ISTORIJSKA DOGAĐANJA

U POTRAZI ZA ISTINOM => Prećutana istorija => Temu započeo: Angelina Jun 26, 2013, 01:39:58 am



Naslov: Zabranjena knjiga o I srpskom ustanku
Poruka od: Angelina Jun 26, 2013, 01:39:58 am
*

Otkriće prve vrste, vredno velike pažnje: prva srpska knjige o Prvom srpskom ustanku, objavljena u Mlecima 1815. godine koja bila do skoro zabranjena, zaplenjena i uništena. Knjiga je prvoklasni istorijski izvor i baca neočekivano svetlo na istorijske prilike koje su dovele do sloma Prvog srpskog ustanka! "Službeni glasnik" je tek 2009. godine objavio ovu knjigu u malom tiražu!


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813

SRBIJE ŽALOSNO PONOVNO POROBLJENJE 1813. GODINE



KNJIGA ISPITA ISTORIJSKE SAVESTI
(iz uvodnog slova Milovana Vitezovića, o knjizi)


Činilo nam se da je o Prvom srpskom ustanku (...) skoro sve poznato, da se jedino još možda može pojaviti poneki dokument, iako relevantan, ipak ne od krucijalnog značaja da nešto u istorijskim stavovima menja (...) Verovali smo da su Vuk Stefanović Karadžić i Leopold fon Ranke postavili i utvrdili jasne osnove gledanja i ocena Prvog srpskog ustanka, koji je Ranke nazvao pravim imenom Srpska revolucija (...)

Međutim, ovo fototipsko i u isti mah i sa slavenoserbskog na savremeni srpski jezik prevedeno izdanje do sada malo dostupne, bolje rečeno nedostupne, sa svega nekoliko skrivenih i tajnih unikatnih primeraka knjige "Serbie plačevno pakiporaboščenije ljeta 1813" — "Srbije žalosno ponovno porobljenje 1813. godine", prve srpske objavljene (u Mlecima 1815. godine) knjige o Prvom srpskom ustanku i prve srpske u svetu zabranjene, zaplenjene i uništene knjige, jeste otkriće prve vrste, vredno velike pažnje.

Kako se pojavila ova knjiga?

Ova knjiga, čiji se jedan unikatni primerak čudesno pojavio posle sto devedeset tri godine (...) otvara mnoga pitanja na koja ima malo odgovora, iako je i sama pisana u doslednoj formi pitanja i odgovora. Ta pitanja su: kada je pisana, gde je pisana, ko ju je pisao i sa kojim ciljem?

Pisanje ove knjige je možda započeto krajem 1813. godine po slomu Prvog srpskog ustanka i pod teškim utiskom poraza, ali je sigurno pisana pod istim utiskom tokom 1814. godine, jer uzima u obzir i posledične događaje koji su se u toj godini odigrali i završena je, ako ne u njoj, ono na samom početku 1815. godine. Ovo upućuje na to da se njenom autoru veoma žurilo.

Pisana je izvan Srbije, u izbeglištvu, na prostoru tadašnje Austrijske carevine... Pisana je rukom nekog znamenitog, bez sumnje veoma značajnog, veoma pismenog i sasvim obaveštenog Srbina, izbeglog iz ponovno porobljene Srbije u Srem, čije nam je ime i do danas ostalo nepoznato i za pretpostavljanje...(mnogi smatraju da je autor ove knjige Miljko Radonjić, ministar inostranih dela ustaničke Srbije, nap. prir.)

Šta je namera ovog spisa?

Osnovna namera na kojoj je zasnovano ovo delo jeste da istinito posvedoči o uzrocima srpske propasti i ona je iskazana u njegovom geslu. Moto ove knjige je srpska narodna poslovica: "Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju".

Knjiga je pisana po antičkim i klasicističkim uzorima — u dijalogu. Kako bi dijalog imao prave, odnosno najverodostojnije aktere, autor ovog istorijsko književnog spisa poslužio se personifikacijom — oličavanjem. Tako se i naš nepoznati autor opredelio za Mati Srbiju i Sina Srbina. Mati Srbija ima istorijsku svest i iz te svesti proizilaze njena pitanja za Sina. Sin Srbin ima odgovornu svest ustanika, iz reda prosvećenih Srba, koji zna da promišlja tokove istorije.

On Mati Srbiju voli koliko i svaki drugi njen sin, ali je on onaj koji više od drugih zna i oceća se odgovornim za punu istinu i obaveznim da je Srbiji kaže. Ovaj sinovljev ispit savesti je ispit svih mislećih a časnih Srba. Sigurnost sinovljevih odgovora upućuje na trezvenog učesnika događaja. Dijalog je, iako dosta sofisticiran, uverljiv i stalno potkrepljivan tačnim istorijskim podacima koji spis ne zatrpavaju, ali ga čine verodostojnim.

