoj graničnoj liniji do Oršave, pridruže Srbima". "Pomoću zemunskih Srba, svaku noć prelazi od 10 do12 carskih dezertiraca u Srbiju".

Osvajanje Beograda i dolazak ruske vojske na Dunav, pa srpsko-ruski savez, delovali su neobičnom snagom na srpski elemenat susednih austriskih oblasti. Kult pravoslavne Rusije u području Karlovačke Mitropolije trajao je kroz čitav XVIII vek. Poznata je dovoljno istorija rusko-srpskih crkvenih i školskih i književnih veza; zna se dobro kakve je široke razmere htela da uzme seoba Srba iz Austrije u Rusiju 1750.—1752. god., i zna se, isto tako, odlično kako je uopšte porastao prestiž Rusije u drugoj polovini XVIII veka, posle njenih velikih uspeha prema Turcima i Poljacima. Razumljivo je s toga što je kod banatskih Srba počelo osetno vrenje na glas da Rusi spremaju oslobođenje srpskih saplemenika i obnovu srpske države. Jedno pismo iz tih krajeva stiglo je 1807. u ruski glavni stan. "Mi vama javljamo da želimo biti pod ruskim dvorom i da hoćemo svi jednoglasno da ustanemo protiv Nemaca . . . I sami ćete uvideti da su Nemci od starine podli, nečasni i nepostojani. Nemac će sve naše zemlje sa selima prodati plemićima, kako bi uništio srpsku Vojnu Granicu, sa izgovorom da ne radi to on nego Mađar, kako bi Srbi mrzili na Mađare, a ne na Austrijance. Ma koliko da Turci žele zla Srbima s toga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci". U Banatu se šire krupne vesti o Srbima. U Pančevu se bio proneo glas da će Srbi iskasapiti katolički elemenat na brašančevskoj procesiji 16. maja 1807., pa je vojska poslala nekoliko četa da održi red i uguši svaki pokret. Krajem maja 1808. izbila je, u stvari, buna u okolini Bele Crkve, i to u selu Krušici. Na čelu te bune beše sveštenik Dimitrije Đorđević. Nevešto vođen i nedovoljno organizovan, računajući naivno i sa nesigurnim vlaškim elementom, taj ustanak bi brzo ugušen. U austriskim krugovima tvrdilo se da je i ta buna ("buna popa Đaka") imala veza sa Srbijom i da je u nju bio upleten jedan penzionisani austriski oficir, Srbin Marijan Jovanović.

V.
Godine 1809. činilo se da će srpski planovi početi da se privode u delo. Između Rusije i Turske beše došlo ponovo do rata, u kojem su Srbi, prirodno, sudelovali na ruskoj strani. I ruska, a još više srpska namera beše da jednom dođe do saradnje između srbijanske i crnogorske vojske. One su se u bojnom pohodu imale sjediniti na najkraćem odstojanju, preko Novog Pazara, i tako, udvostručenom snagom, i moralnom i materijalnom, poći u dalje borbe. Pored toga, zauzimanjem Novog Pazara bila bi Bosna i Hercegovina odsečena od Turske i pala bi kao zreo plod pobedničkoj srpskoj vojsci. Sam Karađorđe beše uzeo na se da izvede taj teški ali veoma časni zadatak. Njegova vojska prešla je aprila meseca stare granice i doprla do Novog Pazara i Senice i održala dve lepe pobede kod same Senice i na Suhodolu. Crnogorci se behu krenuli sa druge strane i doprli da Planinice prema Nikšiću; izvesna odeljenja behu se čak i sjedinila sa Karađorđevim četama; ali, do prave saradnje nije došlo, jer vladika oklezaše i čekaše neke naročite poruke. Usred Karađorđevih uspeha na toj strani, stigoše crni glasovi sa Niša, gde srpska vojska, pritisnuta od nadmoćnije sile i rastrzana unutrašnjim razmiricama vođa, beše pretrpela osetne gubitke i došla u kritičan položaj. Da spasava samu Srbiju, Karađorđe morade da napusti dalje borbe u Novom Pazaru i da hitno požuri na Moravu.

U Srbiji posle toga nestaje prvašnjeg poleta i zamaha. Nesrećno ratovanje 1809, god. pojačalo je unutrašnje krize u zemlji i onesposobilo je za veća preduzeća. Vojvode behu pozavađene u uzajamnoj suvernjivosti; a protiv samog Karađorđa, koji beše odličan vojnik ali nesiguran državnik, beše se stvorila jaka opozicija, čija sredstva borbe ne behu ni uvek lojalna ni u skladu sa državnim interesima. Sukob su pojačale i dve oprečne političke orijentacije. Rusija, zabavljena Napoleonom ili pateći od posledica teških borbi sa njim, tražila je u stvari da Srbija donese za nju jedno vojničko olakšanje, dok su se Srbi nadali da će ih Rusija obilato pomoći da dođu do slobode. Nesrećni mir u Sloboziji, gde je Srbija bila zanemarena od strane Rusa, i rusko mešanje u unutrašnje srpske razmirice, pojačali su nezadovoljstvo kod jednog dela Srba, naročito kod Karađorđa, i stvorile uslove za austriski uticaj u zemlji. To sve biva praćeno masom spletaka, koje ljudima parališu dobru volju i sputavaju rad. Zabavljeni tim unutrašnjim zlom, sumnjom otrovanih duša, naši ljudi gube prvu energiju, i kad je došao turski vihor od 1813. godine, izazvan Napoleonovim pohodom na Moskvu, oni ne mogu da mu se odupru svojim starim duhom jedinstva i pregalačke volje za borbu do istrage. Stojan Novaković tačno prikazuje pomućeno stanje u zemlji: "Nekako je sav svet osećao da je nesrećan svršetak srpskoga ustanka neizbežan. I prijatelji i neprijatelji u susedstvu Srbije mislili su da se ona održati ne može. Opšta malaksalost i nepoverenje u svoju snagu (još više zbog turske najezde od 1809.) behu zavladali od vrhovnog vođa do poslednjeg vojnika".

