ISTORIJSKA DOGAĐANJA

ISTORIJSKA ČITANKA => Teme vezane za istorijska događanja => Temu započeo: Angelina Mart 04, 2011, 10:20:07 am



Naslov: Vatikan i Srbi
Poruka od: Angelina Mart 04, 2011, 10:20:07 am
*

VATIKAN I SRBI

Oživljenu priču o HPC treba posmatrati u kontekstu daljeg krunjenja SPC i srpskih etničkih prostora

Prošlonedeljno formiranje Hrvatske pravoslavne crkve izazvalo je zaprepašćenje kod mnogih pripadnika Srpske pravoslavne crkve. Preosvešteni vladika dalmatinski Fotije uputio je pismo predsedniku Hrvatske izražavajući ozbiljnu zabrinutost zbog ovog političkog čina koji direktno podseća na vremena NDH. Odgovora nije bilo, ali su hrvatski analitičari ukazali na pravne mogućnosti koje takvoj inicijativi omogućuju realizaciju. Povodom svega ovoga nije se oglasila ni Katolička crkva, a čini se da bi njena hijerarhija imala dosta toga da kaže.

Ovo bi mogao da bude dobar povod da se postavi pitanje odnosa Srbije, srpskog naroda i Srpske crkve sa Katoličkom crkvom. Moramo se podsetiti da je Katolička crkva aktivno učestvovala u progonu, pokrštavanju i fizičkoj eliminaciji Srba tokom Drugog svetog rata. Sveštenstvo nije samo blagosiljalo zločine i nasilno pokrštavalo, već je na desetine fratara direktno okrvavilo ruke, učestvujući u pokoljima i klanju. Najčuveniji je fra Tomislav Majstorović (fra Sotona) iz manastira Petrićevac gde je inače Jovan Pavle Drugi služio misu prilikom svoje posete BiH. O svemu tome se u okviru crkve nije mnogo govorilo, a nadbiskup Bozanić je prvi katolički veledostojnik koji je tek 2009. zvanično posetio Jasenovac.

Krajem rata Katolička crkva je koristila svoju infrastrukturu za izvlačenje i sklanjanje ustaških prvaka, pa se tako Artuković krio u jednom manastiru u Irskoj. Ante Pavelić je sahranjen na katoličkom groblju San Isidro u Madridu.

Katolička crkva u Hrvatskoj je po sopstvenom priznanju don Živka Kustića strahovito mnogo uradila za razbijanje Jugoslavije. Oni su u periodu 1975—1984. tokom niza akcija u okviru proslave hiljadugodišnjice hrišćanstva u Hrvata mentalno pripremili hrvatski narod za otcepljenje promovišući ideologiju prema kojoj su Hrvati zarobljeni u jugoslovenskom zatvoru iz koga treba da izađu.

Činjenica da na čelu HPC treba da bude izvesni Jelisej Lalatović, Nikšićanin, raščinjeni sveštenik SPC koji je bio aktivista takozvane Crnogorske pravoslavne crkve, nikoga ne sme da iznenadi. Reč je o dva projekta koji su deo iste strategije iza koje velikim delom stoji upravo Katolička crkva. Koreni ove ideje nalaze se u delovanju Štedimlije koji je u katoličkim listovima tridesetih godina promovisao ideju o Crnoj Gori kao crvenoj Hrvatskoj i o Crnogorcima kao crvenim Hrvatima. Upravo je on za vreme rata bio jedan od čelnika Hrvatske pravoslavne crkve.

Ideju o crvenim Hrvatima, koju je najdetaljnije razvio fra Dominik Mandić 1952, obnovili su crnogorski liberali i Štedimlijin naslednik Jevrem Brković, koji se tokom poslednjeg rata oglašavao u "Glasu koncila". I projektu nezavisne Crne Gore i projektu stvaranja Crnogorske pravoslavne crkve veliku pomoć davao je uticajni pokojni kotorski župnik Branko Zbutega. Kako je Brković objasnio, stvaranje CPC treba da bude prvi korak u odvajanju pastve od Srpske pravoslavne crkve i srpskog identiteta, da bi sledeći bio prihvatanje unije, a krajnji cilj "povratak" u katoličanstvo. Oživljenu priču o HPC ne samo zbog Lalatovića treba posmatrati u istom kontekstu: dalje krunjenje SPC i srpskih etničkih prostora.

Kod nas se poslednjih godina često govori o ekumenizmu i o inicijativama kurije koji idu u tom pravcu. Tačno je da je posebno u vreme Drugog vatikanskog koncila Jovan Dvadeset Treći napravio iskorak u pravcu kontakata sa predstavnicima drugih crkava. Međutim, na snazi su i dalje odluke Prvog koncila o nepogrešivosti pape kao i Kanona iz 1917. koji je ovu crkvu u potpunosti centralizovao. Suštinski, Katolička crkva nikad nije odustala od sopstvenog primata i nastojanja da se čitav hrišćanski svet stavi pod upravu pape.

Zanimljivo je takođe da je Katolička crkva sve vreme bila protiv Tuđmanovih planova o podeli BiH sa Miloševićem. Objašnjenje nalazimo u važnim memoarima Dušana Bilandžića "Povjest izbliza". On tvrdi da je "mudra crkva" videla dalje od Tuđmana smatrajući da se čak mora istrpeti i lošiji položaj katolika u BiH kako bi se ostvario ključni cilj: sprečavanje nastanka srpske države sa druge strane Drine. Frankovačke koncepcije su izgleda i dalje na snazi: Drina ostaje limes, a pravoslavci zapadno od nje su nepoželjni.

Katolička crkva je, konačno, ne samo verska institucija već i politička sila (dovoljno uticajna da Sloveniji i Hrvatskoj obezbedi priznanje), ali i bogata multinacionalna korporacija. Ona poseduje i jednu od najboljih obaveštajnih službi na svetu, ali i najstariju diplomatiju koja je majstor protokola. Stoga se činjenica da je dan pre posete predsednika Srbije papi bio primljen čovek koji peva Jasenovac i Gradiška stara, ne može smatrati greškom već jasnom porukom. Upućeni smatraju da je Srbima jasno predstavljen kontinuitet jedne politike koja im nudi ili uniju ili Juru i Bobana.

Pokojni patrijarh Pavle je imao jasan stav o poseti pape Srbiji. Izgleda, i dovoljno razloga za to.


Miša Đurković | objavljeno: 18/03/2010 | Politika (http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/VATIKAN-I-SRBI.lt.html)