Začuđuje, ili, bolje rečeno, zadivljuje dostojanstvo dijaloga. To je, takoreći, školski primer uzvišenog govora iz Aristotelove definicije tragedije, što navodi na zaključak da je sve smišljeno pisano otmenim jezikom zarad etičkog pročišćenja — narodne katarze. Majka Srbija i Sin Srbin jedno drugom se obpaćaju sa suzdržanom toplinom, u poštovanju i razložnosti koje ni u najbolnijim momentima nigde ne prelaze u patetiku, mada je ceo spis rasprava o tragičnim događajima, i to neposredna, skoro bez ikakve vremenske distance od događaja o kojima se raspravlja i svedoči, koji se pretresaju i kojima se sudi. Dijalog ovde nije ukrštanje književnosti i istorije, nego je provereni književni postupak sasvim u službi istorije.

Šta je tema ove knjige?

Propast ustaničke Srbije glavna je tema ove knjige, a ključna tajna te propasti, za čijim se razrešenjem u raspravi traga, jeste u pitanju svih pitanja: zašto je ustanička Srbija septembra 1813. bila nenadno porobljena bez ijedne velike bitke, iako je za moguće velike bojeve bila spremnija i ljudski i u oružju i u hrani nego za ijednu bitku od prethodnih koje je spavno dobila? Šta je navelo Kapađorđa, a za njim i vojvode, da napuse Srbiju, da bi se za njima vojska raspustila a narod pošao u bežaniju i zbegove? Ko je, kako i zašto pripremao poraz bez borbi do koga nije moralo doći, pogotovo što je tada Napoleon već bio izgnan iz Rusije i trpeo poraze na bojištima Evrope?

U prvoj dijaloškoj replici, kojom počinje rasprava o srpskoj sudbini, tražeći punu istinu Mati Srbija kaže Sinu: "Neka sve znam ja, neka zna svet! Kazujte!" Srbija, dakle, hoće sve, baš sve da zna... Mati Srbija hoće da to bude saopšteno svetu, posredno, u formi saopštavanja njoj. Govori meni, da nas svet čuje!

Po Sinu Srbinu glavni razlozi propasti Prvog srpskog ustanka nikako nisu u nedostatku volje naroda koji je posle četiri veka ropstva imao deceniju slobode, ni u nedostatku srpske vojne snage, jer je Srbija tada imala pedeset hiljada, većinom ratovanju vičnih boraca, ni u njihovoj i njenoj nepripremljenosti, jer su svi putevi, kojima je turska sila u Srbiju mogla ući, sa sve tri strane bili zatvoreni velikim srpskim šančevima, zidovima, topovima i ljudstvom utvrđeni i dobro municijom i hranom opremljeni. Sin tačno navodi svih šesnaest velikih šančeva, ukazujući na to da su i sva pogranična gradska mesta isto utvrđena i uzajamno povezana. I čitalac ove knjige sam se stavlja u ulogu psihoistoričara, pitajući se šta se to moglo desiti u tvrdom Karađorđevom karakteru kad je mogao potpasti pod uticaj onih koji su, prema knjizi, saučesnici i izvršioci planiranog poraza ustanka, kome će prethoditi Voždovo bekstvo.

Sudbina i značaj ove knjige...

Samo vreme nastanka ove knjige, ali i njena sudbina, trebalo je da je uvrste među prve, ako ne i osnovne izvore za gpađy o Prvom srpskom ustanku. Ona je najneposredniji izvor za ustaničke godine 1811., 1812. i 1813. A te godine su najškrtije opisane u istorijama Ppvor srpskog ustanka.

Što se istoričari Prvog srpskog ustanka nisu na ovu knjigu (...) više pozivali, može biti predmet širih istraživanja. Njena retkost i sudbina trebalo je više da ih obavezuje. Pečat cenzure valjalo je da bude dodatni izazov, a ne da samo za njen sadržaj jedan od drugog preuzimaju parafrazu podnaslova o razgovoru porobljene Matere sa rođenim jedinim Sinom svojim kojem ostavlja poslednje svoje zaveštanje. Da li su ih sam naslov (...) i podnaslov upućivali na zaključak da je u pitanju patetični poetski spis, koji nije istorijski relevantan? Možda se kao jedan od razloga može uzeti i sama književno-filozofsko-istorijska struktura ove knjige ispisane, kako je već u podnaslovu naznačeno, u dijalogu. Mada, ne treba ni dinastičke razloge gubiti iz vida.

Ova knjiga čeka svoje istraživače, tumače, doktorante i naučnike...

Ova knjiga, sada dostupna i raščitana, čeka svoje istraživače i tumače, svoje doktorante i naučnike. Oni će uz njenu pomoć moći temeljnije da istraže poslednje tri godine Prvog srpskog ustanka, koje su u glavnim delima o njemu ostale i nedovoljno istražene i nedovoljno objašnjene. Ona će sigurno, ako ne sasvim rasvetliti, doprineti punom rasvetljenju istorijskih istina o Prvom srpskom ustanku. Pisana je neposredno bez istorijske distance i, bez obzira na istorijsko literarnu formu, može se uzeti i kao izvorni dokument. Ona, kao prva srpska knjiga o ustanku, baca i prvi nezamućeni pogled, bez natruna istoričara, na međunarodnu sudbinu Prvog srpskog ustanka. A kao prva srpska zabranjena knjiga ukazuje na evropski odnos (Sveta alijansa je prva ujedinjena Evropa) prema istorijskoj istini o Srbima u trenu njenog nastajanja.