Prirodno je da je još veća malaksalost nastala u pogledu shvatanja Srbijinih planova prema ostalom Srpstvu. Velike nade polagane u ustanak behu sasvim propale. Srbija je, sa puno prava, mogla da zažali na Srbe iz ostalih zemalja, naročito na Crnu Goru i Srbe pod Turcima, što je čitavo vreme ostaviše samu, da bije boj i za sebe i za njih. Svi, međutim, ili vezani na drugoj strani ili nedovoljno aktivni, zaplašeni za svoje spokojstvo osetiše ubrzo koliko su bili sebični prema Srbiji i kako su olako propustili jedan važan čas za veliko delo zajedničke akcije. Ali, kao izvinjenje za sve, treba reći da pitanje punog srpskog oslobođenja u taj mah ne beše još sazrelo. Krajem XVIII veka još niko nije tvrdo verovao u mogućnost stvaranja jedne svoje srpske države; ni sami vođi ustanka ne behu uvek načisto u tome pravcu. Koliki je onda uspeh, kad je herojska borba od 1804.—1809. probudila sve stare želje i snove i dala im, za izvesno vreme, realan vid! Stvaranje svoje srpske države postade tada jasan program i svetao cilj. Ta obnovljena svest ili, što bi rekli naši romantičari, "taj raspaljeni žar", beše jedna od glavnih tekovina teške borbe Prvog Ustanka. Veliki pesnik oslobođenja našeg plemena dao je najtačniju karakteristiku za Karađorđa, kad je njemu zakliktao:

Diže narod, krsti zemlju, a varvarske
lance sruši:
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život
srpskoj duši:
Evo tajna besmrtnika! Dade Srbu
stalne grudi,
od viteštva odviknuta u njim lafska
srca budi!
11  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Predrag R. Dragić Kijuk — Catena mundi [Verige sveta] poslato: Decembar 08, 2014, 05:37:07 am
*

PREPUN KOLARAC: Veličanstvena promocija "Catena mundi"


Pred više hiljada prisutnih, u prepunoj Velikoj dvorani Kolarca, održana je veličanstvena promocija enciklopedije Catena mundi — najveća književna promocija u poslednjih nekoliko decenija u Srbiji.

Uprkos teškim vremenima za srpsku kulturu, u utorak, 21. oktobra, čitaoci naše izdavačke kuće još jednom su pokazali da naše knjige stvaraju posvećenike. Pred više hiljada prisutnih, u prepunoj Velikoj Dvorani Kolarca održana je veličanstvena promocija enciklopedije Catena mundi.

Gužva se stvorila gotovo pola sata pre početka programa. Brojni zainteresovani razgledali su izložene knjige, nestrpljivo čekajući da voditelj, Vjera Mujović, glumica Narodnog pozorišta, započne program. Promocija, zapravo događaj u režiji đakona Nenada Ilića, sastojala se od kratkih filmova na pojedine teme Catene, posle kojih su nastupali govornici.

Publici se, posle filma o vinačanskom pismu, prvi obratio Aleksandar Petrović – Aca Seltik. On je, na energičan i zanimljiv način pričao o potrazi za autentičnom istorijom Srba i Slovena i hrabrosti da se do nje dođe.

O pravoslavlju u enciklopediji i vremenima u kojima se ova knjiga pojavljuje besedio je Vladimir Dimitrijević: "Prvo izdanje ove knjige pojavilo se u najtežim vremenima, kada se ona našla na barikadama građanskog rata 1992. godine — podsetio je Dimitrijević. — I nije čudo što je baš danas, na obeležavanje dana pogibije đaka na Šumaricama, promocija drugog izdanja. Opet se vodi rat protiv srpskog naroda i Catena je tu da podseti da naučimo pjesan jer je u njemu izbavljenje."

Pošto je čast da enciklopediju otvori svojim tekstom pripala Vladeti Jerotiću, posle kratkog filma o vekovima srpskih seoba, publici se obratio akademik Vladeta Jerotić. Seobe su, ističe Jerotić, put ka zrelosti jednog naroda, i večito iskušenje Srba da se rasipaju i cepaju.

Ratko Dmitrović, generalni direktor i glavni urednik Kompanije "Novosti", govorio je na potresnu temu ustaških zločina. — Izuzetna mi je čast bila kada sam pre više od dvadeset godina dobio poziv od Kijuka da napišem tekst za ovu enciklopediju. Tada sam kao najmlađi autor pisao o onome što je bilo aktuelno političkom životu Srba. Danas mi je još veća čast kada sam na ovom mestu i o tome govorim pred ovako uglednim ljudima — kaže Dmitrović.

Jedan od retkih autora koji je u enciklopediji zastupljen sa dva teksta, Kosta Čavoški, govorio je o srpskom narodu u komunističkoj Jugoslaviji. SFR Jugoslavija je, kao država, napravljena prostim usmenim dogovorom komunista, pri čemu su srpski komunisti, za razliku od drugih, radili protiv interesa svoga naroda.

Poslednji govornik, Branimir Nešić, direktor naše izdavačke kuće, besedio je o tajni pšeničnog zrna — činjenici da uprkos svom odsustvu, Catena ispunjavala svoju misiju, stvorila je svoj kult koji se danas projavljuje. "Catena je saborno mesto svih za koje nema većeg bola nego danas voleti svoju Otadžbinu, i za koje je ta ljubav najveći krst."

Na kraju promocije uručena su specijalna izdanja dobrotvorima i pokroviteljima enciklopedije i izdavačke kuće, kao i porodici Predraga Dragića Kijuka. Kao specijalni gost nastupio je i dramski umetnik Petar Božović, a nakon promocije, autori ostalih izdanja ove izdavačke kuće potpisivali su svoje knjige zaineresovanim čitaocima.

Veče je završeno video snimkom Kijukove besede o tajni poezije.

Izdavačka kuća Catena mundi se zahvaljuje svima koji su svojim prisustvom uveličali ovaj događaj, a ujedno se svim posetiocima promocije i našim prijateljima izvinjavamo za proceduralne omaške i druge neprijatnosti.


* * *

V. Dimitrijević:

O novom početku srbskog stanovišta — drugo izdanje "Katene mundi"

Šezdesete godina 18. veka... Srbski narod je u dvostrukom ropstvu — pod Turcima i pod Habzburzima... Pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika, satrudnik srbskog mitropolita Pavla Nenadovića, rodom iz Vukovara, Zaharija Orfelin, po uzoru na starozavetnog proroka Jeremiju, oplakuje sudbinu Srbije i svog naroda: "Kako stade Serbija, slavna i ugodna,/ sa množestvom naroda bivša prođe plodna,/ presilnimi carevi i hrabri/ soldati, sad u ropstvo drugima morala se dati./ .../ Slavni moji carevi i voždi veliki,/ s moji hrabri vitezi i sini toliki,/ oštrim mačem padoše u svojoj deržavi./ Ah, na žalost gorku mi ostah ja bez slavi!"

Zaista: šta to bi s nama?

Nekada se pevalo: "U Budimu gradu čudno čudo kažu" i "Igra kolo pod Vidin,/ pusti me, majko, da vidim". Sad ne samo da nas nema u Budimu i Vidinu, nego nas, osim u tragovima, nema ni u Drvaru i Kninu. Vodila se borba za slobodu; oni koji su je vodili, izginuli su; nastupilo je robovanje:"Morala sam već poći ja k već različnim carem,/ gorke suze lijući mećem se u jarem./ Svi se meni rugaju i hulu svi kažu:/ "Eto naša robinja!" — a breme nalažu", veli Orfelin u ime Srbije.

Poraženi moraju da ispunjavaju naređenja pobednika: od razaranja svoje privrede MMF šok terapijom, preko gej parade, do promene svesti. Srbija je, kao i u doba Orfelinovo, robinja. Jer: "Serpske moje granice i zemlje ridajut/ čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut./ Razoreni gradovi svi pusti već stali,/ kule bojne srpske sve i dvorovi pali". Pustoš u srbskim gradovima nekad bila je izazvana vojnim pohodima, kugom, seobama... A danas? Od popisa 2002. do popisa 2011, bez ispaljenog metka, ima nas manje 400 hiljada. Neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju. Umesto kuge, ljudi umiru od raka, što je posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranom 1999, kada su nam otimali Kosovo i Metohiju. Rasejani, raseljeni, rastočeni; nad nama Majka Srbija plače u Orfelinovoj pesmi: "Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga/ stenjut ljuto, žalosno, — ah, pregorka tuga!/ Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti,/ porugana stala sam, — o, moje žalosti!"

Naravno, neprijatelji nam se rugaju; svojevremeno je američki učenjak Džon Hjuer ustvrdio kako su Amerikanci narod budućnosti, koji prelazi na evolutivni nivo kiborga, dok su Srbi, koji sumanuto igraju po mostovima pod NATO bombama, narod prošlosti koji treba da nestane. U svojim uspomenama, Ričard Holbruk je "znao" da smo zločinci još kad je, kao student, u Sarajevu gledao spomen — ploču na mestu na kome je zli Princip pucao u prestolonaslednika Ferdinanda, tako pufnastog i nežnog mecu iz Beča, koji je u Bosnu na Vidovdan 1914. došao sa najboljim turističkim namerama. Sad, kad smo na kolenima, naši kiborg-neprijatelji se ponašaju kao u Orfelinovoj pesmi: "Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut,/ hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut:/ "To li ona preslavna Serbija u svijetu?/ Sad sluškinja naša bist, dala s' nam pod petu."

A šta je sa tzv. "elitom" Srba? Da čujemo Orfelina: "I svi moju proroci slavu vozljubili,/ s čadmi moji u ropstvu mene ostavili;/ dobro opšče prezrjevše, preko mene glede,/ samo o tom pekut se da slavu nasljede". Kao i onda, tzv. "elita" prezire opšte dobro i brine o svojoj slavi (i paricama, paricama, naravno; o paricama iz NATO fondova, datima za "promenu svesti" divljaka sa Balkana, kao i za slične NVO aktivnosti). Kad imaš takvu "elitu", a posle poraza, jasno ti je kako neprijatelj iz tzv. "međunarodne zajednice" može da, za "zelenim stolom" u Briselu, primorava domaće EUropojce da potpisuju sramne sporazume o prodaji Kosova i Metohije pod vlast Tačija, Čekua, Hajradinaja, čije je zbirno ime Vadisrce: "Oružija sva moja vrag moj zatupio,/ pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio:/ u krv moju umače, na me zlobu piše,/ čada moja nogami gazeć, zlobom diše".

Nastupilo je doba straha i kukavištva, koje se pravda neophodnošću da sisamo sise Magne Mater zvane Evropska Unija (Orfelin je znao da su to "zmijske sise"): "Dobri moji sinovi ni u što svi stali,/ oružija sa pleći vragom dat morali;/ sise oni zmijeve sisati gone se,/ sa svih strana vražije napasti boje se."

Ove, 2014, stogodišnjicu Cerske i Kolubarske bitke EUtopisti proslaviše, između ostalog, gej paradom; to je zato što ne možeš izdati Kosovo, a ostati uspravan. Kod mnogih nema spremnosti da se, sa Jeremijom, zapeva: "Šumadinac pali topa,/ Zatresla se sva Jevropa"... Što reče Orfelin:"Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,/ slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne;/ a sad sjedim žalosna, u ropstvu tužeći,/ i za mojom hrabrostju pregorko plačući./ /Pomrači se i vid moj, ruki oslabili,/ zgubila sam i snagu, sasvim me satrli./ Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade,/ a tko će me utješit, nejma toga sade./ .../ Zube su mi izbili i odsjevki hrane,/ otrovi poje mene i sine mi jadne;/ i dan i noć trude se da u jamu svoju,/ ah, Srbije žalosna, bace dušu tvoju."

Pomoći nema, bar za sada, i bar ne one koja bi nas iz jame izvela. I Orfelin se žalio na stariju istočnu sestru koja ne dolazi da nas podigne: "Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi,/ sasvim mene prezrjela, pomoći ne javi./ Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjeli,/ i sosjedi i druzi već te ostavili".

Ali, kako reče Berđajev, hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi; Srbi su uvek imali vid za svoju krivicu, po reči Vladike Nikolaja — na Kosovu nam nisu bili krivi Turci, nego Vuk Branković. Orfelin je to znao: "No i sami sinovi moji veće stali/ jogunasti, svirepi, i tugu mi dali;/ trzaju mi utrobu, sami se svi smeli,/ a ne znadu u što se vjekovječno sveli. // Šarke puške i britke sablje položili/ pred nogama vragov si, imati mislili/  kakvog time pokoja iliti slobode, no nejmajuć svoj vožda, ništa ne nahode.// Učenija nejmadu, oružje zgubili,/ i vragami satreni, sebe pomračili;/ u podanstvo pali svud, u velike bede,/ nose breme veliko, a jošter ne vide".

Sami Srbi kidaju utrobu majke Srbije, digli su ruke od borbe, nemaju istinske vođe; škole im propadaju, i zbunjeni su kao pravi smetenjaci... I stanje Crkve je teško; Zapad bi voleo da Srbe nagna "trećem oboru", u uniju, koja se danas maskira pričom o ekumenizmu (Poezija posle Aušvica? Ekumenizam posle Jasenovca?): "Crkve moje propale ot slobode svoje,—/ utjesnjeni leviti, žalosno srce moje!/ Vrazi čada k trećemu oboru nagone,/različnimi mukama k zapadu dogone."