Izvor: Štampano izdanje knjige u izdanju "Službenog glasnika" iz 2009. godine
Slajdovi — Digitalna biblioteka grada Leskovca

Preuzeto sa: СРБски ФБРепортер (http://facebookreporter.org/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D1%84%D0%B5%D1%99%D1%82%D0%BE%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B5/)


Naslov: Zabranjena knjiga o I srpskom ustanku
Poruka od: Angelina Jun 26, 2013, 02:00:51 am
*
DEO PRVI:


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813

SRBIJE ŽALOSNO PONOVNO POROBLJENJE 1813. GODINE



KAŽI MI SINE, POIZDALJE, KO JE VINOVNIK PROPASTI MOJE?*

(događaji 1803. — 1808., Mitropolit Leontije, slanje deputata u Rusiju, dolazak Rodofinikina i Nedobe)



                                                                      Zaklela se Zemlja Raju da ce svake tajne znaju.
                                                                                                            Narodna poslovica



MATI SRBIJA: Ah, žalosna ja, posle desetogodišnjeg pravednog i uspešnog rata, najedanput upropašćena Srbija! Za nezaboravnu svetu slobodu, za slobodu u kojoj će kao časni ljudi moći da žive toliki sinovi moji; jednorodni Srbi i iz okolnih zemalja, Bosne, Hercegovine, Crne Gore i sestre moje Bugarske, u pomoć dolazahu; ustajući protiv tiranina, prinosiše sebe dragovoljno na krvavi žrtvenik groznoga Marsa: desetogodišnja grmljavina pobedonosnoga oružja hrabro se probijala do nakraj zapada, juga, istoka i severa, svi čovekoljupci obzirahu se s velikodušnim radovanjem na moje izbavljenje; najvećega na svetu carstva car, pri tom jednoplemen i jednoveran sa mnom, u milostivo pokroviteljstvo svoje beše uzeo nadu moju; i kad učini da bore lica mojega, potamnelog od tolikih stotina godina, počeše sjajne zrake nekadašnjeg lika mojega odavati — i kad nada moja beše u samom okončanju dela... ah, ljuta sudbina ili podvale zlih anđela — naprotiv — šta zaključiše?! Može li ko od vas, o sinovi moji, pre nego što me tiranin sasvim udavi i pre nego što smrtno zaspi pamet naša, a koji ste još živi u nedrima mojim, ili koji se, prežalosnoj majci, potucate od nemila do nedraga, može li me ko istinito izvestiti kako rođeni sin moj, a brat našo Georgije, napusti bez ikakvog boja hrabre naše gradove i pogranične šančeve, ostavi mater svoju Srbiju, bez krajnje nužde, upropašćenu, prebeže neslavno u Nemačku — i kako se ovakav grob iznenada meni otvori? Neka sve znam ja, neka zna svet! Kazujte!

SIN SRBIN: rastrzanim srcem i u jezero suza utopljenim očima, ja ću, majko, voleći te koliko i svaki drugi sin tvoj; od početka ustanka tvojega sve vreme u boju bejah, služeći te sinovski verno i rado; ja ću ti istinito, sve što je u znanju mojem, kazati: za pamćenje nama, kao zanimljivost drugima, o ponovnom porobljavanju tvojem, porobljavanju naroda jednoga — jer, prisetimo se, posle četiri stotine godina i Srbi su jedan evropski, a ne malen narod. Ja sam spreman da odgovaram na pitanja tvoja, majko! Pitaj!

MATI: Kaži mi, sine moj! Koji zao čas prinudi Georgija mojega na bekstvo? Možda ga ne posluša vojska, ili pak nedostatak praha i olova, hrane, osujeti hrabrost vašu, ili vas preveliki broj neprijateljske vojske uguši; bez nekog velikog razloga on svoju mater Srbiju ne bi ostavio, do poslednjeg bojnog grada i šanca i do poslednje kapi krvi!

SIN: Majko moja! Mi nismo ni pošli u odlučujući boj, niti je naša vojska izginula. Praha i olova imali smo u svim gradovima i šančevima; mnogo godina mogosmo se braniti i od neprijatelja štititi ih. Hlebom osobito, ti si nas iz utrobe svoje obilno hranila; ni u tome nikakve nužde nismo imali. Duh hrabrosti sinovi tvoji nisu bili izgubili, i sve je jednodušno ka junačkom boju kipelo, ka odbrani svoje mile matere i slobode. Delo leto 1813. godine i deo jeseni na svim punktovima uspešno otpor davasmo, a kako sin tvoj Georgije prebeže u Nemačku zemlju — svako se učudi; i tako mi ostadosmo telo bez glave, uđe strah u narod, ostavismo topove, gradove, šančeve pune hrane, praha i olova, razbežasmo se kud koji, od nemila do nedraga.