Orfelinova pesma bi bila punoletetstvo očajanja da nije njenog kraja:“Starešine sve moje klone se na stranu,/svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu/ostavljaju na mukah, ah, žalosti moja!/Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja?//Tko mi može dovoljno žarkih suza dati/
ovu moju nesreću dovijeka plakati?/Više nejmam nadežde, razvje moju žalost/sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost!“

Ostala je,  dakle, molitva.

A kakve to veze ima sa Kijukovom i našom "Katenom mundi"?

Ima, i to velike. "Katena" je knjiga velikog plača i velike nade. U njoj je srbska istorija, istorija mučenička — to jest, svedočanska, jer grčka reč "martir" znači i MUČENIK i SVEDOK, svedok koji svedoči svojom krvlju — ali i svetla istorija jednog naroda, koji nije bio spreman da se odrekne Hrista i pokloni idolima, baš kao Ananija, Azarija i Misail, tri izrailjska mladića u peći vavilonskoj, koji su Navuhodnosoru rekli: "Bog nas može izbaviti iz tvoje ruke, care; ali, ako to ne učini zbog grehova naših i našeg naroda, mi se ni onda nećemo pokloniti idolima". Kada se pojavila 1992, "Katena" se našla na barikadama građanskog rata na razvalinama bivše Jugoslavije, u kome su potomci onih koji su popunili Handžar i Skenderbeg SS diviziju, i koji su 1942. jurišali na Ruse pod Staljingradom, vodili prljavi rat protiv Srba potpomognuti od naci-globalista iz Vašingtona i (opet!) iz Berlina.

Pošto, po reči Svetog Jovana Kronštatskog, nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, vredi reći da Kijukovu zavetnu knjigu na Kolarcu predstavljamo 21. oktobra, na dan kad Srbska Crkva pominje Novomučenike Kragujevačke, među njima i đake Gimnazije, koje je prosvećena Evropa, na čelu s Nemačkom, pobila 1941. Tada je i Kijukov otac Ranko, izbeglica sa Banije, umalo bio streljan; ali ga je Bog, preko jednog Nedićevog Srbina, spasao.

Sad, 2014, "Katena" je opet izašla u doba rata Imperije protiv Srba, rata koji, kako reče pokojni Miodrag Pavlović, "sećanje briše"…I u jednom i drugom slučaju,i 1992. i 2014, "Katena" je tu da nam kaže: "Branite se! Naučite pesmu!.../ Popevajte, koledajte, pojte"... "Naučite pjesan! To je izbavljenje!" Svako njeno ognjeno slovo nam sija u tami doba u kome je, bodrijarovski rečeno, sve više informacija, a sve manje smisla...

Kijukova "Katena" je i onda, pre 22 godine, i sada, knjiga VELIKOG BUĐENJA. Ona nam pokazuje da "iz novih fresaka stara tuga veje/ nije sve propalo kad propalo sve je" (R.P.Nogo). Knjiga plača i nade, knjiga koja objavljuje "gradu i svetu" da smo tu gde jesmo i da jesmo to što jesmo, i da ne može biti da nismo, knjiga od koje je, devedesetih godina prošlog veka, počeo povratak srbskom stanovištu, i koja je i sada tu, da tom povratku pomogne, aktuelnija nego kad se prvi put pojavila...

Sasvim "orfelinovska" knjiga...

Jer, ne zaboravimo — 1762, kada se pojavio "Plač Serbiii", rodio se Karađorđe. I "Katena" ove, 2014, sa nama čeka rađanje nove slobode srbske...

Hvala Kijuku koji nam ju je ostavio, da zajedno bdijemo pred zoru...

Vladimir Dimitrijević

(Reč na predstavljanju novog izdanja Kijukove "Katene mundi / Srpske hronike na svetskim verigama", koje je objavila kuća "Katena Mundi"; Kolarčev univerzitet u Beogradu, 21. 10. 2014.) / Istok pravoslavni
12  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Predrag R. Dragić Kijuk — Catena mundi [Verige sveta] poslato: Decembar 08, 2014, 05:34:05 am
**

Predrag Dragić Kijuk — CATENA MUNDI
SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA


13  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Predrag R. Dragić Kijuk — Catena mundi [Verige sveta] poslato: Decembar 08, 2014, 04:29:34 am
**

Predrag Dragić Kijuk — CATENA MUNDI
SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA

                                                                      
U vreme sveukupne krize pojavljuje se knjiga sa neobičnim naslovom, CATENA MUNDI, podobna srednjovekovnom saborniku sa izborom tekstova koji na jedan poseban način kazuju o slovenskoj, odnosno srpskoj prošlosti, koja — misli se na istinske vrednosti prošlosti — treba da bude i smernica za budućnost. Sadašnjost je tu svedena na nužni promašaj za koji smo doskora verovali da je to ono pravo, čak karakteristično našem slovensko-srpskom biću.

Gospodin Predrag Dragić Kijuk, priređivač ove srpske hronike, inače čovek izrazite intelektualne znatiželje i velike stvaralačke snage, učinio je ono što je davno trebalo pružiti kao istinu svetu i nama, možda pre nama. To su štiva malih i velikih ljudi, iz zemlje i sveta, ali ljudi koji su govorili i ostavili pisanog traga o onome u šta su verovali i šta su sigurno znali. Brojni prilozi su iz malo znanih knjiga, časopisa i listova, objavljenih kod nas i u svetu.

Malo je naučnih projekata koji su sa ovakvom ozbiljnošću, objektivnošću i naučnom širinom (zastupljeni su u ovom zborniku tekstovi koji iz različitih polazišta tumače isto vreme, pojavu ili predmet proučavanja) pokušali da daju odgovore na istoriju srpskog naroda, od fenomena slovenskih seoba do današnjih, dnevnom politikom ophrvanih, dramatičnih dana. I više od toga: malo je bilo ovakvih pokušaja u kojima se, kako je to prikazano prvi put u ovoj knjizi, o Srpskoj pravoslavnoj crkvi govori ubedljivo, nepristrasno, kao o suživotu, suistoriji srpskog naroda — kao što, uostalom, i nije bilo projekata gde su u tolikoj meri zastupljeni tekstovi iz pera pripadnika Srpske crkve (monaha, sveštenika i episkopa) kao što to donosi knjiga CATENA MUNDI.

Potpuno nova saznanja iz slovenske arheologije i revitalizacija pitanja vinčanske kulture i pismenosti (kao jedne od najstarijih civilizacija sveta), zatim saznanja iz hrišćanske duhovnosti u kulturnom razvoju Srba, kao i saznanja iz istorije nacionalnih i političkih ideja, dokazuju da nam je nedostajala knjiga koja nam, u okviru jedne celine, daje odgovor zašto je srpski narod i obožen, i stradalnički, i seobni, i nesložan narod. Živeti na balkanskom političkom raskršću znači biti izložen, u političkom smislu, namenjenoj sudbini egzistiranja na tim "svetskim verigama" (CATENA MUNDI) koje, na žalost, i na pragu XXI veka, još uvek postoje kao senke nad dostojanstvenim, evropskim i kulturnim srpskim narodom.

Knjiga CATENA MUNDI objektivno pokazuje svu složenost postojanja srpskog naroda na ovom prostoru, prostoru gde su različite političke opcije (vizantijska, rimsko-prozelitska, antislovenska, habzburška, ateistička, boljševička, a u današnjoj Jugoslaviji i neofašistička) na jednoj strani bile udeo u istoriji srpskog naroda, kao što su, na drugoj strani, bile i razlog što ih je srpska istorija nadišla i dostojanstveno prevladala.

Slobodan Mileusnić


* * *

Ovo je prvi poduhvat ove vrste u nas: da se kompetentno skicira antropologija i kulturolognja srpskog "naciona" tekstovima koji svojom naučnom zasnovanošću ili publicističkom istinoljubivošću na nov, prevratnički, duboko otkrivalački i vizionarski način svedoče o istorijskom bivstvovanju našeg naroda na ovom području, koje je, ne može se dovoljno naglasiti, od svetskog geopolitičkog i kulturnog značaja.

Nije nimalo lak zadatak odvažiti se na ovu duhovnu avanturu koja pretpostavlja ne samo poznavanje stvari i literature nego i blistav um, tragalački instinkt kao i spremnost da se osete i artikulišu najbitnije odrednice srpskog nacionalnog mentaliteta. A to praktično znači da ovaj posao može uspešno obaviti samo onaj autor koji već ima jasnu viziju i sigurno izgrađen odnos prema osnovnim i bitnim aspektima srpskog nacionalnog duhovnog bića. Srećna je okolnost što su se sve te osobine (istraživačka strast, jasni i sigurni kriterijumi, osećanje nacionalnog bila, intelektualni i kulturološki potencijal, istorijska intuicija i izvanredna orijentacija u duhovnim prostorima) na izuzetan način sjedinile u ličnosti priređivača, pa je tako jedan jedini čovek obavio posao koji svuda u svetu rade čitavi timovi ili instituti.

Ovaj zbornik uvažava sve što se do danas moglo održati u našoj i svetskoj tradicionalnoj nauci, ali njegovo je težište na onim prilozima koji smelo i argumentovano proširuju granice dosadašnjih konvencionalnih predstava o Srbima, dajući poverenje onome što dolazi, a ne onome što se decenijama vuklo kroz naše naučno ozvaničene i institucionalizovane stavove kao istorijski i kulturološki stereotip, koji se ni za dlaku nije izmenio iako se sve drugo odavno izmenilo ili bar uzdrmalo i dovelo u pitanje.

Nema nikakve sumnje da će ovaj zbornik odigrati višestruko pozitivnu ulogu u našem, ali i svetskom kulturnom prostoru. On će biti nov i snažan podstrek smelim, nekonformističkim istraživanjima, uticaće na promenu istorijske i kulturološke metodologije, pružiće najbitnije elemente i stvoriti osnovu za kreiranje nove slike o istorijskoj i duhovnoj egzistenciji srpskog naroda. U njemu se mogu naći najsuptilniji argumenti u korist istorijskih zahteva i pretenzija srpske državnosti na Balkanu. Odnose srpske i evropske kulture ovaj zbornik odlučno menja u korist srpskog stožera, što zahteva hitnu i temeljnu reviziju evropske kulturne hronologije u korist Balkana i Srba.

Na osnovu svega dobija se jedna sasvim nekonvencionalna, impozantna i na evropskim merilima izgrađena integrativna kulturna sinteza svih značajnih istorijskih učinaka srpskog naroda, koja bitno u njegovu korist menja istorijsko, kulturno i političko mesto Srba u evropskoj porodici i istoriji evropskih kulturnih naroda.

Zoran Gluščević


* * *


Prava odrednica ove knjige jeste upravo ona koju sastavljač ističe u svom predgovoru, kada knjigu CATENA MUNDI decidirano naziva martirijskom knjigom srpskog naroda. Reč je o naučnim i interpretativnim izvorima koji se mogu podeliti u tri tematski-problemske grupe:

— tekstovi koji se prvi put objavljuju i koji donose nove informacije o srpskom narodu;

— tekstovi koji su, iz političko-pragmatskih i naučno-pragmatskih razloga, savremenom čoveku o istoriji njegovog naroda nepoznati, a davno su objavljeni;

— tekstovi koji uspostavljaju novu istoriografiju — kako o slovenskim seobama, ili pravoslavlju na Balkanu, tako i o Srbima, čija je istorijska ekvilibristika bila izložena despotiji Istoka ili spekulaciji Zapada.

Unutrašnju dinamiku knjige, prema tome, predstavljaju antologijski odabrani tekstovi koji objašnjavaju fenomen srpske duhovnosti i egzistiranja na "svetskim verigama". Od tekstova koji slovensku civilizaciju uočavaju na prostoru pelaške civilizacije, tekstova koji staru srpsku državu zatiču na prostorima gde se nekada zanjihala kolevka svetske civilizacije (Starčevo, Lepenski Vir, Vinča i vinčansko pismo kao najstarije pismo sveta), do tekstova koji svedoče o udelu srpske kulture u razvoju istočno-hrišćanske civilizacije, i koji potvrđuju martirijsku istoriju srpskog naroda (problem Rima i Vizanta, sukob hrišćanske i muhamedanske kulture) — knjiga CATENA MUNDI savremenom čitaocu pokazuje kako malo zna, ili nimalo, o balkanskom fenomenu CATENA MUNDI. Taj fenomen — i tekstovi iz savremene političke istorije Srba (problem Kosova, Krajine, ili Bosne i Slavonije) kao i tekstovi o savremenoj političkoj kombinatorici unutar i izvan Jugoslavije — ako i ne postaje, u političko-pragmatskom smislu, uspešno rešiv, postaje objašnjiv i razumljiv.

Umesto subjektivnih rešenja, zastupljeni tekstovi u ovoj knjizi upućuju na zakonigosti kojih nacionalna istorija mora biti svesna. Utoliko se sve zablude, sa kojima nas suočava srpska hronika, i sve istine čine većim — i to je važna odrednica ove knjige.