MATI: Sine moj! Ovo je za mene mnogo nedoumica, pa i užasno; ja ne znam kako o Georgiju da mislim; kaži mi što poizdalje o ponašanju njegovu, ja ga još ne smem osuditi, a ne mogu ni opravdanja imati. Zar je ustanka moga vinovnik takođe vinovnik i pada mojega? Ko je kriv za propast moju? Sve da mi pomeneš, sine; govori!

SIN: Poznato je, kako je u teškoj nevolji 1803. godine, protiv nečovečnih tlačitelja Turaka, neposlušnika caru svome, kojima ni sam car ne mogaše ništa učiniti, sin tvoj, hrabri Georgije, sa malo naše braće vojevati započeo, a sve više nas pridružilo se bilo u progonu varvara. Poznato je, kako ih mi, pod rukovodstvom njegovim, uspešno razbijasmo, i iz grudi tvojih, majko, poistrebismo. No, još od onoga doba kad preostale Turke u gradove pozatvarasmo, vezir i dahije iz Beograda poručivaše nam da se umirimo s njima, da će oni Turke zločince kazniti (gde mi njihovoj reči ne mogosmo poverovati, budući da smo toliko puta bili prevareni, a naši knezovi i mnoga braća od njih posečena), od toga doba, dakle, kao što vitez naš Georgije u otvorenom velikom ratu s Turcima i u najvećim opasnostima tokom deset godina nikada svoje prvobitno ponašanje nije izmenio, tako se, s njegovim junaštvom i uspehom, zajedno i uporedo, zalegla i rasla, u mraku, otrovna jedna aždaja koja je, ukratko rečeno, sve desetogodišnje naše muke i trude uspela najposle poništiti i tvoju, majko, krvavo izborenu slobodu prožderati.

MATI: Otkrij mi, sine, za prokletu tu aždaju! Počni od onoga srećnog i, kako razumem, u isti mah nesrećnog doba, kad prvi put Turci htedoše da se mire s vama i odrede creću matere vaše Srbije. Na kakve uslove mira vas Turci pozivahu i koga vam vezir i dahije iz Beograda poslaše na dogovore?

SIN: Nama je ponajviše slat naš mitropolit Leontije.

MATI: Zar je vaš arhipastir za sve ono vreme među Turcima, neposlušnicima cara svojega, živeo?

SIN: Jeste, majko, sve dok nije video da Turci moraju biti poraženi od nas.

MATI: Što je mitropolit, kao vaš arhipastir, predlagao vama od turske strane?

SIN: Da se Turcima pokorimo i predamo.

MATI: Bi li dobro bilo da ste ga poslušali?

SIN: Ko bi sebe hajducima, odmetnicima svoga cara mogao poveriti?

MATI: Zašto vas je mitropolit tako savetovao?

SIN: Za svoju sopstvenu korist. Njemu su vezir i dahije bili obećali: što god zaželi i zatraži — daće mu ako njihov nalog ispuni. I to ti je, majko, ona ljuta aždaja o kojoj ćeš, sve po redu, čuti.

MATI: Budući da je on vaš hrišćanski arhipastir, morao vas je bolje savetovati, s vama zlo i dobro deliti i vama veran biti.

SIN: On jeste bio naš arhipastir, naše veroispovesti, no, on nije tvoj sin Srbin, niti si ga ti rodila. Turci među nas šalju vladike Grke, takve, koji nas, hrišćane, za svoju ličnu korist prodaju Turcima i Muhamedu, osobito carigradski Grci.

MATI: Kako se mitropolit od Turaka odvojio i k vama prešao?

SIN: Od velike nužde i straha. Kada mi dobro Turke na sve strane potukosmo i u gradove pozatvarasmo, on, videći da će Turci biti uništeni, izbeže k nama, s objašnjenjem da u svojoj pastvi, s nama, želi dobro i zlo deliti.

MATI: Kako se on vladao među vama?

SIN: Veoma opasno za nas. Tajno i pouzdano, saznali smo da je želeo da ne uspemo u našem poduhvatu. On je, boraveći među nama, preko Nemačke Turcima u gradove pisao, a posle iz Carigrada od divana turskoga pisma primao, nastojeći da u narodu poseje ubeđenje da se ne bijemo protiv Turaka.

MATI: Zašto ste ga trpeli među sobom?

SIN:: Ti znaš, majko! Vladika, duhovno lice, veoma se poštuje kod nas; i da smo ga na sud izveli ili prognali, narod bi se uzbunio i nadu svoju izgubio, plašeći se da Bog više neće našem oružju pomagati.

MATI: Je li on odavno iz Carigrada za vašeg arhijereja poslan k vama?

SIN: On je bio kod poslednjeg mitropolita, koga je vezir u Beogradu zadavio — bio je mnogo godina njegov pratosinđel; pokojni mitropolit voleo je onog Leontija kao svoju dušu i poveravao mu sve, kao svom rođenom sinu; on ga je, uostalom, i proizveo u protosinđela.