Slobodan Rakitić


* * *

Priređivač ovog dvotomnog dela, Predrag R. Dragić Kijuk, uložio je ogroman napor da sabere i sistematizuje naučne radove od oko 250 autora i da stvori jedinstveno delo antologijskog karaktera o duhovnoj i političkoj istoriji srpskog naroda. Dobrim poznavanjem srpske prošlosti i znalačkim odabirom tekstova on je povezao najstariju sa najnovijom istorijom trudeći se da ukaže na sve ključne probleme srpskog bitisanja.

Među autorima ima domaćih i stranih pisaca različitog interesovanja i različitih naučnih disciplina, pa je osnovni zadatak ovako koncipirane knjige da pokaže da su Srbi od najranijih dana do našega vremena čitavom svojom prošlošću i svojim duhovnim stvaralaštvom neraskidivi deo "svetskih veriga".

Knjiga CATENA MUNDI (srpska hronika na svetskim verigama) ima neospornu dokumentarnu naučnu vrednost. Zbog toga ona će moći dobro da posluži poslenicima nauke. Međutim, kao knjiga antologijskog karaktera, ona će dobro doći i svakom obrazovanom građaninu koji ima potrebu da se pouzdano obavesti o raznim sferama života srpskog naroda.

Vasilije Krestić


* * *

Knjiga CATENA MUNDI, koju je enciklopedijskim znanjem i otkrivalačkim umećem uobličio Predrag R. Dragić Kijuk, nedvosmisleno pokazuje da je srpska kultura dobila jedno delo neprocenjive misaone vrednosti, delo bez kojeg se ne može razumeti ontologija srpskog nacionalnog i duhovnog bića.

Naprosto, reč je o izdavačkom poduhvatu, o kapitalnom delu srpske kulture, o tvorevini koja svojom intelektualnom sveobuhvatnošću, uspešnim sintetizovanjem različitih i naoko oprečnih misaonih modela — od lingvističkih i antropoloških, preko arheoloških i istoriografskih, sve do filozofsko-teističknh i teorijsko-polemičkih — daleko nadilazi svojstva standardnih zbornika.

Ipak, ako bi trebalo izdvojiti neku posebnu vrednost ove svojevrsne "biblije" srpskog naroda, onda je to, bez ikakve sumnje, uspostavljanje luka između najudaljenije istorije srpskog naroda na Balkanu, i njegove današnje pozicije. Najautoritativniji predstavnici naučne misli uspeli su da osvetle i "genetički" razlože uporišne tačke srpske istorije, a napose one koje su boljševičko-kominternovskim ideološkim pritiskom skrajnute, a koje se drže podalje i od istoriografske, a nekmoli nacionalne svesti.

Ova knjiga, takođe, objektivno prikazuje različite opcije iz oblasti istorije političkih ideja — koje objašnjavaju zašto srpski narod spada u tzv. istorijske narode. Knjiga CATENA MUNDI upućuje na relevantnost istorijske spoznaje: srpski narod, kao najbrojniji balkanski narod, bio je stalno u istorijskom iskušenju i pred tim iskušenjem on se nije niti povlačio niti mu se iracionalno predavao već ga je politički osmišljavao.

Željko Simić
14  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Predrag R. Dragić Kijuk — Catena mundi [Verige sveta] poslato: Decembar 08, 2014, 02:51:50 am
**

Predrag Dragić Kijuk — CATENA MUNDI
SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA

                                                                      
Predrag R. Dragić Kijuk


Srpska hronika na svetskim verigama


Relativnost istine onemogućava duhovni razvoj. Zatvaranje očiju pred istinom spada u duhovnu prevaru. CATENA MUNDI je, zato, otvorena knjiga, knjiga koju svako, ko ima potrebu za preispitivanjem kulturnih ili političkih dogmi, može, i treba, da proverava.

Na vratima novoga veka, započinjući rad na ovome zborniku, priređivač je verovao da ovakva knjiga ima dvojednu važnost: čitaoca suočava sa potrebnim obaveštenjima kako bi se on objektivno odnosio prema nacionalnim zabludama, kao što ga, potrebnom reistoriografijom i nekonvencionalnom kulturnom sintezom, suočava i sa svim iskušenjima egzistiranja naroda koji je oduvek predstavljao "Istok na Zapadu i Zapad na Istoku".

Svi zastupljeni tekstovi doprinose reaktuelizaciji važećih tema (odnos slovenstva i evropstva), reanimaciji autohtonosti balkanske populacije (vinčanska kultura kao kolevka svetske civilizacije), reafirmaciji istorijskih istina o narodu izvan matične zajednice (prisustvo srpskog etnikuma u Dalmaciji, Hercegovini, Bosni, Hrvatskoj i Slavoniji), redefinisanju pragmatskih i potisnutih političkih uporišta (interesi papstva i pravoslavno pitanje) te revalorizaciji duhovnih vrednosti srpskog naroda, koje je on ugradio u mediteransku to jest evropsku civilizaciju. Istovremeno, argumenti u korist srpske državnosti i političke istorije (koja je doprinela poimanju srpskog kao istorijskog naroda) jesu i argumenti koji pokazuju na sve posledice proizišle iz prava na ovakvu istorijsku svest.

Ideje koje su zastupali tvorci novije političke istorije, naime, najčešće nisu predstavljale i političku korist srpskog naroda. Ali, kako iz današnje vremenske distance lako uočavamo politička ogrešenja, to prigovor ovakve vrste ne dobija na ozbiljnosti, koliko na ozbiljnosti dobija tragično saznanje o rasutosti srpskog življa na prostoru u kome je on trajao, stvarao i stradavao, na sve četiri strane balkanskih "svetskih veriga", gde ga je istorijska sudbina zadesila. Otuda prigovor političkog ogrešenja ima manju važnost za političku istoriju (koja je promenljiva kao i samo političko umeće) a presudnu važnost za razumevanje martirijske istorije srpskog naroda. Kako CATENA MUNDI nije knjiga političkog uma (upućuje na humanistička traganja a ne na implicitna ili eksplicitna politička rešenja) ona predočava da političku utopiju i treba razumeti kao utopiju, jer samo na taj način martirijsko iskustvo postaje zbiljsko istorijsko iskustvo. I više od toga: kao zbiljsko iskustvo dogođene istorije, odnosno dogođeno iskustvo, martirijska istorija srpskog naroda najbolje pokazuje kako ravnoteža interesa i ravnoteža snaga mogu biti u suprotnosti.

Najnoviji događaji (raspad II Jutoslavije) upravo su potvrdili ispravnost priređivačevog opredeljenja da nacionalnu istoriju Srba razmatra uz pomoć demistifikatorskog stanovišta. U tom smislu i sadašnji pogromi, kojima je izložen srpski narod (državni teror u Hrvatskoj), pokazuju kako se politički interesi na Balkanu pojavljuju kao sredstvo asocijativne politike (politička anahronija) ali i kao sredstvo političko-verske revitalizacije (politička majorizacija).

Utaočen u zabranjenom istorijskom pamćenju, i zatečen u vekovima podvrgnutom prozelitizmu najrazličitijih provenijencija (vizantijskom, rimskom, habzburškom, antislovenskom, kominternovskom, boljševičkom i danas neofašističkom sa primenom genocidnih težnji), srpski narod je postajao sve udaljeniji od humanističkih ideja sveta, koji se pokazao prijemčivijim istini po kojoj je iskustvo savesti iznad mučeništva hrabrosti. Zarobljen sopstvenom biografijom, a ograničen, geopolitički, nije uspevao da probudi evropsku savest. To će potvrditi i poslednja dva rata. Umesto, na primer, opravdanih kulturoloških i istorijskih zahteva koji bi globalnu političku savest usredsredili na reviziju balkanizacije, srpska međuratna politika se bavila zahtevima državničkih neofita u predratnoj Jugoslaviji, pa je tako samu sebe periferizirala.

Ni nakon drugog rata srpsko političko biće nije izvršilo pritisak na globalnu političku savest. Ostalo je zapreteno u komunističkom rezervatu bez mogućnosti da, u okvirima nametnutih klasnih interesa, ostvari pravo na reviziju nacionalnih zahteva, ili reviziju već uveliko potisnute kulturološke hronologije Balkana, u kojoj mu je pripadalo važeće mesto. U posttitoističkom periodu, ne afirmišući dovoljno sopstveno samosuočavanje sa političkim zabludama, politikološka i intelektualna javnost nije suočila svet ni sa permanentnim egzodusom srpskog naroda u Brozovoj tiranokratiji (verska, nacionalna, teritorijalna uskraćenost), ni sa martirijumskom istorijom kroz koju je razdeljeni narod vekovima prolazio, ni sa genocidom odnosno anihilacijom kojima je bio podvrgnut srpski narod u I i II svetskom ratu, niti sa predrasudama koje je o njemu uspostavljao ispolitizovani papski ekspanzionizam.

Brojnim tekstovima, najeminentnijih autora, o srpskom pitanju u Evropi, CATENA MUNDI predstavlja prvu knjigu, i jedinu, u istoriji sopstvenog naroda čija je metodologija prevashodno demistifikatorskog određenja. Demistifikaciji podležu sve pogrešne nacionalne opcije, posebno kulturološke opcije koje su bile u "službi agresora", zatim političke opcije koje su unifono "kreirale" istoriju i duhovnu egzistenciju srpskog naroda — do uočavanja novog totalitarizma kome je danas izložen ovaj narod izvan njegove matične zajednice.

U uslovima uspostavljanja zajedničkog evropskog ekonomskog poretka, politike interesnih sfera evropske zajednice i težnji političke i kulturne predominacije — srpsko pitanje u Evropi se razmatra kao jeretičko političko pitanje završnog tipa. Upravo zbog sopstvene pragmatske indolencije politike, nauke i kulture, na koju je bio osuđen poslednjih 70 godina, srpski narod se našao u najvećoj istorijskoj izolaciji. Tako se i moglo dogoditi da se treći put u ovome veku Srbi nađu pred iskušenjem zakona i Dobra. I kao što su u Austro-Ugarskoj, 1914, ili u NDH (Ante Pavelića), 1941, zakon i Dobro bili u suprotnosti, na isti način zakon i Dobro, 1991, i u drugoj NDH (Franje Tuđmana) jesu u koliziji. Krivica je u sva tri slučaja pripisivana Srbima koji ne poštuju zakon (oktroisan protiv njihovih interesa) i koji nisu u stanju da prihvate — Dobro (tj. asimilaciju). Pristajanje na "neuznemiravanje" globalne kulture i političke savesti, poslednjih sedamdeset godina, posledično je srpski narod dovelo u situaciju kulturnog provincijalizma i političku opciju balkanizma.

Pragmatski politički um, i njemu epigonski, udvorički, intelektualni um trošio se u pogrešnim samosvojnim ili ponuđenim rešenjima, trošeći uz to i nacion. Simfonični um, koji sabira moć naciona u teleološkom smislu, bio je decenijama podvrgnut kontroli i sputavanju. Utoliko je, ne nalazeći pravo mesto u zajednici kulture evropskih naroda (budući asimilovan političkom ekvilibristikom), srpski narod predodredio sebi mesto martirijske izvesnosti pristajući da bude instrumentalizovan 1918. godine u politici interesa velikih evropskih naroda. Tako je gubio svoje važeće uporište u evropskoj kulturi, gde bi mu sa malo više upornosti jedino i bilo neosporavajuće, neobespokojavajuće mesto — a trajao u politici čiji su interesi potiskivali i njegovu političku i njegovu kulturološku istoriju. Politički um je, prema tome, sopstvenom narodu onemogućio sabornost u trajanju, oduzimao snagu nacionu, i zato je istorija ovoga naroda, u razmacima između martirijskih pogroma, nastojala da makar postoji kao istorija naroda koji je biološki istrajao. Knjiga CATENA MUNDI, zato, jeste otvorena knjiga, knjiga koja suočava nacion njim samim kao što ga suočava i sa humanističkim idealom sveta, kome je, takođe, bilo uskraćeno pravo na globalnu civilizacijsku savest. Umesto kulture istine suočavao se jedino sa minorizovanim "balkanskim sindromom". I baš zato, jer deo političke istorije Balkana jeste deo političke istorije totalitarnog rimokatoličkog prozelitizma posve je prirodno što ova knjiga pomaže demistifikaciji papske institucije, iako ne služi manipulaciji verskih osećanja pripadnika rimokatoličkog crkvenog obreda. Na isti način, ova hronika srpskog naroda na "svetskim verigama" upućuje čitaoca da u duhovnoj aksiologiji nema simboličnog pranja ruku. Tim pre, izgrađujući priču o Pilatu, do koje papokratska tradicija veoma drži, do mitske aksiologije isključivo zbog svoje militantne istorije — papokratija previđa da i njeno najnovije zastupstvo u političkoj istoriji ovog dela Balkana demantuje njene izvorno hrišćanske porive. Tamne mrlje civilizacije svedoče da je svet "pun velikih i malih Pilata" (P. D. Uspenski), pa kao što se ne može njih osloboditi, svet ne može ni oprati ruke od njihovih nedela.
15  ISTORIJSKA ČITANKA / Knjiga kao putokaz — odabrane stranice / Predrag R. Dragić Kijuk — Catena mundi [Verige sveta] poslato: Decembar 08, 2014, 02:41:55 am
**

Predrag Dragić Kijuk — CATENA MUNDI
SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA

                                                                      
Predgovor drugom izdanju


Tajna pšeničnog zrna

                               Nema danas većeg bola nego voleti svoju Otadžbinu.
                               Ta ljubav je moj najveći krst.