MATI: Zašto je vezir udavio onoga mitropolita, dobrotvora ovoga drugoga?

SIN: Svi ljudi govore, a kazivali su verni Turci i miljenici vezirovi, da ga je pomenuti mitropolit Leontije nabedio kod vezira kako je veoma bogat i hrišćanima naklonjen. Vezir, pak, prema Leontijevim izmišljotinama, zatvori u tamnicu pokojnog mitropolita, a njega posla u Carigrad, k svojoj Porti, s preporukom da zapovede patrijarhu da ga proizvede u čin arhijereja i potom u Beograd vrate. Patrijarh se ne saglasi s tim da drugog proizvede u viši čin sve dok je živ tadašnji mitropolit; Leontije se iz Carigrada vrati u Beograd k veziru i kaza mu patrijarhov odgovor; vezir odmah zapovedi da se mitropolit zadavi, a Leontija opet posla u Carigrad s izveštajem carevu divanu o smrti mitrololitovoj. Tako patrijarh rukopoloži Leontija za mitropolita i u Beograd ga posla; on, pak, sa zadovoljstvom zasede u otetu krvavu rezidendiju svoga dobrotvora. Evo početka Leontijevog u hrišćanskom arhipastirstvu!

MATI: O sine moj! Kakav čudan trovač je živeo među vama!

SIN: Mi smo veoma pogrešili što smo ga primili, objavili ga narodu kao arhijereja, mnogo dobra mu učinili i časti ukazali, a sve da ga svojim dobrim srcem ubedimo da on nama dobro želi i veran nam bude; tako da i ostala braća, pošteni Grci, mogu o nama dobro da misle i dobro žele; nego, u tome smo se ljuto prevarili i zmiju u našim nedrima grejali.

MATI: Jeste li vi uređenje i pravo neko u narodu zaveli kad je mitropolit među vas izbegao?

SIN: Mi smo, majko, Praviteljstvujušči sovjet narodni bili ustanovili uz pomoć učenih ljudi, naše braće Srba, koji su svet prošli i učili, pa svoja mesta i službe ostavili i iz privrženosti svome rodu došli k nama; oni su zasnovali koren upravljanja našega i unutrašnje uređenje, onako kako i drugi evropski narodi uživaju i napreduju prema odredbama pravnoga poretka. Mi, bez znanja, bez učene braće svoje, nismo znali da ustanovimo i rukovodimo ovim narodnim dobrom.

MATI: Jeste li vi, složno, ovim narodnim dobrom rukovodili i učenu braću svoju slušali i cenili?

SIN: Mi smo svi u tome neko vreme jednodušni i složni bili; samo se mitropolit Leontijeo trudio da, iza leđa, onu uredbu omrazi, i učenu našu braću Srbe s nama posvađa; i neke od naše braće već je bio uverio i otrovao svojim duhom da Praviteljstvo i Sovjet narodni nije potreban kao ni učeni ljudi među nama; i ovakve reči beše u narod posejao: da nemaju za koga da se bore, da je bolje da se Turcima predaju, te zašto su došli jeretici, učeni ljudi, koji u boga ne veruju?

MATI: Zašto je mitropolit vašu braću, učene ljude, toliko mrzeo?

SIN: Eto zašto, majko! Ma koliko god da je naša hrabrost neprijatelja poražavala, mi se bez Praviteljstva ne bismo mogli održati. Dakle, mitropolit je zato nastojao da to uništi i ispuni turski nalog da učenu našu braću udalji od nas.

MATI: Kad ste Sovjet ustanovili, zar niste mogli da mitropolitu granice položite, da se ne meša u narodna dela ili da mu, kao izdajniku, sudite?

SIN: Majko moja! Tegobama prilika i vremena, i veliki car i knezovi katkada se pokoravaju i trpe; tako smo i mi morali njega da trpimo. Imao je dosta novca i prosipao ga je u narod kao pesak; i kao duhovno lice dobijao je deo za sebe.

MATI: U Sovjetu, u početku, o čemu ste se najviše dogovarali?

SIN: Od koga ćemo pomoć tražiti i kome ćemo se iskreno poveriti.

MATI: Od koga ste bili nameravali da tražite pomoć i sebe da poverite?

SIN: Na početku našeg ustanka, od našega suseda, milostivoga dara Franca, pod čijim žezlom živi u blagostanju nekoliko miliona naše braće uživajući sva ljudska prava, imali smo dobru pomoć i podršku u našim potrebama; sticajem ondašnjih okolnosti i prema samoj prirodi tih prilika, prosudili smo da nikome drugome ne možemo sebe iskrenije i pouzdanije poveriti do jednoplemenoj i jednovernoj Rusiji. Tako mi, kao prosti ljudi, prosudismo; a i učena braća naša, kao delovođe naše, savetovaše nam da nigde ne možemo biti srećniji i bezbedniji nego u savezu sa jednoplemenom i jednovernom Rusijom; stoga čvrsto zaključismo da se nje držimo i pomoć od nje molimo.

MATI: Jeste li svi složni bili u tim namerama?

SIN: Svi mi Srbi, tajko, jednodušno smo tako mislili — osim mitropolita Leontija. Nije smeo da nam govori javno, nego tajno, preko trećeg lica da on "ne nalazi za dobro sporazum sa Rusima, jer će Rusi prevariti Srbe, kao što je Orlov u Grčkoj prevario Moreju i nju na žrtvu Turcima ostavio". Ovo su bile mitropolitove reči protiv Rusa.

MATI: Poslaste li vi tada deputate u Rusiju?

SIN: Poslali smo; i po odlasku naših deputata sultan turski nam je slao ponude da se primirimo, da će nam dati naša prava s kojimao ćemo ubuduće slobodu uživati i da će nas od nasilja svojih neposlušnika braniti; da već jednom prekinemo trogodišnju borbu, da smo, reče, njegove neposlušnike dovoljno kaznili.

MATI: Što ste vi na to odgovorili sultanu?

SIN: Mi smo vreme kojekako produžili i poslali sultanu deputate da protiv njegove volje nećemo postupati; međutim, čekali smo odgovor od naših deputata iz Rusije.

MATI: Kakav odgovor su nam deputati iz Rusije poslali, ili doneli?

SIN: Deputati su nam iz Rusije doneli odgovor da će uskoro početi rat s Turcima i da će se nama svaka pomoć dati; da sebe ne poveravamo sultanu, da će Rusija uz pomoć svojega oružja budućnost naše sreće i nezavisnosti od Turaka obezbediti za večnost; k svemu tome, da će nam poslati jednog svog činovnika, u čije rukovođenje i uputstva možemo imati poverenje.

MATI: Je li prošlo mnogo vremena do pojave rata između Rusije i Kapije (Porte) otomanske?

SIN: Za kratko vreme buknu rat i Rusi zavladaše Besarabijom, uđoše u Moldaviju i Vlašku a na Dunav kod Kladova i Brze Palanke hrabri general Isajev sa delom svoje vojske dođe u pomoć našoj vojsci i na Štubiku, na našoj strani, vojsku vidinskoga vezira od dvadeset hiljada vojnika, zajedno sa našim hrabrim bratom Milenkom i njegovom vojskom koja je bila spram vezira, razbiše potpuno. To je bilo 1807. godine. U međuvremenu, Rusi behu u Beograd poslali svoga agenta, državnoga savetnika Rodofinikina, kojega su sinovi tvoji, majko, s neopisivom radošću primili, kličući: Neka živi naš svemilostivi zaštitnik, hrišćanski veliki dar Aleksandar! Neka živi njegov general Rodofinikin, naš premili gost!

MATI: Jeste li se vi sa svojim milim gostom dobro ophodili?

SIN: Mi smo se prema njemu tako ophodili da smo tebe, majko, kao i sebe, neograničeno poverili njegonim naređenjima i uputstvima. Pri tom, izvestismo ga u vezi sa mitropolitom Leontijem: da je veoma opasan čovek, da mu ne veruje i da ga se čuva kao žive vatre; a svoje tajne poslove koje će s nama imati, njemu da ne otkriva, jer, ako mu što kaže, to će preko njega i naši neprijatelji Turci znati. A kod svih ostalih sinova tvojih Srba, naći će srce u dušu rusku i jednodušnu.

MATI: Je li između vas i Rodofinikina zalog ljubavi trajao večno?

SIN: Posle nekog vremena primetismo da Rodofinikin s nama hladnije postupa, pa i nepoverljivo.

MATI: Jeste li mogli iznaći uzrok za tu njegovu promenu?

SIN: Kad smo primetili promenu kod Rodofinikina, zabrinusmo se i u žalost zapadosmo. Danju i noću besmo obuzeti razmišljanjem kako da doznamo otkud ta njegova promena prema nama; tako saznadosmo da mitropolit Leontije noću kod Rodofinikina dohodi, upazi i izlazi na neka mala vrata, a ne na ona kroz koja smo obično svi mi ulazili i izlazili. Saznadosmo, takođe, kako je mitropolit uspeo da nađe put kojim će se uvući kod Rodofinikina i prijateljstvo zadobiti, te da mu on veruje sve što mu Leontije govori.

MATI: Kako je mitropolit Leontije uspeo Rodofinikina otrovati protiv vas?

SIN: U Beogradu behu živeli neki trgovci Grci, koje je Rodofinikin veoma voleo i preko kojih je mitropolit uspeo da Rodofinikina na svoju stranu prevari, da njemu sve veruje.

MATI: Kako je mitropolit uspeo da vas nabedi kod Rodofinikina?

SIN: Majko moja! Mitropolitovo delo ponajviše je bila ova briga: znajući da mi bez učenih ljudi nismo mogli nikakav poredak u narodu zavesti, on se starao da u narodu poseje sumnju kako "učeni ljudi nisu za nas, jer u Boga ne veruju"; tako je uspeo i da Rodofinikina uveri da su privrženiji inoplemenom dvoru nego li ruskom i da mi, takođe, s Rodofinikinom pritvorno i dvolično postupamo zato što je Grk, kao i da nameravamo zatražiti od cara drugog činovnika.