                                                           Starac Nikanor Hilandarski


Početkom 20. veka Jovan Cvijić je napisao: "U doba Strabona i Ptolomeja, crtalo se na kartama i opisivalo u geografskim delima jedno planinsko bilo, koje se bez prekida pružalo od Istoka na Zapad, od Crnoga Mora do Alpa. U doba Renesansa ono se zvalo Catena Mundi ili Catena del Mondo. Ispitivači prve polovine XIX veka zovu ga Centralno Bilo. Ono je delilo južne balkanske zemlje: Grčku, Makedoniju i Trakiju od severnih, teže pristupačnih i hladnih oblasti, sa velikim snegovima i jakim mrazevima, koje su naseljene, kako govorahu Jelini, varvarima. To Bilo je činilo visoku barijeru između divljih severnih oblasti i civilizovanog Juga."

Enciklopedijom Catena mundi, čiji doslovni prevod sa latinskog znači "verige sveta", Predrag R. Dragić Kijuk je 1992. godine otvorio srpsku hroniku na svetskim verrigama. Tu tajnu istoriju Kijuk je odneo sa sobom u snegu i ledu zavejane Srbije, na Časne verige Svetog apostola Petra, 29. januara 2012. godine.

U tom prepletu, verigama ili lancu piščeve sudbine i njegovog dela, u tajni pšeničnog zrna (Jn 12,24), krije se i tajna prvog izdanja enciklopedije Catena mundi, čija je sudbina mistična poput njenog imena.

Tek što se pojavila u prodaji, enciklopedija je u najvećoj meri volšebno nestala sa polica knjižara. Tako dragocena i u to vreme skupocena knjiga, u tiražu od 3000 primeraka, nije mogla lako da se rasproda. Postavlja se pitanje: čiji interes je bio da enciklopedija ne dođe do većeg broja čitalaca?

Ipak, Catena mundi je iza sebe ostavila trag.

O njoj se pričalo u intelektualnim krugovima, ali šapatom; u Akademiji, koja se zove SANU, ona se čitala, ali krišom; u Narodnoj biblioteci Srbije danima ste morali da čekate da dođete na red da biste utonuli u tajne koje enciklopedija otkriva... Malobrojni su srećnici koji su stigli da je kupe pre njene "kristalne noći" i zato ste tako bitnu knjigu mogli da dobijete na čitanje samo uz čvrsto obećanje da ćete je čuvati i, naravno, vratiti vlasniku...

"Da li si pročitao Katenu", bilo je pitanje u studentskim krugovima, kojim se pravila razlika između onih koji nešto znaju i onih koji su još uvek bili "početnici".

Iako prećutkivana, iako razgrabljena i uništavana od strane onih koji su jedna od glavnih tema na njenim stranicama, Kijukova enciklopedija je vremenom dobila status "nacionalne biblije", najbitnije knjige koja je svakom znatiželjnom čitaocu otvarala dveri srpske istorije, tako velike a tako uništavane, zaboravljane i prećutkivane.

Tako se sudbina prvog izdanja poistovetila sa sudbinom naroda o kome govori na svojim stranicama.

Enciklopedija Catena mundi je bila pšenično zrno koje "mnogo roda rodi". I svi autori, kojih u enciklopediji ima preko 260, ugradili su se u Kijukovu srpsku hroniku na svetskim verigama. Ne praveći razliku između onoga o čemu se sme i onoga o čemu se ne sme pričati, jer pravi intelektualac ne sme da ima bojazan kada svedoči Istinu, Kijuk je sa izuzetnom strogošću vršio odabir tekstova koji će biti objavljeni u prvom i drugom tomu enciklopedije. Sve zablude srpskog naroda, kojih je svih ovih godina i decenija zaista mnogo, Kijuk na nenametljiv način razobličava obiljem podataka, proverljivim činjenicama, stotinama dokumenata, malo poznatim mapama... Pažljivom čitaocu svakako neće biti teško da iza ovih 2000 stranica otkrije priređivača koji sa ljubavlju i nesebičnim trudom svom narodu pomaže u traganju za vlastitim identitetom i podstiče ga da se suoči sa samim sobom.

Neki kažu da je uzrok Kijukovog preranog odlaska iz zemnog života bila višedecenijska bol i briga za sudbinu srpskog naroda, naroda koji je previše stradao, ali i previše zaboravljao istinu o sebi.

Ipak, porobljeni narod neće biti potpuno okupiran sve dok u njemu postoji želja za slobodom koja se rađa iz pamćenja ko smo bili, kako i ko nas je porobio, gde smo grešili...

Neka ovo drugo izdanje enciklopedije Catena mundi bude malo svedočanstvo onih Srba koji nastavljaju da nose krst hilandarskog starca Nikanora i Predraga R. Dragića Kijuka.

Branimir Nešić



Napomena priređivača (uz prvo izdanje)

Svi preuzeti tekstovi, odnosno izabrani delovi iz tekstualne celine, uglavnom se objavljuju pod autentičnim naslovima koje su imali kada su bili publikovani. U slučajevima kada je naslove davala redakcija, čitalac koji ima potrebu da konsultuje tekst u celini, vladaće se prema nadnaslovu koji je veran štampanom izvorniku. Zastupljeni prilozi predstavljaju izbor iz tekstualne tradicije u rasponu od poslednjih 150 godina. Tekstovi se objavljuju verno pravopisu koji je važio kada su bili štampani, ali se osavremenjavanju priloga pristupalo u onim slučajevima (delovima u tekstu) koji bi svojom arhaičnom jezičkom formom zbunjivali čitaoca. Bez obzira na vreme i pismo kada su objavljivani, svi zastupljeni prilozi štampaju se ćirilicom. Rukopise koji se u ovom zborniku prvi put objavljuju — ako je namena knjige to zahtevala — opremila je redakcija (naslovi, uvodnici, podnaslovi, skraćenja, izdvojeni članci — antrfilei). Takođe, gde to nije presudno uticalo na tekstualnu informativnost, radovi se objavljuju bez naznake korišćene literature.
Stranice: [1] 2 3 ... 19