MATI: Kako je Rodofinikin mogao verovati trgovcima Grcima i Leontiju više nego vama, narodu?

SIN: Zato što je Grk, uspeli su da ga okrenu protiv nas; da je bio rođeni Rus, ne bi smeli ništa da pomenu protiv nas.

MATI: Dakle, kako ste se poneli i šta ste činili?

SIN: Bilo je veoma teško. Pre nego što smo primetili da je Rodofinikin otrovan protiv nas, radili smo i pisali prema njegovim uputstvima; to je služilo njegovoj podlosti, da potvrdi svoje prijave koje je pisao u Glavni vojni kvartir (stan) da i glavnokomandujući može misliti protiv nas, kao i ostali Rusi, onako kako je želeo naš mitropolit Leontije.

MATI: Kako ste se vladali i šta ste činili u tim prilikama?

SIN: Opet smo se trudili da Rodofinikinovu ljubav zaslužimo i uverimo ga u našu iskrenost. Svoja prostosrdačna osećanja prema njemu izlili smo čak i u stihovima koje smo u Beogradu, na Novu 1808. godinu njemu, kao i samom Gospodaru sačinili i koji cy posle štampani u Veneciji. Uz to, poslasmo i naše deputate u Glavni vojni stan feldmaršalu knezu Prozorovskom i u Petrograd caru Aleksandru, da se preporučimo njegovoj carskoj milosti i pokroviteljstvu.

MATI: Šta su vam deputati javili iz Glavnog vojnog stana?

SIN: Naši deputati su nam pisali da ih je fedmaršal knez Prozorovski veoma hladno primio i ophodio se s njima kao tuđincima; na isti način postupali su i svi u njegovom okruženju; u njih se preko Rodofinikina uvukao i uselio duh mitropolita Leontija i u njihovnom obraćanju našim deputatima primećivalo se veliko nepoverenje: svaku reč tumačili su dvojako; prvobitno ponašanje i poverenje rusko behu sasvim iščezli.

MATI: A deputati, jesu li se u Petrograd uputili iz Glavnog vojnog stana?

SIN: Ni u tome nismo mogli uspeti. Knez Prozorovski je iz Jaša 8. marta 1808. godine, pismom pod brojem 326, izvestio našega vožda i Sovjet: da smo posredovanjem i starateljstvom njegovim i mi, Srbi, uključeni u primirje s Portom do konačnog mira između Rusije i Porte otomanske u kojem svemilostivi gospodar neće ostaviti Srbe bez lične svoje pažnje i staranja o obezbeđenju buduće naše sudbine; da smo dužni da ostanemo mirni i u svim poslovima u vezi sa blagostanjem i potrebama koje se tiču naroda srpskoga, sa Rodofinikinom da se savetujemo i njegove savete sledimo, i da on ne nalazi potrebnim slanje deputata pred lice gospodara imperatora; ovo je bio odgovor Prozorovskoga.

MATI: Jesu li deputati kod njega ostali?

SIN: Jedan deputat je ostao u Glavnom vojnom stanu, a drugi se vratio k nama (jedan naš učeni brat) i u Sovjetu našem održao ovaj govor: "Ja sam onaj koji je još u Smederevu, kada smo Sovjet praviteljstva ustanovili, svoje mišljenje izneo da, ako se Rusije ne budemo čvrsto držali i zamolili je da bude naša podrška, mi ni sa kim drugim nećemo moći da postavimo dobar osnov našega doma niti ćemo sebe obezbediti. Svi se možete prisetiti ovih reči koje sam izgovorio i kojih sam se do sada čvrsto držao. No, otrovni mitropolit naš, Leontije, preko svih naših napora i odanosti naše prema Rusiji, nadvladao nas je i uspeo da našu braću Ruse usmeri na lažno mišljenje o nama i da preko Rodofinikina prestanu da mare za nas: i ovaj lanac, iz Srbije — iz mitropolitove gadne duše preko Rodofinikinovoga slaboga srca — pružio se do Petrograda, a može biti da je svoj koren pustio i u carevo srce. Za sada se ne može preseći, nego treba da se staramo o budućnosti narodnoga dobra: jer, kad je naš neprijatelj mitropolit Leontije uspeo Rodofinikina da okrene na svoju ruku, a agentu carevu i glavnokomandujući i svi Rusi moraju verovati — njemu jednom jedinom — više nego svima nama... to za nas dobra ne može biti."

MATI: Što ste vi zaključili na njegove reči?

SIN: Na njegove reči svi smo plakali u svojoj duši, a njega posmatrasmo kao ogorčena čoveka; starali smo se da svim mogućim sredstvima uverimo Rodofinikina — ono čestito srce njegovo koje se u početku pokazalo dobro prema nama — da opet bude onaj naš Rodofinikin i da Leontija ne sluša. I kad se ponadasmo da ćemo uspeti u svojoj želji, rodi se u našem domu druga nesreća; za pomoćnika Rodofinikinu dođe kolegijski savetnik Nedoba, koji odmah, danonoćno, poče da radi sa mitropolitom i otvoreno pokaza negodovanje prema našem postupanju, našim običajima, našem poretku, našoj ljubavi i odanosti; iščeznu sasvim i prestade Rodofinikinova saradnja sa nama. A s mitropolitom pak, javno, danonoćno, u narod bacaše vatru da se ne pokorava našoj upravi; i na kraju, posrećilo im se da zavade našu najslavniju braću, našega vožda i gospodara Milenka i Petra Dobrnjca. Na isti način osudiše i penzionisanog kapetana Novokrštenog, koji je iz Rusije došao k nama pre Rodofinikina, u bojeve s nama odlazio, toliko puta ranjen bio, da se njegove usluge našem narodu pokazaše i preko svih granica očekivanja. Pod izgovorom službe, Rodofinikin ga otpremi u Glavni vojni stan, glavnokomandujući pak u Petrograd, a iz Petrograda poslaše ga u zatočeništvo, jer je nama bio veran i odan, a mitropolita nije trpeo. Mi smo molili glavnokomandujućeg da nam vrati Novokrštenoga, no on nam je na to odgovorio da ne može, jer se tako meša u duhovne poslove. Evo, vidi se da je važniji bio nevernik Leontije i sluga kod glavnokomandujućeg negoli mi svi Srbi!

MATI: Kad već niste mogli imati Rodofinikina na svojoj strani, a Nedoba među vas kao još gori otrovnik stiže, šta ste mogli učiniti?

SIN: Ništa nismo mogli učiniti, jedino što smo imali dobru pozornost na sebe. Iza carigradskih sultanovih poslanika koji su bili kod nas i tražili da od ruskog saveza odstupimo, obećavajući da će nam Porta sva prava prema našoj želji dati i koje smo mi već poslali nazad s odgovorom da od Rusije nikada nećemo odstupiti, ostaše njihovi repovi — neki vladike i druga duhovna lica — i njih se u Beogradu beše mnogo nakupilo, a sve Grci, ponajviše iz Carigrada. Opažasmo njihova šaputanja kojekuda po uglovima, protiv našega Praviteljstva, a sve s Nedobom i našim mitropolitom udruženi; saznavši sve to, kao i da im iz Carigrada često pisma dolaze, porazmislismo i zaključismo da sva besposlena lica zajedno sa našim mitropolitom Leontijem uvedemo u jednu lađu i pošaljemo niz Dunav preko granice sudbini na proviđenje; Rodofinikinu, potom, javimo o tome; on se na to strašno okomio na nas, posebno je protestovao za našeg mitropolita Leontija u ime cara Aleksandra, jer on, reče, pod carskim pokroviteljstvom ima da bude među nama, te on ne može da ga progna. Mi uvažismo samo carevo pokroviteljstvo nad našim nevernikom Leontijem — a sve druge preko granice otpravismo; među njima je i vladika Kraljević bio: Rodofinikin mu dade novac za trošak i preporuku; on se otpravi u Dalmaciju i kod Francuza dobije službu da u Dalmaciji bude vladika. Koliko god je skitnica Grka prošlo i došlo među nas, svakome je Rodofinikin dao platu, a na račun toga da je na nas Srbe potrošio. Postojanost i odanost našu prema Rusiji, istomišljenost i uređenje našega poretka, Rodofinikin je na početku boravka među nama pohvaljivao i sve nas braćom nazivao, a na kraju, sve vrline neverniku mitropolitu pripisivao i visoku rusku upravu uveravao da je među nama jedino Leontije privržen Rusiji i da se samo s njim može imati posla; nas Srbe, varvarima je nazivao...

MATI: Kako je Rodofinikin mogao opisati mitropolita kao predanog Rusiji, kad se mitropolit protivio bilo kakvim vašim odnosima s Rusijom i kad je tvrdio da će vas Rusi prevariti?

SIN: Zato što je Grk. Još više da ti kažem, majko moja! Jedan ruski činovnik, po prezimenu Kamenski, doneo nam je sveto miro iz Rusije; tog mladića, koji nam donese tu stvar, mi smo ugostili koliko god smo bolje mogli, obdarivši ga jednom sabljom srebrom okovanom. Po svom odlasku od nas, naše ponašanje i običaj naš opisao je što je mogao crnje i dao da se štampa u Prusiji! Evo koliko je Leontije uspeo da više braće Rusa viče protiv nas i njemu da svedoče!

_________________________

* Knjiga je podeljena u četiri dela radi lakšeg objavljivanja. Naslove priredilo uredništvo FBRepotera, oni nisu integralni deo knjige.

Preuzeto sa: СРБски ФБРепортер (http://facebookreporter.org/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D1%84%D0%B5%D1%99%D1%82%D0%BE%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B5/)